Пређи на садржај

Пир

С Википедије, слободне енциклопедије
Пир
Пирова биста која се чува у Карлсбершкој глипотеци
Лични подаци
Датум рођења319. п. н. е.
Место рођењаАргос,
Датум смрти272. п. н. е.
Место смртиАргос,
Породица
СупружникАнтигона од Епира, Lanassa, Bircenna
ПотомствоAlexander II of Epirus, Olympias II of Epirus, Птолемеј, Helenus
РодитељиAeacides of Epirus
Phthia of Epirus
ДинастијаList of the kings of Ancient Epirus
ПретходникAlcetas II of Epirus
НаследникNeoptolemus II of Epirus

Пир (319. п. н. е. -272. п. н. е.) је био краљ Епира (306. п. н. е. -301. п. н. е. и 297. п. н. е. - 272. п. н. е. ).[1][2][3][4][5][6][7][1][8] Краљ Македоније је био у два раздобља од 288. п. н. е. -285. п. н. е. и 273. п. н. е. -272. п. н. е. Био је краљ грчког племена Молоса,[1][2] краљевске куће Еацида,[3][4][5] а касније је постао краљ (Малалас га је такође звао топарх[9]) Епира.

Он је био један од највећих противника Римске републике, и сматран једним од највећих генерала антике.[10] Неколико његових победничких битака нанело му је неприхватљиво тешке губитке, од којих је и скован термин „Пирова победа“.[11][12]

У раздобљу након Александра Македонског савременици су га сматрали другим највећим војним заповедником света. Само Ханибал је био бољи од њега. Његово име се повезује са изразом "Пирова победа", што означава велику победу, али са превеликом ценом. Приписује се Пиру, који је изгубио толико много војника у једној бици, у којој је победио Римљане, да је наводно рекао: „Још једна победа и ја сам изгубио“.[13][14][15][16][17][18][19][20][21][7][1][8]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Пир је био принц у једној од држава наследница Александрова царства.[22] Отац му је био краљ Епира. Оца му збацују са престола 317. п. н. е., затим га касније опет зову натраг и поново га збацују. Пир, иако малолетан постаје 306. п. н. е. краљ Епира. Током рата дијадоса бори се на страни Деметрија Полиоркета 301. п. н. е. у бици код Ипса. Постао је талац Птолемеја Сотера по једном споразуме Деметрија и Птолемеја. Задобија Птолемејево поверење, па се жени са Птолемејевом рођаком и обнавља 297. п. н. е. краљевство Епира.

Постаје краљ Македоније са Лизимахом

[уреди | уреди извор]

Затим креће у рат против свог бившег савезника Деметрија Полиоркета. Ослобађа Атину и овладава великим делом Македоније. Лизимах и Пир удруженим снагама 288. п. н. е. освајају Македонију и избацују Деметрија Полиоркета. Пир и Лизимах су заједнички постали краљеви Македоније. Лизимах избацује 285. п. н. е. Пира из Македоније и тиме постаје једини краљ Македоније.

Пиров рат (280. п. н. е. - 275. п. н. е. )

[уреди | уреди извор]
Ратни пут Пира краља Епира[23][24]

Град Тарент је позвао Пира да им помогне у сукобу са Римљанима. Епирски краљ Пир се искрцава у Италији 280. п. н. е. са 25.000 војника и неколико ратних слонова. Побеђује дупло већу римску армију. Губици су велики са обе стране. Погинулих је било између 7.000 и 15.000 с римске стране, те 4.000 до 13.000 с грчке стране. Друга Пирова битка је била битка код Аскула 279. п. н. е. Римљани су имали 6.000 мртвих, а Пир је имао 3.500 мртвих. Рим формира савез са Картагином против Пира. После две кампање у којима је добијао битке, али губио много више људи него што је себи могао дозволити, Пир одлази на Сицилију 278. п. н. е. да тамо помогне Грке против Картагине. Пошто је водио успешну кампању на Сицилији, Картагина му нуди да му преда све осим Лилибаја, што Пир одбија. Рим га притиска са друге стране, па се поново враћа 275. п. н. е. у Италију. У граду Малвенту поражен је у бици код Беневента од Римљана.

