Пређи на садржај

Арета (мученик)

С Википедије, слободне енциклопедије
Свети мученик Арета

Свети мученик Арета је хришћански светитељ и мученик, који је пострадао за веру Христову са још преко 4000 хришћана у 6. веку.

Био је градоначелник града Наџрана у јужној Арабији. 523. године Јеврејски вођа Ду Нувас, по предању је, опколио хришћански град Наџран, и поручи грађанима, да ће их побити ако се не одрекну Христа. Грађани Наџрана су затворили градскер капије и дуго одолевали нападима.

Након тога Јеврејски вођа Ду Нувас је обећао грађанима Наџрана, да им ништа неће учинити ако му отворе градске капије, и пусте га да уђе и узме данак и да ће се потом одмах удаљити. Хришћани су поверовали и отворили капије. Тада се десио стравични покољ где је страдао Арета са свима свештеницима и око 4.000 грађанима Наџрана.

Чувши за ово византијски цар Јустин I затражио је од Етиопског цара Елезвоја, да крене на Ду Нуваса с војском и освети невину хришћанску крв. Елезвој је послушао Јустина, напао је Ду Нуваса, поразио га је, убио га и растурио његову војску.

Православна црква помиње светог Арету и 4.000 Негранских мученика 24. октобра по јулијанском календару.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Према неким наводима средњовековних историчара, који се односе на причу Јована Ефеског, Ду Нувас, који је прешао у јудаизам, објавио је да ће прогонити хришћане који су живели у његовом краљевству јер су прогнали његову браћу по вери (припаднике јудаизма) у својим краљевствима. Писмо које је написао Симон, епископ Бет Аршама, 524, говори о прогону Ду Нувас-а (овде се зове Димнон) у Наџрану (модерни Ел-Укдуд у Саудијској Арабији).[2] Прогањање описује и осуђује сам Куран (сура LXXXV:4-8). Посебно призната хипотеза међу научницима говори да је уместо испољавања јасне воље народа владар Химјарита решио да не отплати јак дуг који је уговорио према хришћанској заједници Наџрана, цинично елиминишући своје повериоце.[3].

Према савременим изворима, Ду Нувас (након што је преузео химјаритски престо око 518.) напао је гарнизон Аксумитског краљевства (углавном хришћанских монофизита) у Зафару, освајајући град и запаливши њихове цркве. Онда се преселио у Наџран, хришћанско упориште и Аксумита. Након што му се града предао, он је масакрирао његове становнике који нису одустали од своје вере. Процене масакра говоре о око 20.000 жртава, чак и ако је процена претерана.

Ду Нувас је затим писао писмо краљу Лахмида Ел Мундиру из Ал-Хире и цару Каваду I од Персије, обавјештавајући их о догађају и позивајући их на исто начине према хришћанима који су живели у њиховим доменима, и када је стигло посланство из Константинопоља које је тражло да се склопи мировни споразум између Византијског царства и Ал-Хире, Ел Мундир је открио садржај Ду Нувасовог писма византијским амбасадорима који су остали ужаснути његовим садржајем. Вест о масакру се брзо проширила на суседна царства до Византије и Сасанида, док су они који су преживели покољи пронашли гостопримство код византијског цара Јустина I, од кога су тражили да се освети за те хришћанске мученике (Мартири Хомерити мартирологи или "мученици Химјарити" ).

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Irfan Shahid, The Martyrs of Najran: new documents, (Subsidia hagiographica; 49), Société des Bollandistes, Bruxelles 1971.
  • R. Fulton Holtzclaw, The Saints go marching in: a one volume hagiography of Africans, or descendants of Africans, who have been canonized by the church, including three of the early popes, Shaker Heights, OH: Keeble Press, 1980.
  • Vincent J. O'Malley (2001). Saints of Africa. Huntington. ISBN 978-0-87973-373-5. .
  • Alessandro Bausi e Alessandro Gori (2006). Tradizioni orientali del ‘Martirio di Areta'. La prima recensione araba e la versione etiopica. Edizione critica e traduzione. Presentazione di Paolo Marrassini (Quaderni di Semitistica; 27), Dipartimento di Linguistica, Università degli Studi, Firenze. ISBN 978-88-901340-8-1. 
  • Detoraki, Marina (2007). Le martyre de saint Aréthas et de ses compagnons (BHG 166). édition critique, étude et annotation Marina Detoraki, traduction par Joëlle Beaucamp, appendice sur les versions orientales par André Binggeli, (Travaux et mémoires du Centre de recherche d'histoire et civilisation de Byzance. Monographies; 27), Association des amis du Centre d'histoire et civilisation de Byzance, Paris. ISBN 978-2-916716-09-1. 
  • Le massacre de Najrân. Religion et politique en Arabie du Sud au VIe siècle, sous la direction de Joëlle Beaucamp, Françoise Briquel-Chatonnet et Christian Robin, Association des amis du Centre d'histoire et civilisation de Byzance, Paris 2007.
  • Juifs et chrétiens en Arabie aux Ve et VIe siècles regards croisés sur les sources, édité par Joëlle Beaucamp, Françoise Briquel-Chatonnet et Christian Julien Robin, (Travaux et mémoires du Centre de recherche d'histoire et civilisation de Byzance. Monographies; 32), Association des amis du Centre d'histoire et civilisation de Byzance, Paris 2010

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Пролог 24. октобар[мртва веза]
  2. ^ La lettera di Simone è inclusa nella Parte III della Cronaca di Zuqnin, tradotta da Amir Harrack (Toronto: Pontifical Institute of Medieval Studies) (1999). стр. 78-84.
  3. ^ Claudio Lo Jacono, Storia del mondo islamico (VII-XVI secolo) 1. Il Vicino Oriente, Torino, Einaudi, 2003.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арета_(мученик)&oldid=27842896”