Пређи на садржај

Месје 1

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са NGC 1952)
М1
Месје 1
Подаци посматрања (J2000.0 епоха)
Страно имеCrab nebula
СазвежђеБик
Ректасцензија5h 34m 31,9s[1]
Деклинација 22° 0" 52'[1]
Привидна величина (V)8,4[2]
Врстаостатак супернове
Величина6,00' x 4,0',[3][a] 2000±500[4]
Остале ознаке
NGC 1952, LBN 833, Sh2-244, CED 53, Taurus A[1]
Види још: Галаксија, Списак галаксија

Месје 1 или М1 је остатак супернове у сазвежђу Бик која се налази у Месјеовом каталогу објеката дубоког неба.

Рак маглина (М1, NGC 1952), или Краб (енглески Crab: рак) маглина, настала је експлозијом супернове 1054. године у сазвежђу Бика. Џон Бевис открио ју 1731. године, а поново ју је посматрао Шарл Месје 1758. године. У Месјеовом каталогу Рак маглина заведена је као М1. Рак маглина је од Земље удаљена 2000 pc.

Снажну експлозију супернове у јулу 1054. забележили су кинески астрономи. Према њиховом опису супернова је била током 23 дана видљива и по дану, а у максимуму је достигла привидну магнитуду од -6, што би значило да је била сјајнија и од Венере, која је иначе најсветлије небеско тело (после Сунца и Месеца) посматрано са Земље. Експлозија је резултовала садашњим облаком гаса и прашине који се тренутно шири брзином од 1500 км, а тренутни пречник износи 3.4 pc.

У центру ове маглине сада се налази пулсар (или неутронска звезда), са пречником од тек 30 км и периодом ротације од свега 33 милисекунде. Ова звезда емитује зрачење у области гама до X дела спектра.

Деклинација објекта је 22° 0' 52" а ректасцензија 5h 34m 31,9s. Привидна величина (магнитуда) објекта М1 износи 8,4. М1 је још познат и под ознакама NGC 1952, LBN 833, Sh2-244, CED 53, Taurus A, Crab nebula.

Историја посматрања

[уреди | уреди извор]
HaRGB слика Раковине маглине са Ливерпулског телескопа, експозиције у укупном трајању од 1,4 сата.
Ракова маглина М1

Савремено схватање да је Ракова маглина настала од распадом супернове сеже уназад до 1921. године, када је Карл Ото Лампленд објавио да је видео промене у структури маглине.[d][5] Ово је на крају довело до закључка да стварање Раковине маглине кореспондира сјајној супернови SN 1054 коју су снимили древни астрономи 1054. године.[6]

Прва идентификација

[уреди | уреди извор]

Ракова маглина је први пут идентификована 1731. од стране Џона Бевиса.[7] Маглину је независно поново открио 1758. Чарлс Месје док је посматрао сјајну комету.[7] Месије ју је каталогизовао као први унос у свом каталогу објеката сличних комети;[7] године 1757. Алексис Клеро је преиспитао прорачуне Едмунда Халеја и предвидео повратак Халејеве комете крајем 1758. Тачно време повратка комете захтевало је разматрање поремећаја њене орбите изазване планетама у Сунчевом систему као што је Јупитер, које су Клеро и његова два сарадника Жером Лаланд и Никол-Рајн Лепот извршили прецизније од Халеја, откривши да би комета требало да се појави у сазвежђу Бика. Шарл Месје је у неуспешној потрази за кометом пронашао Ракову маглину, за коју је у почетку мислио да је Халејева комета.[8] Након извесног посматрања, приметивши да се објекат који је посматрао не креће по небу, Месје је закључио да објекат није комета. Месије је тада схватио корисност састављања каталога небеских објеката маглене природе, који су фиксирани на небу, како би се избегла њигова погрешна каталогизација као комете. Ово сазнање га је навело да састави „Месјеов каталог“.[8]

Репродукција првог приказа маглине Лорда Роса (1844) (инвертована боја да би изгледала бело на црном)

Вилијам Хершел је посматрао Ракову маглину много пута између 1783. и 1809. године, али није познато да ли је био свестан њеног постојања 1783, или ју је открио независно од Месјеа и Бевиса. После неколико посматрања, закључио је да је састављена од групе звезда.[9] Вилијам Парсонс, трећи гроф од Роса, посматрао је маглину у замку Бир 1844. године користећи телескоп од 36 in (0,9 m) и назвао објекат „Ракова маглина“ јер је цртеж који је он направио изгледао као рак. Касније ју је поново посматрао, 1848. године, користећи телескоп од 72 in (1,8 m), али није могао да потврди наводну сличност, мада се име ипак задржало.[10][11][12]

Веза на СН 1054

[уреди | уреди извор]
Маглина се види у видљивом спектру на 550 nm (зелено светло).

