Пређи на садржај

Грци

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Greeks)
Грци
Έλληνες
Мапа грчке дијаспоре
Укупна популација
14—17 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Грчка10.141.350 (попис 2011)[2][3]
 САД1.390.439[4]–3.000.000 (процена 2009)[5]
 Кипар650.000 (процена 2011)[6][7][8]
 Турска и земље Блиског истока
(Сирија, Либија, Египат)		око 400.000
 Аустралија700.000[9]
 Албанија400.000
 Немачка370.000
 Велика Британија400.000
 Канада250.000[10]
 Аргентина100.000
 Русија97.827 (250.000)[11]
 Украјина91.500 (250.000)[12]
 Јужноафричка република80.000
 Бразил50.000
 Чиле50.000
 Белгија15.742
 Казахстан12.703
 Холандија12.500
 Јерменијаоко 6.000[13]
Језици
грчки језик
Религија
православље
Сродне етничке групе
Индоевропљани
Грчка дијаспора у свету

Грци или Хелени (архаично Јелини; грч. Έλληνες [Éllines] — Елини; стгрч. Ἕλληνες [Héllēnes] — Хелени) индоевропски су народ, који претежно живи у Грчкој (где чини око 96% становништва) и на Кипру (где чини око 77% становништва).

Грци су потомци древних Грка, народа који се сматра утемељивачем савремене европске цивилизације. Почетак грчке цивилизације означава микенска култура (после 1450. године п. н. е.). У Хомерско доба (12—8 века п. н. е.), Грци су основали велики број колонија на обалама Средоземља.

За грчку историју је веома значајно време владавине Александра Македонског (336—323. године п. н. е.). Александар Македонски је Грчку проширио до источних граница свог светског царства. После распада Александровог царства настају хеленистичке државе, које касније падају под власт Римљана.

Источно римско односно Византијско царство, које је постало самостално 395. године, суштински је представљало грчку државу. Последњи остаци Царства долазе под турску власт падом Цариграда 1453. године. Модерна грчка држава (тадашња Грчка) основана је 1828. године, док Кипар постаје независна држава тек 1961. године.

Грци су већином православне вероисповести, а говоре грчким језиком, који се сматра посебним огранком индоевропске породице језика. Грка укупно има око 12.618.000, од тога у Грчкој 10.231.000, у САД 720.000, на Кипру 632.000. У Србији према попису из 2011. године живи 725 Грка.

Историја

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Историја Грчке
Реконструкција 3. миленијума пре нове ере „прото-грчко подручје“, аутора Владимира И. Георгијева.[14]
Микенска маска позната као "Маска Агамемнона“, 16. век п. н. е.

Грци говоре грчким језиком, који чини посебну јединствену грану у индоевропској породици језика, грану хеленских језика.[15][16][17]

Почеци

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Старогрчка религија

Протогрци су на подручје које се сада зове Грчка, на јужном делу Балканског полуострва, вероватно стигли крајем 3. миленијума пре нове ере.[18][19][н. 1] Редослед миграција на грчко копно током 2. миленијума п. н. е. реконструисан је на основу древних грчких дијалеката, па је подложан одређеним неизвесностима. Догодиле су се најмање две сеобе, прва је била Јонаца и Ахајаца, што је довело до стварања Микенске цивилизације до 16. века пре нове ере,[23][24] и друга, Дорска најезда, око 11. века пре нове ере, расељавајући аркадокрипатске дијалекте, који су потекли из микенског периода. Обе миграције се дешавају у прелазним периодима, микенски на прелазу у Касно бронзано доба а дорски током Колапса бронзаног доба.

Алтернативну хипотезу изнео је лингвиста Владимир Георгијев, који говорнике прагрчког језика поставља на северозапад Грчке до раног хеладског периода (3. миленијум пре нове ере), тј. пред крај европског неолита.[25] Лингвисти Расел Греј и Квентин Аткинсон у раду из 2003. године користивши рачунске методе на шведским листама дошли су до нешто раније процене, око 5000. п. н. е. за грчко-јерменски раскол и појаву грчког као посебне језичке лозе око 4000. п. н. е.[26][27]

Микенски Грци

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Микенска цивилизација

Око 1600. п. н. е., микенски Грци позајмили су од Минојске цивилизације њен слоговни систем писања (Линеар А) и развили сопствено слоговно писмо познато као Линеар Б,[28] пружајући први и најстарији писани доказ о грчком језику.[28][29] Микенски Грци су брзо продрли у Егејско море и до 15. века пре нове ере населили су Родос, Крит, Кипар и обале Мале Азије.[15][30][31][32]

Око 1200. п. н. е, Дорци, још један народ који говори грчки, кренули су из Епира.[33] Традиционално, историчари верују да је Дорска најезда проузроковала колапс Микенске цивилизације, али вероватно је главни напад извршен од стране Народа са мора који су упловили у источни Медитеран око 1180. п. н. е.[34] Дорску инвазију пратио је период о коме постоје мало сачуваних извора, прикладно назван Мрачни век, али према изворима од 800. године пре нове ере могу се уочити почеци Архајске и Класичне Грчке.[35]

Грци класичне антике идеализовали су своје микенске претке и микенски период као славно доба хероја, блискости богова и материјалног богатства.[36][37] Хомерови епови (Илијада и Одисеја) били су посебно и општеприхваћени као део грчке прошлости и тек у време еухеризма научници су почели да преиспитују Хомерову историчност.[35] Као део микенског наслеђа које је преживело, имена богова и богиња микенске Грчке (нпр. Зевс, Посејдон и Хад) постали су главне фигуре олимпског Пантеона касније антике.[38][39]

Класични период

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Класична Грчка
Три велика филозофа класичног периода: Сократ, Платон и Аристотел

Етногенеза грчке нације повезана је са развојем панхеленизма у 8. веку пре нове ере.[40] Према неким научницима, основни догађај су биле Олимпијске игре 776. п. н. е, када је идеја о заједничком хеленизму међу грчким племенима први пут преточена у заједничко културно искуство и хеленизам је првенствено био ствар заједничке културе.[41] Дела Хомера (Илијада и Одисеја) и Хесиода (нпр. Теогонија) написана су у 8. веку пре нове ере, постајући основа националне религије, етоса, историје и митологије.[42][43] Аполоново светилиште у Делфима основано је у овом периоду.[44]

Класични период грчке цивилизације обухвата време које се протеже од раног 5. века пре нове ере до смрти Александра Великог, 323. п. н. е. (неки аутори више воле да тај период деле на „класични“, од краја Грчко-персијских ратова до краја Пелопонеског рата и „Четврти век“, све до Александрове смрти). Назван је тако јер је поставио стандарде по којима ће се судити о грчкој цивилизацији у каснијим ерама.[45] Класични период је такође описан као „Златно доба“ грчке цивилизације, а његова уметност, филозофија, архитектура и књижевност биле би кључне за формирање и развој западне културе.

Иако су Грци класичне ере схватали да припадају заједничком хеленском геносу,[46] њихова прва оданост била је њиховом граду и нису видели ништа нескладно у ратовању, често бруталном, са другим грчким полисима.[47][48] Пелопонески рат, грађански рат великих размера између два најмоћнија грчка полиса Атине и Спарте и њихових савезника, ослабио је и једне и друге.[49]

Александар Велики, чија су освајања довела до Хеленистичког периода.

Већина завађених грчких полиса била је, по мишљењу неких историчара, уједињена силом под велом Филипових и Александрових панхеленских идеала, мада већина прихвата објашњење "македонског освајања ради освајања" због богатства, славе и моћи и посматра „идеал“ као корисну пропаганду усмерену ка градовима државама.[50]

У сваком случају, Александрово освајање Ахменидског царства, после његових победа у биткама на Граники, Ису и Гаугамели, и његовог напредовања до данашњег Пакистана и Таџикистана,[51] обезбедило је важан излаз за грчку културу, путем стварање колонија и трговинских путева.[52] Иако Александрово царство није преживело смрт свог творца нетакнуто, културне импликације ширења хеленизма на већем делу Средњег истока и Азије биле су дуготрајне пошто је грчки језик постаолингва франка, статус који је задржао чак и током римског доба.[53] Многи Грци су се населили у хеленистичким градовима попут Александрије, Антиохије и Селеукије.[54] Две хиљаде година касније, још увек постоје заједнице у Пакистану и Авганистану, попут Калаша, који тврде да потичу од грчких насељеника.[55]

Хеленистички период

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Хеленистичка ера и Хеленистичка Грчка
Хеленистичка царства око 300. п. н. е. којима су управљали дијадоси, Македонским краљевством - Касандар (зелена), Птолемејско краљевство (плава), Селеукидско царство (жута), подручја под контролом Лизимаха (наранџаста) и Епир (црвена)
Биста Клеопатре VII (Стари музеј, Берлин), последњег владара хеленистичког краљевства (осим Индо-грчког краљевства)

Хеленистичка ера била је следећи период грчке цивилизације, за чији се почетак обично узима период Александрове смрти.[56] Ово хеленистичко доба, названо тако јер су хеленизоване многе негрчке културе, протежући се све до Индије и Бактрије, које су вековима одржавале грчке културе и начине владавине.[57] За крај овог периода се често узима римско освајање Египта 30. године пре нове ере,[56] иако је Индо-грчко краљевство постојало још неколико деценија.

У ово доба Грци су се кретали ка већим градовима и смањивали значај полиса. Ови већи градови били су делови још већих краљевства Дијадоха.[58][59] Грци су, међутим, остали свесни своје прошлости, углавном проучавањем дела Хомера и класичних аутора.[60] Важан фактор одржавања грчког идентитета био је контакт са варварским (негрчким) народима, који је продубљен у новом космополитском окружењу мултиетничких хеленистичких краљевстава.[60] То је довело до снажне жеље међу Грцима да организују пренос хеленске паидеје на следећу генерацију.[60] Генерално се сматра да су грчка наука, технологија и математика достигле врхунац током хеленистичког периода.[61]

У Индо-грчком и Грчко-бактријском краљевству ширио се грчки будизам и грчки мисионари ће играти важну улогу у његовом ширењу у Кину.[62] Даље на исток, грчка Најудаљенија Александрија била је кинеским народима позната као Дајуан.[63]

Римско царство

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Римска Грчка

Између 168. п. н. е. и 30. п. н. е. Рим је освојио цео грчки свет, а готово сви светски говорници грчког света живели су као грађани или поданици Римског царства. Упркос својој војној надмоћи, Римљани су им се дивили и на њих су снажно утицала достигнућа грчке културе, отуда и чувена Хорацијева изјава: Грчка је, иако заробљена, одвела свог дивљег освајача у заробљеништво (лат. Graecia capta ferum victorem cepit).[64] У вековима након римског освајања грчког света, грчка и римска култура стопиле су се у јединствену грчко-римску културу.

