Пређи на садржај

Запаљење плућа

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Pneumonia)
Упала плућа
Рендгенски снимак који приказује лако уочљиву упалу плућа у десном плућном крилу.
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностИнтерна медицина
МКБ-10J12, J13, J14, J15,J16, J17, J18, P23
МКБ-9-CM480-486, 770.0
DiseasesDB10166
MedlinePlus000145
eMedicinetopic list
Patient UKЗапаљење плућа
MeSHD011014
Респираторни систем

Запаљење плућа или пнеумонија је акутно, најчешће инфективно запаљење плућног паренхима које захвата алвеолне просторе и интерстицијум (простор између алвеола) плућа.[1][2] Када су упалом захваћене алвеоле једног или више плућних лобуса, обољење се назива лобусна пнеумонија. Када су захваћене алвеоле једног сегмента, пнеумонија се карактерише као сегментна или лобулусна, а када је запаљење локализовано у више лобулуса истовремено говори се о бронхопнеумонији. Ова болест представља најопасније обољење респираторног система и може бити узрокована различитим микроорганизмима. Обично је изазива вирусна или бактеријска инфекција, а ређе други микроорганизми, одређени лекови и друге болести попут аутоимуних обољења.[1][3] Јавља се у свим старосним добима, а посебно код особа са различитим хроничним болестима и оштећењима имунског система.

Типични симптоми обухватају кашаљ, бол у грудима, температуру и отежано дисање.[4] Дијагноза се поставља уз помоћ рендгенског снимка и анализе културе испљувка. Вакцине за спречавање одређених типова упале плућа су доступне. Лечење зависи од основног узрока. Бактеријски изазвана упала плућа се лечи антибиотицима. Ако је упала плућа тежег облика, оболела особа се обично прима на болничко лечење.

Годишње, од упале плућа оболи око 450 милиона људи, односно седам процената од укупне светске популације, док смрт наступи код око 4 милиона људи. Иако је Виљем Ослер у 19. веку упалу плућа описао као „капетана убицу“,[5] појава антибиотске терапије и вакцина у 20. веку је допринела већој стопи преживљавања.[6] Ипак, у земљама у развоју, међу старијом популацијом, међу веома младим особама, као и оболелима од хроничних болести, упала плућа је и даље водећи узрок смрти.[6][7]

Учесталост

[уреди | уреди извор]

Упала плућа је и данас чест узрок смртности, упркос савременој антибиотској терапији. У Уједињеном Краљевству од упале плућа годишње умре 60.000 особа. Ова болест односи 10 пута више живота од свих осталих заразних болести. У САД од упале плућа годишње оболи 2 милиона људи, а умре око 30.000, што пнеумонију поставља на шесто место свих узрока смрти и сврстава међу велике јавноздравствене проблеме. У земљама у развоју инфекције доњих дисајних путева најчешћи су узрок умирања.

Особе старије од 65 година имају повећани ризик од упале плућа, јер код њих постепено слабе механизми одбране од инфекција и често су изложени хроничним болестима (хронична опструктивна болест плућа, болести срца, бубрега и јетре, атеросклероза, дијабетес). Веома често у зимским месецима различите респираторне инфекције и грип претходе појави упале плућа.

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Као и већина инфективних обољења и пнеумонија се карактерише присуством неспецифичних и специфичних симптома. Општи симптоми (неспецифични) слични су као код осталих инфекција, а то су грозница, губитак апетита, знојење, дрхтавица, болови у мишићима и зглобовима и главобоља. Код неких болесника постоје анамнезни подаци о непосредно преболелој инфекцији горњих дисајних путева, обично вирусног порекла. Код инфекција изазваних пнеумококом или стафилококом тешка слика болести може се развити у току неколико сати, док је код пнеумоније проузроковане микоплазмом развој продужен на две до три недеље. Поремећај свести и конфузност прате пнеумоније изазване пситакозом. Респираторни симптоми варирају, и зависе од имунског система особе и тежине болести. Кашаљ се јавља код скоро свих оболелих, недостатак ваздуха осећа више од две трећине, плеурални бол око 60%, а искашљава више од половине пацијената. У почетку болести испљувак је оскудан или га нема, а у даљем току постаје гнојав. Висока температура и дрхтавица чести су код младих особа с пнеумококном пнеумонијом, од којих трећина има херпес на уснама. Атипичне пнеумоније, почињу спорије са лакшом клиничком сликом, у односу на бактеријске јер се клинички симптоми развијају поступно. Температура расте постепено и може бити изузетно висока, али је ретко праћена дрхтавицом. Присутни су и општи симптоми, попут главобоље, бола у мишићима и зглобовима, опште слабости и умора. Кашаљ се обично запажа након 3 до 4 дана, и углавном је сув и иритабилан, без могућности искашљавања. Због некарактеристичних симптома дијагноза се поставља касније него у бактеријским пнеумонијама, често тек након рендгенског снимања плућа.

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]
Symptoms frequency[8]
Учесталост симптома
Кашаљ
79–91%
Замор
90%
Грозница
71–75%
Кратак дах
67–75%
Искашљавање
60–65%
Бол у грудима
39–49%
A diagram of the human body outlining the key symptoms of pneumonia
Главни симптоми инфективне упале плућа

Код особа са инфективном упалом плућа често се јавља искашљавање, грозница праћени дрхтавицом, кратким дахом, оштрим или пробадајућим болом у грудима током дубоких удаха и убрзаним дисањем.[9] Код одраслих особа, конфузија може бити најпрепознатљивији знак.[9] Најчешћи знаци и симптоми код деце млађе од 5 година су грозница, кашаљ и брзо или тешко дисање.[10]

Грозница није специфична јер се јавља код многих других честих обољења, а може бити одсутна код особа са тешким обликом обољења или код неухрањености. Поред тога, кашаљ се често не јавља код деце млађе од 2 месеца.[10] Тежи знаци и симптоми обухватају: плаву кожу, смањену жеђ, конвулзије, често повраћање, екстремне температуре тела или смањени ниво свести.[10][11]

Бактеријска и вирусна упала плућа обично испољавају сличне симптоме.[12] Неки узроци су повезани са класичним, али неспецифичним клиничким карактеристикама. Упала плућа коју изазивају бактерије из групе Legionella се може јавити уз абдоминалне болове, дијареју или конфузију,[13] док је упала плућа коју изазива бактерија Streptococcus pneumoniae повезана са испљувком црвенкасте боје,[14] а упала плућа коју изазива бактерија Klebsiella може имати крвави испљувак који се често описује као „желе од рибизле“.[8] Крвави испљувак (познат по имену хемоптизија) се такође може јавити код туберкулозе, упале плућа изазване грам-негативним бацилима и апсцеса плућа а често и код акутног бронхитиса.[11] Упала плућа проузрокована микоплазмом се може јавити уз пратњу отицања лимфних чворова у врату, боловима у зглобовима или упалом средњег уха.[11] Вирусна упала плућа је чешће праћена отежаним дисањем него што је то случај са упалом плућа изазваном бактеријском инфекцијом.[12]

Етиологија и патогенеза

[уреди | уреди извор]
Бактерија Streptococcus pneumoniae, најчешћи узрочник упале плућа.
Горња слика показује нормално плућно ткиво посматрано под микроскопом. Бели простори су алвеоле испуњене ваздухом. Доња слика показује плућа са пнеумонијом.

