Пређи на садржај

Андреј Шагуна

С Википедије, слободне енциклопедије
Митрополит Андреј Шагуна
Митрополит Андреј Шагуна

Андреј (световно Анастасије Шагуна, рум. Anastasiu Șaguna, мађ. Siaguna Anasztáz[1], нем. Anastasius Freiherr von Schaguna[2]; Мишколц, 20. децембра/1. јануар 1809-1873, Сибињ) православни црквени великодостојник, први епископ обновљене румунске Сибињске митрополије

Биографија

[уреди | уреди извор]

Анастасије Шагуна је порумуњени Цинцарин[3], син Наума Шагуне и Анастасије из Мишколца. Шагуне иначе воде порекло из места Грабово у Албанији.[4] Имао је он још брата и сестру. Школовао се у гимназији у Сремским Карловцима и на богословији у Вршцу (1829-1832). Студирао је у међувремену и правне науке у Пешти.

Рано се определио за калуђерски живот, спремајући за високе положаје у клиру, са намером да изврши одређену мисију. Помиње се у списковима пренумераната српских књига између 1830-1835. године у манастиру Хопово Анастасије, као искушеник и пренумерант.[5] У Вршцу је 1831. године Анастасије Шагуна клирик друге године тамошње трогодишње Богословије.[6] Карловачки митрополит Стефан Стратимировић је позвао "енергичног и интелигентног" Анастасија, свршеног вршачког клирика да дође у Сремске Карловце и прими се професорске катедре на богословији. Постриженик је 1833. године манастира Гргетега, када добија монашко име Андреј, а касније и његов архимандрит. Купио је претплатом у то време као јерођакон хоповски Стаматовићеву књигу "Млади Сербљин у свемирном царству". Била је то једна у низу књига коју је узео побожни "Румун", који се "подвизавао" међу Србима на Фрушкој гори. Јеромонах Андреј Шагуна је 1832-1842. године био предавач у Карловачкој богословији и конзисторијални нотар.[7] Предавао је у богословији, мада није знао довољно добро да говори српски језик; тек касније је научио. Саставио је Шагуна као архиђакон и конзисторијални бележник 1836. године дело "Наставленије свјашченству при благословенији браков".[8] Године 1840-1841. Шагуна је протосинђел и администратор манастира Јазак. Постао је новембра 1842. године протосинђел Шагуна архимандрит хоповски[9], а истовремено он је најстарији учитељ у богословији у Вршцу и надзиратељ епископске резиденције у том граду.[10] Према загребачком календару за 1846. године Шагуна је тада (до 26. јула 1846) титуларни архимандрит манастира Ковиља. Напредовање по црквеним позицијама у Карловачкој митрополији искористио је као шансу да се истакне и наметне као вођа, међу Румунима у Трансилванији.

Ердељски митрополит

[уреди | уреди извор]

Када је 17. октобра 1845. године умро Трансилванијски епископ Василиј Мога, постављен је Андреј Шагуна за администратора.[11] Именован је 1848. године као дотадашњи викар, за румунског грчко-источног владику Сибињске митрополије. Од тада је кренуо да ствара румунску митрополију, по угледу на Карловачку (српску), која би објединила све православне Румуне у аустријском царству. Наводно је то последица међусобног непријатељства између патријарха Рајачића и епископа Шагуне. Деловао је он врло вешто и без готово икаквог отпора одвојио Румуне од православних Срба. Живећи деценијама међу Србима добро је простудирао њихове мане и слабости, притом потајно деловао. Искористио је подвојеност у српским редовима (клеру) и смрт патријарха Јосифа Рајачића, који се одлучно супротстављао црквеном сепаратизму, да енергичним деловањем оствари идеју јасно изражену још 1818. године. То црквено раздвајање довело је до националног а за последицу има најинтензивнију румунизацију, разбуктали шовинизам и мучну поделу имовине, међу којима и старих српских задужбина. Деловао је од 1848. године румунски владика енергично али корак-по-корак; сталним захтевима упућеним држави јачао је румунске позиције. Те 1848. године су Румуни на народној скупштини у Лугошу јавно тражили да се прекине потчињавање српској јерархији.[12] Успео је на народном сабору у Блажу, на којем су учествовали и унијати, да буде изабран за главног заступника румунских интереса, пред аустријским царем. Имао је у свом подухвату већ тада велику потпору, али је само у односу са Србима питомо, перфидно наступао. Он је 1856. године тражио да се промени назив "грко-несједињени" са "грчко-источни". Сметало му је и што га називају Сибињски владика, уместо Ердељски.[13] Али 1852. године изашла је из штампе у Бечу, на немачком језику непознатог аутора једна књига у којој је писано против Шагуне. Анонимни аутор је у памфлету указивао на Шагунино штетно деловање по православно јединство и интересе Срба у Аустрији. Жалио се зато он српском патријарху Рајачићу зашто га није заштитио од клевета и спречио растурање те књиге у Новом Саду и Карловцима, међу српском публиком. Епископ карловачки Евгеније Јовановић, Шагунин пријатељ и истомишљеник је у свом писму патријарху Рајачићу тврдио: Шагуна је један поштен епископ и човјек, а ви добро знате да от његова мановенија зависе један милион Романа, који би данас нашој цркви леђа окренули да ин он не држи.[14] Била је то уцена, чак из реда српских епископа који су потпали под његов утицај, и чинили некакву неформалну Шогунину интересну групу у Карловачкој митрополији.

