Пређи на садржај

Виктор Медведчук

С Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Медведчук
Виктор Медведчук 2019. године
Лични подаци
Датум рођења(1954-08-07)7. август 1954. (70 год.)
Место рођењаПочет, СССР
Професијаадвокат, политичар
Породица
СупружникОксана Марченко
Политичка каријера
Политичка
странка		Опозициона платформа — За живот
Шеф политичког савета ОПЗЖ
5. новембар 2018

Виктор Владимирович Медведчук (укр. Віктор Володимирович Медведчук; рус. Виктор Владимирович Медведчук; Почет, СССР, 7. август 1954) украјински је политичар, бизнисмен и председник странке Опозициона платформа — За живот.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1954. године у селу Почет, Абански рејон. Заслужни је правник Украјине од 1992. године. Доктор права од 1997, а професор од 2001. Дописни члан Академије еколошких наука Украјине, члан Академије економских наука Украјине, члан Међународне словенске академије и члан Националне академије правних наука Украјине. Био је члан Високог савета правде Украјине (1998−2004, 2007 и од новембра 2008).[1] Члан Савета за националну безбедност и одбрану Украјине (2002−2005). Члан странке СДПУ од 1994. (од 1996 – СДПУ (у)). Председник Социјалдемократске партије Украјине (уједињене) 1998−2007,[2] а заменик председника СДПУ (у) 1996−1998.

Представник Украјине у Трилатералној контакт групи (2014−2018, 2018−2019). Шеф администрације председника Украјине 2002−2005, први потпредседник Врховне раде Украјине 2000−2001, потпредседник Врховне раде Украјине 1998−2000, народни посланик Украјине у неколико сазива.

Шеф политичког савета странке Опозициона платформа — За живот (2018). Лидер свеукрајинског јавног покрета „Украјински избор — право народа”. Често је окарактерисан као политичар који има проруске ставове и за лобирање за руске интересе.[3][4] Медведчук је један од најбогатијих људи у Украјини.[5][6][7][8]

Дана 11. маја 2021. године против Тараса Козака и Виктора Медведчука покренут је поступак од стране украјинских власти за издају.[9] Медведчук је у октобру исте године оптужен за велеиздају и наводно омогућавање активности терористичких организација, осумњичен је да је спроводио „злочиначку шему за испоруку угља” из ДНР и ЛНР од краја 2014. до почетка 2015. и о томе извештавао руске власти. Служба безбедности Украјине је у оквиру новог случаја, планирала и проверу бившег председника Украјине Петра Порошенка.[10]

Суд му је 2022. продужио кућни притвор на десет месеци у случају испорука угља из Донбаса, иако, у складу са законом, не може бити дужи од шест месеци.[11] Право место боравка Медведчука је непознато, а према подацима Тужилаштва Украјине, он је нестао из кућног притвора.[12][13] Међутим, према речима адвоката Ларисе Чередниченко, „Виктор Медведчук је евакуисан на безбедно место у Кијеву“.[14] Јуриј Бојко је 8. марта, уместо Медведчука, постао привремени председник политичког савета Опозициона платформа — За живот.[15] Служба безбедности Украјине га је ухапсила 12. априла 2022. године.[16] Дана 21. септембра 2022. године Русија је разменила Медведчука заједно са 55 руских војника, за 215 украјинских војника (од којих су 124 официра), укључујући 108 бораца и вођа неонацистичког пука Азов (командант Денис Прокопенко „Редис” и његов заменик Свјатослав Паламар „Калина”).[17][18][19]


Оптужбе за умешаност у сузбијање Евромајдана

Медведчук је председник проруске политичке организације Украјински избор[20]. Године 2013. почео је јавно да напада Европску унију, у једном тренутку упоређујући је са нацистичким Трећим рајхом[21].

Медведчук је био отворени и огорчени критичар протестне кампање Евромајдана од новембра 2013. до фебруара 2014. (првобитно усмерене на поништавање друге одлуке владе Азарова да обустави припреме за потписивање Споразума о придруживању и дубоког и свеобухватног споразума о слободној трговини са Европском унијом[22] ). Он је 30. новембра осудио серију протеста, познатих као Евромајдан, који подржавају ближе везе између Украјине и ЕУ[23]. После једног од својих састанака у децембру 2013. са руским председником Владимиром Путином, Медведчук је јавно обећао да ће се „позабавити“ проевропским демонстрантима у Украјини.

Активисти Евромајдана су тврдили да је Медведчук био међу организаторима покушаја убиства украјинске новинарке Тетјане Чорновол 25. децембра 2013. године. Назвали су га „починиоцем“ и његово име довели у везу са крвавим догађајима у штрајку владе против Евромајдана. С обзиром на све недавне Медведчукове активности усмерене на гурање Украјине у економску унију са Русијом, активисти Евромајдана дошли су у једну од вила Медведчука да протестују.

Истог дана Медведчук је тврдио да је „спреман за рат“ са украјинским опозиционим партијама. Следећег дана, лист Украјинска правда објавио је истраживачки чланак о наводном незаконитом преузимању државне имовине Медведчука 2004. године, док је био шеф администрације украјинског председника. Извор информација је био Михаил Чечетов (у то време шеф државне имовине), који је био „принуђен“ (по сопственим речима) да помогне Медведчуку у том послу.

Медведчук је 8. јануара 2014. добио тужбу за клевету против Оксане Забужко. У интервјуу за Радио Слобода писац је оптужио Медведчука за умешаност у провокације против Евромајдана 30. новембра – 1. децембра (Медведчук је тражио симболичан износ од 0,25 ₴ као компензацију)[24].

