Wi-Fi
 Logo Vaj-faj alijanse | |
| Predstavljeno | 21. septembar 1998. |
|---|---|
| Kompatibilan hardver | Lični računari, igračke konzole, pametne uređaje, televizori, štampači, pametni telefoni |
| TCP/IP |
|---|
| Sloj aplikacije |
| DHCP • DHCPv6 • DNS • FTP • HTTP • IMAP • IRC • LDAP • MGCP • NNTP • BGP • NTP • POP • RPC • RTP • RTSP • RIP • SIP • SMTP • SNMP • SOCKS • SSH • Telnet • TLS/SSL • XMPP • (више) |
| Transportni sloj |
| TCP • UDP • DCCP • SCTP • RSVP • (више) |
| Sloj mreže |
| IP (IPv4 • IPv6) • ICMP • ICMPv6 • ECN • IGMP • IPsec • (више) |
| Sloj veze |
| ARP/InARP • NDP • OSPF • Tunnels (L2TP) • PPP • Media access control (Ethernet • DSL • ISDN • FDDI) • (више) |
Vaj-faj (engl. Wi-Fi)[1] je bežična lokalna računarska mreža (WLAN) koja počiva na standardu IEEE 802.11. Svi uređaji koji su povezani na ovu mrežu su u blizini (par desetina metara) antene (uređaja) koja prima i predaje potrebne signale. Wi Fi je zaštitni znak Vaj-faj alijanse,[2] koja ograničava upotrevu termina Vaj-faj certifikovan na produkte koji su u dovoljnoj meri kompletni da bi zadovoljili certifikacino testiranje interoperabilnosti.[3][4][5] Uređaji koji koriste vaj-faj tehnologiju uključuju računare, mobilne telefone, tablete, pametne televizije, štampače, digitalne kamere i fotoaparate, automobile i dronove. Prema podacima iz 2017, Vaj-aj alijansa se sastojala od više od 800 preduzeća širom sveta.[6] Sudeći po podacima iz 2019, preko 3,05 milijardi uređaja sa vaj-faj podrškom se proizvedi godišnje svake godine.[7]
Vaj-faj koristi više delova porodice protokola IEEE 802 i dizajniran je za međusobnu komunikaciju sa svojim žičanim bratom Eternetom. Kompatibilni uređaji mogu biti delom jedne zajedničke mreže, a mogu biti spojeni putem bežične pristupne tačke, žičnim uređajima i Internetom. Različite Vaj-faj verzije su određene standardima protokola IEEE 802.11, sa različitim radio tehnologijama koje određuju radio opsege i maksimalnim rasponima i brzinama koje se mogu postići. Vaj-faj najčešće koristi 2,4 GHz UHF i 5 GHz SHF ISM radio opsege. Ovi pojasi su podeljeni na više kanala. Komunikacija u mreži preko različitih kanala je moguća, ali predajnik može samo da odašilja na jednom kanalu.
Vaj-faj talasi imaju relativno visoku apsorpciju i najbolje rade ako postoji optička vidljivost. Mnoge uobičajene prepreke kao što su zidovi, stubovi, kućni uređaji itd. mogu uveliko smanjiti domet, ali to takođe pomaže smanjivanju smetnji između različitih mreža u pretrpanim okruženjima. Pristupna tačka (ili hotspot) često ima domet od oko 20 metara u zatvorenom prostoru, dok neke novije pristupne tačke imaju mogućnost dosega na otvorenom i do 150 metara. Vremenom su se povećavali brzina i spektralna efikasnost vaj-faja. Neke vaj-faj verzije mogu doseći brzine od 1 Gbit/s (gigabit u sekundi).
Da bi se korisnik povezao na vaj-faj mrežu, obično mora znati ime (SSID) i lozinku. Vaj-faj je potencijalno osetljiviji na napad od žičnih mreža jer svako unutar dometa mreže može pokušati da ostvari pristup. Vaj-faj zaštićeni pristup (WPA) porodica je tehnologija stvorena za zaštitu informacija koje se kreću po vaj-faj mrežama i uključuje rešenja za lične i poslovne mreže. Kako se je potreba za sigurnošću rasla, sigurnosne karakteristike WPA uključivale su jaču zaštitu i nove sigurnosne prakse. WPA koristi lozinku i za šifriranje vaj-faj paketa i time blokira prisluškivače.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Godine 1971, ALOHAnet povezao je Havajska ostrva sa UHF bežičnom paketnom mrežom. ALOHAnet i ALOHA protokol bili su rani prethodnici Eterneta, a kasnije i IEEE 802.11 protokola. Presudom američke Federalne komisije za komunikacije iz 1985. pušten je ISM opseg za nelicenciranu upotrebu.[8] Ti frekvencijski talasi su isti oni koji koriste mikrovalne peći i podležu smetnjama. Godine 1991, NCR korporacija je sa AT&T korporacijom izumela preteču 802.11, namenjenog za upotrebu na prodajnim mestima, pod imenom WaveLAN.