У верској сфери ово је био период дубоких промена. У духовној револуцији која се догодила, дошло је до опадања старе грчке религије, чији је пад почетком 3. века пре нове ере настављен увођењем нових верских покрета са Истока.[41] Култови божанстава попут Изиде и Митре уведени су у грчки свет.[59][65] Заједнице хеленизованог Истока које су говориле грчки играле су кључну улогу у ширењу раног хришћанства у 2. и 3. веку,[66] а рани хришћански вође (међу њима најпознатији Апостол Павле) углавном су говорили грчки,[67] мада нису потицали из саме Грчке. Међутим, и сама Грчка је имала тенденцију да се држи незнабоштва и није била једно од утицајних средишта раног хришћанства: заправо су неке древне грчке верске праксе остале у моди до краја 4. века,[68] са неким областима, као нпр. југоисточни Пелопонез, које су остале незнабожачке све до средине византијског 10. века нове ере.[69] Регион Цаконија остао је незнабожачки све до деветог века и као такви његови становници, у смислу да су били незнабошци, називани су „Хеленима“, од стране њихове хришћанске грчке браће који су припадали византијском друштву.[70]

Иако су етничке разлике још увек постојале у Римском царству, оне су постале споредне у односу на верска разматрања, а обновљено царство користило је хришћанство као средство за подршку својој кохезији и промовисало снажни римски национални идентитет.[71] Од раних векова заједничког доба, Грци су се самоидентификовали као Римљани (грчки: „Ῥωμαῖοι“ Rhōmaîoi).[72] До тада је назив Хелени означавао пагане, али је поново обновљен као етноним у 11. веку.[73]

Средњи век

[уреди | уреди извор]
Види још: Византија, Четврти крсташки рат и Франкократија
Сцене породичног живота у Константинопољу
Цар Василије II (11. век) заслужан је за оживљавање Византијског царства.
Георгије Гемистос Плетон, један од најпознатијих филозофа касне византијске ере, главни пионир оживљавања грчке науке у западној Европи.

Током већег дела средњег века, византијски Грци су се идентификовали као Ромеји (грч „Ῥωμαῖοι“), "Римљани", у преводу грађани Римског царства), термин који је на грчком језику постао синоним за хришћанске Грке.[74][75] Употребљаван је и латинизовани израз Грекој (грч „Γραικοί“),[76] мада је његова употреба била ређа и није постојала у званичној византијској политичкој преписци, пре Четвртог крсташког рата 1204.[77][78][79] Источно римско царство (данас се конвенционално назива Византијско царство, назив који се није користио у тадашњем времену[80]) било је под све већим утицајем грчке културе после 7. века када је цар Ираклије (владао од 610. до 641.) одлучио да грчки језик прогласи службеним језиком царства.[81][82] Иако је Католичка црква признавала право Источног царства на римско наслеђе током неколико векова, након што је папа Лав III крунисао Карла Великог, краља Франака, за "римског цара" 25. децембра 800., чин који је на крају довео до формирања Светог римског царства, латински запад почео је фаворизовати Франке и почео је да говори о Источном римском царству углавном као о Грчком царству (лат. Imperium Graecorum).[83][84] Иако се овај латински израз за античке Хелене могао користити неутрално, западњаци су га од 9. века надаље користили да би оспорили византијске претензије на римско наслеђе и учинили га погрдним егзонимом за Византинце који су га слабо користили, углавном у контекстима који се односе на запад, као што су текстови који се односе на Фирентинску унију, да би се представило западно гледиште.[85][86]

Постоје три школе мишљења у вези са овим византијским римским идентитетом у савременој византологији: Прва сматра „романство“ начином самоидентификације субјеката мултиетничког царства, бар до 12. века, где је просечни субјект идентификовао као римски; други вишегодишњи приступ, који на романство гледа као на средњовековни израз континуирано постојеће грчке нације; док треће гледиште источни римски идентитет сматра предмодерним националним идентитетом.[87] Основне вредности византијских Грка извучене су и из хришћанства и из хомерске традиције древне Грчке.[88][89]

Изразити грчки идентитет поново се појавио у 11. веку у образованим круговима и постао снажнији након заузимања Цариграда од стране крсташа током Четвртог крсташког рата 1204. године.[90] У Никејском царству, уски круг елите користио је термин „Хелен“ као термин самоидентификације.[91] Након што су Византинци поново заузели Цариград, 1261. године, Ромеји је поново постао доминантан термин за самоописивање и мало је трагова термина „Хелени“ (грч „Έλληνας“), осим у списима Георгија Плетона,[92] који је напустио хришћанство и у чијим је списима кулминирала секуларна тенденција у интересовању за класичну прошлост.[90] Међутим, управо је комбинација православног хришћанства са специфично грчким идентитетом обликовала представу Грка о себи у позним годинама царства.[90] У позним годинама Византијског царства, угледне византијске личности предложиле су да се титула „Византијски цар“ односи на „цара Хелена".[93][94] Ови углавном реторички изрази хеленског идентитета били су ограничени у интелектуалним круговима, али су их наставили византијски интелектуалци који су учествовали у италијанској ренесанси.[95]

Интересовање за класично грчко наслеђе допуњено је поновним истицањем грчког православног идентитета, који је ојачан везама током касног средњег века између османских Грка са православним хришћанима у Руској Империји. Они су додатно ојачани након пада Трапезунтског царства 1461. године, након чега је до Руско-турског рата 1828–1829 стотине хиљада Понтских Грка побегло или мигрирало из Понтијских планина и Јерменске висоравни у јужну Русију и руско Закавказје.[96]

Византијски Грци били су у великој мери заслужни за очување књижевности класичне ере.[89][97][98] Византијски граматичари били су одговорни за лично и писмено преношење древних грчких граматичких и књижевних студија на Запад током 15. века, дајући италијанској ренесанси велики подстицај.[99][100] Аристотелова филозофска традиција била је готово непрекинута у грчком свету скоро две хиљаде година, све до пада Цариграда 1453. године.[101]

Словенском свету су византијски Грци допринели ширењем писмености и хришћанства. Најзначајнији пример био је рад двојице византијске грчке браће, монаха Ћирила и Методија из лучког града Солуна, престонице Солунске теме, који су заслужни за формализацију првог словенског писма.[102]

Османско царство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Фанариоти
Византијски архиепископ Василије Висарион (1395/1403–1472) одиграо је кључну улогу у преношењу класичног знања у западну Европу, доприносећи ренесанси.

После пада Цариграда 29. маја 1453. године, многи Грци су тражили боље могућности запошљавања и образовања одлазећи на Запад, посебно у Италију, средњу Европу, Немачку и Русију.[99] Грци су заслужни за европску културну револуцију, касније названу ренесанса. Грци су играли водећу улогу у Османском царству, делом и због чињенице да је централно средиште царства, политички, културно и социјално, било засновано на Западној Тракији и грчкој Македонији, обе регије у Северној Грчкој, и наравно било је усредсређено на углавном насељену Грцима, бившу византијску престоницу, Константинопољ. Као директна последица ове ситуације, говорници грчког језика играли су изузетно важну улогу у османском трговинском и дипломатском естаблишменту, као и у цркви. Уз то, у првој половини османског периода мушкарци грчког порекла чинили су значајан део османске војске, морнарице и државне бирократије, који су као адолесценти (заједно са Албанцима и Србима) стизали у османску службу током данака у крви. Многи Османлије грчког (или албанског или српског) порекла могли су се, дакле, наћи у османским снагама које су управљале провинцијама, од Османског Египта до Османсог Јемена и Османског Алжира.

За оне који су остали под османским милетским системом, религија је била одлучујућа карактеристика националних група, па су Османлије егзоним „Грци“ примењивали на све чланове православне цркве, без обзира на њихов језик или етничко порекло.[103] Говорници грчког били су једина етничка група која се заправо звала Ромеји,[104] и, барем они образовани, сматрали су да је њихова националност хеленска.[105] Међутим, било је много Грка који су избегли другоразредни статус хришћана својствен османском милетском систему, према којем су муслимани изричито добијали повлашћени третман. Ти Грци су или емигрирали, посебно код свог православног хришћанског заштитника Руске Империје, или су једноставно прешли на ислам, често само врло површно док су и даље били криптохришћани. Најуочљивији примери великог преласка на турски ислам међу онима који су данас дефинисани као грчки муслимани - изузимајући оне који су морали да се преобрате приликом регрутовања кроз данак у крви— могли су се наћи на Криту, Македонији (на пример међу Валахадима у западној Македонији), и међу Понтским Грцима у Понтијским планинама и Јерменске висоравни. Неколико османских султана и принчева такође је било делимично грчког порекла, са мајкама које су биле или грчке конкубине или принцезе из византијских племићких породица, један од познатих примера је султан Селим I (владао од 1512. до 1520), чија је мајка, Гулбахар Хатун, била Понтска Гркиња.

Адамантиос Кораис, водећа личност модерног грчког просветитељства

Корени грчког успеха у Османском царству могу се пратити преко грчке традиције образовања и трговине која је била заступљена код Фанариота.[106] Богатство екстензивне трговачке класе која је пружила материјалну основу за интелектуални препород било је истакнуто обележје грчког живота и довело до избијања Грчког рата за независност 1821. године.[107] Не случајно, уочи 1821. године, три најважнија центра грчког учења била су смештена у Хиосу, Смирни и Aјвалику, сва три града били су главни центри грчке трговине.[107] Грчком успеху допринела је је и грчка доминација у вођству православне цркве.

Модерно доба

[уреди | уреди извор]
Види још: Грчки рат за независност

Покрет грчке просвећености, грчки израз за доба просветитељства, допринео је не само промоцији образовања, културе и штампе међу Грцима, већ и у случају независности од Османлија, и обнављању појма "Хелени". Адамантиос Кораис, вероватно најважнији интелектуалац покрета, залагао се за употребу израза „Хелена“ (грч. Έλληνας) или "Грекоса" (грч. Γραικός) уместо Ромеја.

