Пређи на садржај

Бони и Клајд (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Бони и Клајд
Филмски постер
Изворни насловBonnie and Clyde
Жанркриминалистички филм
биографски филм
драма
РежијаАртур Пен
СценариоДејвид Њумен
Роберт Бентон
ПродуцентВорен Бејти
Главне улогеВорен Бејти
Феј Данавеј
Мајкл Џ. Полард
Џин Хекман
Естел Парсонс
МузикаЧарлс Строус
Директор
фотографије		Бернет Гафи
МонтажаДеде Ален
Продуцентска
кућа		Warner Bros. Pictures
ДистрибутерWarner Bros.-Seven Arts
Година1967.
Трајање111 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
IMDb веза

Бони и Клајд (енгл. Bonnie and Clyde) је амерички биографски Техниколор неоноар филм из 1967. године, који је режирао Артур Пен, са сценаријом Дејвида Њумана и Роберта Бентона,[1] базиран на животу и смрти америчких криминалаца Клајда Бероуа и Бони Паркер.[2] Насловне улоге тумаче Феј Данавеј и Ворен Бејти.

Смештен током Велике депресије и познат по свом крвавом крају и одраслом приступу тематици злочина у Америци, Бони и Клајд се сматра семиналним филмом америчког канона и, заједно са филмовима Дипломац и Голи у седлу, једним од зачетника Новог Холивуда.[3][4][5] Реакције савремених критичара биле су претежно негативне, делом као реакција на насиље које је приказано на филму. Упркос томе, филм је био номинован за десет Оскара од којих је касније освојио два, Оскара за најбољу споредну глумицу и Оскара за најбољу фотографију.[6][7][8]

Мишљења данашњих критичара су универзално позитивна и Бони и Клајд се сматра једним од најбољих филмова свих времена.[9][10]

Радња

[уреди | уреди извор]
 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Године 1934 у Тексасу, у доба Велике депресије, конобарица Бони Паркер (Феј Данавеј) упознаје ситног криминалца Клајда Бероуа (Ворен Бејти), када он неуспешно покуша да украде аутомобил Бонине мајке. Неимпресионирана Клајдовим високим причама о његовом криминалном животу, Бони изазива Клајда да употреби његов пиштољ, што овај и чини, пљачкајући бакаларницу пред њом. Након пљачке, Бони и Клајд беже са места злочина, након чега Бони покушава да иницира сексуални однос, али је Клајд одбија, признајући јој да је импотентан. Незадовољна својим монотоним животом на ивици сиромаштва, Бони одлучује да се придружи Клајду у будућим пљачкама, надајући се да ће успети да се обогати са њим.

Њих двоје почињу да пљачкају продавнице и банке, а убрзо им се придружује и дечак К. В. Мос (игра га Полард) који постаје члан банде Бони и Клајда.[11] После неког времена придружују им се Клајдов брат Бак (које игра Хекман) и његова супруга Бланш (коју глуми Парсонс), која се једина противи таквом животу. Убрзо, чланови банде Бероу постају познати, а полиција их непрестано јури, али увек успевају да побегну. Међутим, једном упадају у замку и Бак је смртно погођен у пуцњави, док је Бланш тешко рањена и ослепљена. Иако успевају да побегну, сутрадан их полиција проналази и Бак је убијен у пуцњави, Бланш је заробљена, док су Бони и Клајд рањени у руке. Мос их води у кућу свог оца, који не жели да његов син живи таквим животом. У међувремену, током испитивања Бланш, полиција сазнаје Мосов идентитет и његов отац се слаже са полицијом да преда Бони и Клајда. Када Бони, Клајд и Мос оду у куповину у град, Мос се крије и враћају се његовој кући без њега. Иначе, дочекује их Мосов отац и увлачи их у замку, где полиција убија Бони и Клајда током заседе, у близини Гибсланда, Бјенвил, Луизијана.[12]

Улоге

[уреди | уреди извор]

Главне улоге

[уреди | уреди извор]

Споредне улоге

[уреди | уреди извор]

Кастинг

[уреди | уреди извор]

