Пређи на садржај

Хепатитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Хепатитис
Специјалностиинфектологија, гастроентерологија
Симптомижутица, слаб апетит, болови у стомаку[1][2]
Компликацијецироза јетре, отказивање јетре, рак јетре[3]
Трајањеакутна или хронична[1]
Узроцивируси, алкохол, токсини, аутоимуна[2][3]
Превенцијавакцинација (за вирусни хепатитис)[2]
Лечењелекови, трансплантација јетре[1][4]
Фреквенција> 500 милиона[3]
Смртност> милион годишње[3]

Хепатитис је запаљењска болест ткива јетре.[3] Неки људи немају симптоме док се код других јавља жутица, повраћање, слаб апетит, болови у стомаку и дијареја.[1][2] Хепатитис може бити краткорочна (акутна) и дугорочна (хронична) болест.[5][1] Акутни хепатитис може да прође сам од себе, некад може да пређе у хронични хепатитис или у ретким случајевима у акутно отказивање јетре.[6] Хронични хепатитис временом може изазвати цирозу јетре, отказивање јетре и рак јетре.[3][7]

Најчешћи узрок су вируси затим алкохолизам, одређени лекови, токсини и аутоимуне болести,[2][3] и неалкохолични стеатохепатитис (NASH).[8] Постоји пет вирусних хепатитиса и то су: хепатитис А, хепатитис Б, хепатитис Ц, хепатитис Д и хепатитис Е.[9][3] Хепатитис А и Е се преносе загађеном водом и храном,[3] хепатитис Б сексуални путем, такође са мајке на бебу током трудноће или порођаја.[3] Хепатитис Б и Ц се преносе и преко заражене крви (код наркомана као последица дељења истог шприца).[3] Хепатитис Д једино може заразити људе већ заражене хепатитисом Б.[3]

Хепатитис А, Б и Д се спречавају имунизацијом.[2] Лекови се могу користити за лечење хроничног вирусног хепатитиса.[1] Антивирусни лекови се препоручују код свих са хроничним хепатитисом Ц, осим оних са условима који ограничавају њихов животни век.[10] Не постоји специфичан третман за NASH; међутим, препоручују се физичка активност, здрава исхрана и губитак тежине.[8] Аутоимунски хепатитис може се лечити лековима за сузбијање имунског система.[11] Трансплантација јетре може бити опција код акутног и хроничног затајивања јетре.[4]

Током 2015. године широм света хепатитис А се јавио код око 114 милиона људи, хронични хепатитис Б погодио је око 343 милиона људи, а хронични хепатитис Ц око 142 милиона људи.[12] У Сједињеним Државама NASH погађа око 11 милиона људи, а алкохолни хепатитис погађа око 5 милиона људи.[8][13] Хепатитис доводи до више од милион смртних случајева годишње, од којих већина долази индиректно од ожиљака јетре или рака јетре.[3][14] У Сједињеним Државама, процењује се да се хепатитис А јавља код око 2500 људи годишње и да резултира са око 75 смртних случајева.[15] Реч је изведена из грчке речи hêpar (ἧπαρ), што значи „јетра” и -itis (-ῖτις), што значи „упала”.[16]

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]
Очи особе оболеле од жутице

Хепатитис има широк спектар презентација у распону од потпуног недостатка симптома до тешког затајења јетре.[17][18][19] Акутни облик хепатитиса, углавном узрокован вирусном инфекцијом, карактеришу конститутивни симптоми који се су типично самоограничавајући.[17][18] Хронични хепатитис се појављује на сличан начин, али може да манифестује знаке и симптоме специфичне за дисфункцију јетре са дугогодишњом упалом и оштећењем органа..[19][20]

Акутни хепатитис

[уреди | уреди извор]

Акутни вирусни хепатитис следи три различите фазе:

  1. Почетна продромална фаза (претходећи симптоми) укључује неспецифичне и грипу сличне симптоме уобичајене за многе акутне вирусне инфекције. Они укључују умор, мучнину, повраћање, лош апетит, болове у зглобовима и главобољу.[17][18] Грозница је присутна најчешће код хепатитиса А и Е.[17] Касно у овој фази људи могу имати симптоме специфичне за јетру, укључујући холурију (тамни урин) и столицу боје глине.[17][18]
  2. Жутило коже и беоњача очију прате продром након отприлике 1-2 недеље и могу трајати до 4 недеље.[17][18] Неспецифични симптоми који се виде у продромалне фазе обично бивају разрешени до овог ступња, мада код људи долази до развоја увећане јетре, и болова у горњем десном делу трбуху или нелагоде.[17] 10–20% људи такође доживљава увећану слезину, док неки доживљавају и благи нехотични губитак телесне тежине.[17][19]
  3. Фазу опоравка карактерише разрешавање клиничких симптома хепатитиса са трајним повишењем лабораторијских вредности јетре и потенцијално трајно увећање јетре.[17] Сви случајеви хепатитиса А и Е бивају потпуно решени након 1-2 месеца.[17] Већина случајева хепатитиса Б такође је самоограничавајућа и бива разрешена током 3-4 месеца. Мала случајева хепатитиса Ц бива потпуно излечен.[17]

