Alkohol

                                    

                                          
"Dušo to su prekrasne vesti!", oči moje majke zasijale su drugačijim sjajem u kojem nije bilo mesta za sreću stvorenu samo za mene, odavno ju je zauzeo sjaj ljubavi prema novcu.
                          
"Znači tabloidi govore istinu?", moj otac se osmehnuo sklanjajući sa puta novine koje su zašuštale padajući na pod. Naravno da mu ta kratka galama nije smetala, navikao je na šuštanje papira. A onda je neprimetan pokret pokazao i zašto moj otac nije bio zabrinut, batler je pokupio njegov nered. 
                          
"Od kada ti čitaš tabloide?", podigla sam obrve ignorišući prisustvo osobe čije su usluge bile skupo plaćene, sklonivši pogled sa lica svog oca, osmotrila sam suvo lice koje je podizalo novine ne usuđujući se da podigne pogled. 
                          
"Tabloidi su bitan deo našeg posla", nežnim glasom mi se obratio spuštajući svoju ruku koja nikada nije došla u dodir sa fizičkim radom na moju. 
                          
"Ovo je savet?", bila sam gruba, nisam mogla da budem glumica kao on. 
                          
"Ako se udaješ za imućnog advokata", sklonio je ruku kao da ga je moj glas opekao, "Znači da se vraćaš u porodični posao koji si davno napustila. Na tvom mestu, prihvatio bih savete najiskusnijeg." 
                          
Spustivši pogled na njegovu čvrsto stegnutu vilicu i osetivši gordi pogled moje majke čiji zeleni pogled nije odavao samo boju safirnog prstena, već i mnogo zelenog papira koji će joj doneti moja udaja, shvatila sam od koga treba da uzimam savete, smatrali su svoje uspehe najvrednijim. Bili su najbolji.
                          
"Još neki savet?", gledala sam kako se tanjiri ispred mene prazne dok moj ostaje netaknut.
                          
"Kada će svadba?", presrećan cijuk mi je dokrajčio apetit. 
                          
Slegla sam ramenima dok je viljuška u mojoj ruci sijala jednako poput prstena za koji nisam bila sigurna koliko dugo će ostati na mom prstu.
                          
"Kako možeš da ne znaš?", čujem li ja to bes?
                          
"Ne znam tata", odmahnula sam glavom puštajući da sladak ukus još jednog koktela sleti niz moje grlo, "Lav je zauzet i pričaćemo o tome kada dođem kući." 
                          
"Živite zajedno?", ovu sreću ne bi ugasilo pet litara rosea, "Možemo otići u Petu aveniju." 
                          
Pauza mi je već prošla i svesna sam da sam oduzela veliki deo vremena sa posla, osećajući pogled svojih roditelja na svom odelu, shvatila sam da neću ni otići nazad u kancelariju. 
                          
"Naravno da će ići", prestajala sam da budem svesna gomilanja mišljenja koja nisu moja, "Ići ćeš, dušo." 
                          
Tepanja su mi od groznih postajala sve smešnija dok su se boje koktela ispred mene menjale. Kako drugačije izdržati svu lepotu porodice Montague?
                          
"Zapravo", osmehnula sam se nakon što mi je usne ponovo oblio topao ukus soli i tekile, "Idem sa Viktoryom i Aurorom." 
                          
"Viktoryom?"
                          
"Lavovom sestrom", slegla sam ramenima ne razmišljajući ponovno o lažima koje izgovaram. 
                          
"Oh predivno, naravno da ćeš ići", osmehnula mi se očigledno dobivši bolju ideju, "Ja ću se sastati sa gospođom Mayakovsky." 
                          
 Taj susret će označiti večnu propast moje glume da imam slabu vezu sa porodicom zbog posla, Nadia je previše divna žena da bi izdržala susret sa aždajom iz sudnice zvanom moja majka. 
                          
