Пређи на садржај

Флеш Валон

С Википедије, слободне енциклопедије
Флеш Валон
Детаљи о трци
Датум одржавањакрај априла
Регион одржавањаВалонија (Белгија)
Назив тркеФлеш Валон
Локални назив(и)
  • La Flèche Wallonne (језик: француски)
  • Waalse Pijl (језик: холандски)
Други назив(и)Валонска стрела
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типједнодневна трка
ОрганизаторASO
Историја
Прво одржавање1936.
Број одржавања88 (до 2024)
Први побједник Филемон де Мерсман (БЕЛ)
Највише побједа
Тренутни побједникУједињено Краљевство Стивен Вилијамс (2024)

Флеш Валон или Валонска стријела (фр. La Flèche Wallonne)[1] једнодневни је бициклистички класик који се одржава крајем априла у Белгији. Један је од Арденских класика, а одржава се између Амстел голд рејса и Лијеж—Бастоњ—Лијежа. Раније су се Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж возили за викенд, али последњих година је успостављен размак од неколико дана (најчешће седам) између двије трке.

Трка је први пут одржана 1936. и побиједио је Филемон де Мерсман. Није одржавана само 1940. године, док је у осталим годинама Другог свјетског рата одржавана. Рекордер је Алехандро Валверде са пет побједа, док је такође рекордер по броју подијума — укупно седам. Де Мерсман је најмлађи побједник трке, са 21 годином, док је Марк Ирши, који је освојио 2020, постао трећи најмлађи побједник, са 22 године.

Седам возача је успјело да освоји оба Белгијска Арденска класика — Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године: Фердинанд Киблер двапут (1951. и 1952), Стан Окерс (1955), Еди Меркс (1972), Морено Арђентин (1991), Давиде Ребелин (2004), Филип Жилбер (2011) и Валверде трипут (2006, 2015. и 2017). Ребелин и Жилбер су једини који су освојили сва три арденска класика у истој сезони, док је Жилбер једини који је освојио сва четири арденска класика у сезони, ако се дода Брабантсе Пајл.

Историја

[уреди | уреди извор]
Маркел Кинт, први возач који је остварио три побједе заредом.

Трка Флеш Валон покренута је да би се повећала продаја часописа Спорт тридесетих година. Први пут је одржана 1936. године, побиједио је Белгијанац Филемон Де Мерсман. Белгијанци су доминирали почетних година, освојивши 32 од првих 40 издања трке.[2] Маркел Кинт је остварио три побједе заредом у периоду од 1943. до 1945.[3] Фермо Камелини је освојио 1948. и постао први италијански и први инострани побједник трке, побиједивши три минута испред Брика Схотеа,[4] након чега је Фаусто Копи освојио 1950, пет минута испред Ремона Импаниса,[5] што је највећа разлика између два првопласирана возача у историји трке.[6] Фердинанд Киблер постао је први швајцарски побједник и први возач који је трку освојио два пута заредом — 1951. и 1952,[7] након чега су Белгијанци остварили десет побједа заредом, од чега Стан Окерс двапут, други пут годину прије смрти.[8]

Ремон Пулидор је постао први француски побједник трке 1963, побиједивши 11 секунди испред главне групе, коју је одспринтао Јан Јансен.[9] Од 1967. до 1975. Белгијанци су остварили девет побједа заредом, од чега је Еди Меркс остварио три побједе и изједначио рекорд Маркела Кинта.[3] Јоп Зутемелк је постао први холандски побједник 1976, побиједивши 57 секунди испред три Белгијанца: Франса Вербека, Фредија Мартенса и Едија Меркса, док је главна група завршила скоро шест минута иза.[10] Бернар Ино и Клод Крикјелион остварили су по двије побједе током 1980-их,[3] док је Ким Андерсен постао први дански побједник 1984,[11] а Ролф Голц први њемачки побједник 1988.[12]

Еди Меркс, троструки побједник, 1967, када је остварио прву побједу.

