Акведукт

Акведукт или аквадукт је архитектонски израз за канал који служи за спровођење воде са једног места на друго.^[1] Реч „акведукт“ је изведена од латинских речи „аква“ (aqua) што значи „вода“ и „дуцере“ (ducere) што значи „водити“ или „спроводити“. Акведукт може бити подземни канал или над земљом издигнут на аркадама намењеним за спровод воде од једног места до другог.^[1] Међу римским акведуктима најчувенији су у Шпанији, акведукт Сеговије и у Француској Пон ди Гар.^[1] Слични су вијадуктима, само што преко њих иде вода, а не пут или пруга.

У савременом инжењерству, термин аквадукт се користи за било који систем цеви, јаркова, канала, тунела и других објеката који се користе у ту сврху.^[2] Термин аквадукт се такође често посебно односи на мост који носи вештачки водоток.^[2] Аквадукти су коришћени у старој Грчкој, старом Египту и старом Риму. Најједноставнији аквадукти су мали ровови урезани у земљу. У савременим аквадуктима могу се користити много већи канали. Аквадукти понекад пролазе део или цео свој пут кроз тунеле изграђене под земљом. Модерни аквадукти такође могу користити цевоводе. Историјски гледано, пољопривредна друштва су изградила аквадукте за наводњавање усева и снабдевање великих градова водом за пиће.

Древни аквадукти

Иако су посебно повезани са Римљанима, аквадукти су осмишљени много раније у Грчкој, на Блиском истоку, у долини Нила и на Индијском потконтиненту, где су народи као што су Египћани и Харапани изградили софистициране системе за наводњавање. Аквадукти у римском стилу коришћени су још у 7. веку пре нове ере, када су Асирци изградили 80 km дугачак аквадукт од кречњака, који је укључивао део висок 10 m за прелазак 300 m широке долине, за пренос воде до свог главног града, Ниниве.^[3]

Крит

Иако су посебно повезани са Римљанима, аквадукте су вероватно први користили Минојци око 2000. године пре нове ере. Минојци су развили тада изузетно напредан систем за наводњавање, укључујући неколико аквадукта.^[4]

Индија

Верује се да Индијски потконтинент има неке од најранијих аквадукта. Докази се могу наћи на локалитетима данашњег Хампија у Карнатаки. Масивни аквадукти у близини реке Тунгабадра који су снабдевали водом за наводњавање некада су били дуги 15 mi (24 km).^[5] Водени путеви су снабдевали водом краљевске каде.

Јужна Америка

У близини перуанског града Наска изграђен је древни претколумбијски систем аквадукта под називом Пукиос који се и данас користи. Они су били направљени од сложено постављеног камења, грађевинског материјала који је нашироко користила култура Наска. Још увек се расправља о временском периоду у којем су изграђени, али неки докази подржавају око 540–552. године, као одговор на периоде суше у региону.^[6]

Национални монумент Костарике Гуава, парк је који покрива највеће археолошко налазиште у земљи, садржи систем аквадукта. Сложена мрежа непокривених и покривених аквадукта и даље добро функционише.^[7] Аквадукти су изграђени од заобљеног речног камења, који је углавном направљено од вулканских стена.^[8] Цивилизација која је изградила систем аквадукта остаје мистерија за археологе; Сумња се да су Гуавски аквадукти били на месту древног културног састајања Астека, Маја и Инка.

Модерни аквадукти

Модерни аквадукти су централни део инфраструктуре за дистрибуцију воде у многим земљама.

У Шпанији, систем аквадукта Тагус-Сегура за пренос воде отворен је 1979. године и транспортује воду 286 km (178 mi) од севера ка југу.^[9]

Дизајн

Отворени канали

Најједноставнији аквадукти су мали ровови урезани у земљу. Много већи канали се могу користити у модерним аквадуктима, на пример пројекат Централне Аризоне користи канале ширине 7,3 m (24 ft).^[10] Главни фактор у дизајну свих отворених канала је њихов градијент. Већи градијент омогућава мањем каналу да носи исту количину воде као већи канал са нижим градијентом, али повећава потенцијал воде да оштети структуру аквадукта. Типичан римски аквадукт имао је нагиб од око 1:4800.^[11]