Веза између етничког грчког идентитета и грчке православне религије наставила се и након стварања модерне грчке националне државе 1830. године. Према другом члану првог грчког устава 1822. године, Грк је дефинисан као било који домаћи хришћански становник Краљевине Грчке, клаузула уклоњена до 1840.[108] Век касније, када је потписан Лозански мир између Грчке и Турске 1923. године, две земље су се сложиле да користе религију као одредницу етничког идентитета у сврху размене становништва, мада је већина Грка (преко милион од укупних 1,5 милиона) већ била протерана у тренутку потписивања споразума.[н. 2][109][110][111][112] Геноцид над Грцима, посебно оштро протеривање Понтских Грка са јужне обале Црног мора, истовремено са и након пропале грчке кампање у Малој Азији, био је део овог процеса туркификације Османског царства и стављања његове економије и трговине, тада већим делом у грчким рукама под контролом етничких Турака.[113]

Идентитет

[уреди | уреди извор]

Термини коришћени за дефинисање грчког етничког идентитета варирали су током историје, али никада нису били ограничени или у потпуности идентификовани са чланством у грчкој држави.[114] Херодот је дао чувени извештај о томе шта је дефинисало грчки (хеленски) етнички идентитет током његовог доба, набрајајући

  1. заједничко порекло (грч. ὅμαιμον – homaimon, "исте крви "),[115]
  2. заједнички језик (грч. ὁμόγλωσσον – homoglōsson, "причање истим језиком")[116]
  3. заједничка светилишта и жртвовања (грч. θεῶν ἱδρύματά τε κοινὰ καὶ θυσίαι – theōn hidrumata te koina kai thusiai)[117]
  4. заједнички обичаји (грч. ἤθεα ὁμότροπα – ēthea homotropa).[118][119][120]

Према западним стандардима, појам Грци традиционално се односи на било ког изворног говорника грчког језика, било микенског, византијског или новогрчког.[103][121] Византијски Грци су се самоидентификовали као Ромеји, Грци и Хришћани будући да су били политички наследници Римског царства, потомци њихових античких грчких предака и следбеници апостола,[122][123][124][125] током средњег и позног византијског периода (11. – 13. век), све већи број византијских грчких интелектуалаца сматрао се Хеленима, иако је за већину грчкоговорника „Хелен“ и даље значио незнабожац.[73][126] Уочи пада Цариграда последњи цар је подстакао своје војнике да се сете да су потомци Грка и Римљана.[127]

Пре успостављања модерне грчке националне државе, везу између старих и модерних Грка истицали су учењаци грчког просветитељства, посебно Ригас Фераиос. У свом „Политичком уставу“ обраћа се нацији као „народу потомака Грка".[128] Модерна грчка држава створена је 1829. године, када су Грци ослободили део својих историјских домовина, Пелопонез, од Османског царства.[129] Велика грчка дијаспора и трговачка класа били су кључни за преношење идеја западног романтичарског национализма и филхеленизма,[107] који су заједно са концепцијом хеленизма, формулисаном током последњих векова Византије, чинили основу дијафотизма и садашње концепција хеленизма.[90][103][130]

Грци су данас нација у значењу етноса, дефинисаног поседовањем грчке културе и грчким матерњим језиком, а не држављанством, расом и религијом или припадношћу некој одређеној држави.[131] У античко и средњовековно доба и у мањој мери данас грчки израз био је „генос“, што такође указује на заједничко порекло.[132][133]

Име

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ахајци (Хомер)
Мапа која приказује главне регије копна древне Грчке и суседне „варварске“ земље.

Грци и грчки говорници користили су различита имена да би заједнички називали сопствени народ. Термин Ахајци (грч. Ἀχαιοί) једно је од колективних имена за Грке у Хомеровој Илијади и Одисеји (Хомерови „дугокоси Ахајци“ били су део Микенске цивилизације која је доминирала Грчком од око 1600. п. н. е. до 1100. п. н. е.). Остала уобичајена имена су Данајци (грч. Δαναοί) и Аргивци (грч. Ἀργεῖοι) док се Панхелени (грч. Πανέλληνες) и Хелени (грч. Ἕλληνες) појављују само једном у Илијади;[134] сви ови изрази коришћени су, синонимно, за означавање заједничког грчког идентитета.[135][136] У историјском периоду Херодот је Ахајце са северног Пелопонеза идентификовао као потомке ранијих, Хомерових Ахајаца.[137]

Хомер говори о "Хеленима" као о релативно малом племену настањеном у тесалској Фтији, са ратницима под командом Ахила.[138] Паријанска хроника каже да је Фтија била домовина Хелена и да су ово име добили они који су се раније звали Грци (грч. Γραικοί).[139] У грчкој митологији, Хелен, праотац Хелена који је владао око Фтије, био је син Пире и Деукалиона, јединих преживелих након великог потопа.[140] Грчки филозоф Аристотел именује древну Хеладу као подручје у Епиру између Додоне и реке Ахелој, земље коју су окупирали Селои и „Грци“ који су касније постали познати као „Хелени ".[141] У хомеровој традицији, Селои су били свештеници Додонијског Зевса.[142]

У Хесиодовом Каталогу жена, Греко је представљен као син Зевса и Пандоре II, сестре Хелена.[143] Према Паријанским хроникама, када је Деукалион постао краљ Птије, Грекоји (грч. Γραικοί) су добили име Хелени.[139] Аристотел је у својој Метеорологици забележио да су Хелени били у сродству са Грекојима.[141]

Континуитет

[уреди | уреди извор]
Александар Велики у византијској царској одећи, у рукопису који приказује сцене из његовог живота (настао између 1204. и 1453).

Најочигледнија веза између модерних и старих Грка је њихов језик, који има документовану традицију од најмање 14. века пре нове ере до данас, мада са прекидом током грчког мрачног века (11.- 8. век п. н. е.).[144] Научници упоређују континуитет грчке традиције само са кинеском.[144][145] Од свог настанка, хеленизам је првенствено био ствар заједничке културе и национални континуитет грчког света је много извеснији од његовог демографског стања.[41][146] Па ипак, хеленизам је такође отелотворио димензију предака кроз аспекте атинске књижевности који су развијали и утицали на идеје порекла засноване на аутохтоности.[147] Током каснијих година Источног римског царства, подручја попут Јоније и Константинопоља доживела су хеленски препород у језику, филозофији и књижевности и на класичним моделима мишљења и учења.[146] Ово оживљавање дало је снажан подстицај осећају културне повезаности са древном Грчком и њеним класичним наслеђем.[146] Током своје историје Грци су задржали свој језик и алфабет, одређене вредности и културне традиције, обичаје, осећај верске и културне разлике и искључености (реч варвари користила је историчарка 12. века Ана Комнина да опише људе који нису говорили грчким језиком),[148] осећај грчког идентитета и здрав осећај етничке припадности упркос неспорним друштвено-политичким променама у протекла два миленијума.[146] У недавним антрополошким студијама анализирани су и стари и модерни грчки остеолошки узорци који показују био-генетски афинитет и континуитет који деле обе групе.[149][150] Такође постоји директна генетска веза између старих Грка и модерних Грка.[151][152]

Демографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Грчке

Данас су Грци већинска етничка група у Грчкој,[153] где чине 93% становништва земље,[154] и на Кипру где чине 78% становништва острва (без турских досељеника у окупирани део земље).[155] Грчке популације традиционално не показују високе стопе раста; велики проценат раста грчког становништва од оснивања Грчке 1832. године приписан је анексији нових територија, као и приливу 1,5 милиона грчких избеглица након размене становништва између Грчке и Турске 1923. године.[156] Око 80% становништва Грчке је урбано, од којих је 28% концентрисано у граду Атини.[157]

Грци са Кипра имају сличну историју емиграције, обично у свету енглеског говорног подручја због колонизације острва од стране Британске империје. Таласи емиграције пратили су турску инвазију Кипра 1974. године, док се становништво смањивало између средине 1974. и 1977. године као резултат емиграције, ратних губитака и привременог пада природног прираштаја.[158] Након етничког чишћења трећине грчког становништва острва 1974. године,[159][160][161][162][163] дошло је и до повећања расељеног броја кипарских Грка, посебно на Блиском истоку, што се одразило смањењем становништва током 1990-их.[158] Today more than two-thirds of the Greek population in Cyprus is urban.[158]

У Албанији постоји значајна грчка мањина од приближно 200.000 људи.[164] Грчка мањина у Турској, која је бројала више од 200.000 људи након размене 1923. године, сада се смањила на неколико хиљада, након што су Септембарски погром и други видови насиља и дискриминације били спонзорисани од Турске 1955. године.[165] Овим је ефективно окончано, иако не у потпуности, три хиљаде година старо присуство хеленизма у Малој Азији.[166][167] У остатку балканских земаља, Леванту и црноморским државама постоје мање грчке мањине, остаци старе Грчке дијаспоре (пре 19. века).[168]

Дијаспора

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Грчка дијаспора
Грчка дијаспора (20. век).

Укупан број Грка који данас живе изван Грчке и Кипра је спорно питање. Тамо где су доступни подаци о попису, они показују око 3 милиона Грка изван Грчке и Кипра. Процене које је пружио САЕ - Светски савет Хелена у иностранству процењују на око 7 милиона широм света.[169] Према Ђорђу Превелакису са Универзитета Сорбоне, тај број је износи мало испод 5 милиона.[168] Интеграција, међусобни бракови и губитак грчког језика утичу на самоидентификацију Омогение. Важни центри нове грчке дијаспоре данас су Лондон, Њујорк, Мелбурн и Торонто.[168] Хеленски парламент је 2010. године увео закон који омогућава Грцима у дијаспори да гласају на изборима у Грчкој.[170] Овај закон је касније укинут почетком 2014.[171]

Античка

[уреди | уреди извор]
Грчка колонизација у антици.