Од 1990. до 1995, Италијани су остварили пет побједа заредом, од чега три Морено Арђентин, чиме је изједначио рекорд Кинта и Меркса.[13] Лоран Жалабер је остварио двије побједе, 1995[14] и 1997,[15] док је Ленс Армстронг постао први амерички побједник трке 1996.[16] Рик Вербруге је 2001. остварио прву побједу за Белгију након 11 година, побиједивши пет секунди испред Ивана Баса.[17] Вербругеов сувозач из тима Лото — Марио Артс, остварио је другу побједу заредом за Лото и Белгију 2002,[18] док је Игор Астарлоа постао први шпански побједник 2003.[19] Давиде Ребелин је постао четврти возач са три побједе,[20] док је Алехандро Валверде остварио прву побједу 2006.[21] Ким Кирхен је постао први луксембуршки побједник 2008,[22] а Кадел Еванс први аустралијски побједник 2010, побиједивши испред Хоакима Родригеза, након што је 2008. завршио на другом мјесту.[23] Трка није сматрана једним од монументалних класика, као што су Париз—Рубе и Ронде ван Фландерен, али је поштована као класик и била је дио UCI ворлд купа, а од 2009. је дио UCI ворлд тура. Филип Жилбер је 2011. остварио прву побједу за Белгију након девет година, побиједивши испред Родригеза; Жилбер је те године освојио и Брабантсе Пајл, Амстел голд рејс и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, поставши први возач у историји који је у истој сезони освојио сва четири арденска класика.[24] Родригез је након два узастопна друга мјеста, освојио трку 2012, испред Микела Албасинија,[25] док је другу побједу заредом за Шпанију остварио Данијел Морено 2013, испред Колумбијаца — Серхија Енаа и Карлоса Бетанкура..[26]

Алехандро Валверде, рекордер са пет побједа, од чега четири заредом.

Валверде је остварио другу побједу 2014, осам година након првог тријумфа, побиједивши испред Данијела Мартина и Михала Квјатковског.[27] Године 2015, остварио је другу побједу заредом, укупно трећу, чиме је изједначио рекорд по броју побједа; тријумфовао је испред Жилијена Алафилипа и Албасинија.[28] Валверде је 2016. остварио трећу побједу заредом, укупно четврту и поставио нови рекорд по броју побједа; тријумфовао је другу годину заредом испред Алафилипа, док је Данијел Мартин завршио на трећем мјесту.[29] Године 2017, Валверде је остварио четврту побједу заредом, пету укупно, испред Данијела Мартина и Дилана Тунса.[30] Алафилип је остварио прву побједу 2018, испред Валвердеа, који је са другим мјестом поставио рекорд и по броју подијума, док је Алафилип остварио прву побједу за Француску након 21 године.[31] Алафилип је остварио другу побједу заредом 2019, испред Јакоба Фуглсанга и Дијега Улисија.[32]

Године 2020. трка због пандемије вируса корона није одржана у априлу, већ је одложена за крај септембра, након Тур де Франса и Свјетског друмског првенства.[33][34][35] Нису учествовали ни Валверде ни Алафилип, а побиједио је Марк Ирши, који је претходно освојио награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу и бронзану медаљу на Свјетском првенству у друмској вожњи,[36] поставши тако први швајцарски побједник након Фердинанда Киблера 1952.[37] Ирши је такође постао трећи најмлађи побједник, са 22 године, након Де Мерсмана који је побиједио на првом издању трке и Едија Меркса.[38] Године 2021. Примож Роглич је напао на 500 метара до циља, након чега су напали и Алафилип и Валверде; Алафилип је на циљу одспринтао Роглича и освојио трку по трећи пут, док је Валверде завршио на трећем мјесту, чиме је дошао до осмог подијума, 15 година након што је први пут освојио трку.[39] Пред почетак трке 2022. организатори су на званичном сајту објавили да ће трка бити крај ере борбе Валвердеа и Алафилипа, након што је Валверде објавио да ће завршити каријеру на крају сезоне, а тај период су назвали „Балаф“ ера, јер су њих двојица освојили трку сваки пут када је неко од њих возио од 2014.[40] Реми Рохас је напао на успону Коте де Шераве, што су пратили Маури Вансевенант и Серен Краг Андерсен. Рохас је отпао на 5 km до циља, док је у главној групи радио тим Мовистар за Валвердеа и достигли су Вансевенанта и Краг Андерсена на другом и последњем прелазу преко успона Мур де Иј, на 850 метара до циља.[41] Мас је радио на челу групе на 300 метара до циља, након чега је напао Дилан Тунс, што је пратио Валверде а затим Александар Власов. Валверде се приближио Тунсу, али је на 50 метара до циља остао без снаге и Тунс је побиједио, поставши први белгијски побједник након Жилбера 2011.[42] Валверде је завршио на другом мјесту, што му је било девети пут да је трку завршио на подијуму, са 42 године, у последњој сезони у каријери.[43] На трећем мјесту је завршио Власов, а на четвртом Алафилип, који у шестом наступу по први пут није завршио на подијуму.[44] Године 2023. Тадеј Погачар је побиједио испред Матијаса Скјелмосеа и Микела Ланде нападом на 250 метара до циља.[45]