Референце

^ ^а ^б ^в Несторовић 1952, стр. 499–504.
^ ^а ^б „Aqueduct”. Britannica (CD изд.). 2000.
^ Jacobsen, Thorkild; Lloyd, Seton (1935), Sennacherib's Aqueduct at Jerwan (PDF), University of Chicago Press, Oriental Institute Publication 24
^ Says, Alessiobrugnoli (2019-07-23). „Advanced water management and pioneer hydraulic technology in Minoan Crete (Bronze Age)”. Novo Scriptorium (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-30.
^ Sewell, Robert (1900). A Forgotten Empire (Vijayanagar): A Contribution to the History of India (Google Books). ISBN 9788120601253.
^ Zurich Puquios revised (PDF), U Mass
^ Blake, Beatrice (2009). The New Key to Costa Rica. Ulysses Press. стр. 197. ISBN 9781569756966.
^ Alvarado, Guillermo E.; Soto, Gerardo J. (1. 10. 2008). „Volcanoes in the pre-Columbian life, legend, and archaeology of Costa Rica (Central America)”. Journal of Volcanology and Geothermal Research. 176 (3): 356—362. Bibcode:2008JVGR..176..356A. doi:10.1016/j.jvolgeores.2008.01.032.
^ Claver, José Manuel (27. 10. 2015). „El río que nos une” (Opinion). El Pais. Приступљено 8. 2. 2016.
^ „Request Rejected”. Архивирано из оригинала 28. 09. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2022.
^ Mays, L. (Editor), Ancient Water Technologies, Springer, 2010. p. 119

Литература

Несторовић, Богдан Н. (1952). Архитектура Старог века (Архитектура). Београд, Србија, Југославија: Научна књига.
Sextus Julius Frontinus, De Aquaeductu Urbis Romae (On the water management of the city of Rome), Translated by R. H. Rodgers, 2003, University of Vermont
Chanson, H. (2002). Certains Aspects de la Conception hydrauliques des Aqueducs Romains. ('Some Aspect on the Hydraulic Design of Roman Aqueducts.') Journal La Houille Blanche, No. 6/7, pp. 43–57 (ISSN 0018-6368)
Chanson, H. (2008). "The Hydraulics of Roman Aqueducts: What do we know? Why should we learn?" in Proceedings of World Environmental and Water Resources Congress 2008 Ahupua'a, ASCE-EWRI Education, Research and History Symposium, Hawaii, USA, Invited Keynote lecture, 13–16 May, R.W. Badcock Jr and R. Walton Eds., 16 pages (ISBN 978-0-7844-0976-3)
Aicher, Peter J. 1995. Guide to the aqueducts of ancient Rome. Wauconda, IL: Bolchazy-Carducci.
Beltrán Lloris, Francisco. 2006. "An irrigation decree from Roman Spain: The Lex Rivi Hiberiensis." Journal of Roman Studies 96: 147–97.
Bruun, Christer. 1991. The water supply of ancient Rome: A study of Roman imperial administration. Helsinki: Societas Scientiarum Fennica.
Coulton, J. J. 1987. "Roman aqueducts in Asia Minor." In Roman architecture in the Greek world. Edited by Sarah Macready and Frederick Hugh Thompson, 72–84. London: Society of Antiquaries.
Frankel, R. 2002. "The Hellenistic aqueduct of Akko-Ptolemais." Journal of Roman Archaeology (Supplementary Studies) 46: 82–87.
Grewe, Klaus. 2008. "Tunnels and canals." In The Oxford handbook of engineering and technology in the classical world. Edited by John Peter Oleson, 319–36. Oxford: Oxford Univ. Press.
Hodge, A. Trevor. 1992. Roman aqueducts and water supply. London: Duckworth.
Lewis, Michael Jonathan Taunton. 2001. Surveying instruments of Greece and Rome. Cambridge, UK, and New York: Cambridge Univ. Press.
Wilson, Andrew I. 1999. "Deliveries extra urbem: Aqueducts and the countryside." Journal of Roman Archaeology 12: 314–32.
--. 2008. "Hydraulic engineering and water supply." In The Oxford handbook of engineering and technology in the classical world. Edited by John Peter Oleson, 337–68. Oxford: Oxford Univ. Press.
English, Paul Ward (1968). „The Origin and Spread of Qanats in the Old World”. Proceedings of the American Philosophical Society. 112 (3): 170—181. JSTOR 986162.
Kaveh Madani (2008). „Reasons behind Failure of Qanats in the 20th Century”. World Environmental and Water Resources Congress 2008: 1—8. ISBN 978-0-7844-0976-3. doi:10.1061/40976(316)77. ^{[мртва веза]}
Hadden, Robert Lee. 2005. "Adits, Caves, Karizi-Qanats, and Tunnels in Afghanistan: An Annotated Bibliography," United States Army Corps of Engineers, Army Geospatial Center.
Ozden, Dursun Directed & Written by; Anatolian Water Civilization & Anatolian Karizes-Qanats, The Documentary Film & Book, 2004–2011 Istanbul, Turkey. http://www.dursunozden.com.tr
Remini, B.; Kechard, R.; Achour, B. (2014-12-01). „The Collecting Of Groundwater By The Qanats: A Millennium Technique Decaying.”. Larhyss Journal (20): 259—277.
Ashkenazi, Eli (9. 11. 2012). „Ancient well reveals secrets of first Jezreel Valley farmers”. haaretz.com. Haaretz. Архивирано из оригинала 29. 3. 2014. г. Приступљено 26. 3. 2014.
Childe, V.; Paterson, J.; Thomas, Bryce (30. 11. 1929). „Provisional Report on the Excavations at Skara Brae, and on Finds from the 1927 and 1928 Campaigns. With a Report on Bones”. Proceedings of the Society of Antiquaries of Scotland. 63: 225—280. Архивирано из оригинала 3. 10. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020.
Mark, Joshua, J. „Skara Brae”. World History Encyclopedia. Архивирано из оригинала 28. 9. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020.
Grant, Walter G., F.S.A.ScoT.; Childe, V. G., F.S.A.ScoT. (1938). „A STONE-AGE SETTLEMENT AT THE BRAES OF RINYO, ROUSAY, ORKNEY. (FIRST REPORT.)”. Proceedings of the Society of Antiquaries of Scotland. 72. Архивирано из оригинала 3. 10. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020.
Childe, Vere Gordon; Clarke, D. V. (1931). Skara Brae (на језику: енглески). UK: H.M.S.O., previously: Kegan Paul, Trench, Trubner & Company, Limited. стр. 12, 20, 28. ISBN 9780114917555. Архивирано из оригинала 19. 4. 2021. г. Приступљено 25. 5. 2020.
Khouri, N; Kalbermatten, J. M.; Bartone, C. R. „Reuse of wastewater in agriculture: A guide for planners” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 5. 5. 2020. г. Приступљено 29. 7. 2016.
Angelakis, Andreas N.; Snyder, Shane A. (9. 9. 2015). „Wastewater Treatment and Reuse: Past, Present, and Future”. Water (на језику: енглески). 7 (9): 4887—4895. doi:10.3390/w7094887 .
Tzanakakis, V. E.; Paranychianaki, N. V.; Angelakis, A. N. (1. 3. 2007). „Soil as a wastewater treatment system: historical development”. Water Science and Technology: Water Supply (на језику: енглески). 7 (1): 67—75. ISSN 1606-9749. doi:10.2166/ws.2007.008.
Shuval, H. „Wastewater recycling and reuse as a water source for Mediterranean countries: Hygienic and technological aspects”. www.oieau.fr. Архивирано из оригинала 14. 6. 2015. г. Приступљено 29. 7. 2016.
Ghneim, Azmi (2010). Wastewater reuse und management in the Middle East and North Africa a case study of Jordan ([Online-Ausg.]. изд.). Berlin: Univ.-Verl. der TU. ISBN 978-3798322684.