У давним временима трговачке и колонизаторске активности грчких племена и градских држава шириле су грчку културу, религију и језик око базена Средоземног и Црног мора, посебно на Сицилији и у Јужној Италији, Шпанији, на југу Француске и обали Црног мора.[172] Под царством Александра Великог и државама наследницама, на Блиском истоку, Индији и у Египту основане су грчке и хеленизоване владајуће класе.[172] Хеленистичка ера карактерише нови талас грчке колонизације који је успоставио грчке градове и краљевства у Азији и Африци.[173] Под Римским царством, лакше кретање људи ширило је Грке по Царству, а на источним територијама грчки је постао лингва франка а не латински језик.[81] Савремена заједница Грико у јужној Италији, која броји око 60.000,[174][175] можда представља потомке древног грчког становништва Италије.

Савремена

[уреди | уреди извор]
Расподела етничких група 1918.
Грчки песник Константин Кавафи, рођен у Александрији у Египту.

Током и након грчког рата за независност, Грци дијаспоре били су важни у успостављању новонастале државе, прикупљању средстава и свести у иностранству.[176] Грчке трговачке породице већ су имале контакте у другим земљама и током нереда многи су се преселили у подручје Медитерана (нарочито Марсеља у Француској, Ливорна у Италији, Александрије у Египту), Русије (Одеса и Санкт Петербург), и Британије (Лондон и Ливерпоол) одакле су трговали, обично текстилом и житом.[177] Послови су често обухватали шире породице и са њима су отваране школе у којима се предавао грчки и православне цркве.[177]

Како су се тржишта мењала и што су се више успостављала, неке породице су своје пословање преоријентисале у бродоградњу финансирану од локалне грчке заједнице.[178] Са економским успехом, дијаспора се проширила даље преко Леванта, северне Африке, Индије и САД.[178][179]

У 20. веку су многи Грци напустили своје традиционалне домовине из економских разлога што је резултирало великим миграцијама из Грчке и Кипра у Сједињене Државе, Велику Британију, Аустралију, Канаду, Немачку и Јужну Африку, посебно након Другог светског рата (1939–1945), Грчког грађанског рата (1946–1949), и Турске инвазије Кипра 1974. године.[180]

Иако су званичне бројке и даље оскудне, анкете указују на обновљену грчку емиграцију као резултат грчке финансијске кризе.[181] Према подацима које је Савезни завод за статистику Немачке објавио 2011. године, 23.800 Грка емигрирало је у Немачку, што је значајан пораст у односу на претходну годину. Поређења ради, око 9.000 Грка емигрирало је у Немачку 2009. године, а 12.000 2010. године.[182][183]

Култура

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Култура Грчке

Грчка култура еволуирала је хиљадама година, почевши од микенске цивилизације, настављајући се кроз класичну еру, хеленистички период, римски и византијски период и на њу је дубоко утицало хришћанство, на које је заузврат веома утицала и обликовала га.[184][185] Османски Грци морали су проћи кроз неколико векова недаћа која су кулминирала геноцидом у 20. веку.[186][187][188][189][190] Просветитељство је заслужно за ревитализацију грчке културе и рађање синтезе древних и средњовековних елемената који је данас карактеришу.[90][103]

Језик

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Грчки језик и Грчко језичко питање
Рани грчки алфабет, 8. век п. н. е.

Већина Грка говори грчким језиком, независном граном индоевропских језика, чији су најближи сродни језици јерменски и индоирански.[144] Има најдужу документовану историју од било ког живог језика, а грчка књижевност има континуирану историју од преко 2500 година.[191] Најстарији записи на грчком писани Линеар Б писмом, датирају из 1450. годину п. н. е.[192] Након грчког мрачног века, из којег одсуствују писани записи, грчки алфабет се појављује у 9. – 8. веку пре нове ере. Грчки алфабет је изведен из феничанског писма, и заузврат је постало матични алфабет латинице, ћирилице, и неколико других писама. Најранија грчка књижевна дела су Хомерови епови, различито датирани од 8. до 6. века п. н. е. Значајна научна и математичка дела укључују Еуклидове елементе, Птоломејев Алмагест, и друге. Нови завет је првобитно написан на грчком језику Коине.

Грчки језик показује неколико језичких карактеристика које се деле са другим балканским језицима, као што су албански, бугарски и источноромански језици (види Балканска језичка заједница), и упио је многе стране речи, првенствено западноевропског и турског порекла.[193] Због покрета филхеленизма и просветитељства у 19. веку, који су истицали древно наслеђе модерних Грка, ови страни утицаји су искључени из службене употребе стварањем катаревусе, донекле вештачког облика грчког језика очишћеног од свих страних утицаја и речи, као званични језик грчке државе. Хеленски парламент је 1976. године, изгласао је да се говорни димотики учини службеним језиком, прогласивши катаревусу застарелом.[194]

Новогрчки језик има, поред стандардног модерног грчког или димотикија, широк спектар дијалеката различитих нивоа међусобне разумљивости, укључујући кипарски, понтски, кападокијски, грички и цаконијски (једини преживели представник древног дорског грчког).[195] Јевански је језик Романиота и опстаје у малим заједницама у Грчкој, Њујорку и Израелу. Поред грчког, многи грчки грађани у Грчкој и дијаспори двојезично говоре и на другим језицима као што су енглески, арвантски/албански, цинцарски, меглено-влашки, северномакедонски, руски и турски.[144][196]

Религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Старогрчка религија
Пантократор, мозаик у Aја Софији у Истанбулу.

Већина Грка су хришћани, који припадају Грчкој православној цркви.[197] Током првих векова након Исуса Христа, Нови завет је првобитно написан на грчком језику Коине, који је остао литургијски језик Грчке православне цркве, а већина раних хришћана и црквених отаца су говорили грчки.[184] Постоје мале групе етничких Грка који се придржавају других хришћанских праваца попут гркокатолика, грчких евангелиста, пентекосталаца и група које се придржавају других религија, укључујући Романиоте и Сефардије и грчке муслимане. Око 2.000 Грка су чланови хеленских скупштина политеистичког реконструкционизма.[198][199][200]

У савременој ери муслимани који говоре грчки живе углавном изван Грчке. У Либану и Сирији постоје и хришћанска и муслиманска заједница грчког говорног подручја, док у турском региону Понта постоји велика заједница неодређене величине која је поштеђена током размене становништва због своје верске припадности.[201]

Уметност

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Архитектура античке Грчке, Старогрчко позориште и Кинематографија Грчке
Чувени грчки сопран Марија Калас

Грчка уметност има дугу и разноврсну историју. Грци су допринели визуелној, књижевној и сценској уметности.[202] На Западу је класична грчка уметност утицала на обликовање римског а касније и модерног западног уметничког наслеђа. Након ренесансе у Европи, хуманистичка естетика и високи технички стандарди грчке уметности инспирисали су генерације европских уметника.[202] Па све до 19. века, класична традиција изведена из Грчке играла је важну улогу у уметности западног света.[203] На Истоку су освајања Александра Великог покренула неколико векова размене између грчке, средњоазијске и и индијске културе, што је резултирало индо-грчком и грчко-будистичком уметношћу, чији је утицај сезао до Јапана.[204]

Византијска уметност, која је израсла из хеленистичке класичне уметности и прилагодила паганске мотиве у служби хришћанства, пружила је подстицај уметности многих народа.[205] Њени утицаји могу се пратити од Венеције на западу до Казахстана на истоку.[205][206] Заузврат, грчка уметност је била под утицајем источних цивилизација (тј. Египта, Персије, итд.) током различитих периода њене историје.[207][208]

Међу значајне модерне грчке уметнике спадају главни ренесансни сликари: Ел Греко, Јанис Царухис, Константин Андреу, Јанис Кунелис; склуптори: Лазар Сохос, Јоргос Виталис, Димитриос Филипотис, Јоанис Косос, Јоргос Бонанос и Лазарос Фиталис; пијаниста Димитри Митропулос, сопран Марија Калас; композитори: Микис Теодоракис, Никос Скалкотас, Спиридон Самарас, Манолис Каломирис, Манос Лоизос, Вангелис; певачи: Сотирија Белу, Нана Мускури, Вики Леандрос и Демис Русос; поете: Костис Паламас, писац Химне слободе Дионисиос Соломос, Марија Полидури, Костас Варналис, Никос Кавадиас, Андреас Ембирикос. Константин Кавафи и нобеловци Јоргос Сеферис и Одисеас Елитис спадају међу најзначајније песнике 20. века.

Међу значајним биоскопским или позоришним глумцима спадају: Михалис Какогианис, Алекос Сакелариос, Мелина Меркури, Никос Цифорос, Катина Паксину, Никос Кундурос, Елие Ламбети, Ирена Папас итд.

Међу најзначајнијим архитектама модерног доба су Јаонис Деспотопоулос, Димитрис Пикионис, Патроклос Карантинос и Такис Зенетос.

Наука

[уреди | уреди извор]
Види још: Старогрчка филозофија и Грчка математика
Аристарх са Самоса био је прва позната особа која је предложила хелиоцентрични систем, у 3. веку п. н. е.

Грци класичне и хеленистичке ере дали су основни допринос науци и филозофији, постављајући темеље неколико западних научних традиција, попут астрономије, географије, историографије, математике, медицине, филозофије и политикологије. Научна традиција грчких академија одржавала се током римског доба са неколико академских институција у Константинопољу, Антиохији, Александрији и другим центрима грчког учења, док је византијска наука у основи била наставак класичне науке.[209] Грци имају дугу традицију вредновања и инвестирања у образовање.[60] Паидеиа је била једна од највиших друштвених вредности у грчком и хеленистичком свету, док је прва европска институција описана као универзитет основана у Константинопољу у 5. веку и деловала је у разним инкарнацијама све до пада града под Османлијама 1453. године.[210] Цариградски универзитет је био прва секуларна високошколска установа хришћанске Европе, јер се нису учили теолошки предмети,[211] и узимајући у обзир изворно значење светског универзитета као корпорације студената, такође се сматра првим универзитетом на свету.[210]

У 2007. години, Грчка је имала осми највећи проценат терцијарног уписа на свету, док су Грци из дијаспоре подједнако активни на пољу образовања.[157] Стотине хиљада грчких студената похађају западне универзитете сваке године, док факултетске листе водећих западних универзитета садрже запањујући број грчких имена.[212] Међу значајне грчке научнике модерног доба спада и индолог Димитриос Галанос, др Јоргос Папаниколау (проналазач Пап теста), математичар Константин Каратеодори, археолози Манолис Андроникос, Валериос Стаис, Спиридон Маринатос и Јоанис Своронос, информатичари Михалис Дертузос, Јоанис Аргирис, Николас Негропонте, Жозеф Сифакис (који је 2007. године добио Тјурингову награду), Христос Пападимитриу (добитник Кнутове награде 2002. и Геделове награде 2012), астроном Ежен Мишел Антонијади, биологичар Фотис Кафатос, историчари Константин Папаригопоулос и Елен Арвелер и политички социолози Никос Пуланцас и Корнелиус Касториадис.

