Browning 1910
| Браунинг М 1910 | |
|---|---|
 ФН Модел 1910 Жандармерије из Вода, део поставке изложбе музеја дворца Морже. | |
| Врста | Полуаутоматски пиштољ |
| Порекло |  Белгија |
| Употреба | |
| Употреба у | Белгија, Француска, Холандија, Данска, Турска. |
| Бојно деловање | Први светски рат, Други светски рат, полицијска употреба |
| Производња | |
| Произвођач | Fabrique Nationale de Herstal (FN) |
| Варијанте | М1910, М1910/22 |
| Спецификације | |
| Маса | 0,59 kg |
| Дужина | 153 mm |
| Дужина цеви | 88 mm |
| Калибар | 9 x 17 и 7,65 x 17 mm |
| Врста операције | кратко трзање затварача |
| Начин дејства | полуаутоматски |
| Брзина паљбе | 20 мет/мин |
| Брзина зрна | 580 или 510 m/s |
| Макс. еф. домет | око 200 m |
| Магацин | 6 или 7 метака |
| Нишан | фиксни, механички. |
FN Model 1910 је полуатоматски пиштољ са дејством на принципу кратког трзања затварача са сакривеним ударачем и повратном опругом смештеном око цеви, америчког конструктора Џона Браунинга који је производила фирма Fabrique Nationale de Herstal из Белгије.
Развој
[уреди | уреди извор]За Џона Браунинга, овај пиштољ је представљао узгредан посао. Десетине модела његовог разног оружја су се већ производиле како у фабрици FN у Белгији, тако и у фабрици Колт (Colt Firearms) у Сједињеним Државама. Како у „Колту“ нису били заинтересовани за производњу овог модела, Браунинг је одлучио да га патентира и производи само у Европи.
Представљен 1910, овај пиштољ је унео значајну иновацију – повратну опругу смештену око цеви. Ова конструкција је постала стандардна код многих будућих модела међу којима су Walther PPK и руски Макаров ПМ. Оружје је одликовао стандардни Браунингов троструки систем обезбеђења, у Европи познат као „triple surete“, са посредном, непосредном и механичком кочницом. Ово је у пракси значило да оружје не може да опали ако му је извађен оквир, ако рукохват није чврсто стегнут и ако се не откочи. Оружје је за то време било изузетно компактно. Било је доступно у калибрима 9 x 17 mm („кратка деветка“ или .380 ACP) са оквиром од шест метака и 7,65 x 17 (.32 ACP) са оквиром од седам метака. Модел је био у производњи све до 1983.
Распростањеност и примена
[уреди | уреди извор]Овај пиштољ је због своје компактности и напредне конструкције, а посебно због изузетне безбедности, био природан избор за полицијске и жандармеријске снаге широм Европе. За само неколико година од почетка производње, па до избијања Првог светског рата, већ је био у наоружању полиција Белгије, Холандије и Данске, а након његовог завршетка, његова примена се проширила и на многе друге земље.