Спољашње везе

Waterhistory.org: Imperial Rome Water Systems
Romanaqueducts.info: 600 Roman aqueducts, with 25 descriptions in detail
Suddath, Claire (19. 11. 2009). „A Brief History of Toilets”. Time. Time. Архивирано из оригинала 19. 2. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020.

[FOOTNOTEНесторовић1952499–504-1] а ^б ^в Несторовић 1952, стр. 499–504.

[Brit-2] а ^б „Aqueduct”. Britannica (CD изд.). 2000.

[3] Jacobsen, Thorkild; Lloyd, Seton (1935), Sennacherib's Aqueduct at Jerwan (PDF), University of Chicago Press, Oriental Institute Publication 24

[4] Says, Alessiobrugnoli (2019-07-23). „Advanced water management and pioneer hydraulic technology in Minoan Crete (Bronze Age)”. Novo Scriptorium (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-30.

[5] Sewell, Robert (1900). A Forgotten Empire (Vijayanagar): A Contribution to the History of India (Google Books). ISBN 9788120601253.

[6] Zurich Puquios revised (PDF), U Mass

[7] Blake, Beatrice (2009). The New Key to Costa Rica. Ulysses Press. стр. 197. ISBN 9781569756966.

[8] Alvarado, Guillermo E.; Soto, Gerardo J. (1. 10. 2008). „Volcanoes in the pre-Columbian life, legend, and archaeology of Costa Rica (Central America)”. Journal of Volcanology and Geothermal Research. 176 (3): 356—362. Bibcode:2008JVGR..176..356A. doi:10.1016/j.jvolgeores.2008.01.032.

[claver-20151027-9] Claver, José Manuel (27. 10. 2015). „El río que nos une” (Opinion). El Pais. Приступљено 8. 2. 2016.

[10] „Request Rejected”. Архивирано из оригинала 28. 09. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2022.

[11] Mays, L. (Editor), Ancient Water Technologies, Springer, 2010. p. 119

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]