Међу значајним инжењерима и аутомобилским дизајнерима су Николас Томбазис, Алек Исигонис и Андреас Запатинас.

Симболи

[уреди | уреди извор]
Види још: Застава Грчке
Национална застава Грчке

Најраспрострањенији симбол је застава Грчке, на којој се налазе девет хоризонталних линија плаве и беле боје наизменично, а које представљају слогове грчке крилатице „Слобода или смрт“ (грч. Ελευθερία ή θάνατος), која је била крилатица током грчког рата за независност.[213] Бели равнокраки (тзв. грчки) крст на плавој позадини у горњем левом углу (кантону) представља грчко православље. Кипарски Грци увелико користе грчку заставу, иако је Кипар званично усвојио неутралну заставу како би ублажио етничке тензије са кипарском турском мањином (види застава Кипра).[214]

Грчка застава пре 1978. године (и прва) на којој се налази грчки крст (лат. crux immissa quadrata) на плавој позадини, широко се користи као алтернатива службеној застави и често се вијоре заједно. На националном грбу Грчке налази се плави штит са белим крстом окружена двема ловоровим гранчицама.[215]

Још један врло препознатљив и популаран грчки симбол је двоглави орао, царски амблем последње династије Источног римског царства и уобичајени симбол у Малој Азији и касније у источној Европи.[216] Није део модерне грчке заставе или грба, иако је званична ознака грчке војске и налази се на застави грчке православне цркве. Налазио се у грчком грбу између 1925. и 1926. године.[217]

Политика

[уреди | уреди извор]

Античка Атина се сматра колевком демократије. Термин се појавио у 5. веку пре нове ере да означи политичке системе који су тада постојали у грчким полисима, посебно Атини, у значењу „владавина народа“, за разлику од аристократије (грч. ἀριστοκρατία), што значи „владавина изврсне елите“, и олигархије. Иако су теоретски ове дефиниције у супротности, у пракси је разлика била занемарљива.[218] Предвођени Клистеном, Атињани су успоставили оно што се генерално сматра првом демократијом 508–507. п. н. е,[219] која је постепено попримала облик непосредне демократије. Демократски облик владавине опао је током хеленистичког и римског доба, да би оживео током раног новог века у Западној Европи.

Европско просветитељство и демократске, либералне и националистичке идеје Француске револуције били су пресудни фактор за избијање грчког рата за независност и успостављање модерне грчке државе.[220][221]

Међу значајним модерним грчким политичарима су Јоанис Каподистријас, оснивач Прве грчке републике, реформисти Харилаос Трикупис, Елефтериос Венизелос, који су представили облик модерне Грчке, социјалдемократе Јоргос Папандреу и Александрос Папанастасиу, Костас Караманлис, оснивач Треће грчке републике, и социјалиста Андреас Папандреу.

Имена и презимена

[уреди | уреди извор]

Грчка презимена почињу да се појављују у 9. и 10. веку, првобитно међу владарским породицама, да би на крају потиснули древну традицију коришћења имена оца поред личног имена.[222][223] Ипак, грчка презимена најчешће су патроними,[222] попут оних која се завршавају суфиксом -опулос или -идес, док друга потичу из трговачких занимања, физичких карактеристика или места као што је град, село или манастир.[223] Најчешће се грчка мушка презимена завршавају на -с, што је уобичајени завршетак за властите именице грчког мушког рода у номинативу. Повремено се (посебно на Кипру) нека презимена завршавају на -у, што указује на генитив патронимског имена.[224] Многа презимена завршавају се суфиксима који су повезани са одређеним регионом, као што су -акис (Крит), -еас или -акос (полуострво Мани), -атос (острво Кефалонија), -елис (острво Лезбос) и тако даље.[223] Поред грчког порекла, нека презимена имају и турско или латинско / италијанско порекло, посебно међу Грцима из Мале Азије и Јонских острва.[225] Женска презимена се завршавају самогласником и обично су генитив одговарајућег мушког презимена, мада се њихова употреба не среће у дијаспори, где се углавном користи мушка верзија презимена.

У погледу личних имена, два главна утицаја су хришћанство и класични хеленизам; древне грчке номенклатуре никада нису заборављене, већ су се шире примењивале од 18. века надаље.[223] Као и у антици, деца обично добијају имена по бакама и декама, с тим да прворођено мушко дете добија име по деди по оцу, друго мушко дете по деди по мајци.[226] Лична имена су често позната по умањеном суфиксу, као што су -акис за мушка имена и -ица или -ула за женска имена.[223] Грци углавном не користе средња имена, већ користе генитив очевог имена као средње име. Ова употреба пренета је на Русе и друге Источне Словене (патроним).

Море: истраживање и трговина

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бродоградња у Грчкој
Аристотел Оназис, најпознатији грчки бродарски магнат широм света.

Традиционалне грчке домовине били су грчко полуострво и Егејско море, Јужна Италија (Велика Грчка), Црно море, Јонијска обала Мале Азије и острва Кипар и Сицилија. У Платоновом Федону, Сократ примећује: „ми (Грци) живимо око мора попут жаба око баре“ описујући својим пријатељима грчке егејске градове.[227][228] О овој слици сведочи карта старе грчке дијаспоре, која је одговарала грчком свету до стварања грчке државе 1832. Море и трговина били су природни излази за Грке, јер је грчко полуострво углавном каменито и није баш погодно за пољопривреду.[41]

Међу значајне грчке поморце убрајају се људи попут Питеја из Масалије који је допловио до Велике Британије, Евтимена који је допловио до Африке, Скилакса из Каријанде који је допловио до Индије, наварха Александра Великог Неарха, Мегастена, истраживача Индије, касније трговца из 6. века и монаха Козме, и истраживач Северозападног пролаза Јоанис Фокас познат и као Хуан де Фука.[229][230][231][232] У каснијим временима, византијски Грци су се кретали морским путевима Средоземља и контролисали трговину све док ембарго који је византијски цар наметнуо у трговини са Калифатом није отворио врата за касније италијанско првенство у трговини.[233][234] Панајотис Потагос био је још један истраживач модерног доба који је први стигао до реке Мбому и Уеле са севера.

Грчка традиција бродарства опоравила се током касне османске владавине (посебно након Кучуккаинарџијског мира и током Наполеонових ратова), када се развила значајна трговачка средња класа, која је играла важну улогу у грчком рату за независност.[90] Данас грчко бродарство наставља да напредује до те мере да Грчка има једну од највећих трговачких флота на свету.[157] Најистакнутији бродоградитељ 20. века био је Аристотел Оназис, поред њега били су Јанис Лацис, Ставрос Ливанос и Ставрос Ниархос.[235][236]

Генетика

[уреди | уреди извор]

Генетске студије које користе вишеструке генске маркере, анализом хаплогрупе Y хромозома и маркери митохондријских гена (mtDNA) показују да Грци имају слично порекло као и остатак Европљана, а посебно Италијани и и становници јужног Балкана попут Албанаца, Македонаца и Румуна.[237] Студија из 2008. године показала је да су Грци генетски најближи Италијанима и Румунима[238] а друга студија из 2008. године показала је да су блиски Италијанима, Албанцима, Румунима и Словенима са јужног Балкана.[239]

Студија из 2017. године о генетском пореклу Минојаца и Микенаца показала је да модерни Грци подсећају на Микене, али са неким додатним ублажењима раног неолитског порекла. Резултати студије подржавају идеју генетског континуитета између ових цивилизација и модерних Грка, али не и изолацију у историји популација на Егеју, пре и после времена најранијих цивилизација на том простору.[240][241][242] У интервјуу је аутор студије, генетичар са Харвардског универзитета Јосиф Лазаридис, прецизирао „да све три групе бронзаног доба (Минојци, Микенци и становници југозападне Анадолије из бронзаног доба) воде већи део свог порекла од ранијих неолитских популација које су биле врло сличне у Грчкој и западној Анадолији. Али, такође су имали неко порекло са „истока“, везано за популације Кавказа и Ирана, као и„ неко порекло са „севера“, повезано са ловцима-сакупљачима из источне Европе и Сибира, као и са људима из степе из бронзаног доба.[243]