Хепатитис изазван лековима и аутоимунски хепатитис могу бити врло слични акутном вирусном хепатитису, са малим варијацијама симптома у зависности од узрока.[21][22] Случајеви хепатитиса изазваних лековима могу се манифестирати системским знацима алергијске реакције, укључујући осип, врућицу, серозитис (упала мембране које одвајају извесне органе), повишени еозинофили (врста белих крвних зрнаца) и сузбијање активности коштане сржи.[21]

Фулминантни хепатитис

[уреди | уреди извор]

Фулминантни хепатитис, или масовна смрт ћелија јетре, је ретка и по живот опасна компликација акутног хепатитиса која се може јавити у случајевима хепатитиса Б, Д и Е, поред лековима изазваног и аутоимунског хепатитиса.[17][21][22] Компликација се чешће јавља у случајевима коинфекције хепатитисом Б и Д у стопи од 2–20% и код трудница са хепатитисом Е у стопи од 15–20% случајева.[17][18] Поред знакова акутног хепатитиса, људи могу показати и знакове коагулопатије (абнормалне студије коагулације са лаком појавом модрица и крварењем) и енцефалопатије (конфузија, дезоријентација и поспаност).[17][18] Смртност услед фулминантног хепатитиса је обично резултат различитих компликација укључујући церебрални едем, гастроинтестинално крварење, сепсу, респираторну инсуфицијенцију или отказивање бубрега.[17]

Хронични хепатитис

[уреди | уреди извор]

Акутни случајеви хепатитиса могу да буду адекватно решени у року од шест месеци. Када се хепатитис настави дуже од шест месеци, то се назива хроничним хепатитисом.[23] Хронични хепатитис је често асимптоматски у раној фази и открива се само лабораторијским студијама јетре у сврху скрининга или процене неспецифичних симптома.[19][20] Како запаљење напредује, пацијенти могу развити конституцијске симптоме сличне акутном хепатитису, укључујући умор, мучнину, повраћање, лош апетит и бол у зглобовима.[20] Жутица се такође може јавити, али много касније у процесу болести и типично је знак узнапредовале болести.[20] Хронични хепатитис омета хормонске функције јетре што може довести до акни, хирзутизма (ненормалан раст косе) и аменореје (изостанак менструације) код жена.[20] Екстензивно оштећење и ожиљци на јетри током времена дефинишу цирозу, стање у коме је способност јетре да функционише трајно ометана.[19] То доводи до жутице, губитка тежине, коагулопатије, асцитеса (сакупљање трбушне течности) и периферног едема (отока ногу).[20] Цироза може довести до других компликација опасних по живот, као што су хепатична енцефалопатија, варикоза једњака, хепаторенални синдром и рак јетре.[19]

Узроци

[уреди | уреди извор]

Узроци хепатитиса могу се поделити у следеће главне категорије: инфективни, метаболички, исхемијски, аутоимуни, генетски и други. Инфективни агенси укључују вирусе, бактерије и паразите. Метаболички узроци укључују лекове на рецепт, токсине (пре свега алкохол) и неалкохолну масну болест јетре. Аутоимунски и генетски узроци хепатитиса укључују генетске предиспозиције и имају тенденцију да утичу на карактеристичне популације.[24]

Инфективни

[уреди | уреди извор]

Вирусни хепатитис

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Вирусни хепатитис

Вирусни хепатитис је најчешћи тип хепатитиса широм света, посебно у Азији и Африци.[25] Вирусни хепатитис изазива пет различитих вируса (хепатитис А, Б, Ц, Д и Е).[17] Хепатитис А и хепатитис Е се понашају слично: оба се преносе фекално-оралним путем, чешћи су у земљама у развоју и представљају самоограничавајуће болести које не доводе до хроничног хепатитиса.[17][26][27]

Хепатитис Б, хепатитис Ц и хепатитис Д се преносе када су крв или мукозне мембране изложене инфицираној крви и телесним течностима, као што су сперма и вагинални секрет.[17] Вирусне честице су такође пронађене у пљувачки и мајчином млеку. Љубљење, дељење прибора и дојење не доводе до преношења болести осим ако се ове течности не уносе у отворене ране или посекотине.[28] Многе породице које немају исправну воду за пиће или живе у нехигијенским домовима заражене су хепатитисом, јер се пљувачка и капљице крви често преносе кроз воду, а болести које се преносе крвљу се брзо шире у нехигијенским условима.[29]