Од 1864. године Андреј Шагуна је Митрополит Ердељеске митрополије, са седиштем у Сибињу. Одлуком аустријског цара 24. децембра 1864. године престала је вековна јурисдикција карловачких митрополита у Ердељу. Основана је декретом 29. децембра 1864. године одељена и самостална митрополија грчко-источна (православна) румунска.[15] Шагунина "политика" довела је до изласка заједно са Ердељом и мешовитих Арадске и Карансебешке епархије из канонског јединства са Карловачком митрополијом. У свом меморандуму који је поднео 1. априла 1865. године царском министарству у Бечу, тражио је румунски митрополит да се Румунима уступе православни манастири Ходош и Св. Ђурађ на Брзави. Браћа српски епископи су га за дивно чудо подржали у тој по свему отимачини, али то правно није било могуће извести тада. Српски јерарски су такође без великог отпора признали одвајање Румуна, на своју и народну штету, које је тако постало и канонско.

Неуморни Шогуна је 4. новембра 1861. године изабран за председника румунског "Друштва за потпомагање књижевности и кулутуре" у Сибињу. За градњу нове саборне цркве у Сибињу затражио је помоћ по целој Аустрији, и Срби су нештедимице дали (велики број црквених општина се одазвао) неколико хиљада форинти, у ствари за учвршћење нове румунске јерархије у Ердељу. Сибињу некада српском битном месту, као сада новом културно-верско-националном центру Румуна, је касније митрополит Андреј основао први трогодишњи "Педагошки и богословски семинар" за будуће учитеље и свештенике.[16] Како је завршио мађарско право у Пешти, уважаван је међу црквеним поглаварима за правног "стручњака". Тако је он 1868. године објавио на немачком језику стручну књигу "Канонично право православне цркве",[17] која је раније изашла на румунском језику. Отворио је он 1868. године у Сибињу румунски црквено-народни сабор, на којем је радио на уједињењу и уздизању Румуна.

Румунски светац

[уреди | уреди извор]

Умро је јуна 1873. године барон Андреј Шагуна румунски православни митрополит. Био је почасни члан Румунске академије. Новосадски српски лист "Глас народа" је написао тим поводом: У њему губе браћа Румуни одличног прво свештеника и великог родољуба, који је живео за њих и умро.[18] Шагуна је оставио још за живота 100.000 ф. у корист "народних румунских фондова". Румуни су га признали за свог великог духовног и националног вођу. Румунска православна црква га је канонизовала и прогласила за светитеља 29. октобра 2011. године.[19]

По њему је названо насеље Андреј Шагуна (Арад).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kádár Gyula (2014-04-26). „Egy politikai kalandor - 2014. április 26., szombat -”. www.3szek.ro (на језику: мађарски). 
  2. ^ Schaguna, Andreas Freiherr von // Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. Band: 29 (1875), Seite: 86-89
  3. ^ Стојан Киселоновски: "Зборник на Власите на Балканот", Скопље 2005.
  4. ^ „100 lei 1998 Andrei Şaguna”. romaniancoins.org. 
  5. ^ "Сербска пчела", Будим 1830.
  6. ^ Василиј Јовановић: "Светолик и Лепосава една романтическа повест", Будим 1831.
  7. ^ "Сербска пчела", Будим 1838.
  8. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 7. јун 1892.
  9. ^ "Сербске народне новине", Пешта 8. новембар 1842.
  10. ^ "Пештанско-Будимски скоротеча", Пешта 1842.
  11. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. април 1903.
  12. ^ Александра Ђурић-Миловановић: "Двоструке мањине у Србији: О посебностима у религији и етницитету Румуна у Војводини", Београд 2015.
  13. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. децембар 1905.
  14. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. септембар 1904.
  15. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 24. март 1902.
  16. ^ "Школски лист", Сомбор 15. новембар 1888.
  17. ^ "Вила", Нови Сад 1868.
  18. ^ "Глас народа", 24. јун 1873.
  19. ^ "Глас са Цера", интернет часопис за духовни и национални препород,
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Шагуна&oldid=28542146”