Студија о геномској историји егејских цивилизација из 2021. године показала је да су модерни Грци генетски слични Егејцима који су живели у северној Грчкој око 2.000. године п. н. е.[244]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Постоји читав низ интерпретација: Карл Блеген датира долазак Грка око 1900. године пре нове ере, Џон Каскеј верује да су постојала два имигрантска таласа, а Роберт Древс тај догађај смешта чак у 1600. годину пре нове ере.[20][21] Подржане су и бројне друге теорије,[22] али постоји општи консензус да су грчка племена стигла око 2100. п. н. е.
  2. ^ Док су грчке власти потписале споразум о легализацији размене становништва, то је учињено на инсистирање Мустафе Кемала Ататурка и након што је милион Грка већ протерано из Мале Азије (Gilbar 1997, стр. 8).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Gibney 2005, стр. 273.
  2. ^ „2011 POPULATION AND HOUSING CENSUS” (PDF). HELLENIC STATISTICAL AUTHORITY. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 9. 2015. г. Приступљено 17. 8. 2015. 
  3. ^ „Information from the 2001 Census: The Census recorded 762.191 persons normally resident in Greece and without Greek citizenship, constituting around 7% of total population. Of these, 48.560 are EU or EFTA nationals; there are also 17.426 Cypriots with privileged status” (PDF). Aei.pitt.edu. Приступљено 1. 3. 2014. 
  4. ^ „American FactFinder”. Factfinder.census.gov. Архивирано из оригинала 12. 02. 2020. г. Приступљено 1. 3. 2014. 
  5. ^ „Greece (08/09)”. United States Department of State. август 2009. Приступљено 1. 11. 2009. 
  6. ^ Cole 2011, стр. 92. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCole2011 (help)
  7. ^ Where are the Greek communities of the world? | protothemanews.com
  8. ^ „Greek Cypriots”. Архивирано из оригинала 29. 06. 2017. г. Приступљено 17. 08. 2015. 
  9. ^ „Попис 2006 г”. Censusdata.abs.gov.au. Приступљено 15. 3. 2013. [мртва веза]
  10. ^ „Попис 2008-04-13”. 2.statcan.ca. 8. 3. 2013. Архивирано из оригинала 06. 01. 2019. г. Приступљено 15. 3. 2013. 
  11. ^ „NUPI — Centre for Russian Studies 2002 год.”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2005. г. Приступљено 24. 4. 2013. 
  12. ^ „Попис 2001 год”. 2001.ukrcensus.gov.ua. Приступљено 15. 3. 2013. 
  13. ^ „Попис 2002 г.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 30. 01. 2010. г. Приступљено 15. 3. 2013. 
  14. ^ Georgiev 1981, p. 156: "The Proto-Greek region included Epirus, approximately up to Αυλών in the north including Paravaia, Tymphaia, Athamania, Dolopia, Amphilochia, and Acarnania), west and north Thessaly (Hestiaiotis, Perrhaibia, Tripolis, and Pieria), i.e. more or less the territory of contemporary northwestern Greece)."
  15. ^ а б Sutton 1996
  16. ^ Guibernau & Hutchinson 2004, стр. 23: "Indeed, Smith emphasizes that the myth of divine election sustains the continuity of cultural identity, and, in that regard, has enabled certain pre-modern communities such as the Jews, Armenians, and Greeks to survive and persist over centuries and millennia (Smith 1993: 15–20)."
  17. ^ Smith 1999, стр. 21: "It emphasizes the role of myths, memories and symbols of ethnic chosenness, trauma, and the 'golden age' of saints, sages, and heroes in the rise of modern nationalism among the Jews, Armenians, and Greeks—the archetypal diaspora peoples."
  18. ^ Bryce 2006, стр. 91
  19. ^ Cadogan 1986, стр. 125
  20. ^ Bryce 2006, стр. 92
  21. ^ Drews 1994, стр. 21
  22. ^ Mallory & Adams 1997, стр. 243
  23. ^ „The Greeks”. Encyclopædia Britannica. US: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  24. ^ Chadwick 1976, стр. 2
  25. ^ Vladimir I. Georgiev, for example, placed Proto-Greek in northwestern Greece during the Late Neolithic period. (Georgiev 1981, p. 192: "Late Neolithic Period: in northwestern Greece the Proto-Greek language had already been formed: this is the original home of the Greeks.")
  26. ^ Gray & Atkinson 2003, стр. 437–438
  27. ^ Atkinson & Gray 2006, стр. 102
  28. ^ а б „Linear A and Linear B”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. Приступљено 3. 3. 2016. 
  29. ^ Castleden 2005, стр. 228
  30. ^ Tartaron 2013, стр. 28
  31. ^ Schofield 2006, стр. 71–72
  32. ^ Panayotou 2007, стр. 417–426
  33. ^ Hall 2014, стр. 43
  34. ^ Chadwick 1976, стр. 176
  35. ^ а б Castleden 2005, стр. 2
  36. ^ Hansen 2004, стр. 7
  37. ^ Podzuweit 1982, стр. 65–88
  38. ^ Castleden 2005, стр. 235
  39. ^ Dietrich 1974, стр. 156
  40. ^ Burckhardt 1999, p. 168: "The establishment of these Panhellenic sites, which yet remained exclusively Hellenic, was a very important element in the growth and self-consciousness of Hellenic nationalism; it was uniquely decisive in breaking down enmity between tribes, and remained the most powerful obstacle to fragmentation into mutually hostile poleis."
  41. ^ а б в г Roberts 2007, стр. 171–172, 222
  42. ^ Zuwiyya 2011, стр. 142–143
  43. ^ Budin 2009, стр. 66–67
  44. ^ Morgan 1990, стр. 1–25, 148–190
  45. ^ „Ancient Greek Civilization”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 18. 2. 2016. Online Edition. 
  46. ^ Konstan 2001, стр. 29–50
  47. ^ Steinberger 2000, стр. 17
  48. ^ Burger 2008, стр. 57–58
  49. ^ Burger 2008, стр. 57–58: "Poleis continued to go to war with each other. The Peloponnesian War (431–404 BC) made this painfully clear. The war (really two wars punctuated by a peace) was a duel between Greece's two leading cities, Athens and Sparta. Most other poleis, however, got sucked into the conflict as allies of one side or the other ... The fact that Greeks were willing to fight for their cities against other Greeks in conflicts like the Peloponnesian War showed the limits of the pull of Hellas compared with that of the polis."
  50. ^ Fox, Robin Lane (2004). „Riding with Alexander”. Archaeology. The Archaeological Institute of America. „Alexander inherited the idea of an invasion of the Persian Empire from his father Philip whose advance-force was already out in Asia in 336 BC. Philips campaign had the slogan of "freeing the Greeks" in Asia and "punishing the Persians" for their past sacrileges during their own invasion (a century and a half earlier) of Greece. No doubt, Philip wanted glory and plunder.” 
  51. ^ Brice 2012, стр. 281–286
  52. ^ „Alexander the Great”. Columbia Encyclopedia. United States: Columbia University Press. 2008. Online Edition. 
  53. ^ Green 2008, стр. xiii
  54. ^ Morris, Ian (децембар 2005). „Growth of the Greek Colonies in the First Millennium BC” (PDF). Princeton/Stanford Working Papers in Classics. Princeton/Stanford University. 
  55. ^ Wood 2001, стр. 8
  56. ^ а б Boardman, Griffin & Murray 1991, стр. 364
  57. ^ Arun, Neil (7. 8. 2007). „Alexander's Gulf outpost uncovered”. BBC News. 
  58. ^ Grant 1990, Introduction
  59. ^ а б „Hellenistic age”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 27. 5. 2015. Online Edition. 
  60. ^ а б в г Harris 1991, стр. 137–138
  61. ^ Lucore 2009, стр. 51: "The Hellenistic period is commonly portrayed as the great age of Greek scientific discovery, above all in mathematics and astronomy."
  62. ^ Foltz 2010, стр. 43–46
  63. ^ Burton 1993, стр. 244–245
  64. ^ Zoch 2000, стр. 136
  65. ^ „Hellenistic religion”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 13. 5. 2015. Online Edition. 
  66. ^ Ferguson 2003, стр. 617–618
  67. ^ Dunstan 2011, стр. 500
  68. ^ Milburn 1988, стр. 158
  69. ^ Makrides 2009, стр. 206
  70. ^ Nicholas, Nick (2019). „A critical lexicostatistical examination of Ancient and Modern Greek and Tsakonian.”. Journal of Applied Linguistics and Lexicography. 1 (1): 19. doi:10.33910/2687-0215-2019-1-1-18-68 Слободан приступ. 
  71. ^ Kaldellis 2007, стр. 35–40
  72. ^ Howatson 1989, стр. 264: "From the fourth century AD onwards the Greeks of the eastern Roman empire called themselves Rhomaioi ('Romans') ..."
  73. ^ а б Cameron 2009, стр. 7
  74. ^ Harrison 2002, стр. 268: "Roman, Greek (if not used in its sense of 'pagan') and Christian became synonymous terms, counterposed to 'foreigner', 'barbarian', 'infidel'. The citizens of the Empire, now predominantly of Greek ethnicity and language, were often called simply ό χριστώνυμος λαός ['the people who bear Christ's name']."
  75. ^ Earl 1968, стр. 148
  76. ^ Paul the Silentiary. Descriptio S. Sophiae et Ambonis, 425, Line 12 ("χῶρος ὅδε Γραικοῖσι"); Theodore the Studite. Epistulae, 419, Line 30 ("ἐν Γραικοῖς").
  77. ^ Angelov 2007, стр. 96 (including footnote #67)
  78. ^ Makrides 2009, Chapter 2: "Christian Monotheism, Orthodox Christianity, Greek Orthodoxy", p. 74
  79. ^ Magdalino 1991, Chapter XIV: "Hellenism and Nationalism in Byzantium", p. 10
  80. ^ „Byzantine Empire”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 23. 12. 2015. Online Edition. 
  81. ^ а б Haldon 1997, стр. 50
  82. ^ Shahid 1972, стр. 295–296, 305
  83. ^ Klein 2004, стр. 290 (Note #39); Annales Fuldenses, 389: "Mense lanuario c. epiphaniam Basilii, Graecorum imperatoris, legati cum muneribus et epistolis ad Hludowicum regem Radasbonam venerunt ...".
  84. ^ Fouracre & Gerberding 1996, стр. 345: "The Frankish court no longer regarded the Byzantine Empire as holding valid claims of universality; instead it was now termed the 'Empire of the Greeks'."
  85. ^ Page 2008, стр. 66, 87, 256
  86. ^ Kaplanis 2014, стр. 86–7
  87. ^ Stouraitis 2014, стр. 176, 177
  88. ^ Finkelberg 2012, стр. 20
  89. ^ а б Burstein 1988, стр. 47–49
