Тома Аквински

Тома Аквински
Тома Аквински
Лични подаци
Пуно име	Тома Аквински
Датум рођења	око 1225
Место рођења	Аквино, Краљевство Сицилија
Датум смрти	7. март 1274. (48/49 год.)
Место смрти	Лацио, Папска држава
Образовање	Универзитет Сорбона
Филозофски рад
Епоха	Средњи век
Регија	Хришћанска филозофија
Школа филозофије	аристотелизам, схоластика, томизам
Интересовања	метафизика, теологија, епистемологија, логика, етика, политика
Идеје	Докази за постојање Бога
Утицаји од	Боетије, Мојсије Мајмонид, Марко Тулије Цицерон, Ел Кинди, Јован Скот Ериугена, Ибн Рушд, Анселмо Кентерберијски, Алберт Велики, Ибн Сина, Августин Хипонски, Платон, Аристотел, Апостол Павле, Ел Газали

Тома Аквински (итал. Tommaso d'Aquino; око 1225 — 7. март 1274) је био италијански^[3]^[4] доминикански редовник и свештеник, философ и теолог схоластичке традиције, познат као Doctor Angelicus, Doctor Universalis. Аквински је био један од најважнијих католичких теолога.^[5]^[6] Познат је по свом капиталном, али недовршеном делу Summa Theologica или Summa Theologiae. Оно као и „Против заблуда невјерника“ (Summa contra Gentiles) су признати као врхунска достигнућа средњовековне систематске теологије. Тома Аквински је у свом целокупном опусу настојао да противречности хришћанске догматике превлада путем стварања кохерентне религијске догме. Он се у изградњи хришћанске логике ослања на Аристотелов Органон, а прихвата и Платонову филозофију о доминирајућој идеји над материјом.^[7] Као теолог полази од две темељне хришћанске догме: прародитељском греху и вечном испаштању. Као резултат тога темељ његове теолошко филозофске антропологије је спас и пут према спасењу. Такође, заступа колективитет, доминацију над људским родом, а не индивидуални живот појединца.

Аквински се бори против неоплатонских тврдњи о свету које су потекле од Августина и Ибн Сине, који своде човечанство на посматраче света у којем је све прописано и где је све израз Божије воље. Аквински се залаже за Аристотелове тврдње да је човек главни аутор својих дела. Његова синтеза Аристотеловог учења и хришћанског учења постаће главна окосница филозофије католичке цркве.^[8]

Учење

Тома Аквински је живео и писао своја дела у време развијеног феудализма. Тај период се одликује развојем трговине и новчане привреде, доступношћу тековина других народа и опадањем доминантног утицаја католичке цркве.

Аквински је деловао у Паризу, Риму и Напуљу. Био је најчувенији класични поборник природне теологије. За Аквинског, теологија као наука о нужном бићу бога надређена је филозофији као науци о коначном бићу створених ствари. Тома Аквински сматра Аристотела врхунцем знања у свим питањима спознаје природе (назива га једноставно Филозоф), а изван њега остају само питања о натприродним стварима. Тома жели прилагодити његову филозофију како би она била примерена за објашњења истина објаве и догми цркве. Изградио је строг логички систем примерен хришћанском тумачењу света. Томин систем представља врхунац сколастике. Он обнавља јединство ума и вере, знања и објаве, тврдећи да истина не може противречити истини, истина ума не може противречити истини вере. Основао је томистичку школу филозофије. Првобитно је његово учење наишло на оптужбе, но касније су све повучене - доминиканци га прво прихватају за свог учитеља, а касније постаје и признати учитељ Католичке цркве. Томизам је дуго времена представљао примарни филозофски приступ Католичке цркве.

Тома Аквински је био велики познавалац и поштовалац Аристотеловог учења. Сматрао је да је монархија најбољи облик државног уређења јер је најефикаснија, док је тиранија најгора. Стога је народу признавао могућност и право на побуну против тираније, па и убиство тиранина (тираницид). Пошто световна власт може да се изопачи, он је предност дао духовној, тј. црквеној власти.