Ворен Бејти у почетку није имао намеру да тумачи насловну улогу Клајда Бероуа. Бејти је откупио сценарио филма од његових писаца Дејвида Њумана и Роберта Бентона и тиме постао извршни продуцент филма.[16] За улогу Клајда, Бејти је желео да кастује кантаутора Боба Дилана, док је за улогу Бони Паркер, желео да кастује своју старију сестру, глумицу Ширли Маклејн.[17][18] Поред Ширли, за улогу Бони су још разматране Су Лајон, Керол Линли, Џејн Фонда, Тјуздеј Велд, Шерон Тејт, Ен-Маргрет, Шер и Натали Вуд.[19] Бејти је на крају кастован у улогу Клајда због притиска продуцената из продуцентске и дистрибутивне куће Warner Bros. (предвођених од стране Џека Ворнера) који су сматрали да би Бејти привукао већу пажњу као водећи глумац него као продуцент, позивајући се на његове раније холивудске успехе као што је филм Сјај у трави.[20]

У ужи избор за улогу Бони Паркер су ушле Натали Вуд, Лезли Керон, Тјуздеј Велд и Су Лајон. Када је био кастован у улогу Клајда, Бејти је желео да Натали Вуд тумачи Бони, желећи да истовремено обнови романсу између њих двоје која се развила током снимања филма Сјај у трави али која се окончала убрзо након тога. Међу противницима овог кастовања нашли су се продуценти куће Warner Bros, Артур Пен и режисер Сидни Полак који је у то време сарађивао са Вудовом на филму Проклети посед.[21]

Лезли Керон је била у вези са Бејтијем у време кастовања филма. Њена немогућност да глуми Бони Паркер је довела до њиховог раскола. Тјуздеј Велд је замало кастована као Бони, али је била трудна и није могла да снима дуго по тексашкој врућини.[22]

Су Лајон се прославила пар година раније у насловној улози Лолите у филму режисера Стенлија Кјубрика, и била је избор продуцената компаније Warner Bros. пре него што је Феј Данавеј препоручена од стране Артура Пена, који ју је приметио пар година раније док је глумила у представи Хоганова коза.[23] Пен је успео да убеди Бејтија и продуценте из Ворнера да је Феј савршена за улогу Бони када је од Елиота Силверстина добио, у том тренутку необјављене, кадрове из филма Дешавање. Кастовању Данавејове су се противили сценаристи филма Њуман и Бентон.[24] Данавејова је била кастована под условом да изгуби једанаест килограма за ту улогу.[25] Улога Бони Паркер је била њена прва велика филмска улога.[26]

Улога таоца Јуџина Гризарда била је филмски деби глумца Џина Вајлдера.[27][28] Мајкл Џ. Полард и Џин Хекмен били су препоруке режисера Артура Пена. Пен је био упознат са Полардом због његове улоге у филму Руси долазе, Руси долазе Нормана Џуисона, а са Хекменом због његове улоге у филму Лилит о којој је рекао да је била: „једна од ретких добрих ствари у вези тог филма”.[29]

О постави филма, Естел Парсонс, која је тумачила улогу Бланш Бероу, рекла је:

„Мој утисак је био да су ово били људи којима просто није ишло. Мање-више је било као да смо снимали независни филм. Мислим, Џин није имао нешто много улога, ја никад нисам снимала филм раније, Ворен и Артур су радили онај филм Мики један тако да и њима није нешто ишло... и Феј није била ни у чему пре, барем ни у чему што су људи видели.”[30][31]

Настанак

[уреди | уреди извор]

Писање и продаја сценарија

[уреди | уреди извор]

Сценарио за филм Бони и Клајд написали су писци Дејвид Њуман и Роберт Бентон и он је био њихов дебитантски рад. Њуман и Бентон су се упознали почетком шездесетих година двадесетог века док су обојица радили за магазин Есквајер (енгл. Esquire), Њуман као уредник магазина,[32] а Бентон као уметнички директор.[33] Двојац је одлучио да се посвети писању сценарија након што су заједно погледали филм До последњег даха, дебитантски рад Жан-Лика Годара.[34] Поред Годара, инспирације за писање сценарија били су филмови Франсое Трифоа који су били део Француског новог таласа и филмови америчких режисера Орсона Велса, Хауарда Хокса и Џона Форда.[35][36][37]

