Еос
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Еос | |
---|---|
Породица | |
Потомство | звезде и ветрови |
Родитељи | Хиперион и Теја |
Породица | Селена и Хелије |
Еквиваленти | |
Римски еквивалент | Аурора |
Еос или Еоја (грч. Eos; лат. Aurora) је била богиња јутарњег руменила неба и праскозорја, кћерка титана Хипериона и његове жене Теје.
Митологија
[уреди | уреди извор]Еос је била лепа као само свитање дана, прозрачна и сјајна, а и волела је све што је лепо. Волела је и лепе мушкарце па се веома често и веома лако заљубљивала.
Њен први муж био је титан Астреј, са којим је родила много деце — све звезде и ветрове.
Једном jy је Афродита затекла у Аресовој постељи, и због тога је проклела да стално жуди за младим смртницима. Заљубила се у сина Мелапода Клита, а затим у великог јунака Атине Кефала, па у славног ловца Ориона, а за Титона, сина тројанског краља Лаомедонта, се удала и живела са њим на самом крају света, где је он постао краљ Етиопије.
Еос је толико много волела свог мужа Титона да је од Зевса тражила, и успела у својим молбама, да му он да бесмртност. Титон је постао бесмртан, али је Еос заборавила да му Зевс да и вечну младост, тако да је он, временом све више старио, и постао сасушен излапели старац који се једва држао на ногама. Поред тога толико је много причао да се то причање претворило у неподношљив звук. како је време пролазило он се све више савијао и на крају се скроз скврчио и смањио, тако да се претворио у цврчка.
Са Титоном Еос је имала два сина — Ематиона и Мемнона. Први син Еос није постигао неку велику славу и није се много истицао, али је зато Мемнон био један од најславнијих јунака Тројанског рата. Мемнон је, у правом тренутку притекао у помоћ свом стрицу Пријаму, а након смрти Пријамова сина Хектора постао је, због својих врлина, своје снаге и храбрости, врховни заповедник тројанске војске. Није прошло много времена од тога, а Мемнон је погинуо је у двобоју с грчким јунаком Ахилом.
После смрти свога сина, неутешна Еос је, у великом болу проливала сузе — које се на земљи свакога дана показују као роса.
О Еос
[уреди | уреди извор]Богиња Еос је приказивана као лепа млада жена одевена у одело шафранове боје, која свакога јутра израња из Океана да људима донесе светло новог дана.
Епитети који су јој приписивани су били "ружинпрст" или "рађањејутра", а приказивана је са великим крилима, обично на колима које вуку бели или ружичасти крилати коњи.
Богињи Еос Грци нису придавали посебне почасти јер се јутро рађа само, без људске помоћи и није га подребно призивати, а само по себи нити је људима ни корисно ни штетно.
Управо је симболично, иако је посреди случај, да је руска крстарица, која је својим пуцањем објавила свитање нове епохе у историји човечанства, носила име богиње свитања Ауроре.
Еос у уметности
[уреди | уреди извор]Од великог броја античких слика са ликом Еос најзначајнија је Дурисова Еос тугује над мртвим сином Мемноном, насликана на чаши, отприлике 490. до 480. године пре нове ере (данас се налази у париском Лувру). Од дела из новијег доба то су слике с ликом Ауроре од Guercina, у римској Вили Лудовиси (1621—1623) и у палати Pallavicini-Rospigliosi G. Renija (1613—1614), те слике Аурора и Кефал од N. Poussina, из 1630. године (у лондонској Народној галерији) и Аурора буди Луну, L. Silvester млађи из 1715. године. Од кипова се посебно издвајају два славна Микеланђелова Аурора, у гробници Lorenca di Medici у Фиренци (око 1520) и Родинова Аурора с титаном (која се налази у Родиновом музеју у Паризу). Од музичких дела издваја се опера аутора E. T. A. Hoffmann из 1811. године, под насловом Аурора.
Литература
[уреди | уреди извор]- Vojtech Zamarovský: Junaci antičkih mitova, Leksikon grčke i rimske mitologije. Školska knjiga — Zagreb 1985.