Izvini

                                    

                                          


                          
Neko vreme je prošlo, a ona jedva da je progovorila par reči od sahrane. Navikla se da je ljudi ostavljaju, da je napuštaju, samo joj je sada trebalo malo duže vremena da preboli ovaj odlazak, ovo napuštanje. 
                          
On je sve vreme bio tu, dao joj je prostora koliko joj je god trebalo. Razumeo je, donekle. Nije imao prava da se žali, sigurno bi se i on tako ponašao, možda čak i gore. 
                          
,,Treba da jedeš'', započeo je ,,Nisi jela od juče''
                          
,,Ne treba mi dadilja! Mogu da se brinem o sebi'', iznervirano je odgovorila
                          
,,Samo sam pokušao da pomognem''
                          
,,Nemoj! Nemoj da pokušavaš da pomogneš, jer ne pomažeš!'', ustala je sa stolice i nastavila ,,Ne treba mi ničija pomoć!'', vikala je. 
                          
Samo sekunda joj je trebala da shvati da je pogrešila da je bila pregruba. Zatvorila je oči, kao da će joj to pomoći da vrati vreme unazad. 
                          
,,Izvini'', prošaptala je. 
                          
,,Nije me briga'', odgovorio joj je i otišao u svoju sobu. 
                          
I znala je šta će se desiti. I on će je ostaviti. I opet će ostati sama.
                          
Sada je već počela da preispituje svoju odluku. 
                          
Možda bi ga trebala pitati da ostane?

                          
Ili ga zamoliti?
                          
Ali ga sigurno neće preklinjati. Nikad neće preklinjati. 
                          
A možda bi ga ipak trebala pustiti da ode