Године 2024. Краг Андерсен је био у бијегу, а на 28 km до циља из главне групе су напали Стивен Вилијамс, Кевин Вокелен, Максим ван Гилс, Сантијаго Буитраго и Ричард Карапаз. Они су достигнути на 17 km до циља, а Андерсен на 15 km до циља. На успону Мур де Иј, Вилијамс је побиједио испред Вокелена и Ван Гилса, поставши први британски побједник трке.[46]

Рута

[уреди | уреди извор]
Успон Мур де Иј, на којем је циљ трке.

Рута и дужина су се мијењали током година. Прве три године рута је била од Турнеа до Лијежа,[3] а дужина од 236 до 300 километара.[3] Најдужа рута била је 1938. када је вожено 300 km.[6] Након тога, старт је помјерен у Монс, док је циљ остао у Лијежу три године, након чега је премјештен у Марсинелеу за издање 1942, а затим у граду Шарлоа три године, након чега је циљ поново био у Лијежу 1946. и 1947.[3] Старт је помјерен у Шарлоа од 1948, док је циљ остао у Лијежу. Године 1959, старт је помјерен у Лијеж, а циљ у Шарлоа.[3]

Од 1965. до 1971. циљ је помјерен у Марсинелеу, док је за издања 1972. и 1973. старт био у Вервјеу, а циљ у Марсинелеу.[3] Наредних пет година, и старт и циљ су били у Вервјеу, док је 1979, када је Бернар Ино побиједио, старт био у Енеу, а циљ у Марсинелеу.[3] Наредна три издања трке мијењате су локације: године 1980, старт је био у Монсу, а циљ у Спа,[47] 1981. је старт био у Спа, а циљ у Монсу,[48] док је 1982. старт био у Шарлоа, а циљ у Спа.[49] Од 1983. циљ је у Ију, на успону Мур де Иј, док су се локације старта мијењале: 1983. и 1984. старт је био у Шарлоа,[3] док је 1985. и старт и циљ био у Хују.[50] Од 1986. до 1997. старт је био у Спа,[3] док је од 1997. до 2012. старт био у Шарлоа.[3] Године 2013. старт је био у Биншу,[51] док се од 2014. када је домаћин старта био Бастоњ, локација старта мијења сваке године.[3]

Списак побједника

[уреди | уреди извор]

Вишеструки побједници

[уреди | уреди извор]

Возачи који су болдовани су и даље активни

Позиција Возач Број побједа Године
1 Шпанија Алехандро Валверде 5 2006, 2014, 2015, 2016, 2017
2 Белгија Маркел Кинт 3 1943, 1944, 1945
Белгија Еди Меркс 1967, 1970, 1972
Италија Морено Арђентин 1990, 1991, 1994
Италија Давиде Ребелин 2004, 2007, 2009
Француска Жилијен Алафилип 2018, 2019, 2021
6 Белгија Рик ван Стенберген 2 1949, 1958
Швајцарска Фердинанд Киблер 1951, 1952
Белгија Стан Окерс 1953, 1955
Белгија Андре Дирикс 1973, 1975
Француска Бернар Ино 1979, 1983
Белгија Клод Крикјелион 1985, 1989
Француска Лоран Жалабер 1995, 1997

Побједе по државама

[уреди | уреди извор]
Позиција Држава Број побједа
1.  Белгија 39
2.  Италија 18
3.  Француска 11
4.  Шпанија 8
5.  Швајцарска 3
6  Данска 2
7  Холандија 1
 Аустралија
 Луксембург
 Њемачка
 Сједињене Америчке Државе
 Словенија
 УК

