Скити
Скити (из стгрч. Σκύθης, Σκύθοι) или Скићани, такође познати и као Искуза, Аскуза, Сај или Сака (из стперс.; на стгрч. Σάκαι),[1][2] су били номадски народи[3] и племена иранског порекла[4][5][6][7][8] која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство.[9][10][11][12] Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е). Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, простор који је до средњовековних времена био познат као Скитија. Пример су Готи из тих предела које су такође називали Скитима.
Језик
[уреди | уреди извор]Скитски језик, заједно са језиком Сака[13], припада породици индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.
Азијски скити
[уреди | уреди извор]
Саке
[уреди | уреди извор]Староперсијски и санскрит извори наводе један племенски народ источноиранског порекла, који је живео на евроазијским степама.[14][15][16]
Историчари су ове Ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама.[17] Истоимене Ските, али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај), познавали су, осим Персијанаца и Грка, и Кинези у регионима Ташкента, Фергане и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи скитско-сарматских номада са северних степа,[18] који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу Бактријског злата) потичу из тог периода и везани су за народе Сака.[19]
Индоскити
[уреди | уреди извор]Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индоскити.
Потискивани од супарничких Јуечија (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан.[18]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Jacobson 1995, стр. 32.
- ^ Cunliffe 2019, стр. 42.
- ^ Schmitt 2018.
- ^ Sulimirski 1985, стр. 149–153: "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] The main Iranian-speaking peoples of the region at that period were the Scyths and the Sarmatians [...]"
Melyukova 1990, стр. 97–98: "From the end of the 7th century B.C. to the 4th century B.C. the Central- Eurasian steppes were inhabited by two large groups of kin Iranian-speaking tribes – the Scythians and Sarmatians [...]"
Melyukova 1990, стр. 117: "All contemporary historians, archeologists and linguists are agreed that since the Scythian and Sarmatian tribes were of the Iranian linguistic group [...]"
Davis-Kimball, Bashilov & Yablonsky 1995, стр. 91: "Near the end of the 19th century V.F. Miller (1886, 1887) theorized that the Scythians and their kindred, the Sauromatians, were Iranian-speaking peoples. This has been a popular point of view and continues to be accepted in linguistics and historical science [...]" - ^ Jacobson 1995, стр. 31–32: "Whatever their ultimate origins, by the time the Pontic Scythians settled in the region of the Black Sea, they almost certainly spoke an Iranian language [...]"
Batty 2007, стр. 205: "The original Scythians, as far as we can tell, were Iranian-speaking nomadic pastoralists." - ^ Ivantchik 2018: "Scythians, a nomadic people of Iranian origin [...]"
Dandamayev 1994, стр. 37: "In modern scholarship the name 'Sakas' is reserved for the ancient tribes of northern and eastern Central Asia and Eastern Turkestan to distinguish them from the related Massagetae of the Aral region and the Scythians of the Pontic steppes. These tribes spoke Iranian languages, and their chief occupation was nomadic pastoralism." - ^ Harmatta 1996, стр. 181: "[B]oth Cimmerians and Scythians were Iranian peoples."
Sulimirski 1985, стр. 149–153: "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] [T]he population of ancient Scythia was far from being homogeneous, nor were the Scyths themselves a homogeneous people. The country called after them was ruled by their principal tribe, the "Royal Scyths" (Her. iv. 20), who were of Iranian stock and called themselves "Skolotoi" [...]" - ^ West 2002, стр. 437–440: "[T]rue Scyths seems to be those whom [Herodotus] calls Royal Scyths, that is, the group who claimed hegemony [...] apparently warrior-pastoralists. It is generally agreed, from what we know of their names, that these were people of Iranian stock [...]"
Rolle 1989, стр. 56: "The physical characteristics of the Scythians correspond to their cultural affiliation: their origins place them within the group of Iranian peoples."
Rostovtzeff 1922, стр. 13: "The Scythian kingdom [...] was succeeded in the Russian steppes by an ascendancy of various Sarmatian tribes — Iranians, like the Scythians themselves."
