Пређи на садржај

Јован Жујовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Жујовић
Портрет насликао Урош Предић
Лични подаци
Датум рођења(1856-10-18)18. октобар 1856.
Место рођењаБрусница, Кнежевина Србија
Датум смрти19. јул 1936.(1936-07-19) (79 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија
Потписpotpis_alt}}}

Јован Жујовић (Брусница, 18. октобар 1856 — Београд, 19. јул 1936) био је српски геолог, универзитетски професор, политичар и академик. Жујовић је оснивач геолошке науке у Србији, пионир краниологије у Србији. Био је професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије и први председник Српског геолошког друштва.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Жујовић из млађих дана.

Рођен је у Брусници као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе (1877).[1] После тога је завршио Факултет наука - природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.

Као први школовани геолог у Србији, изабран је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880—1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Увео је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету после Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.

Био је један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[2]

Лазар Докић, Јован Жујовић, Јосиф Панчић (снимљено 1883. године).

Активно се бавио политиком. Био је члан Сената (1901). Министар просвете и црквених дела био је у два наврата, од 16. маја до 30. јула 1905. и 11. октобра 1909. до 12. септембра 1910. године. Министар иностраних дела Србије био је од 30. јула до 2. децембра 1905. године.

Приликом оснивања Српске краљевске академије краља Милан Обреновић је 5. априла 1887. указом именовао првих 16 чланова академије. Међу њима је био Јован Жујовић, као најмлађи. Према тадашњим обичајима постао је секретар академије. После смрти Стојана Новаковића постао је 2. априла 1915. председник Српске краљевске академије. Ову функцију је обављао шест година, до 1921. године.

Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. изабран је за редовног професора, једног од осам који су затим бирали цео остали наставни кадар универзитета. Такође, приликом свечаног отварања универзитета, држао је говор у име Српске краљевске академије.

Био је специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата у мисији организовања српских школа за избегле ђаке и скупљање помоћи.

Био је ожењен Станом (1865—1889), ћерком пуковника Косте Бучовића и Софије. Стана је била дворска дама краљице Наталије, нису имали деце. Умро је 19. јула 1936. у Београду.

Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, слева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

Његово дело „Камено доба“ осим свог значаја које је до сада имало, добило је на важности тиме што је постало прва књига на српском језику која је у електронском облику постављена на „Пројекат Гутенберг“.

Био је члан и Југословенске академије знаности (1886), Мађарског геолошког друштва (1886), Кијевског јестаственичког друштва (1887) и Мађарске академије наука (1894). Одликован је Орденом Светог Саве првог и трећег степена, Орденом Белог орла четвртог степена, француским орденима Officer de l'Academie, Grand officer de l'ordre national de la Legion d'honneur и бугарским орденом за грађанске врлине. Више фосила названо је његовим презименом.[3]

Радови из антропологије

[уреди | уреди извор]

Уз чланке о геологији и палеонтологији, познати су и његови радови из области антропологије. У свом делу „Камено доба“, које је објављено 1893. године, цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања и из палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе. Нешто касније, између 1927. и 1929. године, у делу „Постање Земље и наше домовине (I - II)“, обрађена је и биолошка прошлост Земље почев од раздобља у ком је настао прачовек. - У овом делу је значајно његово велико интересовање за простор Балканског полуострва.

Планинарство

[уреди | уреди извор]

Био је један од првих планинара Србије. Почео је да се бави планинарством 1872. у швајцарским Алпима за време школовања у Цириху. По повратку у земљу остварио је до 1893. успоне на на већину планинских врхова у Србији, јер је као геолог по природи био и планинар. Пењао се и на врхове Урала и Кавказа.

Главни је иницијатор, један од оснивача (14. јуна 1901), први и дугогодишњи председник Српског планинарског друштва у Београду. Његовим настојањем после Првог светског рата, друштво је обновљено, па га је изабрало за доживотног председника.

Било је времена када је васељена била пуна небесних тела, али наше земље у њој није било. И било је времена када се наша земља створила, али на њој не беше ни биља ни животиња. Па насташе времена, када је на земљи било разнога биља и разних животиња, али никаквих људи није било... Земља наша има дакле врло дуготрајну историју, која величином и разноликошћу својом далеко превазилази историју целога човештва и свију појединих народа.

Дела

[уреди | уреди извор]
„Геологија Србије“ од Јована Жујовића из 1893.

Међу његова значајнија дела убрајају се:

  • Geologische Uebersicht des Koenigreiches Serbien, 1886, Wien;
  • Петрографска минералогија, 1887;
  • Петрографија I-III, 1889, 1895;
  • Основи за геологију Краљевине Србије, 1889;
  • Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris;
  • Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris;
  • Геологија Србије I-II, 1893, 1900;
  • Геолошка грађа околине села Бољетина, 1921;
  • Поуке из геологије, 1922;
  • Општа геологија, 1923;
  • Les roches eruptives de la Serbie, 1924;
  • Постање земље и наше домовине I-II, 1927, 1929;
  • Снабдевање села водом. Извори и бунари, 1931.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стари Милановац, Миломир Глишић и др. ISBN 978-86-7152-018-8.
  2. ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. 
  3. ^ Ković, Miloš, Srbi 1903-1914: Istorija ideja. Clio. 2015. стр. 400. ISBN 978-86-7102-499-0. , Belgrade.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Академске функције
Ректор Универзитета у Београду
1896–1897
Војислав Бакић
Председник Српске краљевска академије
1915–1921
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Жујовић&oldid=28830773”