Пређи на садржај

Стрижибубе

С Википедије, слободне енциклопедије

Стрижибубе
Временски распон: еоцен − данашњост
Necydalis melita‎
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Arthropoda
Класа: Insecta
Ред: Coleoptera
Инфраред: Cucujiformia
Натпородица: Chrysomeloidea
Породица: Cerambycidae
Latreille, 1802[1]
Потпородице

Aseminae
Cerambycinae
Disteniinae
Lamiinae
Lepturinae
Necydalinae
Parandrinae
Prioninae
Spondylidinae
и др.

Стрижибубе[2] (лат. Cerambycidae) су космополитска група инсеката тврдокрилаца, чије врсте карактерише издужено тело и изузетно дуге антене, понекад дуже од самог тела инсекта.[3] Када их нешто узнемири или узбуди, већина стрижибуба испушта звук уз помоћ посебног органа. Трење две површине ствара карактеристичан звук по коме су ови инсекти добили име. На свету је описано око 25.000 врста стрижибуба, и ова фамилија спада међу најбројније и најбоље проучене фамилије инсеката у свету.

У нашим крајевима, одрасли примерци су величине између 3 и 60 mm, при чему већина спада у опсег од 1 до 3 cm. С друге стране, овој групи припада и највећи тврдокрилац на свету, амазонска џиновска стрижибуба Titanus giganteus, дуга 178 mm и широка 60 mm. Поједине врсте се сматрају штеточинама услед специфичног начина живота ларви - исхране дрветом, и бушења канала у њему. Ларве се претежно развијају у угинулом, оболелом дрвећу, у стаблима, гранама и под кором, док се развиће тек понеке врсте одвија у здравом дрвећу. Мањи број врста се развија у корену зељастих биљака (родови Phytoecia, Agapanthia итд.), на травама (Calamobius) или у земљи, на корењу трава и зељастих биљака.

У Европи је познато 550 врста стрижибуба, а на европској Црвеној листи врста налази се осамдесетак врста познатих из Србије. Већином имају ниске категорије угрожености, док врста Ropalopus ungaricus има статус EN (угрожена).

Опште карактеристике

[уреди | уреди извор]

Највећи број врста стрижибуба спада у дневне инсекте, али је велики број сумрачних и изразито ноћних врста. Дневне врсте су активне за време топлих и сунчаних сати када лете у потрази за храном. Хране се поленом или појединим деловима цвета, зрелим плодовима различитих воћака, соком који је исцурео из повређених стабала итд. Ноћне врсте никада не долазе на цветове и преко дана се крију у шупљинама дрвећа, испод коре дрвета, у пањевима, испод камења, а током ноћи излазе да се хране. Главну храну им представљају зрели и натрули плодови воћака и сокови из стабала. Сумрачне и ноћне врсте стрижибуба по изласку из дневних склоништа највише времена проводе на кори или испод напукле коре дрвета домаћина, близу ларвених ходника одакле су изашле, а на тим местима одиграва се и копулација. Она се у току ноћи више пута прекида како би женка могла да положи оплођена јаја. Женка полаже јаја релативно дугом легалицом у пукотине дрвећа. Током развића ларве пролазе кроз неколико стадијума док не пређу у пупу. Развиће траје између једне и пет година. Одрасли инсекти обично живе кратко, највише око недељу дана, док врсте које преживљавају у стадијуму имага и појављују се наредне године могу да живе и неколико месеци. Главни природни непријатељи стрижибуба су паразитоидне осице, мушице, гриње, патогене гљиве, а од птица - детлићи, жуне, свраке, креје, чворци и сове.

Морфологија имага

[уреди | уреди извор]

Глава је код стрижибуба слободна, тј. никада није дубоко увучена у торакс (Thorax). Положај главе може да буде ортогнатан - предња површина главе и сам усни апарат вертикално усмерени надоле (подфамилија Lamiinae) и прогнатан - глава је косо нагнута према доле и напред (све остале подфамилије). Тело стрижибуба штити хитински омотач, који може да буде веома чврст или код неких врста, мекан. Као и остали инсекти, стрижибубе имају сложене очи, које се састоје из пуно простих окаца или оматидија, које им дају мозаични вид. Број оматидија је код ноћних врста мањи, а код дневних већи. Код неких врста постоји урез на сложеном оку, и уколико је изражен, око је подељено на два дела. Антене су обично усађене у очни изрез иле се налазе испред њега. Састоје се од 11, понекад 12 чланака који су према врху, мање или више, истањени. Постоје и случајеви када су антене према врху задебљале или тестерасте. Антене могу да буду голе или прекривене дужим или краћим длачицама. Антене мужјака многих врста су дуже од тела, а код женки су краће од тела или једнаке. Опнаста крила су у потпуности прекривена елитрама или покрилцима. На крају абдомена женки налази се легалица којом полажу јаја. Дужина ногу варира од кратких до врло дугих, а често је задњи пар дужи од прва два.