Minns 1913, стр. 36: "The general view is that both agricultural and nomad Scythians were Iranian." - ^ Sinor 1990, стр. 97.
- ^ Bonfante 2011, стр. 110.
- ^ Sinor 1990, стр. 97 Iranian-speaking tribes
- ^ West 2009, стр. 713–717
- ^ Bailey, H. W. (1958): "Languages of the Saka." Handbuch der Orientalistik, I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958.
- ^ West 2009.
- ^ „Scythian”. Online Енциклопедија Британика. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 18. 1. 2015.
- ^ P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
- ^ George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. p. 378
- ^ а б Grousset 1970, стр. 29–31
- ^ Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris. ISBN 978-2-87772-337-4.; pp. 84 (језик: француски)
Литература
[уреди | уреди извор]- West, Barbara A. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1913-7. Приступљено 18. 1. 2015.
- Grousset, Rene (1970). The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-1304-1.
- Bulletin of the Asia Institute: The Archaeology and Art of Central Asia. Studies From the Former Soviet Union. New Series. Edited by B. A. Litvinskii and Carol Altman Bromberg. Translation directed by Mary Fleming Zirin. Vol. 8, (1994). p. 37–46.
- Hill, John E. : Through the Jade Gate to Rome: A Study of the Silk Routes during the Later Han Dynasty, 1st to 2nd Centuries CE. 2009. ISBN 978-1-4392-2134-1.. John E. Hill. BookSurge, Charleston, South Carolina.
- Hill, John E. (2004): The Peoples of the West from the Weilue 魏略 by Yu Huan 魚豢: A Third Century Chinese Account Composed between 239 and 265 CE. Draft annotated English translation.
- Pulleyblank, Edwin G. (1970): "The Wu-sun and Sakas and the Yüeh-chih Migration." Bulletin of the School of Oriental and African Studies 33 (1970). p. 154–160.
- Puri, B. N. (1994): "The Sakas and Indo-Parthians." In: History of civilizations of Central Asia, Volume II. The development of sedentary and nomadic civilizations: 700 B.C. to A.D. 250. Harmatta, János, ed., 1994. Paris: UNESCO Publishing. p. 191–207.
- Yu, Taishan (1998): A Study of Saka History. Sino-Platonic Papers No. 80. July 1998. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
- Yu, Taishan (2000): A Hypothesis about the Source of the Sai Tribes. Sino-Platonic Papers No. 106. September, 2000. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
- Anthony, David W. (2010). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3110-4. Приступљено 18. 1. 2015.
- Baumer, Christoph (2012). The History of Central Asia: The Age of the Steppe Warriors. I.B.Tauris. ISBN 978-1-78076-060-5. Приступљено 18. 1. 2015.
- Beckwith, Christopher I. (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2994-1. Приступљено 30. 12. 2014.
- Boardman, John; Edwards, I. E. S. (1991). The Cambridge Ancient History. Volume 3. Part 2. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22717-9. Приступљено 2. 3. 2015.
- Bonfante, Larissa (2011). „The Scythians: Between Mobility, Tomb Architecture, and Early Urban Structures”. The Barbarians of Ancient Europe: Realities and Interactions. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19404-4.
- Davis-Kimball, Jeannine (1995). „The Scythians in southeastern Europe”. Nomads of the Eurasian Steppes in the early Iron Age (PDF). Zinat press. ISBN 978-1-885979-00-1. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 12. 2016. г. Приступљено 25. 12. 2018.
- Day, John V. (2001). Indo-European origins: the anthropological evidence. Institute for the Study of Man. ISBN 978-0-941694-75-9. Приступљено 2. 3. 2015.
- Drews, Robert (2004). Early Riders: The Beginnings of Mounted Warfare in Asia and Europe. Routledge. ISBN 978-0-203-07107-6.
- Ivantchik, Askold (2018). „SCYTHIANS”. Encyclopaedia Iranica.
- Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge. ISBN 978-0-521-24304-9.
