Пређи на садржај

Južni Alpi

С Википедије, слободне енциклопедије
Južni Alpi / Kā Tiritiri o te Moana
Southern Alps / Kā Tiritiri o te Moana
Sneg naglašava Južne Alpe na ovom satelitskom imidžu
Najviša tačka
Najviša tačkaAoraki / Maunt Kuk
Vrh masiva3724
Koordinate43°35′45″ JGŠ; 170°08′28″ IGD / 43.595747° JGŠ; 170.141042° IGD / -43.595747; 170.141042 Koordinate: 43°35′45″ JGŠ; 170°08′28″ IGD / 43.595747° JGŠ; 170.141042° IGD / -43.595747; 170.141042
Dimenzije
Dužina500 km
Geografija
RegijeJužno ostrvo, Novi Zeland
Južni Alpi zimi

Južni Alpi / Kā Tiritiri o te Moana je planinski masiv koji se proteže većim delom dužine novozelandskog Južnog Ostrva, dostižući svoja najveća uzvišenja blizu zapadne strane lanca. Naziv „Južni Alpi” generalno se odnosi na čitav lanac, iako su zasebna imena data mnogim manjim lancima koji čine njegov deo.

Lanac uključuje Glavnu podelu Južnog ostrva, koja razdvaja vodne slivove gušće naseljene istočne strane ostrva od onih na zapadnoj obali.[1] Politički, Glavna podela čini granicu između regiona Marlboro, Kenterberi i Otago na jugoistoku i regiona Tasman i Zapadna obala na severozapadu.

Geografija

[уреди | уреди извор]
Pogled na zapadni deo Južnih Alpa sa puta u blizini Hari Harija, Vestland.

Južni Alpi se prostiru približno 500 km[2] od severoistoka do jugozapada. Njegov najviši vrh je Aoraki / Maunt Kuk,[3] najviša tačka na Novom Zelandu sa 3.724 m (12.218 ft). Južni Alpi uključuju šesnaest drugih tačaka koje premašuju 3.000 m (9.800 ft) visine (pogledajte NZ planine po visini). Planinski lanci su prepolovljeni ledničkim dolinama, od kojih su mnoge ispunjene ledničkim jezerima na istočnoj strani, uključujući jezero Kolridž na severu i jezera Vakatipu u Otagu na jugu. Prema popisu sprovedenom krajem 1970-ih, Južni Alpi su sadržali preko 3.000 glečera većih od jednog hektara,[4] od kojih je najduži - glečer Tasman - dužine 23,5 km (14,6 mi) koji se povukao od nedavnog maksimuma od 29 km (18 mi) tokom 1960-ih.[5][6]

Naselja uključuju Maruja Springs, banju u blizini prevoja Luis, grada Arturov Pas i sela Maunt Kuk.

Glavni prelazi Južnih Alpa u putnoj mreži Novog Zelanda uključuju prevoj Luis (SH7), Arturov prevoj (SH73), provoj Hast (SH6) i put ka Milford Saundu (SH94).

Južne Alpe imenovao je kapetan Kuk 23. marta 1770, koji je opisao njihovu „čudesnu visinu”.[7] Prethodno ih je zabeležio Abel Tasman 1642. godine, čiji se opis zapadne obale Južnog ostrva često prevodi kao „zemlja uzdignuta visoko”.[8] Nakon usvajanja Zakona o rešavanju potraživanja Ngaj Tahu iz 1998. godine, naziv područja je službeno promenjen u Južni Alpi / Ka Tiritiri o te Moana.[9]

Klima

[уреди | уреди извор]

Novi Zeland ima vlažnu pomorsku, umerenu klimu, a Južni Alpi leže okomito na pretežni zapadni protok vazduha. Godišnje padavine se u velikoj meri razlikuju u rasponu, od 3.000 mm (120 in) na Zapadnoj obali, 15.000 mm (590 in) blizu Glavne podele, do 1.000 mm (39 in) 30 km (19 mi)) istočno od Glavne podele.[10] Ova velika količina padavina pomaže rastu glečera iznad snežne linije. Veliki glečeri i snežna polja mogu se naći zapadno od ili na Glavnoj podeli, sa manjim glečerima dalje na istoku (pogledajte glačere Novog Zelanda).

Zbog svoje orijentacije okomito na pretežno zapadne vetrove, venac stvara odlične uslove za letove jedriličarskih pilota. Grad Omarama, u zavetrini planina, stekao je međunarodnu reputaciju zbog svojih jedriličarskih uslova. Preovlađujući zapadnjaci takođe stvaraju vremenski obrazac poznat kao Severozapadni luk, Norvester, u kojem vlažni vazduh biva potisnut preko planina, formirajući oblačni luk na inače plavom nebu. Ovaj vremenski obrazac je često vidljiv leti preko Kenterberija i Severnog Otaga. Norvester je fenski vetar sličan Činuku u Kanadi, gde planinski lanci na putu preovlađujućih vlagom zasićenih vetrovima potiskuju vazduh nagore, hladeći vazduh i kondenzujući vlagu u kišu, stvarajući vruće suve vetrove u silaznom vazdušnim zavetrinama planina.