Хепатитис Б и Ц се могу манифестовати акутно или хронично.[17] Хепатитис Д је дефектни вирус који захтева репликацију хепатитиса Б и налази се само код коинфекције хепатитисом Б.[17] Код одраслих, инфекција хепатитисом Б је најчешће самоограничавајућа, при чему мање од 5% напредује у хронично стање, а 20 до 30% хронично инфицираних развије цирозу или рак јетре.[30] Инфекција код новорођенчади и деце често доводи до хроничне инфекције.[30]

За разлику од хепатитиса Б, већина случајева хепатитиса Ц доводи до хроничне инфекције.[31] Хепатитис Ц је други најчешћи узрок цирозе у САД (други после алкохолног хепатитиса).[32] Током 1970-их и 1980-их, трансфузије крви биле су главни фактор у ширењу вируса хепатитиса Ц.[31] Од када је 1992. почео широки скрининг крвних производа на хепатитис Ц, ризик од добијања хепатитиса Ц трансфузијом крви је смањен са приближно 10% у 1970-им на 1 од 2 милиона тренутно.[17]

Паразитски хепатитис

[уреди | уреди извор]
Echinococcus granulosus

Паразити такође могу да инфицирају јетру и активирају имуни одговор, што резултира симптомима акутног хепатитиса са повећаним IgE у серуму (иако је хронични хепатитис могућ са хроничним инфекцијама).[33] Од протозоа, Trypanosoma cruzi, Leishmania врсте, Plasmodium врсте које изазивају маларију могу изазвати упалу јетре.[33] Још једна протозоа, Entamoeba histolytica, изазива хепатитис са изразитим апсцесима јетре.[33]

Од црва, сестод Echinococcus granulosus, позната и као псећа тракавица, инфицира јетру и формира карактеристичне хепатичне хидатидне цисте.[33] Јетрени метиљи Fasciola hepatica и Clonorchis sinensis живе у жучним каналима и изазивају прогресивни хепатитис и фиброзу јетре.[33]

Бактеријски хепатитис

[уреди | уреди извор]

Бактеријска инфекција јетре обично доводи до пиогених апсцеса јетре, акутног хепатитиса или грануломатозне (или хроничне) болести јетре.[34] Пиогени апсцеси обично укључују ентеричне бактерије као што су Escherichia coli и Klebsiella pneumoniae и састоје се од више типова бактерија до 50% времена.[34] Акутни хепатитис изазивају Neisseria meningitidis, Neisseria gonorrhoeae, Bartonella henselae, Borrelia burgdorferi, врсте салмонеле, бруцеле и кампилобактер.[34] Хронични или грануломатозни хепатитис се види са инфекцијом врста микобактерија, Tropheryma whipplei, Treponema pallidum, Coxiella burnetii и врста рикеција.[34]

Метаболички

[уреди | уреди извор]

Алкохолни хепатитис

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Алкохолни хепатитис

Прекомерна конзумација алкохола је значајан узрок хепатитиса и најчешћи је узрок цирозе у САД.[32] Алкохолни хепатитис је у спектру алкохолног обољења јетре. Ово се креће према тежини и реверзибилности од алкохолне стеатозе (најмање тешка, најреверзибилнија), алкохолног хепатитиса, цирозе и рака јетре (најтежа форма, најмање реверзибилна).[32] Хепатитис се обично развија током вишегодишњег излагања алкохолу, јавља се код 10 до 20% алкохоличара.[35] Најважнији фактори ризика за настанак алкохолног хепатитиса су количина и трајање конзумације алкохола.[35] Дуготрајно конзумирање алкохола са преко 80 грама алкохола дневно код мушкараца и 40 грама дневно код жена повезано је са развојем алкохолног хепатитиса (1 пиво или 4 унце вина је еквивалентно 12 g алкохола).[32] Алкохолни хепатитис може варирати од асимптоматске хепатомегалије (увећана јетра) до симптома акутног или хроничног хепатитиса до отказивања јетре.[32]

Токсични и лековима изазван хепатитис

[уреди | уреди извор]

Многи хемијски агенси, укључујући лекове, индустријске токсине, и биљне и дијететске суплементе, могу изазвати хепатитис.[36][37] Спектар оштећења јетре изазваних лековима варира од акутног хепатитиса преко хроничног хепатитиса до акутне инсуфицијенције јетре.[36] Токсини и лекови могу изазвати повреде јетре кроз различите механизме, укључујући директно оштећење ћелија, поремећај ћелијског метаболизма и изазивање структурних промена.[38] Неки лекови као што је парацетамол показују предвидљиво оштећење јетре зависно од дозе, док други, као што је изониазид, изазивају идиосинкратичне и непредвидиве реакције које се разликују од особе до особе.[36] Постоје велике варијације у механизмима оштећења јетре и периоду латенције од излагања до развоја клиничке болести.[32]

