Дат је списак хрватских владара који су имали власт над подручјем данашње Републике Хрватске и дијелова сусједних држава, почевши од досељења Хрвата на данашње просторе до данас.
Настанак хрватске државе се због недостатка историјских извора може пратити тек од почетка 9. века. У историографији постоје бројни називи за прву државу Хравта, као што су Кнежевина Хрватска, Хрватска кнежевина, Приморска Хрватска, Приморска кнежевина, Далматинска Хрватска, Далматинска кнежевина итд.). Најчешће се назива Приморском Хрватском, што је термин осмишљен од стране хрватских историографа 19. века, у време националног буђења Хрвата. Појам је настао из потребе да се раносредњевековна Хрватска јужно од реке Купе, историјски и правно повеже са бившом Краљевином Славонијом, за коју је такође осмишљен термин "Панонска Хрватска". Иако су оба термина убрзо прихваћена од већине угледних историчара и ушла у употребу у свим релевантним светским научним и образовним институцијама, познато је да се у раносредњовековним историјским изворима не помињу под наведеним називима, већ као Далмација, Либурнија, Горња Панонија, Доња Панонија, итд. С тим у вези, угледни хрватски историчар Иво Голдштајн наводи:[1]
Новаковић константно пише "Приморска Хрватска", иако тако нешто у повијести није уопће постојало. То су хисториографски појмови, измислили су их историчари прошлих генерација како би нагласили хрватство тих покрајина које се није истицало у називима оног времена. Међутим, у доба Људевита Посавског постоје Далмација и Славонија, затим се у изворима спомињу и Панонија, Либурнија, Илирик, а тек се у другој половици 9, па у 10. и 11. ст. јавља и афирмира име Хрватска. Данас за упорабу назива "Приморска Хрватска" и других сличних, нема више оправдања, они само уносе забуну и треба их одбацити.
У хрватској историографији се за први документ у коме се појављују називи "Хрват" и "Хрватска" на подручју Далмације и Либурније сматра повеља кнеза Трпимира (Трпмимирова даровница) од 4. марта 852. године, где се Трпимир назива "кнезом Хрвата" (Dux Croatorum), а његова земља "Краљевством Хрвата" (Regnum Croatorum). Међутим, с обзиром да Трпимирова даровница сачувана тек у препису који датира из 16. века, те због њене садржине, истакнути хрватски историчари, укључујући Наду Клаић, одбацују је као фалсификат.
Као кнез поразио Мађаре, те ујединио обје хрватске земље у јединствено краљевство.[2] Папа 925. назива Томислава хрватским краљем.[3] Није познато да ли је Томислав круњен, од кога и гдје.[4]
Дио великаша изабрао је домаћега великаша Петра, коме народно предање даје надимак „Свачић“.[3] Вјероватно је био из племена Качића и рођак неретљанског кнеза Славца[2]
Ладислав га поставио за посебног хрватског краља између Гвозда и Драве.[5] Није био круњен. Кад је Алмош побјегао из сјеверне Хрватске, превладао је народни краљ Петар.[3]
борио се за пријестоље са Жигмундом Луксембуршким. Видјевши да се не може одржати на пријестољу, 1409. године продаје Венецији своја династичка права на Далмацију за 100.000 дуката.
Томислав II (1941—1943) (није изабран, него је договором Павелића и краљевске италијанске куће од Савоја суверенитет прешао на Звонимирову круну која је предана Томиславу II), стварни диктатор НДХ био је Анте Павелић.
