Glasovi

                                    

                                          
Hladan vetar je svirao svoju simfoniju bola kada su mi se oči otvorile ponovo prenute iz košmara koji me je oblivao znojem. Probuđena iz turobnog sna koji nije donosio odmor, sa nadom sam pogledala oko sebe i osećala kako ista nada prestaje da blista dok su oronuli zidovi bili moje jedino okruženje i jedina stvarnost u proteklih pet dana. 
                          
Nakon što mi je nesebično govorio o ćerki koja više nije među živima, Christopher je naredio da se telo mog oca baci tako da ubrzo bude pronađeno, tako da se nađe na naslovnicama i tako da bude pravo upozorenje za ljude koji očekuju blisku smrt. Vraćajući kroz sećanja one čvrste prste mog oca koji su mi stegli ruku, morala sam da dopustim sebi više razmišljanja nego što su mi sivi zidovi dozvoljavali. Tada je bio živ, da li je i sada? 
                          
"Budna si", hladan glas mog čuvara govorio mi je da sam još uvek među ljudima, "Gospodin je rekao da ne želi da umreš, jedi." 
                          
Vrata su zajecala škripom koja je za moje srce bila poput najotrovnije oštrice. Propuštajući čoveka sa tacnom na kojoj se nalazila čaša vode i parče danima starog hleba, vrata nisu pustila samo ljudsku zlobu i bedno sećanje na to da sam ljudsko biće koje se hrani i čije grlo postaje suvo nakon te jedne čaše vode. Vrata sačinjena od neprobojnih slojeva metala u sobu koju su okrutni dželati nazivali mojom, pustila su dašah prirode i povetarac koji je u tišini prešao preko moje sobe. 
                          
"Moram... Moram do toaleta", reči su napuštale moje usne zvukom lomljenja trule grančice pod nogom sudbine dok sam skupljala svu svoju snagu da ih izgovorim. 
                          
"Zašto bi to interesovalo mene?", okrutnost je ubijala moju volju ali mi je svetlost otvorenih vrata davala snagu. 
                          
"Vezane su mi noge", napravila sam kratak pokret koji je privukao pažnju na teške okove koji su na trenutak zazveckali, "Ne mogu da odem do toaleta vezana." 
                          
Tišina se obavijala oko mog dželata dok sam se svim mislima borila za svoju slobodu, do sada su mislili da sam slomljena, da ne postojim. Čovek naspram mene je stajao u tišini dok je posmatrao prečnik razmaka koje su moje noge uspele da naprave okovane garancijom da neću pobeći od čoveka koji je pisao moju sudbinu. Pokušavši da dođem do njega, lanac je bio brži od mojih nogu kada sam se našla na grudima nepoznatog čoveka čija je dužnost bila da me čuva od stvarnosti. 
                          
"Izgleda da me ne lažeš", znalački je klimnuo glavom kada me je bez imalo nežnosti gurnuo na stolicu spustivši se ka okovima koji su ostavili rane na koži mojih zglobova, "Ali idem sa tobom do toaleta." 
                          
Osmehnuvši se, nevinim pokretom sam poremetila ravnotežu ključa u ruci neznanca kada je zveket metala prosvirao preko poda. Morala sam da budem brža i pustivši nagon za preživljavanje, osetila sam hladan ključ u svojim prstima. 
                          
Vremena za molitvu nije bilo, instikti su bili pušteni i snaga volje je bila jedina nada za spas. 
                          
Osetivši kako lanci padaju na pod i stare rane ponovo bole, podigla sam svoje oči ka čoveku koji ih je naneo. 
                          
"Vrati mi ključeve", pruživši ruku nije bio samo spreman da mi oduzme ključeve, bio je spreman da slomi svaku kost koja se odlučila da ih uzme. 
                          
Nisam imala vremena da govorim, odmahnuvši glavom, bacila sam letimičan pogled na vrh ključa i pomolila se da je dovoljan. Još jednom pogledavši hladne oči koje su se nalazile nasuprot mojim, prestala sam da budem Genevieve Montague. 
                          
Hladan metal koji se nalazio u mojoj ruci prouzrokovao je bolne krike koji su ostajali iza mojih leđa dok sam trčala daleko od zidova koji su postali moja stvarnost. Okrutan vetar cepao je moja pluća kada je zelenilo šume u kojoj sam se gubila budilo sećanje da sam živa, da sam još uvek tu, da se borim. 
                          