Пнеумонију могу узроковати бактерије, вируси, гљивице, протозое, а може настати и удисањем (аспирацијом) прашине, хемијских супстанци, хране или повраћеног садржаја. Најчешћи узрочник је Streptococcus pneumoniae (пнеумокок), а за њим следе Straphylococcus aureus, Streptococcus viridans, Haemophylus influenzae, Klebsiella pneumoniae и други грам-негативни бацили, Legionella pneumophila, Mycoplasma pneumoniae, вирус ''Influenzae А и Б, Chlamydia psittaci, Coxiella burnetti (изазивач Q-грознице), гљивице Actinomyces israeli итд. Пулмолози пнеумоније деле на типичне (бактеријске) и атипичне. Бактеријске пнеумоније најчешће узрокују следеће бактерије: пнеумокок, Haemophilus influenzae и Moraxella catarrhalis. Атипичне пнеумоније узрокују бактерије као Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia pneumoniae, Legionella, али и респираторни вирус и оне захтевају другачији терапијски приступ у односу на бактеријске пнеумоније.

До обољења долази када су одбрамбени механизми респираторног система поремећени или одбрамбене снаге организма смањене. Као предиспонирајући чиниоци често се наводе расхлађење организма, употреба алкохола, примена анестезије, инфекције горњих дисајних путева и хронични бронхитис.

Инфекција алвеола настаје удисањем пнеумокока или других узрочника у слузи из горњих дисајних путева. Слуз штити пнеумококе и олакшава њихово размножавање. На лезију алвеола организам одговара лучењем серозне запаљењске течности, која се шири центрифугално и тако још више разноси узрочнике болести. Коначно, оба плућна крила постају „консолидована“, што значи испуњена течношћу и остацима ћелија. У запаљенском ексудату бактерије се такође добро размножавају и брзо се шире, а он почиње полако да се мења. Прво се фибриноген у њему претвара у нерастворни фибрин и ексудат добија црвену боју због присуства црвених крвних ћелија (hepatisatio rubra). Након тога на место инфекције долазе леукоцити, па течност постаје сива или сивожута (Hepatisatio grisea). Леукоцити фагоцитују (уништавају) пнеумококе, а у томе им помажу и опсонини и друга антитела и макрофаги. Као резултат, долази до нормализовања плућног ткива, али не у свим алвеолама јер се промене у њима не развијају истовремено.

Реч пнеумонија се понекад користи за сва обољења која доводе до запаљења плућа (изазваног на пример аутоимуним болестима, хемијским опекотинама или реакцијама на лек); међутим, ово запаљење се прецизније назива пнеумонитис.[15][16] Узрочници су историјски подељени на „типичне“ и „атипичне“ на основу знакова, али докази још увек нису потврдили ову разлику, стога се више не наглашава.[17]

Обољења и фактори ризика који представљају предиспозицију за упалу плућа обухватају: пушење, имунодефицијенција, алкохолизам, хронична опструктивна болест плућа, хронична болест бубрега и болест јетре.[11] употреба лекова који сузбијају киселину, као што су инхибитори протонске пумпе или H2 блокатори су повезани са повећаним ризиком[18] од упале плућа. Старост такође представља предиспозицију за упалу плућа.[11]

Вируси

[уреди | уреди извор]

Код одраслих, вируси су узрочници око једне трећине,[6] а код деце око 15% случајева упале плућа.[19] Најчешћи узрочници су: риновируси, коронавируси, вирус грипа, респираторни синцицијални вирус (RSV), аденовирус и вирус параинфлуензе.[6][20] Вирус Herpes simplex ретко изазива упалу плућа, осим код група попут: одојчади, оболелих од рака, прималаца органа и особа са тешким опекотинама.[21] Пацијенти након трансплантације органа или особе код којих је на други начин нарушен имунитет имају велики удео у броју оболелих од упале плућа узроковане вирусом cytomegalovirus.[19][21] Особе са вирусном инфекцијом могу добити секундарну инфекцију бактеријомStreptococcus pneumoniae, Staphylococcus aureus или Haemophilus influenzae, нарочито када су присутни други здравствени проблеми.[11][19] Различити вируси су доминантни у различитим периодима у току године, на пример, током сезоне грипа, вирус грипа може изазвати преко половине свих случајева вирусне упале плућа.[19] Епидемија других вируса се такође повремено догађа, укључујући вирусе хантавирусе и коронавирусе.[19]

Гљивице

[уреди | уреди извор]

Упала плућа изазвана гљивицама није честа, али се чешће јавља код особа са ослабљеним имуним системом услед обољења сиде, имуносупресивних лекова или других медицинских проблема.[22][23] Најчешћи узрочник су гљивице Histoplasma capsulatum, бластомицес, Cryptococcus neoformans, Pneumocystis jiroveci и Coccidioides immitis. Histoplasmosis су гљивице које су начешће у речном басену реке Мисисипи, а гљивица coccidioidomycosis је најчешћа на југозападу Сједињених Држава.[22] Број забележених случајева се повећавао у другој половини 20. века услед повећања путовања и обољења која утичу на имунитет.[23]

Паразити

[уреди | уреди извор]

Различити паразити могу напасти плућа, укључујући: Toxoplasma gondii, Strongyloides stercoralis, Ascaris lumbricoides и Plasmodium malariae.[24] Ови организми обично у тело улазе директним контактом преко коже, дигестивног тракта или преко инсеката преносиоца.[24] Осим Paragonimus westermani, већина паразита не утиче директно на плућа већ секундарно.[24] Неки паразити, нарочито они који припадају родовима Ascaris и Strongyloides стимулишу снажне еозинофилне реакције, што може довести до еозинофилне упале плућа.[24] Код других инфекција, као што је маларија, примарно су захваћена плућа услед системског запаљења индукованог цитокинима.[24] У развијеним земљама, ове инфекције се најчешће јављају код особа које се враћају са путовања или код имиграната.[24] Глобално, ове инфекције су најчешће код особа са имунодефицијенцијом.[25]

Идиопатска упала плућа

[уреди | уреди извор]

Идиопатска интерстицијална упала плућа или незаразна упала плућа[26] спада у класу дифузних плућних болести. У њих спадају: дифузно оштећење алвеола, организована пнеумонија, неспецифична интерстицијална упала плућа, лимфоцитна интерстицијална упала плућа, десквамативна интерстицијска упала плућа, респираторни брохниолитис интерстицијално обољење плућа и уобичајена интерстицијална упала плућа.[27]

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]
A schematic diagram of the human lungs with an empty circle on the right representing a normal alveola and one on the right showing an alveola full of fluid as in pneumonia
Упала плућа пуни алвеоле течношћу, отежавајући оксигенизацију. Алвеола на левој страни је нормална, док је на десној страни пуна течности због упале плућа.

Упала плућа често почиње као инфекција горњег респираторног тракта која се премешта на доњи респираторни тракт.[28]

Вирусна

[уреди | уреди извор]

Вируси доспевају у плућа на више различитих начина. Респираторни синцицијални вирус се обично добија када особа после контакта са контаминираним предметом додирне очи или нос.[19] До осталих вирусних инфекција долази у случају удисања контаминираних капљица из ваздуха кроз уста или нос.[11] Када једном доспеју у горње дисајне путеве, вируси проналазе пут до плућа, где продиру у ћелије које облажу дисајне путеве, алвеоле или плућни паренхим.[19] Неки вируси, попут вируса малих богиња и херпес симплекс вируса, доспевају у плућа путем крви.[29] Инвазија плућа може да доведе до ћелијске смрти у различитом степену.[19] Када се јави одговор имуног система на инфекцију, може доћи чак и до већих оштећења плућа.[19] Бела крвна зрнца, углавном мононуклеарне ћелије, најпре доводе до упале.[29] Поред тога што доводе до оштећења плућа, многи вируси истовремено нападају и друге органе и на тај начин нарушавају остале телесне функције. Вируси такође чине организам подложнијим бактеријским инфекцијама; на тај начин може доћи до бактеријске пнеумоније као коморбидног стања.[20]

Бактеријска

[уреди | уреди извор]
Стафилококус ауреус може бити један од узрочника упале плућа

Већина бактерија улази у плућа путем мањих аспирација организама који су настањени у грлу или носу.[11] Код половине просечних људи ове аспирације се дешавају током спавања.[17] Мада грло увек садржи бактерије, потенцијално инфективне бактерије живе тамо само у одређено време и под одређеним околностима.[17] Један мањи број врста бактерија, као што су Микобактеријум туберкулозис (лат. Mycobacterium tuberculosis) и Легионела пнеумофила (лат. Legionella pneumophila), стиже у плућа путем контаминираних капљица из ваздуха.[11] Бактерије се такође могу ширити путем крви.[12] Када доспеју у плућа, бактерије могу да продиру у просторе између ћелија и између алвеола, где макрофаге и неутрофили (одбрамбена бела крвна зрнца) покушавају да инактивирају те бактерије.[30] Неутрофили такође ослобађају цитокине, узрокујући опште активирање имуног система.[31] Ово доводи до грознице, језе и замора, што је уобичајено код бактеријске пнеумоније.[31] Неутрофили, бактерије и течност из околних крвних судова испуњавају алвеоле, што доводи до консолидације која се види при рендгенском снимању грудног коша.[32]

Лабораторијске промене

[уреди | уреди извор]
Пнеумонија. A: Снимак нормалних плућа. B: Снимак плућа са сенкама узрокованих пнеумонијом на десном плућном крилу (лева страна на слици).