  90. ^ а б в г д ђ „Greece during the Byzantine period (c. AD 300–c. 1453), Population and languages, Emerging Greek identity”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  91. ^ Angold 1975, стр. 65, Page 2008, стр. 127
  92. ^ Kaplanis 2014, стр. 92
  93. ^ Vasiliev, Alexander A. (1964). History of the Byzantine Empire, 324–1453 (на језику: енглески). University of Wisconsin Press. стр. 582. ISBN 9780299809256. 
  94. ^ Jane Perry Clark Carey; Andrew Galbraith Carey (1968). The Web of Modern Greek Politics. Columbia University Press. стр. 33. ISBN 9780231031707. „By the end of the fourteenth century the Byzantine emperor was often called "Emperor of the Hellenes"” 
  95. ^ Mango 1965, стр. 33
  96. ^ See for example Anthony Bryer, 'The Empire of Trebizond and the Pontus' (Variourum, 1980), and his 'Migration and Settlement in the Caucasus and Anatolia' (Variourum, 1988), and other works listed in Caucasian Greeks and Pontic Greeks.
  97. ^ Norwich 1998, стр. xxi
  98. ^ Harris 1999, Part II Medieval Libraries: Chapter 6 Byzantine and Moslem Libraries, pp. 71–88
  99. ^ а б „Renaissance”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 30. 3. 2016. Online Edition. 
  100. ^ Robins 1993, стр. 8
  101. ^ „Aristotelianism”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  102. ^ „Cyril and Methodius, Saints”. The Columbia Encyclopedia. United States: Columbia University Press. 2016. Online Edition. 
  103. ^ а б в г Mazower 2000, стр. 105–107
  104. ^ „History of Europe, The Romans”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  105. ^ Mavrocordatos, Nicholaos (1800). Philotheou Parerga. Grēgorios Kōnstantas (Original from Harvard University Library). „Γένος μεν ημίν των άγαν Ελλήνων” 
  106. ^ „Phanariote”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  107. ^ а б в „History of Greece, Ottoman Empire, The merchant middle class”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  108. ^ „Greek Constitution of 1822 (Epidaurus)” (PDF) (на језику: грчки). 1822. 
  109. ^ Barutciski 2003, стр. 28
  110. ^ Clark 2006, стр. xi–xv
  111. ^ Hershlag 1980, стр. 177
  112. ^ Özkırımlı & Sofos 2008, стр. 116–117
  113. ^ Üngör 2008, стр. 15–39
  114. ^ Broome 1996, "Greek Identity", pp. 22–27
  115. ^ ὅμαιμος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
  116. ^ ὁμόγλωσσος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
  117. ^ I. Polinskaya, "Shared sanctuaries and the gods of others: On the meaning Of 'common' in Herodotus 8.144", in: R. Rosen & I. Sluiter (eds.), Valuing others in Classical Antiquity (LEiden: Brill, 2010), 43–70.
  118. ^ ὁμότροπος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus)
  119. ^ Herodotus, 8.144.2: "The kinship of all Greeks in blood and speech, and the shrines of gods and the sacrifices that we have in common, and the likeness of our way of life."
  120. ^ Athena S. Leoussi, Steven Grosby, Nationalism and Ethnosymbolism: History, Culture and Ethnicity in the Formation of Nations. Edinburgh University Press. 2006. , p. 115
  121. ^ Adrados 2005, стр. xii
  122. ^ Finkelberg 2012, стр. 20
  123. ^ Harrison 2002, стр. 268
  124. ^ Kazhdan & Constable 1982, стр. 12
  125. ^ Runciman 1970, стр. 14
  126. ^ Ševčenko 2002, стр. 284
  127. ^ Sphrantzes, George (1477). The Chronicle of the Fall. 
  128. ^ Feraios, Rigas. New Political Constitution of the Inhabitants of Rumeli, Asia Minor, the Islands of the Aegean, and the Principalities of Moldavia and Wallachia.
  129. ^ Koliopoulos & Veremis 2002, стр. 277
  130. ^ Smith 2003, стр. 98: "After the Ottoman conquest in 1453, recognition by the Turks of the Greek millet under its Patriarch and Church helped to ensure the persistence of a separate ethnic identity, which, even if it did not produce a "precocious nationalism" among the Greeks, provided the later Greek enlighteners and nationalists with a cultural constituency fed by political dreams and apocalyptic prophecies of the recapture of Constantinople and the restoration of Greek Byzantium and its Orthodox emperor in all his glory."
  131. ^ Tonkin, Chapman & McDonald 1989
  132. ^ Patterson 1998, стр. 18–19
  133. ^ Psellos, Michael (1994). Michaelis Pselli Orationes Panegyricae. Stuttgart/Leipzig: Walter de Gruyter. стр. 33. ISBN 978-0-297-82057-4. 
  134. ^ See Iliad, II.2.530 for "Panhellenes" and Iliad II.2.653 for "Hellenes".
  135. ^ Cartledge 2011, Chapter 4: Argos, p. 23: "The Late Bronze Age in Greece is also called conventionally 'Mycenaean', as we saw in the last chapter. But it might in principle have been called 'Argive', 'Achaean', or 'Danaan', since the three names that Homer does apply to Greeks collectively were 'Argives', 'Achaeans', and 'Danaans'."
  136. ^ Nagy 2014, Texts and Commentaries – Introduction #2: "Panhellenism is the least common denominator of ancient Greek civilization ... The impulse of Panhellenism is already at work in Homeric and Hesiodic poetry. In the Iliad, the names "Achaeans" and "Danaans" and "Argives" are used synonymously in the sense of Panhellenes = "all Hellenes" = "all Greeks.""
  137. ^ Herodotus. Histories, 7.94 and 8.73.
  138. ^ Homer. Iliad, 2.681–685
  139. ^ а б The Parian Marble, Entry #6 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2017): "From when Hellen [son of] Deuc[alion] became king of [Phthi]otis and those previously called Graekoi were named Hellenes."
  140. ^ Pseudo-Apollodorus. Bibliotheca.
  141. ^ а б Aristotle. Meteorologica, 1.14 Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2011): "The deluge in the time of Deucalion, for instance took place chiefly in the Greek world and in it especially about ancient Hellas, the country about Dodona and the Achelous."
  142. ^ Homer. Iliad, 16.233–16.235: "King Zeus, lord of Dodona ... you who hold wintry Dodona in your sway, where your prophets the Selloi dwell around you."
  143. ^ Hesiod. Catalogue of Women, Fragment 5.
  144. ^ а б в г Adrados 2005, стр. xii, 3–5
  145. ^ Browning 1983, стр. vii: "The Homeric poems were first written down in more or less their present form in the seventh century B.C. Since then Greek has enjoyed a continuous tradition down to the present day. Change there has certainly been. But there has been no break like that between Latin and Romance languages. Ancient Greek is not a foreign language to the Greek of today as Anglo-Saxon is to the modern Englishman. The only other language which enjoys comparable continuity of tradition is Chinese."
  146. ^ а б в г Smith 1991, стр. 29–32
  147. ^ Isaac 2004, стр. 504: "Autochthony, being an Athenian idea and represented in many Athenian texts, is likely to have influenced a broad public of readers, wherever Greek literature was read."
  148. ^ Anna Comnena. Alexiad. , Books 1–15.
  149. ^ Papagrigorakis, Kousoulis & Synodinos 2014, стр. 237: "Interpreted with caution, the craniofacial morphology in modern and ancient Greeks indicates elements of ethnic group continuation within the unavoidable multicultural mixtures."
  150. ^ Argyropoulos, Sassouni & Xeniotou 1989, стр. 200: "An overall view of the finding obtained from these cephalometric analyses indicates that the Greek ethnic group has remained genetically stable in its cephalic and facial morphology for the last 4,000 years."
  151. ^ Gibbons, Ann (2. 8. 2017). „The Greeks really do have near-mythical origins, ancient DNA reveals”. Science. doi:10.1126/science.aan7200. 
  152. ^ Lazaridis, Iosif; Mittnik, Alissa; Patterson, Nick; Mallick, Swapan; Rohland, Nadin; Pfrengle, Saskia; Furtwängler, Anja; Peltzer, Alexander; Posth, Cosimo; Vasilakis, Andonis; McGeorge, P. J. P.; Konsolaki-Yannopoulou, Eleni; Korres, George; Martlew, Holley; Michalodimitrakis, Manolis; Özsait, Mehmet; Özsait, Nesrin; Papathanasiou, Anastasia; Richards, Michael; Roodenberg, Songül Alpaslan; Tzedakis, Yannis; Arnott, Robert; Fernandes, Daniel M.; Hughey, Jeffery R.; Lotakis, Dimitra M.; Navas, Patrick A.; Maniatis, Yannis; Stamatoyannopoulos, John A.; Stewardson, Kristin; Stockhammer, Philipp; Pinhasi, Ron; Reich, David; Krause, Johannes; Stamatoyannopoulos, George (август 2017). „Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans”. Nature. 548 (7666): 214—218. Bibcode:2017Natur.548..214L. PMC 5565772 Слободан приступ. PMID 28783727. doi:10.1038/nature23310. 
  153. ^ Πίνακας 9. Πληθυσμός κατά υπηκοότητα και φύλο (PDF) (на језику: грчки). Hellenic Statistical Authority. 2001. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 2. 2009. г. Приступљено 7. 1. 2009. 
  154. ^ „CIA Factbook”. Central Intelligence Agency. United States Government. 2007. Приступљено 19. 12. 2008. 
  155. ^ „Census of Population 2001”. Γραφείο Τύπου και Πληροφοριών, Υπουργείο Εσωτερικών, Κυπριακή Δημοκρατία. Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено 11. 6. 2016. 
  156. ^ „Greece: Demographic trends”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  157. ^ а б в „Merchant Marine, Tertiary enrollment by age group”. Pocket World in Figures (Economist). London: Economist Books. 2006. стр. 150. ISBN 978-1-86197-825-7. 
  158. ^ а б в „Cyprus: Demographic trends”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  159. ^ Papadakis, Peristianis & Welz 2006, стр. 2–3
  160. ^ Borowiec 2000, стр. 2
  161. ^ Rezun 2001, стр. 6
  162. ^ Brown 2004, стр. 48
  163. ^ Yotopoulos-Marangopoulos 2001, стр. 24: "In occupied Cyprus on the other hand, where heavy ethnic cleansing took place, only 300 Greek Cypriots remain from the original 200,000!"
  164. ^ Jeffries 2002, стр. 69: "It is difficult to know how many ethnic Greeks there are in Albania. The Greek government, it is typically claimed, says there are around 300,000 ethnic Greeks in Albania, but most Western estimates are around the 200,000 mark ..."