Писању сценарија је претходио чланак у магазину Есквајер, Нова сентименталност (енгл. The New Sentimentality), написан од стране Њумана и Бентона, који је као свој циљ имао да сажме промену културе шездесетих и настанак контракултуре (делом као реакција на насиље Вијетнамског рата) као и њен утицај на популарне медије.[38][39] Током истраживања за овај чланак, Њуман и Бентон су налетели на књигу Дани Дилинџера (енгл. The Dillinger Days) која је, поред текста о Џону Дилинџеру садржала и кратки текст о Бони и Клајду.[40][41] Сматравши да Бони и Клајд представљају добар пример контракултуре и „Нове сентименталности”, Њуман и Бентон су их изабрали да буду протагонисти свог првог филма.[42][43] Бентон, који је одрастао у Тексасу тридесетих година двадесетог века је о избору јунака рекао:

„Сви су знали некога ко их је упознао или видео, и деца су ишла на журке за Ноћ вештица обучени као Бони и Клајд. Они су били велики, велики народни хероји.”[44][45]

О темама које су присутне у сценарију, Бентон је рекао: „[филм је био] у ствари о Вијетнаму... у ствари о Лију Харвију Освалду, у ствари о бруталности полиције.”[46][11] Жељени тон филма, Бентон и Њуман су постигли слушајући америчку кантри песму Foggy Mountain Breakdown, која је касније искоришћена за музику филма.[47]

У фебруару 1966. године, Ворен Бејти је постао заинтересован за сценарио филма Бони и Клајд и убрзо га је откупио од Бентона и Њумана за седам и по хиљада америчких долара. Његова компанија, Татира, је касније платила Бентону и Њуману 75 хиљада америчких долара за даљи сценаристички рад и допуне.[37]

Одабир режисера

[уреди | уреди извор]

Пошто су Бентон и Њуман били претежно под утицајем филмова Франсоа Трифоа при писању филма (велики утицај на тон филма Бони и Клајд били су Трифоови филмови Пуцајте на пијанисту и Жил и Џим[48]), и зато што су, по њиховим речима, креирали „амерички филм Француског новог таласа”, њихова прва жеља при одабиру режисера (и тиме индиректно и финансијера филма) био је Франсоа Трифо. Сценарио за филм је уручен Трифоу директно од стране Бентонове и Њуманове блиске пријатељице Хелен Скот која је предводила Канцеларију за француске филмове у Њујорку.[49] Трифо је био одушевљен сценаријом за филм али је морао да одустане од режије филма, делом због његовог незнања енглеског језика, делом због проблема са распоредом снимања за филм Фаренхајт 451.[50] Упркос томе, Трифо је предложио да се двојац обрати Жан-Лику Годару, и проследио му је њихов сценарио.[51][52] Трифо је касније, у интервјуу за француски магазин L'Express тврдио да су разлози за одбијање филма били другачији: „Сценарио је био добар, али уопште не мој тип. Чудно је то рећи, али ја не волим гангстере.”[53]

Годар је, слично његовом сународнику Трифоу, био одушевљен сценаријом за Бони и Клајд и имао је као свој циљ да режира филм. Годар се свидео Њуману и Бентону као други избор, али су се његовом запошљавању противили продуценти филма. Годар је коначно напустио пројекат након несугласице са продуцентима око локације снимања - он је желео да снима филм у Њу Џерзију зими, док су продуценти сматрали да је неопходно снимати филм лети у Тексасу.[52] Годар је одустао од режије филма одбрусивши продуцентима: „ја причам о филмовима, ви причате о прогнози. Довиђења.”[54][55]

Артур Пен, једини амерички избор Њумана и Бентона и коначни режисер филма, одбио је снимање филма два пута пре него што је на крају коначно попустио.[56] Када је Пен први пут одбио филм, Бејти је понудио режију филма, између осталог и Вилијаму Вајлеру, Сиднију Полаку и Џону Шлесинџеру.[57]