Подфамилије

[уреди | уреди извор]

У Србији је заступљено шест подфамилија:[4]

а у свету постоје још:

Екологија

[уреди | уреди извор]

У зависности од биљке домаћина, стрижибубе сврставамо у пет група:

  1. врсте које се развијају само у четинарском дрвећу
  2. врсте које живе само у листопадном дрвећу
  3. врсте које се развијају и у четинарском и у листопадном дрвећу
  4. врсте које искључиво живе на надземним деловима и корењу зељастих биљака и на травама
  5. врсте које се развијају у земљи

Највећи број стрижибуба (скоро 50%) чине врсте које се развијају и у четинарском и у листопадном дрвећу, док само око 2% припада врстама које се развијају у земљи. Многе врсте траже усамљена стара стабла која се налазе на осунчаним местима, друге траже стабла која су болесна или умирућа. Стрижибубе спадају у организме чија телесна температура зависи од спољашње температуре. Врсте које лете постају потпуно функционалне тек када спољашња температура пређе 18 °C. Што се тиче развоја ларви, стрижибубе траже топлије, јужне експозиције стабала, а исто тако и топлије стране лежећих дебала. Има много врста стрижибуба чије ларве развој започињу у свежем, а заврше у сувом дрвету.

Значајније врсте

[уреди | уреди извор]
  • Cerambyx cerdo (велика храстова стрижибуба)
  • Cerambyx scopolii (мала храстова стрижибуба)
  • Clytus arcuatus
  • Saperda carcharias (велика тополина стрижибуба)
  • Saperda populnea (мала тополина стрижибуба)
  • Rosalia alpina (алпска стрижибуба)
  • Aromia moschata
  • Oberea oculata
  • Oberea linearis
  • Tetropium castaneum (смрчина стрижибуба)
  • Monochamus sutor
  • Monochamus galloprovincialis
  • Hylotrupes bajulus (кућна стрижибуба)
  • Callidium violaceum
  • Callidium aeneum
  • Pyrrhidium saguineum
  • Spondylis buprestoides
  • Acanthocinus aedilis
  • Callidium testaceus
  • Gracilaria minuta
  • Morimus funereus (букова стрижибуба)

Преглед врста

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • представник потпородице Lamiinae
    представник потпородице Lamiinae
  • представник потпородице Cerambycinae
    представник потпородице Cerambycinae
  • представник потпородице Spondylidinae
    представник потпородице Spondylidinae
  • представник потпородице Necydalinae
    представник потпородице Necydalinae
  • представник потпородице Lepturinae
    представник потпородице Lepturinae
  • представник потпородице Prioninae
    представник потпородице Prioninae

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Cerambycidae Latreille, 1802”. Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 6. 6. 2011. 
  2. ^ Добросављевић, Јован; Михајловић, Љубодраг. „Прилог познавању фауне Стрижибуба Србије, са освртом на заштићене врсте” (PDF). 
  3. ^ Gomes Gonçalves, Marcos Paulo (децембар 2017). „Relationship Between Meteorological Conditions and Beetles in Mata de Cocal”. Revista Brasileira de Meteorologia. 32 (4): 543—554. ISSN 0102-7786. doi:10.1590/0102-7786324003 Слободан приступ. 
  4. ^ Patrice Bouchard; Yves Bousquet; Anthony E. Davies; Miguel A. Alonso-Zarazaga; John F. Lawrence; Chris H. C. Lyal; Alfred F. Newton; Chris A. M. Reid; Michael Schmitt; S. Adam Ślipiński; Andrew B. T. Smith (2010). „Family-group names in Coleoptera (Insecta)”. ZooKeys. 88: 1—972. PMC 3088472 Слободан приступ. PMID 21863053. doi:10.3897/zookeys.88.807. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стрижибубе&oldid=27928486”