- Sulimirski, T (1985). „Chapter 4: The Scyths”. Ур.: Gershevitch, Ilya. The Cambridge History of Iran. 2. Azargoshnasp.net. стр. 149—99.
- Szemerényi, Oswald (1980). Four old Iranian ethnic names: Scythian – Skudra – Sogdian – Saka (PDF). Veröffentlichungen der iranischen Kommission Band 9. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften; azargoshnap.net.
- Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-2918-1. Приступљено 16. 1. 2015.
- Alekseev, A. Yu. et al., (2001). „Chronology of Eurasian Scythian Antiquities Born by New Archaeological and 14C Data”. Radiocarbon. 43 (2B): 1085—1107.
- Davis-Kimball, Jeannine. (2002). Warrior Women: An Archaeologist's Search for History's Hidden Heroines. Warner Books. ISBN 978-0-446-67983-1., New York. 1st Trade printing, 2003. (pbk).
- Gamkrelidze and Ivanov (1984). Indo-European and the Indo-Europeans: A Reconstruction and Historical Typological Analysis of a Proto-Language and Proto-Culture. (Parts I and II). Tbilisi State University.
- Harmatta, J., "Studies in the History and Language of the Sarmatians", Acta Universitatis de Attila József Nominatae. Acta antique et archaeologica Tomus XIII. Szeged 1970, Kroraina.com
- Humbach, Helmut & Klaus Faiss. Herodotus’s Scythians and Ptolemy’s Central Asia: Semasiological and Onomasiological Studies. Wiesbaden: Dr. Ludwig Reichert Verlag, 2012.
- Jaedtke, Wolfgang. (2008). Steppenkind. ISBN 978-3-492-25146-4., Piper Verlag, Munich. . This novel contains detailed descriptions of the life of nomadic Scythians around 700 BC.
- Johnson, James William (1959). „The Scythian: His Rise and Fall”. Journal of the History of Ideas. 20 (2): 250—257. JSTOR 2707822. doi:10.2307/2707822.
- Lebedynsky, Iaroslav (2001). Les Scythes: la civilisation nomade des steppes VIIe–IIIe siècle av. J.-C. Paris: Errance..
- Lebedynsky, Iaroslav (2006). Les Saces: les « Scythes » d'Asie, VIIIe siècle av. J.-C. – IVe siècle apr. J.-C. Paris: Errance. ISBN 978-2-87772-337-4.
- Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans: Language Archeology and Myth.. Thames and Hudson. Chapter 2; and pages 51–53 for a quick reference.
- Newark, T (1985). The Barbarians: Warriors and wars of the Dark Ages. New York: Blandford.. See pages 65, 85, 87, 119–139.
- Renfrew, C (1988). Archeology and Language: The Puzzle of Indo-European origins. Cambridge University Press..
- Rolle, Renate, The world of the Scythians, London and New York (1989).
- Rybakov, Boris. Paganism of Ancient Rus. Nauka, Moscow, 1987
- Torday, Laszlo (1998). Mounted Archers: The Beginnings of Central Asian History. Durham Academic Press. ISBN 978-1-900838-03-0..
- Lalueza-Fox, C.; Sampietro, M. L.; Gilbert, M. T.; Castri, L.; Facchini, F.; Pettener, D.; Bertranpetit, J. (2004). „Unravelling migrations in the steppe: Mitochondrial DNA sequences from ancient central Asians”. Proceedings. Biological Sciences. 271 (1542): 941—947. PMC 1691686
. PMID 15255049. doi:10.1098/rspb.2004.2698. - Keyser, Christine; Bouakaze, Caroline; Crubézy, Eric; Nikolaev, Valery G.; Montagnon, Daniel; Reis, Tatiana; Ludes, Bertrand (2009). „Ancient DNA provides new insights into the history of south Siberian Kurgan people”. Human Genetics. 126 (3): 395—410. PMID 19449030. S2CID 21347353. doi:10.1007/s00439-009-0683-0.
