Пређи на садржај

Сава Халугин

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Сава Халугин
Лични подаци
Датум рођења(1946-04-17)17. април 1946. (78 год.)
Место рођењаНови Кнежевац, ФНРЈ
Научни рад
ПољеВајарство

Сава Халугин (Нови Кнежевац, 17. април 1946) српски је вајар и академик, дописни члан састава Српске академије науке и уметности од 8. новембра 2018,[1] уз Светислава Арсића Басара једини је српски вајар који је то постао.[2] Члан је Удружења ликовних уметника Србије, Савеза удружења ликовних уметника Војводине, Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине[3] и Војвођанске академије наука и уметности од 2006. године.[4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Године 1968. је завршио Вишу педагошку школу у Новом Саду, одељење за ликовну уметност.[4] Завршио је основне студије Вајарства 1972. године у класи професора Јована Кратохвила и магистарске ликовне уметности 1978. на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду.[3] До 1994. године је имао статус слободног уметника у Београду. Радио је 1994—2013. као професор Методике ликовног васпитања са практичном наставом на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Суботици.[3][1]

Учествовао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству од 1969. године. Од 1979. излаже самостално у Београду, Загребу, Будимпешти, Паризу и осталим ликовним центрима.[4] Учесник је неколико ликовних колонија, међу којима су најзначајније „Мермер и звуци” (Аранђеловац), „Терра” (Кикинда) и „Бакар” (Бор). Његове скулптуре су постављене у јавним просторима војвођанских градова: Суботице, Кикинде, Сомбора, Новог Сада и чине део колекција Музеја савремене уметности у Београду, Народног музеја у Београду, Српске академије наука и уметности и Савремене галерије Суботица.[4]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Награда за стваралаштво, Изложбени павиљон „Цвијета Зузорић” (1978)[3]
  • Награда фонда „Пијаде”, на изложби Савеза удружења ликовних уметника Југославије (1982)[3]
  • Награда самоуправне интересне заједнице културе Суботица[3]
  • Награда „Јован Поповић”, Нови Сад (1984)[3]
  • Награда самоуправне интересне заједнице културе Војводине, Нови Сад (1986)[3]
  • Октобарска награда Суботице[3]
  • Награда „Златно длето”, Удружење ликовних уметника Србије (1988)[3]
  • Откупна награда са Југословенског бијенала мале пластике, Мурска Собота (1989)[3]
  • Тријенале савременог Југословенског цртежа, откупне награде ликовне јесени у Сомбору (1990)[3]
  • Награда Студија Б „Од априла до априла”, Београд (1991)[3]
  • Прва награда сенћанске колоније „Акварел на Тиси”, Сента (1992)[3]
  • Награда Удружења ликовних уметника Србије „Златно длето”, Галерија „Цвијета Зузорић” (1993)[3]
  • Откупна награда на Бијеналу савременог југословенског цртежа „Ликовна јесен”, Сомбор (1994)[3]
  • Награда „Октобарског салона” за скулптуру, Изложбени простор „25. мај”, Београд (1995)[3]
  • Откупна награда „300 година Сенћанске битке”, Скулптура „Коњаник”, Градски музеј Сента (1997)[3]
  • Прва награда сремско-митровачког салона, Галерија Лазар Возаревић (2003)[3]
  • Друга награда ликовне колоније Сента, Градски музеј „Турзо Лајош” (2003)[3]
  • Награда „Искре културе” за ликовну уметност, Завод за културу Војводине (2007)[3]
  • Друга награда на позивном конкурсу за споменик „Сави Владиславићу Рагузинском” за Санкт Петербург, Завод за културу Војводине (2008)[3]
  • Прва награда на позивном конкурсу за израду фигуре Михајла Пупина у Новом Саду (2010)[3]
  • Прва награда на позивном конкурсу Завода за културу Војводине за решење плакете која се додељује за животно дело у културном стваралаштву (2010)[3]
  • Награда за ликовно стваралаштво „Јаков Орфелин”, Културни центар Сремски Карловци (2018)[3]
  • Награда за примењену скулптуру Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, Нови Сад (2020)[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „ХАЛУГИН САВА”. Огранак САНУ у Новом Саду. Приступљено 5. 2. 2024. 
  2. ^ „akademik Sava Halugin: Bokorenje zavičajnog sna”. Vojvođanski Magazin (на језику: српски). 2020-09-12. Приступљено 2022-02-25. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х „Сава Халугин”. САНУ. 
  4. ^ а б в г „Sava Halugin”. Terra. Приступљено 2022-02-25. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сава_Халугин&oldid=28838862”