Пређи на садржај

Кенијски ћук

С Википедије, слободне енциклопедије

Кенијски ћук
Otus ireneae
Научна класификација
Царство:
Животиње
Тип:
Хордати (Chordata)
Класа:
Птице (Aves)
Ред:
Сове (Strigiformes)
Породица:
Типичне сове (Strigidae)
Род:
Otus
Врста:
O. ireneae
Биномно име
Otus ireneae
Ripley, 1966

Кенијски ћук (лат. Otus ireneae)[2][3][4][5] врста је сове из породице правих сова[6][7] која живи у Кенији и Танзанији. Претежно настањује тропске шуме централне Африке. Храни се углавном инсектима. Открио ју је 1965. године Сидни Дилон Рипли[8] и на IUCN листи се налази на списку угрожених врста.[1]

Величина и изглед

[уреди | уреди извор]

Кенијски ћук је веома мала птица. Може да нарасте до висине од 16 до 17 центиметара, а тежи свега 40-50 грама, па је тако најмања сова из породице Otus. Боја перја се јавља у три различите варијанте: тамнобраон, сивобраон и црвенкастобраон. Перје је такође испуњено и великим бројем густих пруга и мрља. Ова птица има смеђе-жуте или бледе обрве,[9] а ушно перје је слабо дефинисано.[10] Има велике, жуте очи које јој омогућавају да боље види у мраку.[9] Иако кенијски ћук подсећа на врсту Glaucidium capense, ипак се јасно разликују јер је врста Glaucidium capense већа од ћука и има већи трбух.[10]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Ова птица је први пут виђена у шумама Кеније 1965. године.[9] Све до 1992. се сматрало да је то једино њено станиште, док није откривена и на североистоку Танзаније.[10][9] Популација кенијског ћука је веома мала - верује се да броји свега око 2000 јединки, а у Кенији живи поред границе са Сомалијом. Верује се да ће у будућности бити откривена и на другим локацијама, и то у другим деловима централноафричке тропске шуме. У Кенији на површини од око 220 km² живе приближно 1000 пара, док у Танзанији на површини од 97 km² живи свега пар стотина јединки.[10]

Ћук је шумска птица. Претежно живи у шумама у којима доминира старо дрвеће цинометре. Може живети и у другим старим шумама, али углавном бира оне у којима није приметна људска активност. Она проводи већину времена на цинометрином дрвету, ту се одмара, тражи храну и прави своје гдездо у шупљинама истог.[10] Кенијски ћук се може наћи на надморској висини 200-400 метара у мешовитим шумама, мада најчешће живи у тропским шумама до 70 метара надморске висине.[9]

Начин живота

[уреди | уреди извор]

Као и све остале сове, и кенијски ћук је ноћна птица која је најактивнија у периоду сумрака и заласка сунца. Исхрана се претежно састоји од инсеката као што су тврдокрилци и зрикавци.[10] Студија спроведена 1993. године утврдила је да се исхрана ове сове састоји 91% од тврдокрилаца и 7% од зрикаваца. Много се мање храни малим глодарима вероватно што је веома мале величине, па јој је тешко да се избори са њима.[11] Када лови, они стоји на грани, на висини од 4, 5 метара, тако да, када угледа плен, она се обруши на њега.[9]

Током дана, кенијски ћук се одмара у густишу на дрвету, држећи тело непомично, а слабо дефинисане ушне праменове усправно. Једна јединка креће се на простору од око 12-14 хектара.[10] Вероватно се гнезди у шупљинама дрвећа, али остале репродуктивне навике ове птице су слабо познате.[9]

Угроженост и заштита

[уреди | уреди извор]

Кенијски ћук се класификује као веома угрожена врста. Највећа опасност јесте деградација њеног станишта, то јест илегално крчење шума, које је последњих година постало веома учестало. Сеча старих и дебелих стабала тропских шума негативно утиче на ове птице, због тога што им понестаје места за гнежђење. У Танзанији се увелико и илегално секу шуме како би се повећала површина пољопривредног обрадивог земљишта. Шуме се секу и ради илегалне трговине дрвом, као и за огрев. Поред тога, кише су постале нередовне, а суше су постале јаче, што такође додатно угрожава ову врсту.[9][10]

Ова врста укључена је у Вашингтонски споразум о заштити врста. И Кенија и Танзанија имају програме заштите шума у областима у којима живи кенијски ћук. Поједине организације финансирале су и пројекте којима су се надгледале ове птице, углавном ради добијања бољих информација и ради боље заштите.[9][10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б BirdLife International (2012). „Otus ireneae”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. ^ (1996) , database, NODC Taxonomic Code
  3. ^ Gill, Frank, and Minturn Wright (2006) , Birds of the World: Recommended English Names
  4. ^ (2005) , website, Zoonomen - Zoological Nomenclature Resource, 2005.08.07
  5. ^ (1996) , series, Federal Register, U.S. Fish & Wildlife Service (various authors)
  6. ^ Bisby F.A., Roskov Y.R., Orrell T.M., Nicolson D., Paglinawan L.E., Bailly N., Kirk P.M., Bourgoin T., Baillargeon G., Ouvrard D. (red.) (2011). „Species 2000 & ITIS Catalogue of Life: 2011 Annual Checklist.”. Species 2000: Reading, UK. Приступљено 24. 9. 2012. 
  7. ^ ITIS: The Integrated Taxonomic Information System. Orrell T. (custodian), 2011-04-26
  8. ^ „Sokoke Scops Owl”. EcoTour Directory. 2007. Архивирано из оригинала 27. 12. 2010. г. Приступљено 25. 5. 2011. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з ARKive (2007). „Sokoke scops-owl - Otus ireneae - Information - ARKive”. Wildscreen. Архивирано из оригинала 30. 04. 2011. г. Приступљено 25. 5. 2011. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж з „Sokoke Scops-owl (Otus ireneae) - BirdLife species factsheet”. BirdLife International. 2010. Приступљено 25. 5. 2011. 
  11. ^ Munir Z. Virani (2008). „Diet composition of Sokoke Scops Owl Otus ireneae in Arabuko-Sokoke Forest” (PDF). PDF. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 12. 2010. г. Приступљено 5. 6. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кенијски_ћук&oldid=26898430”