Битка код Златице
| Битка код Златице | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Српско-турски ратови | |||||||
 Средња Гора у Бугарској | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
.svg){kind=small} Краљевина Угарска Краљевина Пољска Српска деспотовина |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Владислав III Јанко Хуњади Ђурађ Бранковић |
Касим-паша Турахан-бег Исак-бег | ||||||
| Јачина | |||||||
|
|
| ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
|
| ||||||
Битка код Златице (бугарски: Битка при Златица) се одиграла 12. децембра 1443. године[1][2] између Отоманског царства и Српско-Мађарских трупа на простору данашње Бугарске. До битке је дошло код Златишког пролаза у близини града Златице на планини Балкан (Стара планина) која се тада налазила у саставу Османског царства. Нестрпљивост пољског краља и јачина зиме приморали су Хуњадија (фебруара 1444. године) да се врати кући, али не пре него што султанова моћ не буде потпуно сломљена у Босни, Херцеговини, Србији, Бугарској и Албанији.
Позадина
[уреди | уреди извор]Још 1440. године Јанко Хуњади је постао саветник од поверења и високо цењен као војник Пољског краља Владислава III. Хуњади је за сваја дела био награђен тако што бива унапређен у капетана Београдске тврђаве и задужен за вођење војних операцаија против турака. Краљ Владислав је одао признање Хуњадију за његове заслуге и даровао му имања у источној Угарској. Хуњади је веома брзо показао своје изванредне способности за управљање војском током одбране од турака са веома ограниченим средствима која су му стојала на располагању. Он је изашао као победник код Семендрије поразивши Исак-бега 1441. године, недалеко од Нагисбена у Трансилванији чиме су биле уништене отманске снаге и омогућило опоравак Угарске и њено поновно сизеренство над Влашком. У јулу 1442. године код Гвоздених врата поразио је велике турске снаге од 80 000 војника које је лично педводио румелијски беглербег Шахабедин. Ова победа од Хуњадија начинила једног од начувенијих турских непријатеља који се као такав прочуо широм хришћанске европе, што ће му касније послужити као мотивација за покретање похода 1443. под вођством краља Владислава, познате експедиције или Дуга кампања где се одиграла Битка код Ниша као један од битнијих операција у овом рати. У Хуњадијевој пратњи се током похода налазио Ђулијано Цезарини[3]. Битка се одиграла између мета Бован(у околини Алексинца) и Ниша 3. новембра 1443. године.[2] Османске снаге су предводили Касим-паша, беглербег Румелије, Турахан-бег и Исак-бег.[4] Након турског пораза, приликом повлачења својих снага Касим паша и Турхан-бег спалили су сва села између Ниша и Софије[5]. Отомански извори оправдавају османски пораз недостатком сарадње између турске војске на чијем челу се налазиловише различитих команданата[6].
Битка
[уреди | уреди извор]Све до битке на Златици крсташке снаге се нису сусреле са главнином отоманске војске, али су се сусреле са градским гарнизонима дуж пута за Хадрианопољ[7]. Само су код Златице наишли на снажан и добро организован отпор турске војске[7]. Јака зима и хладно време ишле су на руку турцима који су се бранили од крсташке војске[8]. Отоманским снагама је командовао Касим паша[9]. Красташи су имали намеру да наставе са напредовањем ка Хадрианопољу кроз шуме Средње Горе[9]. Када су стигли до Златице више нису били у стању да наставе са напредовањем, јер су им даљи пут препречиле велике отоманске снаге, време је било изузетно хладно, снабдевање храном и оружјем постало је отежано а положај хришћана још више су отежавали стални напади Касим паше[9].
Последице
[уреди | уреди извор]Након битке на Златици и накнадног повлачења крсташа, простор на коме се одиграла битка и његова околина били су потпуно уништени. Србија је била уништена, а Софија је уништена и спаљена, претворена у „црно поље” са својим околним селима која су се претворила у „црни угаљ”.[10] Од овог похода 1443. године једини који је успео да извуче неку корист био је српски деспот Ђурађ Бранковић[11]. Међутим, доку су марширали кући, српски део снага који је остао на зачељу, је из заседе поразио надолазеће турске снаге у бици код Куновице, где је Махмуд-бег, султанов зет и брат великог везира Чанадирлил Халил паше, био заробљен[12].