Пен се придружио раду на филму по препоруци Ворена Бејтија са којим је сарађивао раније на филму Мики један, под условом да му Њуман и Бентон дозволе да направи неке измене на тексту филма.[58][59] О томе је рекао:

„Сценарио за Бони и Клајд је био веома комплетан, веома довршен, од самог старта. [...] Међутим, питао сам сценаристе да раде на њему са мном, као што то обично чиним, и да начине велики број промена, што су прихватили. И заправо су интегрисали моје идеје у њихов сценарио толико добро да је, као са Леворуким револверашем, сарадња између мене и сценариста била јако стварна.”[60]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Бони и Клајд је скоро у целости снимљен у Тексасу. Једине сцене снимљене у студију, биле су сцене у колима, које су снимљене у студију копманије Warner Bros. користећи систем „позадинске пројекције” (енг. rear-projection). Овај систем је симулирао изглед аутомобила у покрету, пројектовањем покретних слика на прозоре аутомобила. Ворен Бејти је у почетку желео да филм буде снимљен у црно-белом као његов претходни филм Мики један али је Џек Ворнер одбио тај предлог и филм је снимљен у боји.[61]

Климакс филма, у којем Бони и Клајд бивају убијени од стране полиције, је снимљен четири пута у четири различите брзине. Прва камера је снимала са 24, друга са 48, трећа са 72 и четврта са 96 фрејма у секунди. О овом необичном начину снимања, режисер филма Артур Пен је рекао: „Постоји тренутак у смрти када тело не функционише више, [...] када оно постаје објекат, [...] одвратна лепота. То је био аспекат који сам желео да добијем.”[62][63]

Критика и пријем

[уреди | уреди извор]

Бони и Клајд је био екстремно контроверзан филм када је први пут објављен и поделио је критичко мишљење. Са једне стране, критичари су сматрали да је филм одличан римејк старих гангстерских филмова компаније Warner Bros. који су га инспирисали (као што су били филмови Лице са ожиљком и Анђели гарава лица), док су са друге сматрали да је ексес секса и насиља био превише екстреман за просечног гледалаца.[64]

Критичарка Полин Кејл га је описала као: „најамеричкији филм од Манџурског кандидата.”[65]

Награде

[уреди | уреди извор]

Листа значајнијих награда које је филм освојио, или за које је био номинован:

Награда Категорија Номиновани Резултат
Награда Оскар[66] Награда Оскар за најбољи филм Ворен Бејти (продуцент) Номинација
Награда Оскар за најбољег режисера Артур Пен Номинација
Награда Оскар за најбољег глумца у главној улози Ворен Бејти Номинација
Награда Оскар за најбољу глумицу у главној улози Феј Данавеј Номинација
Награда Оскар за најбољег глумца у споредној улози Џин Хекмен Номинација
Мајкл Џ. Полард Номинација
Награда Оскар за најбољу глумицу у споредној улози Естел Парсонс Освојено
Награда Оскар за најбољи оригинални сценарио Роберт Бентон и Дејвид Њуман Номинација
Награда Оскар за најбољу сценографију Барнет Гафи Освојено
Награда Оскар за најбољу костимографију Теадора ван Ранкл Номинација
Награде Америчког удружења филмских монтажера[67] Најбоље монтажирани дугометражни филм Диди Ален Номинација
Награде Бодил[68] Награда Бодил за најбољи неевропски филм Бони и Клајд (Артур Пен) Освојено
Награде БАФТА[69] Награда БАФТА за најбољи филм Номинација
Награда БАФТА за најбољег страног глумца Ворен Бејти Номинација
Награда БАФТА за најобећавајућег почетника у главној улози Феј Данавеј Освојено
Мајкл Џ. Полард Номинација
Награде Давид ди Донатело[70] Најбољи страни глумац Ворен Бејти Освојено
Најбоља страна глумица Феј Данавеј Освојено
Награде Америчког удружења режисера[71] Награда за изузетно умеће у пољу режије Артур Пен Номинација
Награде Едгар Алан По Награда за најбољи сценарио Дејвид Њуман Номинација
Награде Златни глобус[72] Златни глобус за најбољи играни филм (драма) Бони и Клајд Номинација
Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма) Ворен Бејти Номинација
Златни глобус за најбољу главну глумицу у играном филму (драма) Феј Данавеј Номинација
Златни глобус за најбољег споредног глумца у играном филму (драма) Мајкл Џ. Полард Номинација
Златни глобус за најбољег режисера Артур Пен Номинација
Златни глобус за најбољи сценарио Дејвид Њуман и Роберт Бентон Номинација
Златни глобус за најобећавајућег почетника у играном филму Мајкл Џ. Полард Номинација
Награде Златна филмска трака Златна филмска трака за најбољи звук у играном филму Освојено
Награде Греми[73] Награда Греми за најбољу оригиналну музику написану за дугометражни филм или телевизијски специјал Чарлс Строус Номинација
Награде Лорел[74] Најбоља акциона драма Освојено
Најбољи женски драмски перформанс Феј Данавеј Освојено
Најбољи мушки драмски перформанс у споредној улози Мајкл Џ. Полард Номинација
Најбољи женски драмски перформанс у споредној улози Естел Парсонс Номинација