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Spring Classics: How to win cycling's hardest one-day races”. BBC Sport. Приступљено 1. 10. 2020. 
  2. ^ „Race winners since 1936”. la-fleche-wallonne.be. Приступљено 1. 10. 2020. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л McGann, Bill; McGann, Carol. „Flèche Wallonne (World Tour), Belgium”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  4. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1948 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  5. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1948 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  6. ^ а б Weislo, Laura (22. 4. 2020). „Flèche Wallonne: Most victories, fastest editions and winning margins on the Mur de Huy”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  7. ^ „Sunweb revelation Hirschi sprints to victory in Flèche Wallonne”. world-today-news.com. 30. 9. 2020. Приступљено 1. 10. 2020. 
  8. ^ „Stan Ockers - August 1955 Le Miroir des Sports”. disraeligears.co.uk. Приступљено 1. 10. 2020. 
  9. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1963 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  10. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  11. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1984 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  12. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1988 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  13. ^ „Report: Moreno Argentin handed one-year prison term for fraud”. cyclingnews.com. 31. 10. 2016. Приступљено 1. 10. 2020. 
  14. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  15. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  16. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  17. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2001 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  18. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2002 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  19. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2003 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  20. ^ „Rebellin wins Flèche Wallonne”. velonews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  21. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2006 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  22. ^ „Kim Kirchen Takes The High Road At Fleche Wallonne”. cyclingweekly.com. 23. 4. 2008. Приступљено 1. 10. 2020. 
  23. ^ „Evans claims first victory as World Champ in Fleche Wallonne”. cyclingweekly.com. 21. 4. 2010. Приступљено 1. 10. 2020. 
  24. ^ „Unbeatable: Philippe Gilbert takes 2011 Liège-Bastogne-Liège”. velonews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  25. ^ „Rodriguez wins La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. 8. 4. 2012. Приступљено 1. 10. 2020. 
  26. ^ Ryan, Barry; Westemayer, Susan (17. 4. 2013). „Moreno victorious on Mur de Huy”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  27. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 4. 2014). „Valverde wins the 2014 Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  28. ^ „Valverde wins La Fleche Wallonne 2015”. cyclingnews.com. 22. 4. 2015. Приступљено 1. 10. 2020. 
  29. ^ „La Fleche Wallonne: Valverde wins on the Mur de Huy”. cyclingnews.com. 20. 4. 2016. Приступљено 1. 10. 2020. 
  30. ^ „Valverde wins his record fifth Fleche Wallonne”. cyclingnews.com. 19. 4. 2020. Приступљено 1. 10. 2020. 
  31. ^ Menson, Daniel (18. 4. 2018). „Alaphilippe wins La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  32. ^ Fletcher, Patrick (24. 4. 2019). „Alaphilippe wins La Fleche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  33. ^ Ryan, Barry (17. 3. 2020). „Paris-Roubaix, Flèche Wallonne and Liège-Bastogne-Liège postponed due to coronavirus pandemic”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  34. ^ „UCI reveal new mens and womens post-COVID-19 race calendar”. Cyclingnews.com. 5. 5. 2020. Приступљено 27. 8. 2020. 
  35. ^ Farrand, Stephen (19. 5. 2020). „UCI publishes full revised 2020 road calendar”. cyclingnews.com. Future Publishing Limited. Приступљено 7. 9. 2020. 
  36. ^ Benson, Daniel (30. 9. 2020). „Hirschi conquers Mur de Huy to win La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  37. ^ „Marc Hirschi wins 2020 Flèche Wallonne from late attack”. velonews.com. 30. 9. 2020. Приступљено 1. 10. 2020. 
  38. ^ „Marc Hirschi wins Flèche Wallonne 2020, Dan Martin 5th”. irishcyclingnews.com. Приступљено 1. 10. 2020. 
  39. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 La Flèche Wallonne (World Tour), Belgium”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 25. 4. 2021. 
  40. ^ „The end of the "Balaf” era”. la-fleche-wallonne.be. 13. 4. 2022. Приступљено 14. 10. 2024. 
  41. ^ Ryan, Barry; Weislo, Laura (20. 4. 2022). „Dylan Teuns wins La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 13. 10. 2024. 
  42. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 La Flèche Wallonne (World Tour), Belgium”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 5. 2024. 
  43. ^ Hood, Andrew (31. 10. 2023). „Alejandro Valverde on final La Flèche Wallonne: ‘This second place tastes like victory’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  44. ^ Long, Jonny (31. 10. 2023). „Teuns surprises big favourites, barely breaking a sweat at Flèche Wallonne”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  45. ^ Fotheringham, Alasdair (19. 4. 2023). „La Flèche Wallonne: Tadej Pogacar puts hammer down on Huy for victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  46. ^ Ostanek, Dani (17. 4. 2024). „La Flèche Wallonne: Stevie Williams dominates decisive Huy ascent for signature win”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  47. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  48. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  49. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  50. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 
  51. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2013 La Flèche Wallonne”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 10. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Флеш_Валон&oldid=28515254”