Код болесника са пнеумококном и другим бактеријским пнеумонијама обично постоји леукоцитоза (повећан број леукоцита) са нарочито повећаним бројем неутрофилних гранулоцита. Рендгенски налаз може да укаже на распоред и проширеност пнеумонијских процеса. Узрочници болести могу се изоловати у крви и испљувку, а понекад је повећан и титар хладних аглутинина и аглутинина за нехемолитички стрептокок. Такође се понекад могу доказати и антитела против микоплазме или нпр. пролазна лажно позитивна Васерманова реакција итд. Вентилацијски тестови откривају поремећај респирације рестрикцијског типа. Типична пнеумонија пролази кроз 4 стадијума са испљувком рђасте боје или прошараним тракама крви у стадијуму црвене хепатизације.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Crackles
Crackles heard in the lungs of a person with pneumonia using a stethoscope.
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Дијагноза пнеумоније се обично поставља на основу комбинације физичких знакова и рендгенског снимања грудног коша.[33] Међутим, тешко је утврдити њен основни узрочник, с обзиром на то да не постоји неки коначни тест којим би се могла утврдити разлика између бактеријског и небактеријског порекла.[6][33] Светска здравствена организација дефинише пнеумонију код деце на основу клиничке слике базиране на кашљу или отежаном дисању и брзој фреквенцији дисања, увлачењу грудног коша, или смањеном нивоу свести.[34] Убрзана фреквенција дисања се дефинише као број удисаја већи од 60 у минути код деце млађе од 2 месеца, 50 удисаја у минути код деце узраста од 2 месеца до годину дана, или више од 40 удисаја у минути код деце старости од 1 to 5 година.[34] Код деце, повећана фреквенција дисања и увлачење доњег дела грудног коша, много су сензитивнији него слушање пукота у грудима стетоскопом.[10]

Код одраслих, у блажим случајевима, испитивања углавном нису потребна[35]: веома је мали ризик за појаву пнеумоније уколико су нормални сви витални знаци и аускултација.[36] Код особа којима је потребна хоспитализација, препоручује се пулсна оксиметрија, радиографија грудног коша и анализе крви—што укључује комплетну крвну слику, електролите у серуму, вредности Ц реактивног протеина и евентуално тестове функције јетре.[35] Дијагноза болести налик грипу се може поставити на основу одређених знакова и симптома; међутим, да би се потврдила инфекција грипа, неопходно је тестирање.[37] Из тог разлога, лечење се често заснива на присуству инфлуенце у популацији или на брзом тесту за откривање инфлуенце.[37]

Лекарски преглед

[уреди | уреди извор]

Лекарско испитивање некад може да открије низак крвни притисак, убрзани рад срца или ниско засићење кисеоником.[11] Фреквенција дисања може бити бржа од нормалне, што се може јавити дан или два пре појаве осталих знакова.[11][17] Преглед грудног коша може бити нормалан, али може показати смањену експанзију грудног коша на захваћеној страни. Храпави звуци при дисању из већих дисајних путева, који се преносе кроз запаљено плућно крило, називају се бронхијално дисање, а чују се при аускултацији помоћу стетоскопа.[11] Пукоти (пуцкетања) се могу чути изнад захваћеног подручја током инспирације.[11] Перкусија може бити потмула изнад захваћеног плућног крила, а појачана, уместо смањена, вокална резонанца разликује пнеумонију од плеуралног излива.[9]

Снимање

[уреди | уреди извор]
A black and white image show the internal organs in cross section as generated by CT. Where one would expect black on the left one seen a whiter area with black sticks through it.
ЦТ грудног коша приказује деснострану пнеумонију (с леве стране на слици).

Радиографија грудног коша се често користи у дијагностици.[10] Када је реч о блажим облицима болести, снимање је потребан само у случају постојања могућности за појаву компликација, код особа код којих није дошло до побољшања током лечења или код особа са нејасним узрочником.[10][35] Уколико је особа болесна у толикој мери да јој је потребна хоспитализација, препоручује се радиографија грудног коша.[35] Налази нису увек у корелацији са степеном тежине болести и не одређују поуздану разлику између бактеријске инфекције и вирусне инфекције.[10]

На основу рендгенских приказа, може се разликовати лобарна пнеумонија, бронхопнеумонија (такође позната као лобуларна пнеумонија) и интерстицијална пнеумонија.[38] Бактеријска, ванболничка стечена пнеумонија, у класичном смислу је приказ консолидације плућног крила једног сегментног режња плућног крила што је познато као лобарна пнеумонија.[39] Међутим, налази могу бити различити, па су за остале типове пнеумоније уобичајени неки други прикази.[39] Аспирациона пнеумонија се може представити билатералним затамњењима, првенствено у базама плућа и са десне стране.[39] Радиографски снимци вирусне пнеумоније могу изгледати нормално, са прекомерном надутошћу, да имају билатералне неуједначене површине или да имају сличан изглед као код бактеријске пнеумоније са лобарном консолидацијом.[39] Радиолошки налази се можда неће користити у раним стадијумима болести, посебно у случају дехидратације; или ће можда њихово тумачење бити тешко код особа које су гојазне или имају историју плућне болести.[11] ЦТ скенирање може дати додатне информације код нејасних случајева.[39]

Микробиологија

[уреди | уреди извор]

Код пацијената на ванболничкој нези, утврђивање узрочника није исплативо и обично се не мења начин надзора.[10] Када код особа нема одговара на терапију, потребно је размотрити културу спутума, а код особа са хроничним продуктивним кашљем требало би урадити културу бактерије Микобактеријум туберкулозис.[35] Тестирања на друге специфичне организме могу се препоручити у случају епидемија, из разлога заштите јавног здравља.[35] Код особа које су хоспитализоване због тешког степена болести, препоручује се анализа спутума и хемокултура,[35] као и тестирање урина на антигене легионела и стрептокока.[40] Вирусне инфекције се могу потврдити детекцијом вируса или његовог антигена путем културе или ланчане реакције полимеразе (ПЛР), поред осталих техника.[6] Узрочник се утврђује рутинским микробиолошким тестовима само у 15% случајева.[9]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Пнеумонитис се односи на упалу плућа; пнеумонија се односи на пнеумонитис, обично узрокован инфекцијом, мада некад може бити и неинфективан, чија је додатна карактеристика плућна консолидација.[41] Пнеумонија се најчешће класификује на основу места и начина настанка: ванболнички стечена, аспирациона, повезана са здравственом негом, болнички стечена и пнеумонија повезана са механичком вентилацијом.[39] Пнеумонија се такође може разврстати и према захваћеном подручју у плућима: лобарна пнеумонија, бронхијална пнеумонија и акутна интерстицијална пнеумонија;[39] као и према организмима проузроковачима.[42] Пнеумонија код деце се може додатно класификовати на основу знакова и симптома као умерена, тешка или веома тешка пнеумонија.[43]