Ovaj put se definitvno isključivši zbog trabunjanja koje je stvorila moja majka, nisam bila dovoljno prisebna da pridam određenu pažnju uzvicima koji su primorali čak i mog oca da ustane od stola. Još jedan milijarder je ušetao u restoran, šteta što sad neće pokušati da me udaju za njega. Osmehnula sam se svojim rugajućim mislima dok sam vodila ljubav sa staklenom ivicom čaše koktela. 
                          
"Genevieve, nisi nam rekla da će doći", srećan uzvik prikrio je režanje nespremnosti. 
                          
Doći? Samo ja sam došla, ako Bog da, uskoro idem. Zato su srećni u toj meri? 
                          
"Ljubavi", grub glas je propratio nežan dodir koji se spustio na moja ramena. 
                          
Ljubavi. 
                          
Apsolutno sam najebala. Propala sam. Njegov dodir nažalost nije dovoljno snažan da me gurne kada se zemlja otvori, moraću da delam sama. 
                          
"Lave", spustivši čašu pored flaše koju je konobar doneo da bi sačuvao svoje noge voška šetanja, okrenula sam se ka svom vereniku nadajući se da me ne zna dovoljno da vidi lažnu sreću koju je specijalno za moje roditelje stvorio alkohol, "Nisam znala da ćeš doći." 
                          
"Nisi ni mogla znati kada se nisi javila", osmehom je prekrio pridiku što je oduševilo mog oca, "Idemo?" 
                          
"Nikako, morate ostati na večeri", već izvlačeći stolicu za džentlmena, moja majka je osećala da će ta večera biti debelo plaćena. 
                          
Lavov potvrdni odgovor moraće se častiti Bog zna kojim pićem na eks. Nazdravljam sebi! 
                          
"Nažalost gospođo Montague, moraću da odbijem", piće na eks je otišlo potpuno popreko, odbio je, "Mene i Ginu čeka večera." 
                          
Da sam imala bar malo ponosa da ga pogledam, osmehnula bih mu se. Ovako sam sedela zadovoljno pakujući stvari koje sam iznosila iz torbice tražeći zanimaciju u klubu snobova koje ću uskoro napustiti. 
                          
"Dušo, čućemo se", spustivši hladan poljubac na moj obraz, moji roditelji su se srdačno rukovali sa Lavom pre nego što me je smestio u auto koje je prošlo njihove standarde i testove. 
                          
"Je l stvarno ima hrane kući?", nazvala sam Lavov stan kućom. Domom.
                          
"Naći će se nešto", blago se osmehnuo otvorivši prozor i dopustivši hladnom vetru da mi miluje lice, "Nisi jela u restoranu?" 
                          
"Mrzim taj restoran", vino u meni će biti iskreno sa budućim mužem, "Hrana je neprijatna a ljudi bljutavi." 
                          
"Nahranićemo te kada dođeš kući", osmehnuo se skrenuvši pogled na moje lice i nadam se da za taj momenat nisam pocrvenela više nego što je dozvoljeno. 
                          
"Hoćeš da čuješ tajnu?", osmehnula sam se slobodno uzimajući njegovu ruku dok sam mu se zabavljala sa prstima. 
                          
"Hajde", osmahnuo je glavom dok mje sreća vibrirala našim glasovima. 
                          
"Ti si divan čovek", osmehnula sam se nežno spustivši poljubac na njegovu ruku, "Zaista, devojka koju budeš stvarno oženio biće jedna od najsrećnijih na svetu." 
                          
"Jedna od?", zabavljao se, veoma. 
                          
"Ja sam bila prva koja je nosila ovaj prsten", smejala sam se slobodnom rukom pokazujući sjaj u mraku, "Samim tim, jedna od."
                          
"Gina.." 
                          
"Ššš", osmehnula sam se kada se moj prst našao na toplini njegovih usana, "Hoćeš da čuješ još jednu tajnu?" 
                          
Nemo mumlanje i klimanje glavom bilo je dovoljno mom umu da počne da otkriva tajne univerzuma. 
                          
"Mrtva sam pijana."