Пласирања на листама Америчког филмског института

[уреди | уреди извор]

Бони и Клајд се појавио неколико пута на листама Америчког филмског института. Филм се први пут појавио на листи 100 година АФИ-ја... 100 филмова (и поново на обнови листе за њену десетогодишњицу), а затим и на листама 100 година АФИ-ја... 100 трилера, 100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича, 100 година АФИ-ја... 100 хероја и негативаца , 100 година АФИ-ја... 100 реплика и АФИ-јевих 10 топ 10 (у жанру гангстерског филма).

Пласирања на листама најбољих филмова свих времена

[уреди | уреди извор]

Од свог објављивања, Бони и Клајд се пронашао на неколико листа најбољих филмова свих времена различитих магазина, веб-сајтова и критичара. Неке од тих листа су:

  • Entertainment Weekly - 48. место[81]
  • Time - нерангирана листа[82]
  • Total Film - нерангирана листа[83]
  • The Guardian (категорија најбољи крими филмови свих времена) - 11. место[84]
  • Entertainment Weekly (обновљена листа из 2013. године) - 4. место[85]
  • The Hollywood Reporter - 99. место[86]
  • Џејмс Бернардинели - 36. место[87]
  • Time Out - 99. место[88]
  • Роџер Иберт (за годину 1967.) - 1. место[89]

Остали успеси

[уреди | уреди извор]

Конгресна библиотека Сједињених Америчких Држава је 1992. године одабрала овај филм за Национални регистар филмова као „културолошки, историјски или естетски значајан".[90] Бони и Клајд се од 2003. године налази у годишњаку 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш.[91]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Карактер Кларенса Моса био је композит базиран на двема фигурама из стварног живота, криминалцима В. Д. Џоунсу и Хенрију Метвину који су били чланови банде Клајда Бероуа