Сарајевски атентат
[уреди | уреди извор].jpg)
Четири пиштоља марке Браунинг Модел 1910, калибра 9 х 17 мм, серијских бројева 19074, 19075, 19120 и 19126[1] је Милан Цигановић, службеник Српских државних железница, близак мајору Војиславу Танкосићу, 14/27. маја, у кафани „Жиров венац“, на тргу Зелени венац, предао Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и Трифку Грабежу.[2]
Сва четири пиштоља су увезена 20. новембра/3. децембра 1913. из Белгије, преко фирме „Дусе-Београд“, чији је власник био Шарл Матје Дусе. Од Дусеа је Цигановић пиштоље купио или добио 13/26. маја 1914. године.[3] Дусе је иначе био један од првих добављача овог модела пиштоља. У фабрици у Белгији је серијска производња у калибру 7,65 х 17 mm започела у другој половини 1912, а Дусе га је продавао од новембра 1912. Калибар 9 х 17 mm је почео да се производи крајем 1912. године. Осим што се бавио увозом и продајом оружја, Дусе је радио као учитељ борења на Нижој школи Војне академије.[3]
Пиштољ са серијским бројем 19075 је одузет од Гаврила Принципа на Видовдан 28. јуна 1914. године, на лицу места, након што је извршио атентат на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда,[4] док су остали пиштољи пронађени током истраге: пиштољ Трифка Грабежа 4. јула под кровом пољског тоалета у кафани Гавре Црногочевића, пиштољ Васе Чубриловића 5. јула у грмљу у парку код владине зграде „Мусала“, а пиштољ Цвјетка Поповића 9. јула, у подруму куће Просветног савета у улици Ћумурија.[2]
Полиција је уредно записала серијске бројеве пронађеног оружја, али током читавог процеса истражни органи нису покушали да открију њихово порекло, већ су се по тој теми задовољили изјавама оптужених.[5]
Након завршеног Сарајевског процеса, сва четири пиштоља су била изложена у холу зграде Земаљске владе (Мусале) у Сарајеву, заједно са другим предметима везаним за атентат. Након затварања изложбе, већина предмета је предата Војно-историјском музеју у Бечу (нем. Heeresgeschichtliches Museum), између осталих, наводно су предата и три пиштоља, док је пиштољ који је користио Гаврило Принцип задржао исусовац Антон Пунтигам, под изговором да ће отворити музеј посвећен Францу Фердинанду, што на крају ипак није учинио.[5] Пунтигам се представљао као велики пријатељ престолонаследникове породице. Био је присутан током читавог Сарајевског процеса и чак покушао да утиче на његов ток. Након Пунтигамове смрти, 1926. године, пиштољи су по свему судећи остали заборављени у депоу седишта језуитског реда у Бечу, уместо у музеју.[6]
Јуна 2004. је објављена сензационалистичка вест да је поводом обележавања деведесетогодишњице атентата и почетка Великог рата, отац Томас Нојлингер, архивар из седишта језуитског реда у Бечу свечано уручио директору бечког Војноисторијског музеја у Бечу, три пиштоља, наглашавајући да је онај са бројем „19074 припадао Гаврилу Принципу“[7][8], заједно са кошуљом Франца Фердинанда и букетом који је украшавао појас Софије Хотек.[9] У музеју су се до тада већ налазили изложени лажни пиштољи, представљени као оригинални. Ради се о примерцима истог модела, али касније године производње (1929).[10]
Разлог уступања тако важних предмета приватном лицу остао је несхватљив, поготово имајући у виду наведену намену њиховог задржавања, с обзиром да су поставке о Францу Фердинанду већ постојале.[7]
Пиштољ са серијским бројем 19075, из ког је пуцано на Софију Хотек и Франца Фердинанда, до сада није пронађен.[6]
Варијанте
[уреди | уреди извор]Након Првог светског рата, Министарство Војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је расписало међународни конкурс за набавку новог пиштоља. Фабрика FN је победила на конкурсу са моделом 1910, али је наручилац захтевао да се пиштољу продужи цев због веће прецизности и да се капацитет оквира повећа за два метка. Овако измењени модел 1910 носи ознаку 1910/22, и мада се заснива на истој конструкцији, многи стручњаци га због опсежних преправки сматрају другим моделом оружја.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Богдановић 2014, стр. 17.
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 13.
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 18.
- ^ РТС:„Времеплов (25. јул 2012)“, 25. јул 2012 приступ 8.5.2013
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 14.
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 20.
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 19.
- ^ Guns & ammo: „The Deadliest Handgun in History?“, Garry James, 3.11.2011, приступ 8.5.2013(језик: енглески)
- ^ Panaustria: „Виртуална изложба“ - Parterre, Franz Josef, Sarajewo, приступ 8.5.2013(језик: немачки)
- ^ Богдановић 2014, стр. 16.
Литература
[уреди | уреди извор]- Богдановић, Бранко (2014). Кустурица, Емир, ур. „Оружје сарајевски атентатора” (PDF). Историјске свеске. Вишеград - Андрићград: Андрићев Институт. 6. ISSN 2303-5293. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 06. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2017.
- Modern Firearms - Handguns - Browning 1910, 1922 and 380
- French and World Guns, Pistols, Revolvers, Rifles Since 1800.
- Vojta, Jira T. in AutoMag, Volume XXXII, Issue 10, January 2000, pp. 231–233.