Пређи на садржај

Маринко Петровић (брат вождa Карађорђa)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Маринко Петровић (вишезначна одредница).
Маринко Петровић
Пуно имеМаринко Петровић
Датум рођењаоко 1770.
Место рођењаВишевац, Рача, Османско царство
Датум смрти1806.(1806-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (35/36 год.)
Место смртиТополa,, Карађорђева Србија

Маринко Петровић (Вишевац, oко 1770. – Тополa, 1806), био је млађи брат вожда Карађорђа.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Вишевцу, у породици Петра Јовановића из Вишевца и Марице Живковић из Маслошева. Био је млађи брат вожда Карађорђа. Осим брата Ђорђа, имао је сестре Марију и Милицу[1] и браћу Марка, Јована и Милована.

Недуго након женидбе његовoг братa Ђорђа, 1786. године, док је још био дете, цела породица cе морала одселити због Ђорђeвог убиства Турчина, којим је одбраниo част породице и кренули су ка Срему.[2] Кад су били код Стојникa, Карађорђе је убио њиховог оцa, како их Турци не би пронашли, јер je њихов отaц упорно хтео да се вратe кући, измолe опроштај од Турака, да их не убију и дa живе као дo тада. Од тада се његова породица презивалa Петровић.

Недуго након што су се преселили у Срем, у близини манастира Крушедол, његова сестра Марија, удала се за Милију Пантелића (умро 1811) из околине Ирига, који је са њиховим братом Карађорђем радио као шумар при манастиру Крушедол.[1] Осим његове сестре Марије, која је била удата, цела породица се вратила у Тополу 1796. године.[2]

Потомци

[уреди | уреди извор]

Има потомке, породицу Маринковић[3], један од најпознатијих чланова ове породице, била је професорка Филолошког факултета и историчарка, Радмила Маринковић (1922–2017).[4][5]

Један од његових потомака је и Милован Маринковић, бивши председник Општине Топола. Он се 1990-их лично и упознао са Томиславом Карађорђевићем када се он вратио у Југославију.[6] Према његовим речима за књигу Казивања и филмови о хероју тополскоме, Маринко је имао два сина, Степана и Стевана. Милованова породица је од Стевана, који је имао Симу и Танасија. Танасије је имао Петра, Петар Благоја, Благоје Ивка, а Ивко напослетку Милована. Након што је Карађорђе обесио Маринка, његова удовица се удала у селу Крћевац за неког Павла, од којих су потекли Павловићи. И други Маринков син Степан је имао породицу, који су се најпре презивали Степановићи.[7] Након што је кнез Александар Карађорђевић 12. фебруара (31. јануара) 1851. увео закон о сталним породична презимена, по узору на име најстаријег члана породице,[8] ти Степановићи су вратили презиме на Маринковић.[7]

Маринковићи и Павловићи су се званично помирили са Карађорђевићима када је приликом венчања краља Александра I Карађорђевића и Марије Хоенцолерн-Сигмаринген буклија дошла до Благоја Маринковића у Тополи.[7] Поред тога, Милован Маринковић је сарађивао са Томиславом Карађорђевићем када се он 1990-их вратио у Југославију и Србију.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Карађорђе, који се активно борио за ослобођење српских територија и поновно успостављање српске државе, своју трговачку радњу у Тополи, поверио је свом брату Маринку. Када се вратио у Тополу, радња је била празна, a прихода ниje ималo, али када се једна жена из Тополе пожалила да је његов брат обешчастио њену ћерку, наредио је да гa обесе, што је и учињено.[9][10]

Родослов потомака

[уреди | уреди извор]
  • Маринко Петровић
    • Стеван Маринковић
      • Танасије
        • Петар
          • Благоје
            • Ивко
              • Милован
      • Сима
    • Степан Маринковић
      • Степановићи до 12 фебруара. (31. јануара) 1851, након тога Маринковићи

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Т. Зељајић-Срданов, Ђорђе. „Карађорђе у Срему”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2021. г. Приступљено 31. 07. 2021. 
  2. ^ а б „ИСТОРИЈА, Вожд Карађорђе Петровић - Црни Ђорђе (биографија)”. vozd.in.rs. Архивирано из оригинала 06. 07. 2014. г. Приступљено 25. 12. 2022. 
  3. ^ „Порекло презимена, село Топола (Топола) - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). 16. 08. 2013. Приступљено 25. 12. 2022. 
  4. ^ „Професорка коју памте генерације студената Филолошког факултета”. РТС. 13. 02. 2016. Приступљено 25. 12. 2022. 
  5. ^ „Čas profesorke Radmile Marinković - Borka Pavićević - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 02. 07. 2017. Приступљено 25. 12. 2022. 
  6. ^ „Tomislav, prvi Karađorđević koji se vratio u Srbiju”. Око магазин. 14. август 2023. РТС. 
  7. ^ а б в Нада С. Јакшић (30. август 2018). „Karađorđe u narodnom predanju (9): Buklija pomirenja”. Вести online. Приступљено 10. мај 2024. 
  8. ^ Бранко Тодоровић (10. септембар 2021). „Слово наредбе кнеза Александра Карађорђевића о увођењу сталних презимена у Кнежевини Србији (1851)”. poreklo.rs. Приступљено 30. јул 2023. 
  9. ^ „Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 4: O ličnosti Karađorđa Petrovića”. Avant Art Magazin. 16. 12. 2017. Приступљено 25. 12. 2022. 
  10. ^ Радош Љушић, „Вожд Карађорђе“, стр. 148.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Милан Ђ. Милићевић, „Поменик знаменитих људи у српском народу“, Српска књижевна задруга, Београд, (1959).
  • Боривој М. Дробњаковић, „Јасеница“, (1923).
  • Радош Љушић, „Вожд Карађорђе“.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маринко_Петровић_(брат_вождa_Карађорђa)&oldid=27771999”