Многе врсте лекова могу изазвати повреду јетре, укључујући аналгетик парацетамол; антибиотике као што су изониазид, нитрофурантоин, амоксицилин-клавуланат, еритромицин и триметоприм-сулфаметоксазол; антиконвулзанте као што су валпроат и фенитоин; статине за снижавање холестерола; стероиде као што су орални контрацептиви и анаболички стероиди; и високоактивну антиретровирусну терапију која се користи у лечењу HIV/AIDS-а.[32] Од њих, амоксицилин-клавуланат је најчешћи узрок повреда јетре изазваних лековима, а токсичност парацетамола најчешћи узрок акутног затајења јетре у Сједињеним Државама и Европи.[36]

Биљни лекови и дијететски суплементи су још један важан узрок хепатитиса; ово су најчешћи узроци хепатитиса изазваног лековима у Кореји.[39] Мрежа за повреде јетре изазване лековима[40] са седиштем у Сједињеним Државама повезала је више од 16% случајева хепатотоксичности са биљним и дијететским суплементима.[41] У Сједињеним Државама, биљни и дијететски суплементи – за разлику од фармацеутских лекова – нису регулисани од стране Управе за храну и лекове.[41] Национални институти за здравље одржавају LiverTox базу података за потрошаче[42] у којој се прате сва позната једињења која се издају на рецепт и без рецепта повезана са повредом јетре.[43]

До излагања другим хепатотоксинима може доћи случајно или намерно кроз гутање, удисање и апсорпцију кожом. Индустријски токсин угљен-тетрахлорид и дивља гљива Amanita phalloides су други познати хепатотоксини.[36][37][44]

Неалкохолна масна болест јетре

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Неалкохолна масна болест јетре

Неалкохолни хепатитис је у оквиру спектра неалкохолне болести јетре (NALD), која се креће по тежини и реверзибилности од неалкохолне болести масне јетре (NAFLD) до неалкохолног стеатохепатитиса (NASH) до цирозе до рака јетре, слично спектру алкохолних болести јетре.[45]

Неалкохолна болест јетре се јавља код људи са мало или нимало употребе алкохола, и уместо тога је снажно повезана са метаболичким синдромом, гојазношћу, инсулинском резистенцијом и дијабетесом, и хипертриглицеридемијом.[32] Временом, неалкохолна масна болест јетре може напредовати у неалкохолни стеатохепатитис, који додатно укључује одумирање ћелија јетре, упалу јетре и могућу фиброзу.[32] Фактори који убрзавају прогресију од NAFLD до NASH су гојазност, старија животно доба, неафроамеричка етничка припадност, женски пол, дијабетес мелитус, хипертензија, виши ниво ALT или AST, виши однос AST/ALT, низак број тромбоцита и стишањ ултразвучне стеатозе.[46][32]

У раним стадијумима (као код NAFLD и раног NASH), већина пацијената је асимптоматска или има благи бол у десном горњем квадранту, а дијагноза су могући абнормални тестови функције јетре.[32] Како болест напредује, могу се развити симптоми типични за хронични хепатитис.[47] Док снимање може показати масну јетру, само биопсија јетре може демонстрирати упалу и фиброзу карактеристичну за NASH.[48] Удео од 9 до 25% пацијената са NASH развије цирозу.[32] NASHје препознат као трећи најчешћи узрок болести јетре у Сједињеним Државама.[47]

Аутоимунски хепатитис

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Аутоимунски хепатитис

Аутоимунски хепатитис је хронична болест узрокована абнормалним имунолошким одговором на ћелије јетре.[49] Сматра се да болест има генетску предиспозицију, јер је повезана са одређеним људским антигенима леукоцита укљученим у имунски одговор.[50] Као и код других аутоимуних болести, циркулишућа аутоантитела могу бити присутна и од помоћи у дијагнози.[51] Ауто-антитела пронађена код пацијената са аутоимунским хепатитисом укључују осетљива, али мање специфична антинуклеусна антитела (ANA), антитела глатких мишића (SMA) и атипична перинуклеарна антинеутрофилна цитоплазматска антитела (p-ANCA).[51] Друга аутоантитела која су ређа, али специфичнија за аутоимунски хепатитис су антитела против микрозома бубрега јетре 1 (LKM1) и растворљивог антигена јетре (SLA).[51] Аутоимунски хепатитис такође може бити изазван лековима (као што су нитрофурантоин, хидралазин и метилдопа), након трансплантације јетре или вирусима (као што су хепатитис А, Епштајн-Баров вирус или богиње).[32]

Аутоимунски хепатитис се може појавити било где у оквиру спектра, од асимптоматског преко акутног или хроничног хепатитиса до фулминантне инсуфицијенције јетре.[32] Пацијенти су асимптоматски 25–34% времена, а на дијагнозу се сумња на основу абнормалних тестова функције јетре.[51] Неке студије показују да између 25% и 75% случајева има знакове и симптоме акутног хепатитиса.[32][52] Као и код других аутоимунских болести, аутоимунски хепатитис обично погађа младе жене (иако може да утиче на пацијенте било ког пола и било ког узраста), а пацијенти могу да испоље класичне знаке и симптоме аутоимуности као што су умор, анемија, анорексија, аменореја, акне, артритис, плеуритис, тироидитис, улцерозни колитис, нефритис и макулопапулозни осип.[32] Аутоимунски хепатитис повећава ризик од цирозе, а ризик од рака јетре се повећава за око 1% за сваку годину болести.[32]

