Пређи на садржај

Милан Смиљанић

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Милан Смиљанић (прота).
Милан Смиљанић
Смиљанић 2009.
Лични подаци
Пуно име Милан Смиљанић
Надимак Лола
Датум рођења (1986-11-19)19. новембар 1986. (38 год.)
Место рођења Калмар, Шведска
Висина 1,83 m
Позиција везни
Јуниорска каријера
1992—2004 Партизан
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2004 Телеоптик
2005—2007 Партизан 48 (1)
2007—2011 Еспањол 47 (0)
2010 → Спортинг Хихон 6 (0)
2010—2011 → Партизан 18 (1)
2011—2013 Партизан 47 (1)
2013—2015 Генчлербирлиги 1 (0)
2015—2016 Макаби Нетанја 31 (0)
2016—2017 Перт глори 15 (0)
2017—2018 Хапоел Ашкелон 29 (1)
2018—2022 Партизан 36 (0)
2022 Морнар Бар 18 (0)
2023 ОФК Београд 11 (1)
Репрезентативна каријера
2006—2009 Србија до 21 4 (0)
2007—2008 Србија 6 (1)
Награде
Фудбал
Европско првенство до 21. године
Сребрна медаља — друго место 2007. Холандија Србија
* Датум актуелизовања: 1. јул 2023.

Милан Смиљанић (Калмар, 19. новембар 1986) је бивши српски фудбалер који је играо на средини терена. Син је бившег српског фудбалера и тренера Бранка Смиљанића.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Прошао је све млађе селекције ФК Партизан, играо је прво за клупску филијалу Телеоптик, а први професионални уговор са београдским „црно-белима” је потписао у децембру 2004. године.[1] За Партизанов први тим је дебитовао 26. марта 2005. на утакмици са Сутјеском.[2] Свој први првенствени погодак за Партизан је постигао против Будућности у Подгорици, у децембру 2005.[3]

Врло брзо је понео и капитенску траку, а након победе свог тима на стадиону Црвене звезде, поручио је домаћину да су „овом победом закључали „Маракану” и нека Звезда сада освоји титулу ако је није срамота“, што је изазвало негативне реакције у спортској јавности.[4][5]

Каријеру је наставио у шпанском Еспањолу у јулу 2007. године.[6] Био је стандардан у екипи за време тренера Ернеста Валвердеа, док у јесењој сезони 2009/10. није био лиценциран за утакмице у Примери, због правила која налажу да у екипи могу да буду само тројица странаца, односно играча који долазе из земаља ван Европске уније. Пролећни део сезоне 2009/10. провео као позајмљен играч у Спортингу из Хихона.[7]

У јулу 2010. се вратио у Партизан на једногодишњу позајмицу.[2] По истеку позајмице се вратио у Еспањол, убрзо и раскинуо уговор са шпанским клубом,[8] након чега је 16. августа 2011. и званично постао Партизанов играч пошто је потписао двогодишњи уговор.[9] Током свог другог мандата у црно-белом дресу освојио је три титуле првака (2011, 2012, 2013) и један Куп Србије (2011).

У мају 2013. као слободан играч потписао трогодишњи уговор са турским Генчлербирлигијем из Анкаре, где је за годину и по дана одиграо само четири такмичарске утакмице, већину у Купу Турске, па је у децембру 2014. раскинуо уговор са турским клубом.[10]

Крајем јула 2015. потписао је једногодишњи уговор са израелским клубом Макаби Нетанја, уз клаузулу продужетка уговорне обавезе ако обе стране буду задовољне после 12 месеци.[11] Каријеру је наставио у Аустралији, у екипи Перт глорија, али је већ након шест месеци дошло до прекида сарадње, пошто је клуб одлучио да раскину уговор с обзиром на велики избор играча у везном реду.[12]

У јулу 2018. се вратио у Партизан.[13] Провео је у клубу наредне четири сезоне али је имао углавном статус резервисте. Током свог трећег боравка у Партизану освојио је Куп Србије за такмичарску 2018/19. У лето 2022. је потписао за црногорског прволигаша Морнар из Бара.[14] У јануару 2023. се вратио у српски фудбал и потписао за српсколигаша ОФК Београд.[15]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Био је учесник Европског првенства 2007. у Холандији за играче до 21 годину, као и ЕП 2009. у Шведској, на којем је био капитен. Члан репрезентације Србије је био и на Олимпијским играма 2008. у Пекингу.

За сениорску репрезентацију Србије одиграо шест утакмица и постигао један гол. Дебитовао код селектора Хавијера Клементеа у августу 2007. против Белгије (2:3) у Бриселу, а последњи пут наступио код селектора Мирослава Ђукића, у мају 2008. против Немачке (1:2) у Гелзенкирхену.[16]

Трофеји

[уреди | уреди извор]

Партизан

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Milan Smiljanić potpisao za Partizan”. b92.net. 1. 12. 2004. Приступљено 16. 2. 2023. 
  2. ^ а б „Milan Lola Smiljanić i zvanično u Partizanu”. atastars.rs. 23. 7. 2010. Приступљено 23. 1. 2023. 
  3. ^ „MSL: Smiljanić za pobedu Partizana”. b92.net. 4. 12. 2005. Приступљено 16. 2. 2023. 
  4. ^ „128: Ако Звезду није срамота, нека узме титулу...”. b92.net. 25. 2. 2016. 
  5. ^ „Дан кад је Лола поручио Звезди: А сад освојите титулу ако вас није срамота”. sportske.net. 24. 2. 2016. Архивирано из оригинала 25. 09. 2017. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
  6. ^ „Смиљанић потписао уговор са Еспањолом”. sport.blic.rs. 18. 7. 2007. 
  7. ^ „Smiljanić na pozajmici u Hihonu”. vesti-online.com. 26. 1. 2010. Приступљено 16. 2. 2023. 
  8. ^ „Smiljanić završio sa Espanjolom, stiže u Partizan!”. novosti.rs. 11. 8. 2011. Приступљено 16. 2. 2023. 
  9. ^ „Smiljanić ponovo u Partizanu!”. FK Partizan. 16. 8. 2011. Архивирано из оригинала 16. 4. 2013. г. Приступљено 18. 8. 2011. 
  10. ^ „SLOBODAN: Lola Smiljanić raskinuo ugovor sa Genčlerom”. hotsport.rs. 29. 12. 2014. Приступљено 16. 2. 2023. 
  11. ^ „Лола Смиљанић потписао за Макаби!”. mozzartsport.com. 31. 7. 2015. 
  12. ^ „Смиљанић напушта Аустралију, истражује Азију”. b92.net. 16. 2. 2017. 
  13. ^ „Смиљанић срећан због повратка у Партизан: Сада сам паметнији и озбиљнији”. zurnal.rs. 23. 7. 2018. Приступљено 16. 2. 2023. 
  14. ^ „Šok transfer iz Partizana: Lola Smiljanić našao novi klub!”. sportal.blic.rs. 29. 6. 2022. Приступљено 16. 2. 2023. 
  15. ^ „Лола стопама оца: Милан Смиљанић у дресу Романтичара”. zurnal.rs. 27. 1. 2023. Приступљено 16. 2. 2023. 
  16. ^ „Smiljanić Milan”. reprezentacija.rs. Приступљено 23. 1. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милан_Смиљанић&oldid=28820177”