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Неколико обољења се може јавити са сличним знацима и симптомима као код пнеумоније, као што су: хронична опструктивна болест плућа (ХОБП), астма, едем плућа, бронхиектазије, рак плућа и плућна емболија.[9] За разлику од пнеумоније, за астму и ХОБП карактеристични су звиждуци, за едем плућа карактеристичан је абнормални електрокардиограм (ЕКГ), код рака и бронхиоекстазија се јавља дуготрајни кашаљ, а пулмонарну емболију представља акутна појава оштрог бола у грудима и краткоћа даха.[9]

Превентива

[уреди | уреди извор]

Превентива обухвата вакцинацију, еколошке мере и одговарајуће лечење других здравствених проблема.[10] Верује се да би у случају да се спроводе одговарајуће превентивне мере на глобалном нивоу, морталитет код деце могао бити смањен за 400.000, а да је одговарајуће лечење опште доступно, смртност деце би се могла смањити за још 600.000.[12]

Вакцинација

[уреди | уреди извор]

Вакцинација је превентива против одређених бактеријских и вирусних пнеумонија, како код деце тако и код одраслих. Вакцине за спречавање грипа су умерено ефикасне код инфлуенце типа А и Б.[6][44] Центар за контролу и превенцију болести препоручује годишњу вакцинацију сваке особе старије од 6 месеци.[45] Имунизацијом здравствених радника смањује се ризик од вирусне пнеумоније међу њиховим пацијентима.[40] Када дође до епидемије грипа, лекови као што су амантадин или римантадин могу бити од помоћи у превенцији грипа.[46] Није познато да ли су занамивир или оселтамивир ефикасни, због чињенице што је компанија која производи оселтамивир одбила да податке о испитивању лека да на независну анализу.[47]

Постоје ваљани докази за вакцине против „хемофилус инфлуенце“ и „стрептокока пнеумоније“ који говоре у прилог њиховом коришћењу.[28] Вакцинацијом деце против „стрептокока пнеумоније“ се допринело смањењу јављања заразе код одраслих, јер се многи одрасли заражавају преко деце. вакцина против „стрептококе пнеумоније“ је доступна за одрасле и установљено је да смањује ризик од инвазивне пнеумококне болести.[48] Друге вакцине које служе као мера превентиве против упале плућа су: велики кашаљ, варичеле, и мале богиње.[49]

Друго

[уреди | уреди извор]

Препоручују се и укидање пушења[35] као и смањење загађења ваздуха у просторијама, као што је кување на дрва или користећи животињски измет унутар просторија.[10][12] Пушење се показало као највећи фактор ризика за пнеумококну упалу плућа код иначе здравих одраслих особа.[40] Хигијена руку као и покривање уста приликом кашљања могу такође да буду превентивне мере.[49] Ако оболеле особе носе хируршке маске то такође може да спречи болест.[40]

Адекватно лечење основне болести (попут ХИВ-а/СИДA-e, шећерне болести и неухрањености) може да смањи ризик од упале плућа.[12][49][50] Код деце млађе од 6 месеци уколико се прехрањују искључиво дојењем, то смањује ризик и озбиљност болести.[12] Код оболелих особа од ХИВ-а/СИДА-е и особа са количином КД4 мањом од 200 ћелија/uL, антибиотиктриметоприм/сулфаметоксазол смањују ризик од „пнеумоцистичне пнеумоније“[51] и може да буде користан у превенцији код особа код којих је имунитет ослабљен али нису оболели од ХИВ-а.[52]

Тестирање трудница на стрептококе групе Б и „хламидију трахоматис“ и уколико је потребно лечење давањем антибиотика, смањује степен упале плућа код новорођенчади;[53][54] а превентивне мере у циљу спречавања преноса ХИВ-а са мајке на дете такође могу да буду ефикасне.[55] Сукција уста и грла новорођенчади помоћу обојене меконијумом плодове воде - није установљено да смањује стопу аспирацијске пнеумоније и потенцијално може да нашкоди,[56] стога се ова примена не препоручује у већини ситуација.[56] Код старијих слабијег здравња, добра орална хигијена може да смањи ризик од аспирационе пнеумоније.[57]

Лечење

[уреди | уреди извор]
CURB-65
Симтом Бодови
„'C“'onfusion
1
„'U“'rea>7 mmol/l
1
„'R“'espiratory rate>30
1
S“'B“'P<90mmHg, D“'B“'P<60mmHg
1
Age>=„'65“'
1

Обично су за потпун опоравак довољни антибиотици за оралну примену, одмарање, једноставни аналгетици и узимање течности.[35] Међутим, особама који болују од других болести, старијима или особама које имају значајних проблема са дисањем ће можда бити потребно прогресивније лечење. Уколико се симптоми погоршају, упала плућа не побољша у току лечења код куће или настану компликације, постоји могућност потребе за болничким лечењем.[35] Широм света око од 7 до 13% случајева код деце доводи до болничког лечења[10], док у развијеним земљама између 22 и 42% одраслих бивају примљени у болницу у случају запаљења плућа које су добили у контакту са околином.[35] Резултат CURB-65 је користан за одређивање потребе за болничким лечењем код одраслих.[35] Ако је резултат 0 или 1, пацијенти обично могу да се лече код куће, ако је 2, потребно је кратко лечење у болници или темељно надгледање болести, ако је 3 –5 препоручује се болничко лечење.[35] Код деце, оних са респираторним недостатком или засићењем кисеоником мање од 90%, је потребно болничко лечење.[58] Корисност физиотерапије грудног коша код упале плућа још увек није утврђена.[59] неинвазивно проветравање може да има позитиван учинак на оне који су примљени на лечење на одељењу интензивне неге.[60] Лекови за кашаљ који се могу добити без рецепта се нису показали ефикасним,[61] нити употреба цинка код деце.[62] Не постоји довољно доказа за муколитике.[61]

Бактеријска

[уреди | уреди извор]

Антибиотици побољшавају резултате код оболелих од бактеријске упале плућа.[63] Избор антибиотика зависи првобитно од карактеристика оболеле особе, попут година, претходног здравственог стања и локације на којој је дошло до заразе. У Великој Британији, се препоручује емпиријко лечење помоћу амоксицилина, као леком избора, за упалу плућа добијену у контакту са околином, и помоћу доксициклина или кларитромицина као алтернативе.[35] У Северној Америци, где су заступљени „нетипични“ облици упале плућа добијене у контакту са околином, макролиди (као што је азитромицин или еритромицин) и доксициклин су заменили амоксицилин као лек избора за одрасле.[39][64][65] Код деце са блажим или умереним симптомима, амоксицилин остаје лек избора.[58] Употреба флорохинолона за лакше случајеве се не саветује због могућих нуспојава и стварања отпорности, уз чињеницу да не постоји ни нека већа клиничка корист.[64][66] Трајање лечења је традиционално било од седам до десет дана, али растући број доказа указује да су краткотрајнија лечења (три до пет дана) ефикасна на сличан начин.[67] За упалу плућа добијену у болници се препоручује укључивање треће и четврте генерације цефалоспорина, карбапенема, флуорокинолона, аминогликозида и ванкомицина.[68] Ови антибиотици се често дају као интравенозно и користе се у комбинацији.[68] Код особа које се лече у болници, 90% осећа побољшања од узимања прве дозе антибиотика.[17]

Вирусна

[уреди | уреди извор]

