Negde daleko, pod planinom, uvenuo je jedan mali cvet.
Nedugo nakon devojčicine smrti, došla je jedna žena. Verovatno je to bila njena majka... Ili samo dobra žena što je htela telo zakopati.
Videla je izgažen cvet, oko koga se već krv skorila. Pomerila je njeno telo toliko da može rupu iskopati. Položila ga je u rupu, a cvet je polako izvadila iz zemlje, i sa sve korenom zakopala ga iznad njenog groba. Izrekla je tihu molitvu pre nego što je otišla, znajući da se verovatno neće vratiti.
I nije se vratila.
Bilo im je zabranjeno vratiti se, jer su navodno oni bili krivi za ono što se njima desilo, jer su navodno pljuvali na ljude, na one koje su mrzeli.
I tako od tog dana, pa nadalje svake godine se ta planina beli. Cvetovi bele boje, sa istim onim tužnim mirisom procvetaju samo na jedan dan. I svake godine jedni prećute, jer ih taj miris podseća na isto ono što ih je podsećao tog dana, na miris krivice.