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Newman 1998, стр. 6.
  2. ^ Biskind 2022, стр. 23.
  3. ^ Estrada, Stephanie (2012-11-04). „Bonnie and Clyde (1967)”. The Young Folks (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-03. 
  4. ^ Friedman 2000, стр. 1.
  5. ^ Segaloff, Nat (2011). Arthur Penn: American Director. Сједињене Америчке Државе: University of Kentucky Press. стр. 141. ISBN 978-0-8131-2976-1. 
  6. ^ Maširević 2008, стр. 110.
  7. ^ „FilmAffinity”. FilmAffinity (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-04. 
  8. ^ „BONNIE AND CLYDE: Rethinking the Oscars”. The Cinessential (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-04. 
  9. ^ „100 Best Movies of the Past 10 Decades: Bonnie and Clyde (1967)”. Time (на језику: енглески). 2023-07-26. Приступљено 2023-11-04. 
  10. ^ „Bonnie and Clyde is ranked 80th”. The Greatest Films (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-04. 
  11. ^ а б Maširević 2008, стр. 105.
  12. ^ Hirschfield 1967.
  13. ^ Newman 1998, стр. 34 - 35.
  14. ^ Friedman 2000, стр. 200.
  15. ^ Зеленовић, Ђорђе (август 2017). „Великани светског филма: Ворен Бити” (PDF). Кинотека. 06 - 07 - 08: 32. 
  16. ^ Biskind 2022, стр. 28 - 29.
  17. ^ „Warren Beatty Reveals Surprising Superstar He Replaced In 'Bonnie and Clyde'”. HuffPost UK (на језику: енглески). 2017-04-21. Приступљено 2023-11-07. 
  18. ^ Harris 2008, стр. 153.
  19. ^ Mell, Eila (2005). Casting Might-Have-Beens: A Film by Film Directory of Actors Considered for Roles Given to Others. Сједињене Америчке Државе: MacFarland & Company. стр. 40. ISBN 9780786420179. 
  20. ^ Friedman 2000, стр. 13.
  21. ^ Harris 2008, стр. 214.
  22. ^ Konda, Kelly (2017-03-01). „Looking Back: Warren Beatty and Faye Dunaway “Did Not Get Along During Bonnie and Clyde””. We Minored in Film (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-07. 
  23. ^ Hunter 1986, стр. 38.
  24. ^ Newman 1998, стр. 167.
  25. ^ Dunaway 1995, стр. 58.
  26. ^ Friedman 2000, стр. 151.
  27. ^ Friedman 2000, стр. 26.
  28. ^ Bergan, Ronald (2016-08-29). „Gene Wilder obituary”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-11-05. 
  29. ^ Segaloff, Nat (2011). Arthur Penn: American Director. Сједињене Америчке Државе: University of Kentucky Press. стр. 151. ISBN 978-0-8131-2976-1. 
  30. ^ Harris 2008, стр. 213.
  31. ^ Biskind 2022, стр. 45.
  32. ^ Friedman 2000, стр. xii.
  33. ^ Harris 2008, стр. 17.
  34. ^ Friedman 2000, стр. 80.
  35. ^ Friedman 2000, стр. 9 - 10.
  36. ^ Newman 1998, стр. 13.
  37. ^ а б Biskind 2022, стр. 36.
  38. ^ Benton, David Newman,Robert. „The New Sentimentality | Esquire | JULY 1964”. Esquire | The Complete Archive (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-12. 
  39. ^ „Purveyors of New Sentimentality | Esquire | JULY 1964”. Esquire | The Complete Archive (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-12. 
  40. ^ Friedman 2000, стр. 10.
  41. ^ Totland, John (1965). The Dillinger Days. Сједињене Америчке Државе: Mayflower Paperback. 
  42. ^ Newman 1998, стр. 14.
  43. ^ Harris 2008, стр. 18 - 19.
  44. ^ Biskind 2022, стр. 37 - 38.
  45. ^ Goldstein, Patrick (24. август 1997). „Blasts from the Past”. Los Angeles Times. 
  46. ^ Slocum 2001, стр. 70.
  47. ^ Biskind 2022, стр. 35.
  48. ^ Newman 1998, стр. 15.
  49. ^ Newman 1998, стр. 15 - 16.
  50. ^ Friedman 2000, стр. 156.
  51. ^ Newman 1998, стр. 23.
  52. ^ а б Friedman 2000, стр. 11.
  53. ^ Truffaut, François (2008). François Truffaut : interviews. Џексон, Мисисипи: University Press of Mississippi. ISBN 1934110132. 
  54. ^ Newman 1998, стр. 24.
  55. ^ „Arthur Penn et la Nouvelle Vague | Blow up - L'actualité du cinéma (ou presque) | Cinéma | fr - ARTE”. web.archive.org. 2015-01-05. Архивирано из оригинала 05. 01. 2015. г. Приступљено 2023-12-01. 