Ракова маглина је била први астрономски објекат за који је препознато да је повезан са експлозијом супернове.[9] Почетком двадесетог века, анализа раних фотографија маглине направљених у размаку од неколико година открила је да се шири. Праћење експанзије уназад открило је да је маглина морала постати видљива на Земљи пре око 900 година. Историјски записи су открили да су кинески астрономи 4. јула 1054. године, а вероватно и јапански посматрачи, запазили нову звезду која је довољно сјајна да се може видети током дана на истом делу неба.[9][13][14]

Године 1913, када је Весто Слифер регистровао своју спектроскопску студију неба, Ракова маглина је поново била један од првих објеката који су проучавани. Промене у облаку, које сугеришу његов мали обим, открио је Карл Лампланд 1921. године.[5] Исте године, Џон Чарлс Данкан је показао да се остатак шири,[15] док је Кнут Лундмарк приметио његову близину гостујућој звезди из 1054.[14][16]

Едвин Хабл је 1928. године предложио повезивање облака са звездом 1054, идеја која је остала контроверзна све док се није разумела природа супернова, а Николас Мејал је био тај који је указао да је звезда 1054 несумњиво супернова чија је експлозија произвела Ракова маглину. Потрага за историјским суперновама је почела у том тренутку: пронађено је још седам историјских виђења упоређивањем савремених посматрања остатака супернове са астрономским документима прошлих векова.

Након првобитне везе са кинеским запажањима, 1934. године су направљене везе са јапанском референцом из 13. века на „гостујућу звезду“ у Мејгецукију неколико недеља пре кинеске референце.[17][18][19] Тај се догађај дуго сматрао незабележеним у исламској астрономији,[20] али је 1978. пронађена референца у копији из 13. века коју је направио Ибн Аби Усаибија о делу Ибн Бутлана, несторијанског хришћанског лекара који је био активан у Багдаду у време супернова.[21][22]

С обзиром на велику удаљеност, дневна „гостујућа звезда“ коју су Кинези посматрали могла је да буде само супернова — масивна звезда која је експлодирала, након што је исцрпела залихе енергије нуклеарном фузијом и колапсирала у саму себе.[23][24] Недавна анализа историјских записа открила је да се супернова која је створила Ракова маглину вероватно појавила у априлу или почетком маја, доспевши се до свог максималног сјаја између привидне магнитуде -7 и -4,5 (светлија чак и од Венере -4,2 и свега на ноћном небу осим Месеца) до јула. Супернова је била видљива голим оком око две године након првог посматрања.[25]