Поново постаје краљ Македоније

[уреди | уреди извор]

Иако је имао тешке финансијске и људске губитке у Пировом рату у Италији, Пир креће у нови рат. Напада Антигона II Гонату и лаком победом поново постаје 273. п. н. е. краљ Македоније.

Спартанац Клеоним из краљевске линије био је омражен у Спарти, па је замолио Пира да нападну Спарту да би Клоним постао краљ. Пир се сложио са том идејом јер је и сам желио стећи контролу над Пелопонезом. Пир не успева јер се суочио са јаким отпором. Убрзо након Пир је убијен док је интервенисао у једном мањем сукобу у Аргосу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Encyclopædia Britannica ("Epirus") 2013
  2. ^ а б Borza 1992, стр. 62
  3. ^ а б Jones 1999, стр. 45
  4. ^ а б Chamoux 2003, стр. 62
  5. ^ а б American Numismatic Society 1960, стр. 196
  6. ^ Hammond 1967, pp. 340–345; Hammond has argued convincingly that the Epirotes were a Greek-speaking people.
  7. ^ а б Plutarch. Parallel Lives, "Pyrrhus".
  8. ^ а б Encyclopædia Britannica ("Pyrrhus") 2013
  9. ^ Malalas, Chronography, § 8.208
  10. ^ Milton, John and W. Bell. 1890. Milton's L'allegro, Il Penseroso, Arcades, Lycidas, Sonnets Etc. London and New York: Macmillan and Co, p. 168; Smith, William. 1860. A New Classical Dictionary of Greek and Roman Biography, Mythology and Geography. New York: Harper & Brothers Publishers, p. 729; Tytler, Alexander Fraser. 1823. Elements of General History. Concord, NH: Isaac Hill, p. 102.
  11. ^ Hewsen, Robert H. (17. 8. 2011). „AVARAYR”. Encyclopædia Iranica. „So spirited was the Armenian defense, however, that the Persians suffered enormous losses as well. Their victory was pyrrhic and the king, faced with troubles elsewhere, was forced, at least for the time being, to allow the Armenians to worship as they chose. 
  12. ^ Pattie, Susan Paul (1997). Faith in History: Armenians Rebuilding Community. Smithsonian Institution Press. стр. 40. ISBN 1560986298. „The Armenian defeat in the Battle of Avarayr in 451 proved a pyrrhic victory for the Persians. Though the Armenians lost their commander, Vartan Mamikonian, and most of their soldiers, Persian losses throughout battles in the 4th to 6th century were proportionately heavy, close to 350,000, and Armenia was allowed to remain Christian. 
  13. ^ Hackens 1992, стр. 239
  14. ^ Grant 2010, стр. 17
  15. ^ Anglin & Hamblin 1993, стр. 121
  16. ^ Richard 2003, стр. 139
  17. ^ Sekunda, Northwood & Hook 1995, стр. 6
  18. ^ Daly 2003, стр. 4
  19. ^ Greene 2008, стр. 98
  20. ^ Kishlansky, Geary & O'Brien 2005, стр. 113
  21. ^ Saylor 2007, стр. 332
  22. ^ At Pyrrhus' birth in 319 BC, Aeacides was only a prince and his father, Arrybas, ruled Epirus as a regent to the underaged King Neoptolemus.
  23. ^ Abbott. J., Pyrrhus, King of Epirus, A Biography. This was written in the nineteenth century. It had been published by CreateSpace Independent Publishing Platform. 2016. ISBN 978-1539758068.
  24. ^ Champion, J. Pyrrhus of Epirus, Pen & Sword Military. 2016. ISBN 978-1473886643.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]