При лечењу вирусне упале плућа коју изазивају вируси грипа (инфлуенца A и инфлуенца Б) могу да се употребљавају неураминдски инхибитори.[6] Нема посебних антивирусних лекова који се препоручују за друге врсте вирусних упала плућа насталих у контакту са околином укључујући САРС коронавирус, аденовирус, хантавирус, и вирус параинфлуенце.[6] Инфлуенца A може да се лечи помоћу римантадина или амантадина, док инфлуенца A или B може да се лечи помоћу оселтамивира, занамивира или перамивира.[6] Они су најделотворнији ако се почне са лечењем у року од 48 сати од појаве симптома.[6] Многе варијанте H5N1 грипа A, познате под именом птичја инфлуенца или „птичији грип“ показале су отпорност према римантадину и аментадину.[6] Неки стручњаци препоручују употребу антибиотика код виралне упале плућа пошто је немогуће искључити појаву компликоване бактеријске инфекције.[6] Британско тораксно удружење препоручује да се не употребљавају антибиотици код особа са блажим облицима болести.[6] Постоје контроверзна мишљења о коришћењу кортикостероида.[6]

Аспирација

[уреди | уреди извор]

Уопштено, аспирациони пнеумонитис се лечи на конзервативни начин помоћу антибиотика који су намењени само за аспирациону упалу плућа.[69] Избор антибиотика зависи од неколико фактора, укључујућу и организам на који се сумња да је узрочник и да ли је упала плућа добијена у контакту са околином или се развила у болничком окружењу. Заједничко мишљење укључује клиндамицин, комбинацију бета-лактам антибиотика и метронидазола или аминогликозид.[70] Кортикостероиди се понекад употребљавају код аспирационе упале плућа, али постоји мало доказа који би потврдили његову ефикасност.[69]

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Већина врста бактеријске упале плућа ће се лечењем стабилизовати у року од 3–6 дана.[71] Често прође неколико недеља пре него што симптоми нестану.[71] Рендгенски налази су обично чисти у року од четири недеље, а смртност је ниска (мање од 1%).[11][72] Код старијих или особа које имају других проблема са плућима опоравак може да потраје дуже од 12 недеља. Код особа којима је потребно болничко лечење, смртност може да досегне 10%, а код особа којима је потребна интензивна нега може да досегне 30–50%.[11] Упала плућа је најчешћа инфекција која се добија у болници која може да доведе до смрти.[17] Пре појаве антибиотика, смртност је типично била 30% код особа које су биле на болничком лечењу.[22]

До компликација може да дође нарочито код старијих и особа са другим здравственим проблемима.[72] Ти проблеми између осталог могу да укључују и: емпијем, апсцес плућа, бронхиолитис облитеранс, акутни синдром респираторног недостатка, сепсу и погоршање основних здравствених проблема.[72]

Клиничка правила прогнозе

[уреди | уреди извор]

Клиничка правила прогнозе су развијена да објективније предвиђају исходе упале плућа.[17] Та правила се често користе при одлучивању да ли ће особа да буде послата на болничко лечење.[17]

Плеурални излив, емпијем и апсцес

[уреди | уреди извор]
Рендгенски снимак који приказује грудни кош у хоризонталном положају. Црно подручје које се налази ниже је десно плућно крило, које је мање и испод којег се налази беље подручје пулмоналног излива. Црвене стрелице означавају њихову величину.
Плеурални излив: као што се види на рендгенском снимку грудног коша. Стрелица А означава наслаге течности на десној страни грудног коша. Стрелица Б означава ширину десног плућног крила. Запремина плућа је смањена због накупљања течности око плућа.

Код упале плућа, накупљање течности се може формирати у простору који окружује плућа.[74] Понекад микроорганизми инфицирају ову течност проузрокујући емпијем.[74] Да би се емпијем разликовао од чешћег једноставног парапнеумонијског излива, течност се може прикупити иглом (торакоцентеза), и испитати.[74] Ако се докаже присуство емпијема, неопходна је потпуна дренажа течности, што често захтева катетер за дренажу.[74] У озбиљним случајевима емпијема, операција може бити потребна.[74] Ако се заражена течност не дренира, инфекција може потрајати, јер антибиотици не продиру добро у плеуралну дупљу. Ако је течност стерилна, треба да се дренира само ако проузрокује симптоме или ако се не реши.[74]

Ретко, бактерије у плућима формирају џеп инфициране течности који се назива плућни апсцес.[74] Плућни апсцеси се обично могу видети на рендгену плућа али често је неопходан ЦТ снимак грудног коша ради потврђивања дијагнозе.[74] Апсцеси се обично јављају код аспирационе пнеумоније, и често садрже неколико врста бактерија. Дуготрајни антибиотици су обично довољни за лечење плућног апсцеса, али понекад дренажу мора извршити хирург или радиолог.[74]

Респираторна и циркулаторна инсуфицијенција

[уреди | уреди извор]

Упала плућа може изазвати респираторну инсуфицијенцију покретањем синдрома акутне респираторне инсуфицијенције (АРСД), која је резултат комбинације инфекције и запаљенског одговора. Плућа се брзо испуњавају течношћу и постају крута. Ова крутост, комбинована са озбиљним сметњама у екстраховању кисеоника због алвеоларне течности, може захтевати дуге периоде механичке вентилације за преживљавање.[19]

Сепса је могућа компликација упале плућа али се обично јавља код људи са слабим имунитетом или хипоспленизмом. Организми који најчешће имају удела у томе су Streptococcus pneumoniae, Haemophilus influenzae и Klebsiella pneumoniae. Други узроци симптома које треба узети у обзир су инфаркт миокарда или пулмонална емболија.[75]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Карта света са далеко више тамно црвене боје у Африци, наранџасте у деловима Азије и Јужне Америке, и жуте у Европи и Северној Америци
Старосна стандардизација стопе смртности: инфекција доњег респираторног тракта на 100.000 становника 2004. године.[76]
  •   no data
  •   <100
  •   100–700
  •   700–1400
  •   1400–2100
  •   2100–2800
  •   2800–3500
  •   3500–4200
  •   4200–4900
  •   4900–5600
  •   5600–6300
  •   6300–7000
  •   >7000

Упала плућа је уобичајена болест која погађа у просеку 450 милиона људи годишње и јавља се у свим деловима света.[6] Она је главни узрок смрти међу свим старосним групама који доводи до 4 милиона смрти (7% укупне смртности у свету) годишње.[6][63] Стопа је највећа код деце млађе од пет година, и код одраслих старијих од 75 година.[6] Јавља се пет пута чешће у свету у развоју него у развијеном свету.[6] Вирусна упала плућа је одговорна за 200 милиона случајева болести.[6] У Сједињеним Државама, по подацима до 2009. године, упала плућа је 8-и. водећи узрок смрти.[11]

Деца

[уреди | уреди извор]

Упала плућа се 2008. године јавила код приближно 156 милиона деце (151 милиона у свету у развоју и 5 милиона у развијеном свету).[6] Проузроковала је 1,6 милиона смрти, или 28–34% свих смрти деце до пет година, од којих се 95% јавило у свету у развоју.[6][10] Земље које су највише оптерећене болешћу укључују: Индију (43 милиона), Кину (21 милиона) и Пакистан (10 милиона).[77] То је водећи узрок смрти међу децом у земљама са ниским стандардом.[6][63] Многе од ових смрти се јављају код новорођенчади. Светска здравствена организација процењује да је једна од три смрти код новорођенчади проузрокована упалом плућа.[78] Око половина ових смрти се теоретски може спречити, јер их узрокују бактерије против којих је доступна ефикасна вакцина.[79]

Историја

[уреди | уреди извор]
Постер са ајкулом у средини са натписом: "Упала плућа напада као ајкула људождер коју предводи риба пратиброд - прехлада"
WPA постер, 1936/1937

Упала плућа је била уобичајена болест током људске историје.[80] Симптоме је описао Хипократ (око 460—370. п. н. е):[80] "Перипнеумонија, и плеуритична обољења, дакле, треба посматрати: Ако је грозница акутна, и ако постоје болови на једној или другој страни, или на обе, и ако шишти када кашље, и испљувак је плаве или модре боје, или слично разређен, пенушав или црвенкаст или има било какву карактеристику другачију од уобичајене... Када је упала плућа на врхунцу, случај нема лека ако се не очисти, и лоше је ако има диспнеју, и урин је разређен и оштрог мириса, и ако се презнојава по врату и глави, јер је такво презнојавање лоше будући да потиче од гушења, кркљања и насилне болести која је узела маха."[81] Међутим, Хипократ је помињао упалу плућа као болест "којој су име дали стари." Такође је пријавио резултате хируршке дренаже емпијема. Мајмонид (1135–1204 н.е.) је приметио: "Основни симптоми који се јављају код упале плућа и који никада не изостају су следећи: акутна грозница, пробадајући плеуритички бол на страни, кратко и убрзано дисање, испрекидани пулс и кашаљ."[82] Овај клинички опис је врло сличан онима који се налазе у савременим уџбеницима, и одражава обим медицинског знања у средњем веку до 19. века.