Медведчук је 9. јануара 2014. изјавио да „Одсуство превода текста Споразума о придруживању [ЕУ], давање прекомерних асиметричних привилегија европским произвођачима – све то указује да се ЕУ спремала да украјинску економију претвори у сирову материјални додатак“[25]. Он је такође веровао да зато што „садашњи тим“ који предводи украјински одговор на „мешање дипломата ЕУ и САД у унутрашње ствари Украјине изазива озбиљну сумњу да је садашњи тим у стању да заштити економске интересе Украјине“. „Стога, пре него што украјински народ донесе директну одлуку о избору вектора спољне интеграције, било какве акције власти на лобирању ове политике представљају само политичке спекулације, које немају никакве везе са вољом народа и заштита економских интереса наше земље“.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Од 2003. године је ожењен са ТВ водитељком Оксаном Марченко. Прва жена му је била Марина Владимировна Лебедева,[26] а друга Наталија Георгијевна Гаврилук (рођена 1952).

Има две кћерке: Ирина (рођена 1982), из другог брака, студирала и живела у Швајцарској и Дарију (рођена 20. маја 2004). Даријин кум, односно, Медведчуков кум је председник Руске Федерације Владимир Путин.[27][28]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Новости Донбасса :: Медведчук возвращается во власть”. Архивирано из оригинала 2013-10-31. г. Приступљено 2009-06-26. 
  2. ^ От руководства партией отказался в связи с её проигрышем на парламентских выборах на Украине 2006 года. (језик: руски)
  3. ^ МЕДВЕДЧУК ВСЛУХ, ПУТИН В УМЕ: СКАНДАЛ С NEWSONE НАПОМНИЛ ПРО «СЕРОГО КАРДИНАЛА» УКРАИНСКОЙ ПОЛИТИКИ
  4. ^ „Виктор Медведчук: С Порошенко уходит эпоха псевдореформ, обнищания людей и русофобии. Но мы пока не знаем, что нас ждет впереди”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2021. г. Приступљено 15. 03. 2022. 
  5. ^ Медведчук Виктор Владимирович, Информационно-аналитический центр "ЛІГА"
  6. ^ Virtual Politics - Faking Democracy in the Post-Soviet World, Andrew Wilson, Yale University Press. 2005. ISBN 0-300-09545-7.
  7. ^ Kinstler, Linda (28. 5. 2015). „The 12 people who ruined Ukraine”. POLITICO. 
  8. ^ The return of the godfather: How Putin's best friend in Ukraine is staging an improbable comeback, The Independent (30. 8. 2018).
  9. ^ „Заявление Виктора Медведчука”. Оппозиционная платформа – За жизнь. 2021-05-11. Архивирано из оригинала 13. 05. 2021. г. Приступљено 15. 03. 2022. 
  10. ^ „Медведчуку предъявили обвинение в государственной измене”. Радио Свобода. 2021-10-08. 
  11. ^ „Киевский суд продлил домашний арест Медведчуку”. РИА Новости (на језику: руски). Приступљено 2022-01-10. 
  12. ^ Медведчук сбежал из-под домашнего ареста
  13. ^ Российские спецназовцы вывезли Медведчука еще 24 февраля – журналист
  14. ^ Виктор Медведчук находится в Киеве под домашним арестом Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2022) - zagittya.com.ua, 27. 2. 2022.
  15. ^ Мартынко, Кристина (8. 3. 2022). „Временным главой партии ОПЗЖ вместо сбежавшего Медведчука стал Юрий Бойко”. Комсомольская правда в Украине. Приступљено 9. 3. 2022. 
  16. ^ „Uhapšen najbliži Putinov saveznik u Ukrajini - Svet - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-04-12. Приступљено 2022-04-14. 
  17. ^ „В рамках обмена пленными россии отдали виктора медведчука”. 24 Канал (на језику: руски). Приступљено 2022-09-21. 
  18. ^ „Минобороны России подтвердило обмен пленными с Украиной”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 2022-09-22. Приступљено 2022-09-22. 
  19. ^ „Из плена освободили 215 защитников Украины: 200 из них на Медведчука. Список”. Украинская Правда. 2022-09-27. 
  20. ^ „Kremlin-imposed “Ukrainian choice” | The Ukrainian Week” (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-05. 
  21. ^ „Европа прячет свои истинные намерения за так называемыми демократическими ценностями, - Медведчук”. РБК-Украина (на језику: украјински). Приступљено 2023-04-05. 
  22. ^ „Ukraine drops EU plans”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-05. 
  23. ^ Interfax-Ukraine (2013-11-30). „Medvedchuk condemns crackdown on Euromaidan protesters in Kyiv - Nov. 30, 2013”. Kyiv Post. Приступљено 2023-04-05. 
  24. ^ „Medvedchuk wins slander lawsuit against Zabuzhko”. Interfax-Ukraine (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-05. 
  25. ^ „Government continues political speculation about choice of Ukraine's integration vector - Medvedchuk”. Interfax-Ukraine (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-05. 
  26. ^ Медведчук Виктор. ДОСЬЕ
  27. ^ Путин в гостях у Медведчука
  28. ^ Иван, Апулеев (2019-07-07). „Секрет Медведчука: как стать кумом Путина”. Газета.Ru (на језику: руски). Приступљено 2020-10-07. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Виктор Медведчук на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виктор_Медведчук&oldid=28560248”