  165. ^ Gilson, George (24. 6. 2005). „Destroying a minority: Turkey's attack on the Greeks”. Athens News. Архивирано из оригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  166. ^ Vryonis 2005, стр. 1–10
  167. ^ Birand, Mehm; et al. (7. 9. 2005). „The shame of Sept. 6–7 is always with us”. Hürriyet Daily News. Архивирано из оригинала 9. 12. 2012. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  168. ^ а б в Prevelakis, George (2003). „Finis Greciae or the Return of the Greeks? State and Diaspora in the Context of Globalisation”. Oxford: Transnational Communities Programme (Working Paper Series). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 01. 2018. г. Приступљено 16. 5. 2016. 
  169. ^ „Speech by Vasilis Magdalinos”. SAE. 29. 12. 2006. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  170. ^ „Meeting on the exercise of voting rights by foreigners of Greek origin”. Greek Ministry of Foreign Affairs. 15. 7. 2008. Архивирано из оригинала 16. 2. 2012. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  171. ^ „Non-Greeks and diaspora lose out on voting rights”. Ekathimerini.com. 8. 2. 2014. Приступљено 13. 1. 2015. 
  172. ^ а б Boardman 1984, стр. 199–289
  173. ^ Horden & Purcell 2000, стр. 111, 128
  174. ^ „Grecia Salentina” (на језику: италијански). Unione dei Comuni della Grecìa Salentina. 2016. Архивирано из оригинала 19. 08. 2014. г. Приступљено 30. 05. 2021. „"La popolazione complessiva dell'Unione è di 54278 residenti così distribuiti (Dati Istat al 31° dicembre 2005. Comune Popolazione Calimera 7351 Carpignano Salentino 3868 Castrignano dei Greci 4164 Corigliano d'Otranto 5762 Cutrofiano 9250 Martano 9588 Martignano 1784 Melpignano 2234 Soleto 5551 Sternatia 2583 Zollino 2143 Totale 54278)."” 
  175. ^ Bellinello 1998, стр. 53: "Le attuali colonie Greche calabresi; La Grecìa calabrese si inscrive nel massiccio aspromontano e si concentra nell'ampia e frastagliata valle dell'Amendolea e nelle balze più a oriente, dove sorgono le fiumare dette di S. Pasquale, di Palizzi e Sidèroni e che costituiscono la Bovesia vera e propria. Compresa nei territori di cinque comuni (Bova Superiore, Bova Marina, Roccaforte del Greco, Roghudi, Condofuri), la Grecia si estende per circa 233 km (145 mi)q. La popolazione anagrafica complessiva è di circa 14.000 unità."
  176. ^ Calotychos 2003, стр. 16
  177. ^ а б McCabe & Harlaftis 2005, стр. 147–149
  178. ^ а б Kardasis 2001, стр. xvii–xxi
  179. ^ Clogg 2000, "The Greeks in America"
  180. ^ Laliotou 2004, стр. 85–92
  181. ^ Seiradaki, Emmanouela (11. 4. 2012). „As Crisis Deepens, Astoria Finds Its Greek Essence Again”. Greek Reporter. GreekReporter.com. Приступљено 21. 5. 2016. 
  182. ^ Papachristou, Harry; Elgood, Giles (20. 5. 2012). „Greece Already Close to Breaking Point”. The Fiscal Times. Reuters. Приступљено 22. 5. 2012. 
  183. ^ Hannon, Paul (27. 6. 2012). „OECD Says Euro-Zone Crisis Has Led to Some Emigration”. The Wall Street Journal. Приступљено 21. 5. 2016. 
  184. ^ а б van der Horst 1998, стр. 9–11
  185. ^ Voegelin & Moulakis 1997, стр. 175–179
  186. ^ „Genocide Scholars Association Officially Recognizes Assyrian, Greek Genocides” (PDF) (Саопштење). International Association of Genocide Scholars. 16. 12. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2008. г. 
  187. ^ Bjørnlund 2008, стр. 41–58
  188. ^ Schaller & Zimmerer 2008, стр. 7–14
  189. ^ Levene 1998, стр. 393
  190. ^ Tatz 2003, стр. xiii, 178
  191. ^ „Greek literature”. Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 27. 8. 2014. Online Edition. 
  192. ^ „New Linear B tablet found at Iklaina”. Comité International Permanent des Études Mycéniennes, UNESCO. Архивирано из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 29. 4. 2012. 
  193. ^ Winford 2003, стр. 71
  194. ^ Mackridge 1990, стр. 25
  195. ^ Tomić 2006, стр. 703
  196. ^ Fasold 1984, стр. 160
  197. ^ „Greece”. PewForum. 4. 4. 2014. Приступљено 4. 4. 2014. 
  198. ^ Head, James (20. 3. 2007). „The ancient gods of Greece are not extinct”. New Statesman. стр. The Faith Column. Приступљено 12. 5. 2016. 
  199. ^ de Quetteville, Harry (8. 5. 2004). „Modern Athenians fight for the right to worship the ancient Greek gods”. The Telegraph. Приступљено 12. 5. 2016. 
  200. ^ „Freedom of Religion in Greece”. International Religious Freedom Report. United States Department of State. 2006. Приступљено 12. 5. 2016. 
  201. ^ Tsokalidou, Roula (2002). „Greek-Speaking Enclaves of Lebanon and Syria” (PDF). Actas/Proceedings II Simposio Internacional Bilingüismo. Roula Tsokalidou (Primary School Education Department, University of Thessaly, Greece). стр. 1245—1255. 
  202. ^ а б Osborne 1998, стр. 1–3
  203. ^ Pollitt 1972, стр. xii–xv
  204. ^ Puri 1987, стр. 28–29
  205. ^ а б Mango 1986, стр. ix–xiv, 183
  206. ^ „The Byzantine empire, The lasting glory of its art”. The Economist. 4. 10. 2007. Приступљено 10. 5. 2016. 
  207. ^ Stansbury-O'Donnell 2015
  208. ^ Tarbell 1907
  209. ^ „Byzantine Medicine — Vienna Dioscurides”. Antiqua Medicina. University of Virginia. 2007. Архивирано из оригинала 10. 10. 2018. г. Приступљено 10. 5. 2016. 
  210. ^ а б Bump, Jerome. „The Origin of Universities (University of Magnaura in Constantinople)”. The Origin of Universities. University of Texas at Austin. Архивирано из оригинала 20. 2. 2009. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  211. ^ Tatakes & Moutafakis 2003, стр. 189
  212. ^ „University reforms in Greece face student protests”. The Economist. 6. 7. 2006. Приступљено 19. 12. 2008. 
  213. ^ Papadakis 1995, стр. 55
  214. ^ „The Flag”. Law 851, Gov. Gazette 233, issue A, dated 21/22.12.1978. Presidency of the Hellenic Republic. Архивирано из оригинала 15. 10. 2008. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  215. ^ „Older Flags: 19 December 2008”. Flags of the Greeks. Skafidas Zacharias.  [Note: Website contains image of the 1665 original for the current Greek flag.]
  216. ^ Grierson & Bellinger 1999, "Eagles", pp. 85–86
  217. ^ „Byzantine Flags”. Byzantine Heraldry. François Velde. 1997. Приступљено 13. 5. 2016. 
  218. ^ Wilson, N. G. (2006). Encyclopedia of ancient Greece. New York: Routledge. стр. 511. ISBN 0-415-97334-1. 
  219. ^ R. Po-chia Hsia, Lynn Hunt, Thomas R. Martin, Barbara H. Rosenwein, and Bonnie G. Smith, The Making of the West, Peoples and Cultures, A Concise History, Volume I: To 1740 (Boston and New York: Bedford/St. Martin's, 2007), 44.
  220. ^ Clogg, A Concise History of Greece , pp. 25–26
  221. ^ Goldstein, Wars and Peace Treaties, p. 20
  222. ^ а б Wickham 2005, стр. 237
  223. ^ а б в г д „The Transition of Modern Greek Names”. Lexicon of Greek Personal Names. Oxford University. Архивирано из оригинала 22. 07. 2018. г. Приступљено 10. 5. 2016. 
  224. ^ Fong 2004, стр. 39
  225. ^ Koliopoulos 1987, стр. xii
  226. ^ „Naming practices”. Lexicon of Greek Personal Names. Oxford University. Архивирано из оригинала 16. 08. 2018. г. Приступљено 16. 10. 2016. 
  227. ^ Plato. Phaidon, 109c: "ὥσπερ περὶ τέλμα μύρμηκας ἢ βατράχους περὶ τὴν θάλατταν οἰκοῦντας."
  228. ^ Harl 1996, стр. 260: "Cities employed the coins of an empire that formed a community of cities encircling the Mediterranean Sea, which Romans audaciously called "Our Sea" (mare nostrum). "We live around a sea like frogs around a pond" was how Socrates, so Plato tells us, described to his friends the Hellenic cities of the Aegean in the late fifth century B.C."
  229. ^ Pletcher 2013
  230. ^ Casson 1991, стр. 124
  231. ^ Winstedt 1909, стр. 1–3
  232. ^ Withey 1989, стр. 42
  233. ^ Brown 2001, стр. 30–32
  234. ^ Postan, Miller & Postan 1987, стр. 132–166
  235. ^ Blyth, Myrna (12. 8. 2004). „Greek Tragedy: The life of Aristotle Onassis”. National Review. Архивирано из оригинала 7. 12. 2008. г. Приступљено 19. 12. 2008. 
  236. ^ Smith, Helena (6. 10. 2006). „Callas takes centre stage again as exhibition recalls Onassis's life”. The Guardian. Приступљено 13. 5. 2016. 
  237. ^ Cavalli-Sforza, Luigi Luca; Menozzi, Paolo; Piazza, Alberto (1996). The History and Geography of Human Genes. Princeton University Press. стр. 255–301. ISBN 978-0691029054. 
  238. ^ Lao, Oscar; et al. (2008). „Correlation between genetic and geographic structure in Europe”. Current Biology. 18 (16): 1241—1248. PMID 18691889. S2CID 16945780. doi:10.1016/j.cub.2008.07.049. 
  239. ^ Novembre, John; et al. (2008). „Genes mirror geography within Europe”. Nature. 456 (7218): 98—101. Bibcode:2008Natur.456...98N. PMC 2735096 Слободан приступ. PMID 18758442. doi:10.1038/nature07331. 
  240. ^ Lazaridis, Iosif; et al. (2017). „Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans”. Nature. 548 (7666): 214—218. Bibcode:2017Natur.548..214L. PMC 5565772 Слободан приступ. PMID 28783727. doi:10.1038/nature23310. 
  241. ^ Science Magazine, 2 August 2017, "The Greeks really do have near-mythical origins, ancient DNA reveals".
  242. ^ Live Science, 3 August 2017, More than Myth: Ancient DNA Reveals Roots of 1st Greek Civilizations
  243. ^ Katherine Lindemann, DNA analysis traces origins of Minoans and Mycenaeans, ResearchGate, 2 August 2017
  244. ^ Clemente, Florian; et al. (2021). „The genomic history of the Aegean palatial civilizations”. Cell. 184 (10): 2565—2586.e21. PMC 8127963 Слободан приступ. PMID 33930288. doi:10.1016/j.cell.2021.03.039. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Грци на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грци&oldid=28476770”