Едвин Клебс је први приметио бактерије у дисајним путевима особа које су умрле од упале плућа 1875. године.[83] Почетни рад на идентификацији два уобичајена бактеријска узрочника Streptococcus pneumoniae и Klebsiella pneumoniae су извршили Карл Фридлендер[84] и Алберт Френкел[85] 1882. односно 1884. године. Фридлендеров почетни рад је увео бојење по Граму, фундаментални лабораторијски тест који се користи и данас за идентификацију и категоризацију бактерија. Реферат Кристијана Грама којим је описана процедура 1884. године је помогао да се диференцирају две бактерије и показао да упалу плућа може проузроковати више микроорганизама а не само један.[86]

Сер Вилијам Ослер, познат као "отац модерне медицине", проценио је смрт и инвалидитет који је проузрокован упалом плућа, описујући је као "капетаном смртних људи“ 1918. године, будући да је заузела место туберкулозе као један од водећих узрока смрти тога времена. Тако се прво изразио Џон Бањан говорећи о "сушици" (туберкулози).[87][88] Ослер је такође описао упалу плућа као "пријатеља старих" будући да је смрт често била брза и безболна у односу на много спорије и болније начине умирања.[22]

Неколико дешавања 1900-их је помогло да се побољша исход оболелих од упале плућа. Доласком пеницилина и других антибиотика, модерних хируршких техника, и интензивне неге у 20. веку, смртност од упале плућа се приближила 30%, уз нагли пад у развијеном свету. Вакцинација одојчади против Haemophilus influenzae типа Б је почела 1988. и довела је до драматичног пада у случајевима убрзо након тога.[89] Вакцинација против Streptococcus pneumoniae код одраслих је почела 1977. године, а код деце 2000. што је довело до сличног пада.[90]

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]
Види још: Списак значајних случајева пнеумоније

