Пређи на садржај

Новак Килибарда

С Википедије, слободне енциклопедије
Новак Килибарда
Лични подаци
Датум рођења(1934-01-07)7. јануар 1934.
Место рођењаБањани, Краљевина Југославија
Датум смрти23. мај 2023.(2023-05-23) (89 год.)
Место смртиПодгорица, Црна Гора
ДржављанствоЦрна Гора
НародностЦрногорац
Религијаагностик
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка каријера
Политичка
странка		Народна слога црне горе (2000—2006)
Народна странка
(1990—2000)
Савез комуниста Југославије
(1954—1971)
1990 — 2000.
1999 — 2000.

Новак Килибарда (Бањани, Никшић, 7. јануар 1934 — Подгорица, 23. мај 2023[1]) био је црногорски политичар и књижевник, историчар књижевности и универзитетски професор.[2][3]

Био је предсједник Народне странке (1990—2000) која се залагала за интегрални српски програм.[4] Обављао је функцију потпредсједника Владе Црне Горе (1998—2000).

Професор

[уреди | уреди извор]

Дипломирао и докторирао књижевност на Универзитету у Београду.[3] Предавао је у Вишеградској гимназији и на Педагошкој академији у Никшићу, а универзитетску каријеру остварио је као професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе. Предавао је на Универзитету Доња Горица, док данас предаје на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу. Гостовао је као предавач на више универзитета у Европи и учествовао на већем броју научних симпозијума у својој држави и иностранству. Из научне области којом се бави објавио је велики број књига. Главни предмет Килибардиног опуса је историја усмене књижевности. Радови су му превођени на енглески, њемачки, француски, украјински, бугарски, руски, пољски, албански и турски језик. Био је први предсједник Сената Дукљанске академије наука и умјетности.[5]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Новак Килибарда је 1954. постао члан Савеза комуниста Југославије, а почетком седамдесетих година изабран је за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Црне Горе. Пао је у немилост комунистичког режима због предговора који је написао за књигу „Анегдоте и приче из Црне Горе” аутора Обрада Вишњића. У поменутој књизи је Крсто Поповић, убица народног хероја Рака Мугоше[6], назван јунаком. Никшићки комитет СКЈ позвао га је на разговор и предлагао да ће ублажити тужбу ако се одрекне предговора. Килибарда то није учинио, због чега је искључен из СКЈ, смијењен са мјеста директора Више педагошке школе, а одузет му је и посланички мандат.

Као политичар био је оснивач и предсједник Народне странке (1990–2000). Политику српског уједињења замијенио је политиком црногорске независности. Са лидером Либералног савеза Црне Горе, Славком Перовићем, склопио је коалицију Народна слога 1996. године. На изборима 1998. године Народна странка постаје дио црногорске парламентарне већине, коалиције Да живимо боље (ДПС-СДП-НС), а Новак Килибарда потпредсједник Владе Црне Горе. Био је посланик у скупштинама Црне Горе – СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ. Као дипломата био је шеф информативно-трговинске мисије Владе Црне Горе у Сарајеву и министар-савјетник у Амбасади ДЗ СЦГ у Босни и Херцеговини.[7]

Књижевни и научни рад

[уреди | уреди извор]

Прозна дјела Новака Килибарде су: Вражји врти (1978), Црногорци и Ђапонези (1981), Небески сужњи (1981), Из приче у причу (1984), Све је то наква судбина (1985), Главари и писари (1989, 1990), Руси и тејатори (1989), Бројачи ајвана (1992), Изабране приповијетке 1-3 (1993), Снови и синови (1993), Суложници: роман бола (1995), Црногорска хроника (1995), Суђенице (1997), Кратке и краће приповијетке (1999), Мозаик црногорске хронике (2001), Из приче у причу (2004), Епилог црногорске хронике (2007), Гизда и друге еротске приче (2009), Сердарев гроб (2011), Три драмске приповијести (2015). Из области књижевне теорије и историје објавио је књиге: Поезија и историја у народној књижевности (1972), Богољуб Петрановић као сакупљач народних пјесама (1974), Легенда и поезија (1976), О усменој књижевности (1982), Из коријена усмености (1988), Усмена књижевност Црне Горе (2009) те изабране научне радове у књигама Епска мјера историје (1997), Усмена књижевност пред читаоцем (1997), Усмена књижевност у служби писане (1998) и Духовна захвалност Андрићу (2015). Припремио је и антологије: Бугарштице (1979), Пути недоходи (1987), Пословице (1988) и Виша је гора од горе (2010). Килибарда је и аутор коментара и објашњења Огледала српског издатог у оквиру Цјелокупних дјела Петра Другог Петровића Његоша (1974). Приредио је објашњења уз књигу Старац Милија – пјесме (2012).

Килибарда је и аутор књижевно-полемичких студија: Од мита до политике (2002), Књижевно-политичке расправе (2003) и Жељезна црква и косовски мит (2006; у другом редигованом издању 2012. преименована у Амфилохије и косовски мит). Публиковане су и четири књиге разговора са Килибардом: Новак Килибарда научник и књижевник са др Дејаном Ајдачићем (2000), Килибарда – исповијест о деценији која је промијенила лице Црне Горе са Славољубом Шћекићем (2001), Килибарда – мозаик ликова, погледа, мисли, идеја, ријечи, са Божидаром Илијиним Миличићем (2008) и Килибарда – Сарајевски дани с Руждијом Аџовићем (2014).

Аутор је прилога у књизи Сто најзнаменитијих Срба.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Preminuo Novak Kilibarda”. dan (на језику: српски). Приступљено 2023-05-24. 
  2. ^ „Novak Kilibarda”. Novak Kilibarda (на језику: српски). Приступљено 2022-01-16. 
  3. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 335. 
  4. ^ Đurković 2013, стр. 133.
  5. ^ 1. O dr Novaku Kilibardi Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2010)
  6. ^ Tužbalica majke Raka Mugoše: „Sine mio, jadan bio! / Zalud sam ti govorila / Kad si pošâ u poćeru / Ne prilazi gorskom zvjeru. / Nije Krsto zec iz gore, / No je vitez Crne Gore. / Lakše će te žalit majka / Kad pogibe od junaka!” - Obrаd Višnjić, Anegdote i priče iz Crne Gore, Nikšić 1971.
  7. ^ http://www.udgedu.me/fpn/predavaci.php?pId=59 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2010) O dr Novaku Kilibardi]<

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новак_Килибарда&oldid=28712275”