Историјски извори
[уреди | уреди извор]Међу историчарима постоје несугласице о томе које победник битке[13][14]. Према историчару Халилу Иналчику „İzladi ve Varna Savaşları (1443—1444) Üzerinde Gazavatnâme” непознатог аутора, је најпоузданији извор од свих отоманских хроника, о догађајима повезаним са битком код Златице и битке код Варне[15].
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Mellersh & Williams 1999, стр. 527
- ^ а б Setton, Hazard & Zacour 1990, стр. 270.
- ^ Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 25. ISBN 978-0-691-01078-6. „John Hunyadi accompanied by the cardinal-legate Giuliano Cesarini”
- ^ Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 25. ISBN 978-0-691-01078-6. „The combined host met Ottoman forces first on November 3, 1443, between the castle of Bolvan (near Aleksinac) and the city of Niš. Here Kasim Bey, then governor of Rumelia, Ishak Bey and other standard bearers were defeated”
- ^ Imber, Colin (2006). The Crusade of Varna, 1443—45. Aldershot ; Burlington (Vt.) : Ashgate, cop. стр. 16. ISBN 978-0-7546-0144-9. OCLC 470458159. Приступљено 1. 7. 2018. „In the course of their flight Kasim and Turahan burned all villages between Niš and Sofia.”
- ^ Imber, Colin (2006). The Crusade of Varna, 1443—45. Aldershot ; Burlington (Vt.) : Ashgate, cop. стр. 270. ISBN 978-0-7546-0144-9. OCLC 470458159. Приступљено 1. 7. 2018. „The Ottoman sources in general emphasize the disagreement and lack of cooperation between frontier Ottoman forces under Turakhan and sipahi army under Kasim”
- ^ а б Fine 1994, стр. 548
- ^ Stadtmüller, Georg (1988). Ungarn-Jahrbuch. Hase und Koehler Verlag. стр. 16.
- ^ а б в Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 25. ISBN 978-0-691-01078-6.
- ^ Boyar, Ebru; Fleet, Kate (2010). A Social History of Ottoman Istanbul. Cambridge University Press. стр. 25. ISBN 978-1-139-48444-2.
- ^ The Cambridge Medieval History Series volumes 1-5. Plantagenet Publishing. стр. 1728. GGKEY:G636GD76LW7.
- ^ Imber, Colin (2007). „Introduction”. The Crusade of Varna, 1443—45 (PDF)
|format=захтева|url=(помоћ). Ashgate Publishing. стр. 9—31. ISBN 978-0-7546-0144-9. Текст „ access” игнорисан (помоћ) - ^ Palabiyik, Mustafa Serdar (2012). „The Changing Ottoman Perception of War: From the Foundation of the Empire to its Disintegration”. Ур.: Plaw, Avery. The Metamorphosis of War. New York, United States of America. стр. 129.
- ^ T. C. F. Hopkins (2007). Empires, Wars, and Battles. New York, United States of America. стр. 207.
- ^ Blagojević, Božidar (1984). Zbornik radova sa naučnih skupova u Negotinu i Kladovu povodom obeležavanja 170 godina od pogibije Hajduk-Veljka Petrovića i 150 godina oslobođenja od Turaka. Izd. Međuopštinska konferencija SSRN Zaječar, Balkanološki institut SANU. стр. 35.
Литература
[уреди | уреди извор]- Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 25. ISBN 978-0-691-01078-6. „John Hunyadi accompanied by the cardinal-legate Giuliano Cesarini”
- Stadtmüller, Georg (1988). Ungarn-Jahrbuch. Hase und Koehler Verlag. стр. 16.
- Mellersh, H. E. L.; Williams, Neville (1999). Chronology of World History. ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-155-7.
- Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W.; Zacour, Norman P. (1990). A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-10744-4.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
