Руси у Бугарској
 | |
 Белогардејци, емигранти у Бугарској | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 9.978 (2011) | |
| Региони са значајном популацијом | |
| Софија, Бургаска област, Варненска област, Пловдивска област, Великотрновска област | |
| Језици | |
| бугарски и руски | |
| Религија | |
| Православље | |
| Сродне етничке групе | |
| Руска дијаспора |
Руси у Бугарској (буг. Руснаци) чине четврту по величини етничку групу у Бугарској, која броји 9.978 према попису становништа из 2011. године.[тражи се извор] Руси углавном живе у великим урбаним центрима, као што су Софија, Пловдив, Варна и Бургас. Иако је највећи талас руских насељеника стигао након догађаја око октобарске револуције и руског грађанског рата, компактне групе Руса живеле су у Бугарској вековима пре тога. По попису из 2011. године, руским језиком у Бугарској се служи 9.556 лица.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Међу раним руским насељенима били су некадашњи Некрасовски козаци, а неки од њих су учествовали у оснивању села Татаритса у тадашњем Отоманском јужној Добруџи (данас део села Аидемир[2] у провинцији Силистра), 1674. године, а у њему су изградили и цркву 1750. године.[3] Друго руско село на североистоку Бугарске је Казашко у провинцији Варна, где потомци Кубанских и Донских козака живе од 1905. године.[4] Чланови ових старословенских заједница локално су познати као Липовани.[5] Њихово главно занимање је риболов, на Дунаву и на језеру Варна.[6]
За време Руско-турског рата 1877-1878, који се у великој мери се борио на данашњој бугарској територији и ослобођењу Бугарске, основана је прелазна руска управа на чеку са принцом Александром Михаиловичем Дондуков-Корсаковом.[7]
Након пораза од стране Црвене гарде у Руском грађанском рату, велики број припадника Беле гарде побегао је у Бугарску (тада монархију) у којој тражи уточиште. Они су на почетку бројили око 24.000–[8] 29,000,[9]-29,000, али око 4.000 лица је добило амнестију и вратило се у Совјетски Савез. Бугарска је постала део Источног блока после Другог светског рата, а велики број Руса је емигрирало у ову земљу.[9] Данас страначки (укључујући и руске) пословне људе који живе у Бугарској имају право на бугарски пасош под одређеним условима (као што су улагање преко 250.000 долара или покретање бизниса)[9] Руси у Бугарској заступају бројне организације, као што су Компатриотска унија, Унија руских грађана и Друштво белих гардиста.[9]
Становништво
[уреди | уреди извор]
Број и удео Руса према пописима становништва у Бугарској током година[10]
| Година | Процентуално (%) |
Број Руса |
| 1900 | 0.04 | 1 685 |
| 1905 | 0.08 | 3 275 |
| 1910 | 0.05 | 2 505 |
| 1920 | 0.18 | 9 080 |
| 1926 | 0.35 | 19 706 |
| 1934 | 0.19 | 11 928 |
| 1946 | 0.18 | 13 200 |
| 1956 | 0.13 | 10 551 |
| 1965 | 0.13 | 10 815 |
| 1992 | 0.20 | 17 139 |
| 2001 | 0.19 | 15 595 |
| 2011 | 0.13 | 9 978 |
Број Руса по окрузима, према попису становништа у Бугарској 2011. године[11]
| Област | Број Руса | Процентуално (%) |
|---|---|---|
| Област | 15 595 | 0.19 |
| Благоевградска област | 476 | 0.13 |
| Бургаска област | 1 107 | 0.26 |
| Варненска област | 1 358 | 0.29 |
| Великотрновска област | 539 | 0.18 |
| Видинска област | 189 | 0.14 |
| Врачанска област | 333 | 0.13 |
| Габровска област | 310 | 0.21 |
| Добричка област | 430 | 0.20 |
| Крџалијска област | 234 | 0.14 |
| Ћустендилска област | 160 | 0.09 |
| Ловечка област | 269 | 0.15 |
| Монтанска област | 272 | 0.14 |
| Пазарџичка област | 588 | 0.18 |
| Перничка област | 224 | 0.14 |
| Плевенска област | 692 | 0.22 |
| Пловдивска област | 1 151 | 0.16 |
| Разградска област | 223 | 0.14 |
| Русенска област | 542 | 0.20 |
| Силистранска област | 442 | 0.31 |
| Сливенска област | 476 | 0.21 |
| Смољанска област | 111 | 0.07 |
| Софијска област | 301 | 0.11 |
| Област града Софије | 3 127 | 0.26 |
| Старозагорска област | 751 | 0.20 |
| Трговишка област | 139 | 0.10 |
| Хасковска област | 476 | 0.17 |
| Шуменска област | 384 | 0.18 |
| Јамболска област | 291 | 0.18 |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Ruski jezik u Bugarskoj”. Архивирано из оригинала 02. 06. 2012. г. Приступљено 28. 08. 2017.
- ^ „Липованците не пушат, но пият като смоци” (на језику: бугарски). Стандарт. 15. 9. 2002. Приступљено 15. 1. 2007.
- ^ „Етническите руснаци от село Татарица честват Рождество Христово” (на језику: бугарски). BG NewsRoom. 7. 1. 2007. Архивирано из оригинала 13. 10. 2007. г. Приступљено 14. 1. 2007.
- ^ „Архивирана копија” Болгарские липованцы (на језику: руски). Староверы в Самаре. 16. 6. 2005. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 14. 1. 2007.
- ^ Victor Vascenco, "Melchisedec şi lipovenii" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2009), Romanoslavica (University of Bucharest), XLII. стр. 133.
- ^ „Село от непушачи стана туристическа атракция” (на језику: бугарски). Стандарт. 2006-11-19. Архивирано из оригинала 30. 09. 2007. г. Приступљено 15. 1. 2007.
- ^ „България след Освобождението 1878 г. Хронологична таблица” (на језику: бугарски). Министерство на външните работи на Република България. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 2007-01-14.
- ^ „Чекисти плашат Стамболийски с преврат” (на језику: бугарски). Standart News. 12. 5. 2002. Архивирано из оригинала 30. 09. 2007. г. Приступљено 14. 1. 2007.
- ^ а б в г „Европейски акценти. Малцинствата” (на језику: бугарски). Radio France Internationale Sofia 103.6. 30. 5. 2006. Приступљено 2007-01-14.[мртва веза]
- ^ „Etni;ki sastav Bugarske 2011.”. Архивирано из оригинала 02. 06. 2012. г. Приступљено 28. 08. 2017.
- ^ „Etnički sastav bugarskih regiona i gradova 2011”. Архивирано из оригинала 15. 07. 2018. г. Приступљено 28. 08. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Peykovska, Penka (2015). Marriage and mixed marriage among Russians in interwar Bulgaria (на језику: бугарски).
- Peykovska, Penka (2014). Socio-Economic profile of Russian immigrants to Bulgaria in the 1920s (на језику: руски).
- Peykovska, P., N. Kiselkova (2013). Russia emigration in Bulgaria according to 1920 and 1926 Population Census (на језику: бугарски). София.
- Кьосева, Цветана (2002). България и руската емиграция (20-те – 50-те години на XX в.) (PDF) (на језику: бугарски). София: IMIR. ISBN 978-954-8872-39-3. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 08. 2017. г. Приступљено 28. 08. 2017.
