"Nećeš ga više videti"

                                    

                                          
"Bjanka šta radiš ti tu?"-glasno je rekla,te se dečko koji je spavao na stolici,tačnije čuvar probudio i skočio bukvalno.
                          
"Ovaaj.."-promrmljah ali čim me je ovaj čuvar ugledao odmah je reagovao.
                          
"Ko vam je dao dozvolu da udjete unutra?Šta ste radili tamo?"-prišao mi je i nasilno me pomerio sa vrata te je ušao u sobu da proveri da li je sa Dušanom sve u redu,te se vratio ispred kada se uverio.
                          
"Ja sam njegova devojka..Pobogu samo sam htela da vidim kako je"-rekoh vidno potrešena obraćajući se i doktorki i ovom dečku koji bi verovatno fizički nasrnuo na mene da nisam žensko.
                          
"Ja sam zadužen da čuvam njegovo visočanstvo i nemam odobrenje nikoga da pustam unutra,pa makar vi bili stvarno njegova devojka"-dodade drsko.
                          
"Vidim kako čuvaš"-tiho sam promrmljala na glas,što mislim da se čulo.
                          
"Sve je to u redu Bjanka,ali nemoj više da ulaziš kod njega sve dok to ne bude bilo dozvoljeno,važi?"
                          
Samo sam je gledala i ćutala.
                          
"Hajde vrati se u sobu,hladno je u hodniku"-uhvatila me je za nadlakticu ali sam se pomerila.
                          
"Okej je,sama ću"
                          
Vratila sam se u sobu i legla,a san mi je jedva došao na oči.
•••
Probudila me je medicinska sestra koja je nosila neki papir.
                          
"Dobro jutro Bjanka,imam lepe vesti za tebe"-nasmešila mi se i pružila mi papir koji sam zbunjeno prihvatila.
                          
"Amm,šta je ovo?"-onako tek prpbudjena nisam mogla da se fokusiram i pročitam šta piše.
                          
"To je papir na kome piše da si sada dobeo i da možeš da ideš kući,tačnije otpusna lista"-objasnila mi je,a meni je samo jedno bilo u glavi.
                          
"A Dušan,kako je on?Jel i on danas ide kući?"-ponadala sam se potvrdnim odgovorom ali sam po njenom izrazu lica shvatila suprotno.
                          
"Nažalost,on ne može danas"-napravila je facu koja je zvučala "žao mi je" i krenula ka vratima.
                          
"Ti se spremi,uskoro ideš odavde"-zbunjeno sam ostala u sedećem položaju na krevetu i zurila u ovaj papir,tačnije kroz njega jer nisam obraćala pažnju na slova i na to što piše.
                          
Trebalo mi je oko sat vremena da se skroz spremim,te kada sam po poslednji put pregledala sobu u kojoj sam bila par dana i svoj krevet i shvatila da ništa nisam zaboravila,uhvatila sam se za kvaku i napustila sobu.Odmah nakon što sam kročila u hodnik ispred ugledala sam Dušanove roditelje kao i neku devojku sa njima.
                          
Odmah su me primetili,a njegova majka mi je prva prišla,i to vrlo neprijatno,sa besnim izrazom lica.Pogledala je u moju torbu pa u mene.
                          
"Slušaj me sad dobro mala.Niti ćeš se vraćati kod nas u kuću niti ćeš više videti Dušana.Idi gde god hoćeš i radi šta znaš a od mog sina ćeš se oprostiti zauvek.Budem li te još jednom videla,znaj da se to neće završiti dobro"
                          
Svi u blizini su čuli ovu raspravu i iskreno bilo mi je jako neprijatno.
                          
"Lidija molim te.."-njegov otac je prišao njegovoj majci i uhvatio je za rame te je pokušao da je malo smiri.
                          
"Pusti me Petre,dobro znam zašto i šta govorim"-odgurnula je njegovu ruku sa svog ramena i pomerila se nekoliko metara od mene.
                          
Osećala sam poglede na sebi i nisam znala šta da kažem.Stojim ispred njegovih roditelja,a njegova majka koja otvoreno preti.
                          
Spustila sam pogled ka podu,čvrsto stegla torbu koju sam nosila i uputila se ka izlazu iz bolnice.Čim sam izašla ispred osetila sam kao da lakše dišem.
__________________
                          
p.s. ne zaboravite da pogledate moju novu kratku zimsko/božićnu priču dok čekate nastavke ovde❤🌬