Многи људи са аутоимунским хепатитисом имају друге аутоимунске болести.[53] Аутоимунски хепатитис се разликује од других аутоимунских болести јетре, примарне билијарне цирозе и примарног склерозног холангитиса, који такође могу довести до ожиљака, фиброзе и цирозе јетре.[32][51]

Генетски

[уреди | уреди извор]

Генетски узроци хепатитиса укључују недостатак алфа-1-антитрипсина, хемохроматозу и Вилсонову болест.[32] У недостатку алфа-1-антитрипсина, кодоминантна мутација у гену за алфа-1-антитрипсин доводи до абнормалне акумулације мутантног AAT протеина унутар ћелија јетре, што доводи до обољења јетре.[54] Хемохроматоза и Вилсонова болест су обе аутозомно рецесивне болести које укључују абнормално складиштење минерала.[32] Код хемохроматозе, вишак гвожђа се акумулира на више места у телу, укључујући јетру, што може довести до цирозе.[32] Код Вилсонове болести, вишак бакра се акумулира у јетри и мозгу, изазивајући цирозу и деменцију.[32]

Када је јетра захваћена, недостатак алфа-1-антитрипсина и Вилсонова болест имају тенденцију да се манифестују као хепатитис у неонаталном периоду или у детињству.[32] Хемохроматоза се обично јавља у одраслом добу, са почетком клиничке болести обично након 50. године.[32]

Исхемијски хепатитис

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Исхемијски хепатитис

Исхемијски хепатитис (такође познат као шок јетрe) настаје услед смањеног дотока крви у јетру као код шока, срчане инсуфицијенције или васкуларне инсуфицијенције.[55] Стање је најчешће повезано са срчаном инсуфицијенцијом, али може бити узроковано шоком или сепсом. Тестирање крви особе са исхемијским хепатитисом ће показати веома високе нивое ензима трансаминаза (AST и ALT). Стање се обично решава ако се основни узрок успешно лечи. Исхемијски хепатитис ретко изазива трајно оштећење јетре.[56]