Geologija

[уреди | уреди извор]
Pogled na najviši vrh planine Kuk, iz Hukerove doline
Osenčena i obojena slika iz Šatlovske radarsko topografske misije[11] — prikazuje elevacioni model Alpskog raseda na Novom Zelandu dužine oko 500 km (310 mi). Duž obale nalazi se lanac brda stešnjenih između raseda i planina Južnih Alpa Novog Zelanda. Severoistok je prema vrhu.

Južni Alpi leže duž geološke granice ploča, dela Vatrenog pojasa Pacifika, sa Tihookeanskom pločom na jugoistoku koja se potiskuje prema zapadu i sudara sa severozapadnom Indo-australijskom pločom koja se kreće prema severu.[12] Tokom poslednjih 45 miliona godina, sudar je izdigao 20 kilometara sloja stena na Tihookeanskoj ploči da bi se formirali Alpi, iako je veći deo toga erodiran. Podizanje je bilo najbrže tokom poslednjih 5 miliona godina, a planine se i danas podižu tektonskim pritiskom, uzrokujući zemljotrese na Alpskom rasedu i drugim obližnjim rasedima. Uprkos značajnom usponu, većina relativnog kretanja duž Alpskog raseda je poprečna, a ne vertikalna.[13] Međutim, značajno proklizavanje se dešava na granici ploče severno i istočno od Severnog ostrva, u Hikurangi rovu i Kermadek rovu. Prenos kretanja sa udarnog klizanja na Alpskom rasedu na pomično klizno kretanje u ovim zonama subdukcije na severu stvara Marlboro rasedni sistem, što je rezultiralo značajnim usponom u regionu.

Godine 2017, veliki međunarodni tim naučnika izvestio je da je ispod Vataroe, malog mesta na Alpskom rasedu, otkrivena „ekstremnu” hidrotermalnu aktivnost koja „može biti komercijalno veoma značajna”.[14][15][16]

Panoramski pogled

[уреди | уреди извор]
Panoramski zimski pogled sa vrha Hamilton Pik u lancu Crejdžibern.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Beck, Alan Copland (2009) [1966]. „Topography”. Ур.: McLintock, A.H. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. 
  2. ^ Taonga, New Zealand Ministry for Culture and Heritage Te Manatu. „1. – Mountains – Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand”. www.teara.govt.nz. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. 
  3. ^ „Aoraki / Mount Cook, Canterbury – NZ Topo Map”. NZ Topo Map. Land Information New Zealand. Приступљено 9. 9. 2016. 
  4. ^ Chinn TJ (2001). „Distribution of the glacial water resources of New Zealand” (PDF). Journal of Hydrology. New Zealand. 40 (2): 139—187. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2008. г. 
  5. ^ Lambert M, ур. (1989). Air New Zealand Almanack. Wellington: New Zealand Press Association. стр. 165. 
  6. ^ Charlie Mitchell (15. 2. 2017). „When the world's glaciers shrunk, New Zealand's grew bigger”. Stuff. Приступљено 15. 2. 2017. 
  7. ^ Reed, A. W. (1975). Place names of New Zealand. Wellington: A. H. & A. W. Reed. ISBN 0-589-00933-8.  p. 384.
  8. ^ Orsman, H. and Moore, J. (eds) (1988) Heinemann Dictionary of New Zealand Quotations, Heinemann, Page 629.
  9. ^ „Ngāi Tahu Claims Settlement Act 1998”. doi:10.0/DLM431335.html. 
  10. ^ Willsman AP; Chinn TJ; Hendrikx J; Lorrey A (2010). „New Zealand Glacier Monitoring: End of Summer Snowline Survey 2010” (PDF). New Zealand. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 10. 2017. г. 
  11. ^ Nikolakopoulos, K. G.; Kamaratakis, E. K; Chrysoulakis, N. (10. 11. 2006). „SRTM vs ASTER elevation products. Comparison for two regions in Crete, Greece” (PDF). International Journal of Remote Sensing. 27 (21): 4819—4838. Bibcode:2006IJRS...27.4819N. ISSN 0143-1161. S2CID 1939968. doi:10.1080/01431160600835853. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 7. 2011. г. Приступљено 1. 7. 2009. 
  12. ^ Campbell, Hamish; Hutching, Gerard (2007). In Search of Ancient New Zealand. North Shore and Wellington, New Zealand: Penguin Books, in association with GNS Science. стр. 35. ISBN 978-0-143-02088-2. 
  13. ^ Campbell, Hamish; Hutching, Gerard (2007). In Search of Ancient New Zealand. North Shore and Wellington, New Zealand: Penguin Books, in association with GNS Science. стр. 204—205. ISBN 978-0-143-02088-2. 
  14. ^ Sutherland, R., Townend, J., Toy, V., Upton, P., Coussens, J., and 61 other . „"Extreme hydrothermal conditions at an active plate-bounding fault"”. Letter to Nature. 2017. doi:10.1038/nature22355. 
  15. ^ Geothermal discovery on West Coast Архивирано 14 март 2018 на сајту Wayback Machine Otago Daily Times, 18 May 2017.
  16. ^ Extreme hydrothermal conditions at an active plate-bounding fault Article (PDF Available) [1]

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Vikimedijina Ostava ima datoteke za članak:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Južni_Alpi&oldid=28521766”