Католичка црква га сматра својим највећим теологом, и једним од тридесет и три доктора цркве.^[9]^[10] Многе институције су назване по њему. Касније је проглашен за светитеља.^[11]

Гносеологија

У својој гносеологији (теорији спознаје), Тома Аквински се залаже за Аристотелове тврдње да сазнање подразумијева извјесну сличност између онога који сазнаје и онога што се сазнаје, из чега следи да сазнање почиње чулном перцепцијом.

Социјална мисао

Тома Аквински је у потпуности валоризирао грчку филозофију, посебно Аристотелову логику, теорију Платона и Плотина о општем добру и непокретном покретачу, те то прилагодио хришћанском учењу. Његова стајалишта дала су посебан допринос у профилирању хришћанских догми које је створио у 13. веку. У епохи зрелог феудализма његово учење ће постати званично учење Католичке цркве 1870 године.

Такође је развио, када је ријеч о држави, теорију суверенитета, где народ добровољно преноси одређена овлашћења на сувереног краља, монарха. Ову његову теорију народног суверенитета, преузеће неки теолози, фрањевци и протестанти и развиће је у политички систем, у један кохерентан теоријско-политички систем. Мада се залагао за теорију народног суверенитета у борби између римског папинства и световних владара, Тома је стајао на страни папинства, теократског апсолутизма.

За разлику од Аурелија Аугустина, он друштво посматра као статичан, затворен систем понављања једног те истог. Ако је на делу друштво као затворен систем, непромењив, оно нема одређену перспективу, те је његова визија света романтичарско-песимистички обојена.

Аналогно Аристотелу он човека посматра као друштвено биће, он је каузално и нужно по својој природи везан за друштво, а његова друштвеност се испољава кроз сферу језика, културе, обичаја и традиције. Аналогно Аристотелу, према њему фундамент, задатак државе је да производи врлине, из овог темељног задатка произилазе све друге функције државе.

Овоземаљска држава није ништа друго него припрема појединаца, хришћана за оноземаљску државу. Држава је, дакле, средство за реализацију неке више сврхе, а то јест пут спасења.

Из овог се да извући закључак, да Тома Аквински даје примат и владавину цркве над државом. У ствари код њега, пошто је све до ренесансе, религија тотално владала целокупним светом социјалног живота, држава и религија се изражавају као друга страна или облик саме државе. Држава није ништа друго, него само једна од теолошких форми религије. Тако држава има превасходно религијско, теолошко одређење и сврху.

Дела

Главна дела су му:

Summa theologiae
Summa contra Gentiles

Почасти

Дана 18. јула 1323. године папа Јован XXII прогласио га је свецем у Авињону.
Дана 15. априла 1567. године папа Пије V проглашава Тому научитељем цркве (Doctor ecclesiae).
Дана 4. августа 1880. године папа Лав XIII проглашава Тому небеским заштитником филозофских и теолошких наука.
Дана 13. септембра 1980. године папа Јован Павле II проглашава Тому научитељем човечности (Doctor Humanitatis).

Референце

^ Torrell 2005, стр. 3. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTorrell2005 (help)
^ Brown 2014, стр. 12
^ Conway 1911
^ Vaughan 1871
^ Benedict XV Encyclical Fausto appetente die 29 June 1921, AAS 13 (1921), 332; Pius XI Encyclical Studiorum Ducem §11, 29 June 1923, AAS 15 (1923), cf. AAS 17 (1925) 574; Paul VI, 7 March 1964 AAS 56 (1964), 302 (Bouscaren, vol. VI. стр. 786–88).
^ Aquinas 1993.
^ „Saint Thomas Aquinas, First published Mon Jul 12, 1999; substantive revision Fri May 23, 2014”. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
^ Marie-Dominique Chenu. „St. Thomas Aquinas, Italian Christian theologian and philosopher”. Encyclopeadia Britannica.
^ See Pius XI, Studiorum Ducem 11 (29 June 1923), AAS, XV ("non modo Angelicum, sed etiam Communem seu Universalem Ecclesiae Doctorem"). The title Doctor Communis dates to the fourteenth century; the title Doctor Angelicus dates to the fifteenth century, see Walz, Xenia Thomistica, III. стр. 164 n. 4. Tolomeo da Lucca writes in Historia Ecclesiastica (1317): "This man is supreme among modern teachers of philosophy and theology, and indeed in every subject. And such is the common view and opinion, so that nowadays in the University of Paris they call him the Doctor Communis because of the outstanding clarity of his teaching." Historia Eccles. xxiii, c. 9.
^ Code of Canon Law, Can. 252, §3 „Archived copy”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2011. г. Приступљено 22. 03. 2011.
^ Saint Thomas Aquinas – CatholicSaints.Info