Остало

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Неонатални хепатитис

Хепатитис се такође може јавити код новорођенчади и може се приписати различитим узроцима, од којих се неки обично не виде код одраслих.[57] Конгенитална или перинатална инфекција вирусима хепатитиса, токсоплазмом, рубеолом, цитомегаловирусом и сифилисом може изазвати неонатални хепатитис.[57] Структурне абнормалности као што су билијарна атрезија и холедохалне цисте могу довести до холестатског оштећења јетре што доводи до неонаталног хепатитиса.[57] Метаболичке болести као што су поремећаји складиштења гликогена и лизозомални поремећаји складиштења су такође укључени.[57] Хепатитис новорођенчади може бити идиопатски и у таквим случајевима биопсија често показује велике мултинуклеарне ћелије у ткиву јетре.[58] Ова болест се назива хепатитисом гигантских ћелија и може бити повезана са вирусном инфекцијом, аутоимунским поремећајима и токсичношћу лекова.[59][60]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „Hepatitis”. MedlinePlus. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  2. ^ а б в г д ђ „What is hepatitis?”. WHO. јул 2016. Архивирано из оригинала 7. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Hepatitis”. NIAID. Архивирано из оригинала 4. 11. 2016. г. Приступљено 2. 11. 2016. 
  4. ^ а б „Liver Transplant”. NIDDK. април 2012. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  5. ^ „Hepatitis (Hepatitis A, B, and C) | ACG Patients”. patients.gi.org. Архивирано из оригинала 23. 2. 2017. г. 
  6. ^ Bernal W.; Wendon J. (2013). „Acute Liver Failure”. New England Journal of Medicine. 369 (26): 2525—2534. PMID 24369077. doi:10.1056/nejmra1208937. 
  7. ^ Gómez-Dominguez, E.; Mendoza, J.; García-Buey, L.; Trapero, M.; Gisbert, J. P.; Jones, E. A.; Moreno-Otero, R. (2008). „Transient elastography to assess hepatic fibrosis in primary biliary cirrhosis”. Alimentary Pharmacology & Therapeutics. 27 (5): 441—447. PMID 18081731. doi:10.1111/j.1365-2036.2007.03585.x. 
  8. ^ а б в „Fatty Liver Disease (Nonalcoholic Steatohepatitis)”. NIDDK. мај 2014. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  9. ^ „Esto es la hepatitis: Conócela, enfréntate a ella”. Infoterio Noticias | Ciencia y Tecnología (на језику: шпански). Приступљено 2023-02-13. 
  10. ^ AASLD/IDSA HCV Guidance Panel (1. 9. 2015). „Hepatitis C guidance: AASLD-IDSA recommendations for testing, managing, and treating adults infected with hepatitis C virus”. Hepatology. 62 (3): 932—954. ISSN 1527-3350. PMID 26111063. doi:10.1002/hep.27950. 
  11. ^ „Autoimmune Hepatitis”. NIDDK. март 2014. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  12. ^ Vos, Theo; Allen, Christine; Arora, Megha; Barber, Ryan M.; Bhutta, Zulfiqar A.; Brown, Alexandria; Carter, Austin; Casey, Daniel C.; Charlson, Fiona J.; Chen, Alan Z.; Coggeshall, Megan; Cornaby, Leslie; Dandona, Lalit; Dicker, Daniel J.; Dilegge, Tina; Erskine, Holly E.; Ferrari, Alize J.; Fitzmaurice, Christina; Fleming, Tom; Forouzanfar, Mohammad H.; Fullman, Nancy; Gething, Peter W.; Goldberg, Ellen M.; Graetz, Nicholas; Haagsma, Juanita A.; Hay, Simon I.; Johnson, Catherine O.; Kassebaum, Nicholas J.; Kawashima, Toana; et al. (октобар 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. The Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577 Слободан приступ. PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  13. ^ Basra, Sarpreet (2011). „Definition, epidemiology and magnitude of alcoholic hepatitis”. World Journal of Hepatology. 3 (5): 108—13. PMC 3124876 Слободан приступ. PMID 21731902. doi:10.4254/wjh.v3.i5.108. 
  14. ^ Wang, Haidong; Naghavi, Mohsen; Allen, Christine; Barber, Ryan M.; Bhutta, Zulfiqar A.; Carter, Austin; Casey, Daniel C.; Charlson, Fiona J.; Chen, Alan Zian; Coates, Matthew M.; Coggeshall, Megan; Dandona, Lalit; Dicker, Daniel J.; Erskine, Holly E.; Ferrari, Alize J.; Fitzmaurice, Christina; Foreman, Kyle; Forouzanfar, Mohammad H.; Fraser, Maya S.; Fullman, Nancy; Gething, Peter W.; Goldberg, Ellen M.; Graetz, Nicholas; Haagsma, Juanita A.; Hay, Simon I.; Huynh, Chantal; Johnson, Catherine O.; Kassebaum, Nicholas J.; Kinfu, Yohannes; et al. (октобар 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. The Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMC 5388903 Слободан приступ. PMID 27733281. doi:10.1016/S0140-6736(16)31012-1. 
  15. ^ „Statistics & Surveillance Division of Viral Hepatitis CDC”. CDC. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 10. 11. 2016. 
  16. ^ „Online Etymology Dictionary”. Etymonline.com. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г. Приступљено 26. 8. 2012. 