  56. ^ Segaloff, Nat (2011). Arthur Penn: American Director. Сједињене Америчке Државе: University of Kentucky Press. стр. 144 - 148. ISBN 978-0-8131-2976-1. 
  57. ^ Segaloff, Nat (2011). Arthur Penn: American Director. Сједињене Америчке Државе: University Press of Kentucky. стр. 143. ISBN 978-0-8131-2976-1. 
  58. ^ Newman 1998, стр. 24 - 26.
  59. ^ Friedman 2000, стр. 12.
  60. ^ Newman 1998, стр. 165.
  61. ^ Friedman 2000, стр. 25 - 26.
  62. ^ Maširević 2008, стр. 107-108.
  63. ^ Bouzeureau, Laurent (2000). Ultra Violent Movies. Њујорк: Citadel Press. стр. 7. 
  64. ^ Friedman 2000, стр. 255.
  65. ^ Kael, Pauline (1967-10-13). „The Frightening Power of “Bonnie and Clyde””. The New Yorker (на језику: енглески). ISSN 0028-792X. Приступљено 2023-12-06. 
  66. ^ „1968 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. www.oscars.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  67. ^ Meuel, David (2016). Women Film Editors: Unseen Artist of American Cinema. Сједињене Америчке Државе: MacFarland and Company. ISBN 1476662940. 
  68. ^ „1968 – Bodilprisen” (на језику: дански). Приступљено 2023-12-04. 
  69. ^ „Film in 1968 | BAFTA Awards”. awards.bafta.org. Приступљено 2023-12-04. 
  70. ^ „FilmAffinity”. FilmAffinity (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-04. 
  71. ^ „Awards / History / 1967”. www.dga.org. Приступљено 2023-12-07. 
  72. ^ „Golden Globes, USA (1968)”. IMDb. Приступљено 2023-12-07. 
  73. ^ „Charles Strouse | Artist | GRAMMY.com”. grammy.com. Приступљено 2024-03-02. 
  74. ^ „Laurel Awards (1971)”. IMDb. Приступљено 2024-03-02. 
  75. ^ „AFI’S 100 YEARS…100 MOVIES — 10TH ANNIVERSARY EDITION”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  76. ^ „AFI’s 100 YEARS…100 PASSIONS”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  77. ^ „AFI’s 100 YEARS…100 PASSIONS”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  78. ^ „AFI’s 100 YEARS…100 HEROES & VILLAINS”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  79. ^ „AFI’s 100 YEARS…100 MOVIE QUOTES”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  80. ^ „AFI’s 10 TOP 10”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-01. 
  81. ^ „The 100 Greatest Movies of All Time - Entertainment Weekly”. www.filmsite.org. Приступљено 2023-12-06. 
  82. ^ „Is Full List one of the All-TIME 100 Best Movies?”. Time (на језику: енглески). ISSN 0040-781X. Приступљено 2023-12-06. 
  83. ^ „100 Greatest Movies Of All Time | TotalFilm.com”. web.archive.org. 2013-12-22. Архивирано из оригинала 22. 12. 2013. г. Приступљено 2023-12-06. 
  84. ^ Clarke, Cath (2010-10-17). „Bonnie and Clyde: No 11 best crime film of all time”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-12-06. 
  85. ^ „The 100 All-Time Greatest Movies of All Time - Entertainment Weekly 2013”. www.filmsite.org. Приступљено 2023-12-06. 
  86. ^ Staff, T. H. R. (2014-06-25). „Hollywood’s 100 Favorite Films”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-06. 
  87. ^ Berardinelli, James. „Specials”. Reelviews Movie Reviews (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-06. 
  88. ^ „100 Best Movies of All Time That You Should Watch Immediately”. Time Out Worldwide (на језику: енглески). 2023-11-08. Приступљено 2023-12-06. 
  89. ^ Ebert, Roger. „The Best 10 Movies of 1967 | Roger Ebert | Roger Ebert”. https://www.rogerebert.com/ (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-06.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  90. ^ „Bonnie and Clyde”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Приступљено 2023-12-01. 
  91. ^ „1001 Movies You Must See Before You Die (All Editions Combined) - Page 13”. List Challenges. Приступљено 2023-12-01. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бони_и_Клајд_(филм)&oldid=28853944”