Галерија

[уреди | уреди извор]
Ракова маглина виђена на радио, инфрацрвеном, видљивом светлу, ултраљубичастим, рендгенским и гама зрацима (8. март 2015.)
Ракова маглина – пет опсерваторија (10. мај 2017.)
Ракова маглина – пет опсерваторија (анимација; 10. мај 2017.)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „M 1”. SIMBAD. Centre de données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 12. 2. 2012. 
  2. ^ Hester, J. J. (2008). „The Crab Nebula: An Astrophysical Chimera”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 46: 127—155. Bibcode:2008ARA&A..46..127H. doi:10.1146/annurev.astro.45.051806.110608. 
  3. ^ Trimble, Virginia Louise (1973). „The Distance to the Crab Nebula and NP 0532”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 85 (507): 579—585. Bibcode:1973PASP...85..579T. JSTOR 40675440. doi:10.1086/129507. 
  4. ^ Kaplan, David L.; et al. (2008). „A Precise Proper Motion for the Crab Pulsar, and the Difficulty of Testing Spin-Kick Alignment for Young Neutron Stars”. The Astrophysical Journal. 677 (2): 1201—1215. Bibcode:2008ApJ...677.1201K. S2CID 17840947. arXiv:0801.1142 Слободан приступ. doi:10.1086/529026. 
  5. ^ а б Lampland, C. O. (1921). „Observed Changes in the Structure of the "Crab" Nebula (N. G. C. 1952)”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 33 (192): 79—84. Bibcode:1921PASP...33...79L. JSTOR 40710638. doi:10.1086/123039. 
  6. ^ Katgert-Merkelijn, J.; Damen, J. (2000). „A short biography of Jan Hendrik Oort: 7. Crab Nebula”. Leiden University Library. Архивирано из оригинала 4. 9. 2014. г. Приступљено 9. 3. 2015. 
  7. ^ а б в Barrow, John D. (2008). Cosmic Imagery: Key Images in the History of Science. Random House. стр. 45. ISBN 978-0-224-07523-7. 
  8. ^ а б Pugh, Philip (новембар 2011). Observing the Messier Objects with a Small Telescope: In the Footsteps of a Great Observer. Springer Science. стр. 8—10. ISBN 978-0-387-85357-4. 
  9. ^ а б в Mayall, Nicholas Ulrich (1939). „The Crab Nebula, a Probable Supernova”. Astronomical Society of the Pacific Leaflets. 3 (119): 145. Bibcode:1939ASPL....3..145M. 
  10. ^ Parsons, William (1844). „Observations on Some of the Nebulae”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 134. fig. 81, plate xviii, p. 321. JSTOR 108366. S2CID 186212669. doi:10.1098/rstl.1844.0012. 
  11. ^ Jones, Kenneth Glyn (1975). The Search for the Nebulae. Alpha Academic. ISBN 9780905193014. 
  12. ^ Rossi, Bruno Benedetto (1970). „The Crab Nebula. Ancient History and Recent Discoveries”. Ур.: Conversi, M. Evolution of Particle Physics. Academic Press. стр. 237. 
  13. ^ David Leverington (2012). A History of Astronomy: from 1890 to the Present. Springer Science & Business Media. стр. 197. ISBN 9781447121244. 
  14. ^ а б Lundmark, Knut (1921). „Suspected New Stars Recorded in Old Chronicles and Among Recent Meridian Observations”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 33 (195): 225—238. Bibcode:1921PASP...33..225L. JSTOR 40668518. doi:10.1086/123101. 
  15. ^ Duncan, John Charles (1921). „Changes Observed in the Crab Nebula in Taurus”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 7 (6): 179—181. Bibcode:1921PNAS....7..179D. PMC 1084821 Слободан приступ. PMID 16586833. doi:10.1073/pnas.7.6.179 Слободан приступ. 
  16. ^ Srinivasan, G. (1997). „Neutron Stars”. Stellar Remnants. Lecture Notes 1995, Swiss Society for Astrophysics and Astronomy. Springer Science. стр. 108. ISBN 978-3-540-61520-0. 
  17. ^ Usui, Tadashi (11. 1. 2007). „Why and how did a Japanese poet record the Supernova of AD 1054?”. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 4. 3. 2015. 
  18. ^ Fujiwara no Sadaie (c. 1200). Meigetsuki [Record of the Clear Moon]. 
  19. ^ Stephenson, F. Richard; Green, David A. (2003). „2003JAHH....6...46S Page 46”. Journal of Astronomical History and Heritage. 6 (1): 46. Bibcode:2003JAHH....6...46S. 
  20. ^ Gingerich, Owen (април 1986). „Islamic astronomy” (PDF). Scientific American. 254 (10): 74. Bibcode:1986SciAm.254d..74G. doi:10.1038/scientificamerican0486-74. 
  21. ^ Ibn Abi Usaibia (1971) [1245–1246]. „Chapter 10: On the Classes of Physicians of Iraq, al-Jazirah and Diyar Bekr”. Lives of the Physicians. Kopf, Lothar (trans.). 
  22. ^ Green, David A.; Stephenson, F. Richard (2003). Weiler, K. W., ур. The Historical Supernovae. Supernovae and Gamma Ray Bursters. Lecture Notes in Physics. 598. Berlin: Springer. стр. 7—19. Bibcode:2003LNP...598....7G. ISBN 978-3-540-44053-6. S2CID 17099919. arXiv:astro-ph/0301603 Слободан приступ. doi:10.1007/3-540-45863-8_2. 
  23. ^ Tao, Li (2004). Xu Zizhi Tongjian Changbian (на језику: кинески). 176. Beijing: Zhonghua Book Company. стр. 4263. „己丑，客星出天关之东南可数寸。嘉祐元年三月乃没。” 
  24. ^ Song Huiyao (на језику: кинески). „嘉佑元年三月，司天监言：‘客星没，客去之兆也’。初，至和元年五月，晨出东方，守天关。昼如太白，芒角四出，色赤白，凡见二十三日。” 
  25. ^ Collins, George W., II; et al. (1999). „A Reinterpretation of Historical References to the Supernova of A.D. 1054”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 111 (761): 871—880. Bibcode:1999PASP..111..871C. S2CID 14452581. arXiv:astro-ph/9904285 Слободан приступ. doi:10.1086/316401. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Месје 1 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Месје_1&oldid=28375129”