  17. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с Dienstag, JL (2015). „Chapter 360: Acute Viral Hepatitis”. Ур.: Kasper, D; Fauci, A; Hauser, S; Longo, D; Jameson, J; Loscalzo, J. Harrison's Principles of Internal Medicine, 19e. New York, NY: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-180215-4. 
  18. ^ а б в г д ђ е Rutherford, A; Dienstag, JL (2016). „Chapter 40: Viral Hepatitis”. Ур.: Greenberger, NJ; Blumberg, RS; Burakoff, R. CURRENT Diagnosis & Treatment: Gastroenterology, Hepatology, & Endoscopy, 3e. New York, NY: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-183772-9. 
  19. ^ а б в г д ђ Khalili, M; Burman, B (2013). „Chapter 14: Liver Disease”. Ур.: Hammer, GD; McPhee, SJ. Pathophysiology of Disease: An Introduction to Clinical Medicine, 7e. McGraw-Hill. ISBN 978-1-25-925144-3. 
  20. ^ а б в г д ђ Dienstag, JL (2015). „Chapter 362: Chronic Hepatitis”. Ур.: Kasper, D; Fauci, A; Hauser, S; Longo, D; Jameson, J; Loscalzo, J. Harrison's Principles of Internal Medicine, 19e. New York, NY: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-180215-4. 
  21. ^ а б в Fontana, Robert; Hayashi, Paul (1. 5. 2014). „Clinical Features, Diagnosis, and Natural History of Drug-Induced Liver Injury”. Seminars in Liver Disease (на језику: енглески). 34 (2): 134—144. PMID 24879979. doi:10.1055/s-0034-1375955. 
  22. ^ а б Manns, Michael P.; Lohse, Ansgar W.; Vergani, Diego (2015). „Autoimmune hepatitis – Update 2015”. Journal of Hepatology. 62 (1): S100—S111. PMID 25920079. doi:10.1016/j.jhep.2015.03.005. 
  23. ^ Munjal, Y. P.; Sharm, Surendra K. (2012). API Textbook of Medicine, Ninth Edition, Two Volume Set (на језику: енглески). JP Medical Ltd. стр. 870. ISBN 9789350250747. Архивирано из оригинала 2017-09-10. г. 
  24. ^ Viêm gan tự miễn. Phần nội dung "Yếu tố nguy cơ mắc bệnh viêm gan tự miễn". Bệnh viện đa khoa quốc tế Vinmec. Truy cập 28/12/2023
  25. ^ World Health Organization. „Hepatitis”. World Health Organization. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2013. 
  26. ^ „Hepatitis A Questions and Answers for the Public | Division of Viral Hepatitis | CDC”. www.cdc.gov. Архивирано из оригинала 2016-03-12. г. Приступљено 2016-03-14. 
  27. ^ „Hepatitis E”. World Health Organization (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2016-03-12. г. Приступљено 2016-03-14. 
  28. ^ Centers for Disease Control & Prevention (јун 2010). „When Someone Close to You Has Hepatitis” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2016. 
  29. ^ „Hepatitis A”. www.who.int (на језику: енглески). Приступљено 07. 05. 2023. 
  30. ^ а б „Hepatitis B”. World Health Organization (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2014-11-09. г. Приступљено 2016-03-09. 
  31. ^ а б „Hepatitis C FAQs for the Public | Division of Viral Hepatitis | CDC”. www.cdc.gov. Архивирано из оригинала 2016-03-15. г. Приступљено 2016-03-14. 
  32. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у Friedman, Lawrence S. (2015). „Chapter 16: Liver, Biliary Tract, & Pancreas Disorders”. Ур.: Papadakis, M; McPhee, SJ; Rabow, MW. Current Medical Diagnosis & Treatment 2016 55e. McGraw Hill. ISBN 978-0071845090. 
  33. ^ а б в г д Harder, A; Mehlhorn, H (2008). „Diseases Caused by Adult Parasites or Their Distinct Life Cycle Stages”. Ур.: Weber, O; Protzer, U. Comparative HepatitisСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Birkhauser. стр. 161–216. ISBN 978-3764385576. 
  34. ^ а б в г Wisplinghoff, H; Appleton, DL (2008). „Bacterial Infections of the Liver”. Ур.: Weber, O; Protzer, U. Comparative HepatitisСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Birkhauser. стр. 143–160. ISBN 978-3764385576. 
  35. ^ а б Mailliard, ME; Sorrell, MF (2015). „Chapter 363: Alcoholic Liver Disease”. Ур.: Kasper, D; Fauci, A; Hauser, S; Longo, D; Jameson, J; Loscalzo, J. Harrison's Principles of Internal Medicine 19e. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-180215-4. 
  36. ^ а б в г д Lee, WM; Dienstag, JL (2015). „Chapter 361: Toxic and Drug-Induced Hepatitis”. Ур.: Kasper, D; Fauci, A; Hauser, S; Longo, D; Jameson, J; Loscalzo, J. Harrison's Principles of Internal Medicine 19e. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-180215-4. 
  37. ^ а б Malaguarnera, Giulia; Cataudella, E; Giordano, M; Nunnari, G; Chisari, G; Malaguarnera, M (2012). „Toxic hepatitis in occupational exposure to solvents”. World Journal of Gastroenterology. 18 (22): 2756—66. PMC 3374978 Слободан приступ. PMID 22719183. doi:10.3748/wjg.v18.i22.2756 Слободан приступ. 
  38. ^ Lee, William M. (31. 7. 2003). „Drug-Induced Hepatotoxicity”. New England Journal of Medicine. 349 (5): 474—485. PMID 12890847. doi:10.1056/NEJMra021844. 