Због велике оптерећености болешћу у земљама у развоју и релативно ниске свести о болести у развијеним земљама, глобална здравствена заједница је прогласила 12. новембар Светским даном борбе против упале плућа, када забринути грађани и доносиоци одлука треба да предузму акцију против болести.[91] Глобални економски трошкови заједнице оболеле од упале плућа процењују се на 17 милијарди долара.[11]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б McLuckie 2009, стр. 51
  2. ^ Leach 2009, стр. 168
  3. ^ Pommerville 2010, стр. 323–
  4. ^ Ashby & Turkington 2007, стр. 242–
  5. ^ Osler 1901, стр. 108.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ Ruuskanen, O (9. 4. 2011). Lahti, E, Jennings, LC, Murdoch, DR. „Viral pneumonia”. Lancet. 377 (9773): 1264—75. PMID 21435708. doi:10.1016/S0140-6736(10)61459-6. 
  7. ^ George 2005, стр. 353.
  8. ^ а б Tintinalli 2010, стр. 480
  9. ^ а б в г д ђ Hoare, Z (2006). Lim WS. „Pneumonia: update on diagnosis and management” (PDF). BMJ. 332 (7549): 1077—9. PMC 1458569 Слободан приступ. PMID 16675815. doi:10.1136/bmj.332.7549.1077. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Singh, V (март 2011). Aneja, S.. „Pneumonia — management in the developing world”. Paediatric respiratory reviews. 12 (1): 52—9. PMID 21172676. doi:10.1016/j.prrv.2010.09.011. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Nair, GB (новембар 2011). Niederman, MS. „Community-acquired pneumonia: an unfinished battle”. The Medical clinics of North America. 95 (6): 1143—61. PMID 22032432. doi:10.1016/j.mcna.2011.08.007. 
  12. ^ а б в г д ђ е „Pneumonia (Fact sheet N°331)”. World Health Organization. август 2012. 
  13. ^ Darby, J (октобар 2008). Buising, K.. „Could it be Legionella?”. Australian family physician. 37 (10): 812—5. PMID 19002299. 
  14. ^ Ortqvist, A (децембар 2005). Hedlund, J, Kalin, M.. „Streptococcus pneumoniae: epidemiology, risk factors, and clinical features”. Seminars in respiratory and critical care medicine. 26 (6): 563—74. PMID 16388428. doi:10.1055/s-2005-925523. 
  15. ^ Lowe, J. F.; Stevens, Alan (2000). Pathology (2. изд.). St. Louis: Mosby. стр. 197. ISBN 978-0-7234-3200-5. 
  16. ^ Snydman 2010, стр. 187.
  17. ^ а б в г д ђ е ж з Murray & Nadel (2010). Chapter 32.
  18. ^ Eom, CS (22. 2. 2011). Jeon, CY; Lim, JW; Cho, EG; Park, SM; Lee, KS. „Use of acid-suppressive drugs and risk of pneumonia: a systematic review and meta-analysis”. CMAJ : Canadian Medical Association. 183 (3): 310—9. PMC 3042441 Слободан приступ. PMID 21173070. doi:10.1503/cmaj.092129. 
  19. ^ а б в г д ђ е ж з и Murray & Nadel (2010). Chapter 31.
  20. ^ а б Figueiredo, LT (2009). „Viral pneumonia: epidemiological, clinical, pathophysiological and therapeutic aspects”. J Bras Pneumol. 35 (9): 899—906. PMID 19820817. doi:10.1590/S1806-37132009500950012. 
  21. ^ а б Behera 2010, стр. 391–394
  22. ^ а б в г Ebby, Orin (2005). „Community-Acquired Pneumonia: From Common Pathogens To Emerging Resistance”. Emergency Medicine Practice. 7 (12). 
  23. ^ а б Maskell 2009, стр. 196–
  24. ^ а б в г д ђ Murray & Nadel (2010). Chapter 37.
  25. ^ Vijayan, VK (2009). „Parasitic lung infections.”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 15 (3): 274—82. PMID 19276810. doi:10.1097/MCP.0b013e328326f3f8. 
  26. ^ Clinical infectious diseases : a practical approach. New York, NY [u.a.]: Oxford University Press. 1999. стр. 833. ISBN 978-0-19-508103-9.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  27. ^ Diffuse parenchymal lung disease ... 47 tables (Online-Ausg. изд.). Basel: Karger. 2007. стр. 4. ISBN 978-3-8055-8153-0.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  28. ^ а б Ranganathan, SC (фебруар 2009). Sonnappa, S.. „Pneumonia and other respiratory infections”. Pediatric clinics of North America. 56 (1): 135—56,xi. PMID 19135585. doi:10.1016/j.pcl.2008.10.005. 
  29. ^ а б Fleisher & Ludwig 2010, стр. 914
  30. ^ Hammer, edited by Stephen J. McPhee, Gary D. (2010). Pathophysiology of disease : an introduction to clinical medicine (6. изд.). New York: McGraw-Hill Medical. стр. Chapter 4. ISBN 978-0-07-162167-0. 
  31. ^ а б Fein 2006, стр. 28–29
  32. ^ Kumar, Vinay (2010). Robbins and Cotran pathologic basis of disease (8. изд.). Philadelphia, PA: Saunders/Elsevier. стр. Chapter 15. ISBN 978-1-4160-3121-5. 
  33. ^ а б Lynch, T (6. 8. 2010). Huicho, Luis, ур. Bialy, L, Kellner, JD, Osmond, MH, Klassen, TP, Durec, T, Leicht, R, Johnson, DW. „A systematic review on the diagnosis of pediatric bacterial pneumonia: when gold is bronze”. PLoS ONE. 5 (8): e11989. PMC 2917358 Слободан приступ. PMID 20700510. doi:10.1371/journal.pone.0011989. 
  34. ^ а б Ezzati 2004, стр. 70–
  35. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Lim, WS (октобар 2009). Baudouin, SV, George, RC, Hill, AT, Jamieson, C, Le Jeune, I, Macfarlane, JT, Read, RC, Roberts, HJ, Levy, ML, Wani, M, Woodhead, MA, Pneumonia Guidelines Committee of the BTS Standards of Care, Committee. „BTS guidelines for the management of community acquired pneumonia in adults: update 2009”. Thorax. 64 (Suppl 3): iii1—55. PMID 19783532. doi:10.1136/thx.2009.121434. 
  36. ^ Saldías, F (април 2007). Méndez, JI, Ramírez, D, Díaz, O.. „[Predictive value of history and physical examination for the diagnosis of community-acquired pneumonia in adults: a literature review]”. Revista medica de Chile. 135 (4): 517—28. PMID 17554463. 
  37. ^ а б Call, SA (23. 2. 2005). Vollenweider, MA, Hornung, CA, Simel, DL, McKinney, WP. „Does this patient have influenza?”. JAMA: the Journal of the American Medical Association. 293 (8): 987—97. PMID 15728170. doi:10.1001/jama.293.8.987. 
  38. ^ Helms, editors, William E. Brant, Clyde A. Fundamentals of diagnostic radiology (4. изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer/Lippincott Williams & Wilkins. стр. 435. ISBN 978-1-60831-911-4. 
  39. ^ а б в г д ђ е ж Sharma, S (мај 2007). Maycher, B, Eschun, G.. „Radiological imaging in pneumonia: recent innovations”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 13 (3): 159—69. PMID 17414122. doi:10.1097/MCP.0b013e3280f3bff4. 
  40. ^ а б в г Mandell, LA (1. 3. 2007). Wunderink, RG; Anzueto, A; Bartlett, JG; Campbell, GD; Dean, NC; Dowell, SF; File TM, Jr; Musher, DM; Niederman, MS; Torres, A; Whitney, CG; Infectious Diseases Society of, America; American Thoracic, Society. „Infectious Diseases Society of America/American Thoracic Society consensus guidelines on the management of community-acquired pneumonia in adults”. Clinical infectious diseases : an official publication of the Infectious Diseases Society of America. 44 (Suppl 2): S27—72. PMID 17278083. doi:10.1086/511159. 
  41. ^ Stedman's medical dictionary (28. изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. 2006. ISBN 978-0-7817-6450-6. 
  42. ^ Dunn, L (29. 6. 2005-July 5). „Pneumonia: classification, diagnosis and nursing management”. Nursing standard (Royal College of Nursing (Great Britain) : 1987). 19 (42): 50—4. PMID 16013205.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  43. ^ World Health Organization 2005, стр. 72.
  44. ^ Jefferson, T (7. 7. 2010). Jefferson, Tom, ур. Di Pietrantonj, C, Rivetti, A, Bawazeer, GA, Al-Ansary, LA, Ferroni, E.. „Vaccines for preventing influenza in healthy adults”. Cochrane database of systematic reviews (7): CD001269. PMID 20614424. doi:10.1002/14651858.CD001269.pub4. 
  45. ^ „Seasonal Influenza (Flu)”. Center for Disease Control and Prevention. Приступљено 29. 6. 2011. 
  46. ^ Jefferson, T (2004). Jefferson, Tom, ур. Deeks JJ, Demicheli V, Rivetti D, Rudin M. „Amantadine and rimantadine for preventing and treating influenza A in adults”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD001169. PMID 15266442. doi:10.1002/14651858.CD001169.pub2. 
  47. ^ Jefferson, T (18. 1. 2012). Jefferson, Tom, ур. Jones, MA; Doshi, P; Del Mar, CB; Heneghan, CJ; Hama, R; Thompson, MJ. „Neuraminidase inhibitors for preventing and treating influenza in healthy adults and children”. Cochrane database of systematic reviews. 1: CD008965. PMID 22258996. doi:10.1002/14651858.CD008965.pub3. 
  48. ^ Moberley, SA (23. 1. 2008). Andrews, Ross M, ур. Holden, J, Tatham, DP, Andrews, RM. „Vaccines for preventing pneumococcal infection in adults”. Cochrane database of systematic reviews (1): CD000422. PMID 18253977. doi:10.1002/14651858.CD000422.pub2. 
  49. ^ а б в „Pneumonia Can Be Prevented — Vaccines Can Help”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 22. 10. 2012. 