Литература

Aquinas, Thomas (1993). Selected Philosophical Writings. Oxford University Press. стр. Xi. ISBN 978-0-19-283585-7.
Rev. Vaughan, Roger Bede (1871). The Life and Labours of St. Thomas of Aquin: Vol.I. London.
Conway, John Placid (1911). Saint Thomas Aquinas. London.
Torrell, Jean-Pierre (2005). Saint Thomas Aquinas: the person and his work. CUA Press. стр. 3—. ISBN 978-0-8132-1423-8.
A. C. Brown, Jonathan (2014). Misquoting Muhammad: The Challenge and Choices of Interpreting the Prophet's Legacy. Oneworld Publications. стр. 12. ISBN 978-1780744209. „Thomas Aquinas admitted relying heavily on Averroes to understand Aristotle.”
Aquinas, Thomas (2000). Clark, Mary T., ур. An Aquinas Reader: Selections from the Writings of Thomas Aquinas. Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-2029-8.
——— (2002). Aquinas's Shorter Summa. Manchester, New Hampshire: Sophia Institute Press. ISBN 978-1-928832-43-0.
Davies, Brian (1993). The Thought of Thomas Aquinas. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826753-9.
——— (2004). Aquinas: An Introduction. Continuum. ISBN 978-0-8264-7095-9.
Geisler, Norman, ур. (1999). Baker Encyclopedia of Christian Apologetics. Grand Rapids, Michigan: Baker Academic.
Gordon, Barry (2009) [1987], „Aquinas, St Thomas”, The New Palgrave: A Dictionary of Economics, 1 .
Hampden, Renn Dickson (1848). „The Life of Thomas Aquinas: A Dissertation of the Scholastic Philosophy of the Middle Ages”. Encyclopædia Metropolitana. London: John J. Griffin & Co.
Healy, Nicholas M. (2003). Thomas Aquinas: Theologian of the Christian Life. Ashgate. ISBN 978-0-7546-1472-2.
Kreeft, Peter (1990). Summa of the Summa. Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-300-9.
Küng, Hans (1994). Great Christian Thinkers. New York: Continuum Books. ISBN 978-0-8264-0848-8.
McInerny, Ralph M. (1993). Aquinas Against the Averroists: On There Being Only One Intellect. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-029-5.
Nichols, Aidan (2003). Discovering Aquinas: An Introduction to His Life, Work, and Influence. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-0514-0.
Russell, Bertrand (1967). A History of Western Philosophy. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-20158-6.
Schaff, Philip (1953). „Thomas Aquinas”. The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge. 126. Grand Rapids, Michigan: Baker Book House. стр. 422—23. Bibcode:1930Natur.126..951G. doi:10.1038/126951c0.
Stump, Eleonore (2003). Aquinas. Routledge. ISBN 978-0-415-02960-5.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Thomas Aquinas”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Copleston, Frederick (1991). Aquinas: An Introduction to the Life and Work of the Great Medieval Thinker. Penguin Books. ISBN 978-0-14-013674-6.
Faitanin, Paulo (2008). A Sabedoria do Amor: iniciação à filosofia de Santo Tomás de Aquino [Love's philosophy: initiation to Saint Thomas Aquinas's philosophy] (на језику: Portuguese). Instituto Aquinate. ISSN 1982-8845.
——— (2008). O Ofício do Sábio: o modo de estudar e ensinar segundo Santo Tomás de Aquino [The wise's profession: the way of studying & learning after Saint Thomas Aquinas] (на језику: Portuguese). Instituto Aquinate. ISSN 1982-8845.
Paterson, Craig & Matthew S. Pugh (eds.), Analytical Thomism: Traditions in Dialogue. Ashgate, 2006. Introduction to Thomism
Porro, Paquale (2015). Thomas Aquinas: A Historical and Philosophical Profile. Washington, D.C.: Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-2805-1.
Schmitz, Kenneth (2007). St. Thomas Aquinas (audiobook). Narrated by Charlton Heston. Ashland, Oregon; Boulder, Colorado: Knowledge Products; Blackstone Audiobooks; NetLibrary. ISBN 978-0-7861-6932-0. OCLC 78235338. Архивирано из оригинала 16. 12. 2011. г. Приступљено 07. 09. 2017.
Strathern, Paul (1998). Thomas Aquinas in 90 Minutes. Chicago: I.R. Dee. 90 pp. ISBN 978-1-56663-194-5.
Thomas Aquinas (1952), edd. Walter Farrell, OP, and Martin J. Healy, My Way of Life: Pocket Edition of St. Thomas – The Summa Simplified for Everyone, Brooklyn: Confraternity of the Precious Blood.
Torrell, Jean-Pierre (2005). Saint Thomas Aquinas (Rev. изд.). Washington, D.C.: Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-1423-8. OCLC 456104266.
Wallace, William A (1970). „Thomas Aquinas, Saint”. Ур.: Gillispie, Charles. Dictionary of Scientific Biography. 1. New York: Scribner & American Council of Learned Societies. стр. 196—200. ISBN 978-0-684-10114-9.
Weisheipl, James (1974). Friar Thomas D'Aquino: his life, thought, and work (1st изд.). Garden City, New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-01299-7.
Eugene F. Rogers Jr., Aquinas and the Supreme Court: Biblical Narratives of Jews, Gentiles and Gender [1 ed.], 1118391160, 9781118391167 Wiley-Blackwell 2013