  39. ^ Suk, Ki Tae; Kim, Dong Joon (2012). „Drug-induced liver injury: present and future”. Clinical and Molecular Hepatology. 18 (3): 249—57. PMC 3467427 Слободан приступ. PMID 23091804. doi:10.3350/cmh.2012.18.3.249. 
  40. ^ Drug Induced Liver Injury Network
  41. ^ а б „Herbals_and_Dietary_Supplements”. livertox.nih.gov. Архивирано из оригинала 2016-05-08. г. Приступљено 2016-03-14. 
  42. ^ „LiverTox”. Архивирано из оригинала 24. 07. 2019. г. 
  43. ^ „NIH launches free database of drugs associated with liver injury”. National Institutes of Health (NIH) (на језику: енглески). 2015-09-30. Приступљено 2018-09-18. 
  44. ^ O'Mara SR, Gebreyes K (2011). „Chapter 83. Hepatic Disorders, Jaundice, and Hepatic Failure” (Online). Ур.: Cydulka RK, Meckler GD. Tintinalli's Emergency Medicine: A Comprehensive Study Guide. (7th изд.). New York: McGraw-Hill. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 26. 11. 2013. 
  45. ^ Abdelmalek, MF; Diehl AM (2015). „Chapter 364: Nonalcoholic Liver Diseases and Nonalcoholic Steatohepatitis”. Ур.: Kasper, D; Fauci, A; Hauser, S; Longo, D; Jameson, J; Loscalzo, J. Harrison's Principles of Internal Medicine 19e. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-180215-4. 
  46. ^ ultrasound steatosis score
  47. ^ а б National Digestive Diseases Information Clearinghouse (NDDIC). „Nonalcoholic Steatohepatitis”. National Digestive Diseases Information Clearinghouse (NDDIC). Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 27. 11. 2013. 
  48. ^ Masuoka, Howard C.; Chalasani, Naga (април 2013). „Nonalcoholic fatty liver disease: an emerging threat to obese and diabetic individuals”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1281 (1): 106—122. Bibcode:2013NYASA1281..106M. PMC 3646408 Слободан приступ. PMID 23363012. doi:10.1111/nyas.12016. 
  49. ^ National Digestive Diseases Information Clearinghouse (NDDIC). „Autoimmune Hepatitis”. National Digestive Diseases Information Clearinghouse (NDDIC). Архивирано из оригинала 15. 9. 2010. г. Приступљено 27. 11. 2013. 
  50. ^ Teufel, Andreas; Galle, PR; Kanzler, S (2009). „Update on autoimmune hepatitis”. World Journal of Gastroenterology. 15 (9): 1035—41. PMC 2655176 Слободан приступ. PMID 19266863. doi:10.3748/wjg.15.1035 Слободан приступ. 
  51. ^ а б в г д Czaja, Albert J (2016). „Diagnosis and Management of Autoimmune Hepatitis: Current Status and Future Directions”. Gut and Liver. 10 (2): 177—203. PMC 4780448 Слободан приступ. PMID 26934884. doi:10.5009/gnl15352. 
  52. ^ Czaja, Albert J. (2016-03-15). „Diagnosis and Management of Autoimmune Hepatitis: Current Status and Future Directions”. Gut and Liver. 10 (2): 177—203. ISSN 1976-2283. PMC 4780448 Слободан приступ. PMID 26934884. doi:10.5009/gnl15352. 
  53. ^ Krawitt, Edward-L (2008). „Clinical features and management of autoimmune hepatitis”. World Journal of Gastroenterology. 14 (21): 3301—5. PMC 2716584 Слободан приступ. PMID 18528927. doi:10.3748/wjg.14.3301 Слободан приступ. 
  54. ^ Teckman, Jeffrey H. (2013-03-07). „Liver Disease in Alpha-1 Antitrypsin Deficiency: Current Understanding and Future Therapy”. COPD: Journal of Chronic Obstructive Pulmonary Disease. 10 (sup1): 35—43. ISSN 1541-2555. PMID 23527737. S2CID 35451941. doi:10.3109/15412555.2013.765839. 
  55. ^ Medline Plus (2012-08-10). „Hepatic ischemia”. National Library of Medicine. Архивирано из оригинала 8. 12. 2013. г. Приступљено 4. 12. 2013. 
  56. ^ Feldman, Friedman; Feldman, Brandt, ур. (2010). „Chapter 83 Vascular Diseases of the Liver” (Online). Sleisenger and Fordtran's Gastrointestinal and Liver Disease. Saunders. ISBN 978-1416061892. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 4. 12. 2013. 
  57. ^ а б в г Samyn, M; Mieli-Vergani, G (новембар 2015). „Liver and Biliary Disease in Infancy”. Medicine. 43 (11): 625—630. doi:10.1016/j.mpmed.2015.08.008. 
  58. ^ Roberts, Eve A. (01. 10. 2003). „Neonatal hepatitis syndrome”. Seminars in Neonatology. 8 (5): 357—374. ISSN 1084-2756. PMID 15001124. doi:10.1016/S1084-2756(03)00093-9. 
  59. ^ Sokol, Ronald J.; Narkewicz, Michael R. (21. 06. 2012). „Chapter 22: Liver & Pancreas”. Ур.: Hay, William W.; et al. Current diagnosis & treatment: pediatrics (21st изд.). New York: McGraw-Hill Medical. ISBN 978-0-07-177970-8. Архивирано из оригинала 10. 12. 2013. г. Приступљено 2. 12. 2013. 
  60. ^ Alexopoulou, Alexandra; Deutsch, Melanie; Ageletopoulou, Johanna; Delladetsima, Johanna K.; Marinos, Evangelos; Kapranos, Nikiforos; Dourakis, Spyros P. (мај 2003). „A fatal case of postinfantile giant cell hepatitis in a patient with chronic lymphocytic leukaemia”. European Journal of Gastroenterology & Hepatology. 15 (5): 551—555. PMID 12702915. doi:10.1097/01.meg.0000050026.34359.7c. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хепатитис&oldid=28294435”