  50. ^ Gray, DM (мај 2010). Zar, HJ. „Community-acquired pneumonia in HIV-infected children: a global perspective”. Current opinion in pulmonary medicine. 16 (3): 208—16. PMID 20375782. doi:10.1097/MCP.0b013e3283387984. 
  51. ^ Huang, L (јун 2011). Cattamanchi, A; Davis, JL; den Boon, S; Kovacs, J; Meshnick, S; Miller, RF; Walzer, PD; Worodria, W; Masur, H; International HIV-associated Opportunistic Pneumonias (IHOP), Study; Lung HIV, Study. „HIV-associated Pneumocystis pneumonia”. Proceedings of the American Thoracic Society. 8 (3): 294—300. PMC 3132788 Слободан приступ. PMID 21653531. doi:10.1513/pats.201009-062WR. 
  52. ^ Green H, Paul M, Vidal L, Leibovici L (2007). Green, Hefziba, ур. „Prophylaxis for Pneumocystis pneumonia (PCP) in non-HIV immunocompromised patients”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD005590. PMID 17636808. doi:10.1002/14651858.CD005590.pub2. 
  53. ^ Taminato, M (November—December 2011). Fram, D; Torloni, MR; Belasco, AG; Saconato, H; Barbosa, DA. „Screening for group B Streptococcus in pregnant women: a systematic review and meta-analysis”. Revista latino-americana de enfermagem. 19 (6): 1470—8. PMID 22249684.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  54. ^ Darville, T (октобар 2005). „Chlamydia trachomatis infections in neonates and young children”. Seminars in pediatric infectious diseases. 16 (4): 235—44. PMID 16210104. doi:10.1053/j.spid.2005.06.004. 
  55. ^ Global Action Plan for Prevention and Control of Pneumonia (GAPP) (PDF). World Health Organization. 2009. 
  56. ^ а б Roggensack, A (април 2009). Jefferies, AL; Farine, D; Basso, M; Delisle, MF; Hudon, L; Mundle, WR; Murphy-Kaulbeck, LC; Ouellet, A; Pressey, T.. „Management of meconium at birth”. Journal of obstetrics and gynaecology Canada : JOGC = Journal d'obstetrique et gynecologie du Canada : JOGC. 31 (4): 353—4,355—7. PMID 19497156. 
  57. ^ van der Maarel-Wierink, CD (2012). Vanobbergen, JN; Bronkhorst, EM; Schols, JM; de Baat, C.. „Oral health care and aspiration pneumonia in frail older people: a systematic literature review”. Gerodontology: no. PMID 22390255. doi:10.1111/j.1741-2358.2012.00637.x. 
  58. ^ а б Bradley, JS (31. 8. 2011). Byington, CL, Shah, SS, Alverson, B, Carter, ER, Harrison, C, Kaplan, SL, Mace, SE, McCracken GH, Jr, Moore, MR, St Peter, SD, Stockwell, JA, Swanson, JT. „The Management of Community-Acquired Pneumonia in Infants and Children Older Than 3 Months of Age: Clinical Practice Guidelines by the Pediatric Infectious Diseases Society and the Infectious Diseases Society of America”. Clinical infectious diseases : an official publication of the Infectious Diseases Society of America. 53 (7): e25—76. PMID 21880587. doi:10.1093/cid/cir531. 
  59. ^ Yang, M (17. 2. 2010). Dong, Bi Rong, ур. Yuping, Y, Yin, X, Wang, BY, Wu, T, Liu, GJ, Dong, BR. „Chest physiotherapy for pneumonia in adults”. Cochrane database of systematic reviews (2): CD006338. PMID 20166082. doi:10.1002/14651858.CD006338.pub2. 
  60. ^ Zhang, Y (14. 3. 2012). Dong, Bi Rong, ур. Fang, C; Dong, BR; Wu, T; Deng, JL. „Oxygen therapy for pneumonia in adults”. Cochrane database of systematic reviews. 3: CD006607. PMID 22419316. doi:10.1002/14651858.CD006607.pub4. 
  61. ^ а б Chang CC, Cheng AC, Chang AB (2012). Chang, Christina C, ур. „Over-the-counter (OTC) medications to reduce cough as an adjunct to antibiotics for acute pneumonia in children and adults”. Cochrane Database Syst Rev. 2: CD006088. PMID 22336815. doi:10.1002/14651858.CD006088.pub3. 
  62. ^ Haider, BA (5. 10. 2011). Bhutta, Zulfiqar A, ур. Lassi, ZS; Ahmed, A; Bhutta, ZA. „Zinc supplementation as an adjunct to antibiotics in the treatment of pneumonia in children 2 to 59 months of age”. Cochrane database of systematic reviews (10): CD007368. PMID 21975768. doi:10.1002/14651858.CD007368.pub2. 
  63. ^ а б в Kabra, SK (2010). Kabra, Sushil K, ур. Lodha R, Pandey RM. „Antibiotics for community-acquired pneumonia in children”. Cochrane Database Syst Rev. 3 (3): CD004874. PMID 20238334. doi:10.1002/14651858.CD004874.pub3. 
  64. ^ а б Anevlavis, S (2010). Bouros D. „Community acquired bacterial pneumonia”. Expert Opin Pharmacother. 11 (3): 361—74. PMID 20085502. doi:10.1517/14656560903508770. 
  65. ^ Lutfiyya, MN (2006). Henley E, Chang LF, Reyburn SW. „Diagnosis and treatment of community-acquired pneumonia” (PDF). American Family Physician. 73 (3): 442—50. PMID 16477891. 
  66. ^ Eliakim-Raz, N (12. 9. 2012). Eliakim-Raz, Noa, ур. Robenshtok, E; Shefet, D; Gafter-Gvili, A; Vidal, L; Paul, M; Leibovici, L.. „Empiric antibiotic coverage of atypical pathogens for community-acquired pneumonia in hospitalized adults”. Cochrane database of systematic reviews. 9: CD004418. PMID 22972070. doi:10.1002/14651858.CD004418.pub4. 
  67. ^ Scalera, NM (2007). File TM. „How long should we treat community-acquired pneumonia?”. Current Opinion in Infectious Diseases. 20 (2): 177—81. PMID 17496577. doi:10.1097/QCO.0b013e3280555072. 
  68. ^ а б American Thoracic Society; Infectious Diseases Society of America (2005). „Guidelines for the management of adults with hospital-acquired, ventilator-associated, and healthcare-associated pneumonia”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 171 (4): 388—416. PMID 15699079. doi:10.1164/rccm.200405-644ST. 
  69. ^ а б Marik, PE (мај 2011). „Pulmonary aspiration syndromes”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 17 (3): 148—54. PMID 21311332. doi:10.1097/MCP.0b013e32834397d6. 
  70. ^ O'Connor S (2003). „Aspiration pneumonia and pneumonitis”. Australian Prescriber. 26 (1): 14—7. Архивирано из оригинала 9. 7. 2009. г. Приступљено 16. 2. 2014. 
  71. ^ а б Behera 2010, стр. 296–297
  72. ^ а б в Cunha (2010). Pages6-18.
  73. ^ Rello, J (2008). „Demographics, guidelines, and clinical experience in severe community-acquired pneumonia.”. Critical care (London, England). 12 (Suppl 6): S2. PMID 19105795. 
  74. ^ а б в г д ђ е ж з Yu, H (2011). „Management of pleural effusion, empyema, and lung abscess.”. Seminars in interventional radiology. 28 (1): 75—86. PMID 22379278. 
  75. ^ Cunha (2010). Pages 250-251.
  76. ^ „WHO Disease and injury country estimates”. World Health Organization (WHO). 2004. Приступљено 11. 11. 2009. 
  77. ^ Rudan, I (мај 2008). Boschi-Pinto, C, Biloglav, Z, Mulholland, K, Campbell, H.. „Epidemiology and etiology of childhood pneumonia”. Bulletin of the World Health Organization. 86 (5): 408—16. PMC 2647437 Слободан приступ. PMID 18545744. doi:10.2471/BLT.07.048769. 
  78. ^ Garenne, M (1992). Ronsmans C, Campbell H. „The magnitude of mortality from acute respiratory infections in children under 5 years in developing countries”. World Health Stat Q. 45 (2–3): 180—91. PMID 1462653. 
  79. ^ WHO (1999). „Pneumococcal vaccines. WHO position paper”. Wkly. Epidemiol. Rec. 74 (23): 177—83. PMID 10437429. 
  80. ^ а б Feigin 2003, стр. 299
  81. ^ Hippocrates On Acute Diseases wikisource link
  82. ^ Maimonides, Fusul Musa ("Pirkei Moshe").
  83. ^ Klebs, E (10. 12. 1875). „Beiträge zur Kenntniss der pathogenen Schistomyceten. VII Die Monadinen”. Arch. Exptl. Pathol. Parmakol. 4 (5/6): 40—488. 
  84. ^ Friedländer, C (4. 2. 1882). „Über die Schizomyceten bei der acuten fibrösen Pneumonie”. Virchow's Arch pathol. Anat. U. Physiol. 87 (2): 319—324. doi:10.1007/BF01880516. 
  85. ^ Fraenkel, A (21. 4. 1884). „Über die genuine Pneumonie, Verhandlungen des Congress für innere Medicin”. Dritter Congress. 3: 17—31. 
  86. ^ Gram, C (15. 3. 1884). „Über die isolierte Färbung der Schizomyceten in Schnitt- und Trocken-präparaten”. Fortschr. Med. 2 (6): 185—9. 
  87. ^ Tomashefski 2008, стр. 228
  88. ^ Osler, William; McCrae, Thomas (1920). The principles and practice of medicine: designed for the use of practitioners and students of medicine (9. изд.). D. Appleton. стр. 78. „One of the most widespread and fatal of all acute diseases, pneumonia has become the "Captain of the Men of Death", to use the phrase applied by John Bunyan to consumption.” 
  89. ^ Adams, WG (1993). Deaver KA, Cochi SL. „Decline of childhood Haemophilus influenzae type B (Hib) disease in the Hib vaccine era”. JAMA. 269 (2): 221—6. PMID 8417239. doi:10.1001/jama.269.2.221. 
  90. ^ Whitney, CG (2003). Farley MM, Hadler J. „Decline in invasive pneumococcal disease after the introduction of protein-polysaccharide conjugate vaccine”. New England Journal of Medicine. 348 (18): 1737—46. PMID 12724479. doi:10.1056/NEJMoa022823. 
  91. ^ „World Pneumonia Day Official Website”. World Pneumonia Day Official Website. Fiinex. Архивирано из оригинала 2. 9. 2011. г. Приступљено 13. 8. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Запаљење_плућа&oldid=28314596”