24.

                                    

                                          
Ivan
                          
Tlo je podrhtavalo kako su se približavali. Koliko ih je bilo? Stotine? Ne sjećam se. „Uhvati ih na bol koliko god možeš.“ Rekao sam Zvonimiru. „Drži ih tako i gađaj koliko više možeš. Ako ne možeš, oslijepi ih.“ Kad sam vidio prvog, povećao sam snagu, blokirao moć kod koga sam je osjetio i zaustavio druge s iluzijom boli. Kidao sam im glave i zabadao nož u srce koliko sam god mogao. Štedio sam metke jer ih je bilo previše, stvarno previše, dok se nisam umorio. Zatim sam pustio snagu i gađao ih metcima, kao Zvonimir, dok više nije bilo nijednog na vidiku.
                          
Kad je sve prestalo, Zvonimir je odmah dotrčao do mene. Odmaknuli smo se od hrpe trupala jer su pomalo počela vonjati. Zvonimir je bio rastresen, za čudo, kad se radovao borbi i izvrsno cilja. Iskreno, i ja sam bio rastresen nakon svoje prve borbe, a bio sam samo nekoliko godina mlađi od njega. Čvrsto me je stisnuo za ruku, kao da slijedi još jedna borba.
                          
„Umoran sam.“ Reče.
                          
„Znam. Ovo je prilično iscrpljujuće.“
                          
„Ali je odličan osjećaj. Je li to normalno?“
                          
„Jest.“
                          
Adrenalin mi je još kolao venama od ubijanja prokletih pijavica, a što ih više ubijem, to je veća doza zadovoljstva. Poput droge, ma da drogu nikad nisam probao, osim marihuane.
                          
„Čekajte me.“ Tulio je iza nas Marin. K'o da mi se da s njime ić' rame uz rame. Što on misli? Da smo partneri? Još se sjećam kako nas je prije devet godina htio nemilosrdno ubit'.
                          
„Zar pijavica ne može brže od nas?“ pitao sam.
                          
„Rek'o sam da usporite.“
                          
Da ga ja poslušam? Baš. „Uključi motor u guzici spori lori.“
                          
Nisam to treb'o reć'. Nisam. Osjetio sam kako mi je bol sijevnula u desnoj bedri i kako me neka sila odbacila nekoliko metara u stranu. Pridig'o samo se i vidio ručku od noža kako mi viri iz bedre. Pokuš'o sam je izvuć', ali bol je sijevala na najmanji pomak. Prokleti Marin. Htio sam zamoliti Zvonimira da mi pomogne, ali nije bio tu. „Zvonimire?“ dezorijentirano sam gledao oko sebe i našao ga tamo gdje nije trebao biti.
                          
Nekoliko metara od mene je stajao Marin s Zvonimirom u rukama, prstima ravno na grudnom košu i zlatnim lancima oko dječakovih ruka. „Što radiš?“ pitao sam. „Pusti ga.“
                          
„Želiš se i dalje zajebavat' s nama, je li?“
                          
„Ne. Ne želim vaš ni slušat' ni gledat', a moram.“
                          
„Samo sam tražio da usporiš, a ti ni to ne možeš.“
                          
„Pusti ga!“ zaderem se. Nisam trebao. Marin je dječaku zario prste u meso kao u kašu. Dječak je izvio glavu i vikao, zapomagao. Došlo mi je neko vrijeme da samo pokrijem uši, a i bilo bi bolje da sam to učinio, jer će mi to zapomaganje zujati u ušima do kraja života.
                          
Pokušao sam iskoristiti sve moguće moći na njemu, ali nisam mogao. Trebalo mi je tri sekunde da shvatim što mi je učinio. U nozi mi je bila zlatna oštrica, oštrica koja je priječila moje moći. Uhvatio sam dršku objema rukama o pokušao izvući, ali samo sam i ja zapomagao. Zabio ju je prečvrsto, a i najmanji pomak je uzrokovao vatrenu bol.
                          
Marin je toliko stisnuo dječaka, da su mu se slomila rebra. Čulo se pucanje kostiju, trup mu se spljoštio, a dječaku krv prsne iz usta. Zabode mu još više prste u meso i počne mu razdvajati rebra, čulo se pucketanje kostiju, a između prstiju mu se skupljalo meso. Prstima mu iskopa veliku rupu iz koje poteče mlaz rubinske krvi. Dječak nije više mogao vikati jer mu se u ustima i nosu nakupljala krv, a nisam ni ja. samo sam gledao u šoku, bespomoćno, kao kad su nam roditelje ubijali. Nisam ni disao, sad sam bio bespomoćno ljudsko biće pred pijavicom koja je ubijala dijete.