Sunce iznad moje glave dostiglo je svoju najvišu tačku kada se predamnom pojavio put, bez ikakvih znakova, nisam bila sigurna u kom pravcu je vodio. Pustivši duši da diše, drhtavo sam odstupila sa čistine kada se iza mene začulo tiho gašenje motora. 
                          
"Gospođice?", nežan ženski glas gledao me je zabrinutim očima polako mi prilazeći, "Čekate nekoga?" 
                          
"Ne", ovo je bila moja prilika za spas i ja sam morala da je iskoristim, "Kuda vodi ovaj put?" 
                          
"Vi ste bili zarobljeni", prestravljeno gledajući modrice na mom telu i krv koja se davno sasušila na odeći, devojka je želela da sazna sve pre nego što bude spremna da pomogne. 
                          
"Ti mala kučko", šuma je pustila urlik koji je prekinuo naša razmišljanja, "Zar stvarno misliš da možeš da pobegneš od nas sakrivajući se među četinarima?" 
                          
"Moraš da mi pomogneš", tihe reči su poput molitve prešle preko mojih usana dok sam gledala uplašene oči devojke ispred sebe. 
                          
"Uđi u auto." 
                          
x Lavova perspektiva x
                          
"Gospodine, tražili smo vašu verenicu na svim lokacijama za koje nam je javio njen otac", jednolični glas mi je govorio da je moja nada mrtva, "Jednostavno je nestala." 
                          
"Jednostavno je ne tražite dovoljno dobro", moj povik nije bio ljudski, više ni ja nisam bio čovek. 
                          
"Lave, radimo sve što možemo, pronaći ćemo je", bolan glas mu je obavio ruke oko ramena punivši mu nozdrve parfemom koji bi ga uvek umirio, "Znaš da se niko od nas neće smiriti, moraš da odmoriš, pet dana nisi oka sklopio." 
                          
"Neću se smiriti dok ne budem znao da je sigurnaa", otevši se iz brižnog zagrljaja pogledao sam svoju majku, "Neću se smiriti dok ne budem znao da je živa." 
                          
Nisam verovao u ljubav i ne verujem u sudbinu. Ne prihvatam činjenicu da živimo reči koje je neko natprirodno biće napisalo pre nego što smo rođeni. Ne verujem u bajku da smo polovina koja nikada ne može biti srećna dok nije potpuna, dok ne nađe onaj drugi deo koji je čini celom. Ceo život sam samo polovina, pola čoveka, pola poriva i pola sreće. Ceo život se zadovoljavam polovinom sačinjenom od nagona. 
                          
Bio sam ceo. Postojao sam kao mnogo više od pola čoveka dok sam držao svu svoju sreću u rukama, dok sam joj mrsio kosu smešeći se na njene ljute povike i dok sam joj sa osmehom spuštao poljupce na uspavane kapke. Bio sam ceo a sada nisam ni pola, bez nje sam ništa. 
                          
"Šta želiš da uradimo?", umoran uzdah mog brata bio je spreman na svaku moju zapoved ne marivši za to što nas je oprez celo veče držao na nogama. 
                          
"Ja.." 
                          
Moje misli je prekinulo lupanje vrata koje je kuću obavilo mrtivilom. Spustivši pogled na Nikolaia u meni se probudila nada koja je čekala Petra sa dobrim vestima, koja je čekala njenu vatrenu kosu i živo srce. Ne dopustivši sebi nadu i sreću, poleteo sam ka vratima koja su za mnom povukla celu kuću. 
                          
"Lave." 
                          
Stajala je na vratima, osvetljena zlatnim prodorima sunca i izmučena patnjom koja se krila iza njenih očiju, dozivala je moje ime zatnjim atomom snage koji je u njoj postojao. Njen glas je bio poput melema za moje ranjeno srce i pad u moje ruke bio je nož koji je ponovno ranio isto. Držao sam je u rukama, hladnu i nepomičnu. 
                          
"Gina", blago je podignuvši, sklonio sam vatrene uvojke sa njenog lica, "Genevieve", kao lud sam čuo povike njenog imena koji su leteli sa mojih usana, "Gina." 
                          
Tresao sam njeno nepočino telo bez ikakvog odgovora koji bi umirio moje umiruće srce. 
                          
"Lave", ruke su me vukle dok su moje čvrsto držale nju, "Lave moramo da je odnesemo u sobu." 
                          
"Lave, hajde." 
                          
Uplašeni glasovi su leteli oko mene ne dopirući do moje prestravljene svesti. 
                          
"Pozvaćemo doktora."