Спољашње везе

п р у Етика
Теорије	Казуистика Консеквенцијализам Деонтологија Кантовска етика Етика бриге Егзистенцијалистичка етика Метаетика Партикуларизам Прагматика Етика улога Етика врлина
Концепти	Аутономија Аксиологија Веровање Свест Пристанак Једнакост Брига Слободна воља Добро и зло Срећа Идеал Правда Морал Норма Слобода Принципи Патња/бол Управништво Симпатија Поверење Вредност Врлина Погрешно пуни индекс...
Филозофи	Лао Це Платон Аристотел Диоген Валувар Цицерон Конфучије Августин Хипонски Менције Моци Сјуен Куанг Тома Аквински Барух Спиноза Дејвид Хјум Имануел Кант Георг Вилхелм Фридрих Хегел Артур Шопенхауер Џереми Бентам Џон Стјуарт Мил Серен Киркегор Хенри Сиџвик Фридрих Ниче Џорџ Едвард Мур Карл Барт Паул Тилих Дитрих Бонхефер Филипа Фут Џон Ролс Џон Дјуи Бернард Вилијамс Џ. Л. Маки Елизабет Енском Вилијам Франкена Аластер Макинтајер Ричард Хер Питер Сингер Дерек Парфит Томас Нејгел Роберт Мерихју Адамс Чарлс Тејлор Хосе Азурменди Кристин Корсгард Марта Нусбаум Списак етичара
Примењена етика	Биоетика Пословна етика Етика дискурса Етика окружења Правна етика Етика медија Медицинска етика Етика неге Професионална етика Сексуална етика Етика једења меса Етика технологије
Повезано	Хришћанска етика Дескриптивна етика Етика у религији Еволуциона етика Феминистичка етика Историја етике Идеологија Исламска етика Јеврејска етика Нормативна етика Филозофија права Политичка филозофија Социјална филозофија Инсекти у етици
Категорија Остава

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF WorldCat
Државне	Норвешка Чиле Шпанија 2 Француска BnF подаци Аргентина Каталонија Немачка Италија Израел Финска Сједињене Државе Шведска Летонија Јапан Чешка Аустралија Грчка 2 Кореја Хрватска Холандија Пољска Португалија Ватикан
Академске	CiNii zbMATH
Уметничке	MusicBrainz ULAN
Људи	Italian People Deutsche Biographie Родовид Trove
Остале	COBISS.SR COBISS.AL COBISS.BG COBISS.SI Енциклопедија Британика RISM SNAC IdRef