Australijski radio-astronom Džon O’Salivan sa svojim kolegama Terens Percival, Graham Daniels, Dijet Ostri, i Džon Din[9] razvio je ključni patent koji se koristi u vaj-fajuu, a koji je bio nusproizvod CSIRO (Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation, australijska federalna agencija za naučni razvoj) istraživačkog projekta, „neuspeli eksperiment otkrivanja eksplozija mini crnih rupa veličine atomske čestice”.[10] O’Salivan i njegove kolege zaslužni su za pronalazak vaj-faj tehnologije.[11][12] CSIRO je 1992. i 1996. dobio patente za metodu kasnije korištenu u vaj-faju za čišćenje signala.[13] Prva verzija protokola 802.11 objavljena je 1997. i osigurala je do 2 Mbit/s brzine. Godine 1999. godine sa 802.11b specifikacijom mogle su se postići 11 Mbit/s brzine.
Vaj-faj koristi veliki broj patenata koje posjeduju mnoge organizacije. U aprilu 2009. godine, 14 tehnoloških kompanija je platilo CSIRO milijardu američkih dolara zbog kršenja CSIRO patenata.[14] Tako je Australija etiketirala vaj-faj kao australijski izum,[15] iako se oko toga i dalje vode polemike.[16][17] CSIRO je naplatio dodatnih 220 miliona dolara u nagodbama u 2012, s tim što su svetske kompanije u Sjedinjenim Državama morale platiti CSIRO-ova prava za licenciranje procenjena na dodatnih milijardu američkih dolara u honorarima.[18][19]
Standardi
[uredi | uredi izvor]802.11b je drugi standard koji je ugledao svetlo dana, nakon .11, a pre .11a. Poznat i pod nazivom Wi-Fi (Wireless-Fidelity), koji se odnosi upravo na 802.11b.[20][21] B standard je bio prava mala revolucija u WLAN-u, imao je propusnost od 11Mbps uz fallback rate na 5.5, 2 odnosno 1 MB/s. To znači ako je intenzitet signala manji, ili je udaljenost među uređajima povećana, mrežna oprema prilagođava se uslovima i smanjuje brzinu veze održavajući je i dalje aktivnom. Većina WLAN i WAN mreža radi na .11b standardu (u odnosu na druge WLAN standarde) pa je tako .11b postao referenca za WLAN. Najviše programa i alata koje se mogu naći na internetu su upravo za .11b mreže. Varijacija na .11b standard je 802.11b koji udvostručuje propusnost na 22 Mb/s odnosno 44 Mb/s uz „Teksas instrument ACX100“ chipset. Iako deklarisan kao 11 Mb/s, možda se upravo taj uređaj može nadograditi na famoznih 44 Mb/s. Spajanje iznad dva kilometra udaljenosti na 22 Mb/s je odličan rezultat. Primarna sigurnosna enkripcija je WEP (Wired Equivalent Privacy). WEP se koristi u 64, 128 ili 256 bitnom obliku. Sve Prism1 kartice koriste 64 bit, Prism2 128 bit, a ACX100 256bit. Domet ovih uređaja varira. Deklarisanih 500 metara sa dodatnim spoljnim antenama penje se od 5 km preko 38 km pa do neverovatnih 300 km uz pojačala (Australija).
802.11g je verzija 802.11 standarda koja će dostići propusnost od 54 Mb/s, ali za razliku od .11a na 2.4 GHz! Antene se već proizvode ali praksa je pokazala da je domet sa 11. g standardom na 54 Mb/s barem na polovinu .11b uređaja. Svaka veća udaljenost je nepovoljna, i optimalno je uzeti .11b uređaje .11g uređaji inteligentnije koriste "autofallback rate", pa brzina sa udaljenošću opada češće nego kod .11b uređaja.
802.11n najnovija je verzija 802.11 standarda koja dostiže propusnost do 600 Mb/s, koristi MIMO tehnologiju za postizanje većih brzina od 802.11b i 802.11g standarda. Napravnjena su i poboljšanja u vrstama zaštite. Uređaji koji rade u ovom standardu obično koriste 2 ili više antena. Takođe mogu raditi i u prethodnim standardima ukoliko drugi uređaji u mreži ne dozvoljavaju brzine i mogućnosti n standarda.[22]
Način rada
[uredi | uredi izvor]Radio komunikacija kod WLAN-ova se obavlja u ISM (Industrial, Scientific & Medical) opsegu frekvencija koji je svuda u svetu prihvaćen kao opseg za čije korišćenje nije potrebna licenca - FTA (Free to air) spektar. ISM čine tri opsega frekvencija:
- 902 - 928 MHz,
- 2400—2483.,5 MHz i
- 5728—5750. MHz.
Od njih se, u ovom trenutku, najčešće koristi opseg oko 2.4 - 2,48 GHz.
WLAN-ovi koriste „Spread Spectrum“ modulaciju koja signal rasprostire po širokom opsegu frekvencija. Naime, one omogućuju da više korisnika istovremeno deli isti frekventni opseg bez međusobne interferencije, i pružaju mnogo veću otpornost na smetnje i prisluškivanje od modulacija 'uskog' spektra.
Pokazalo se da je mnogo bolje slati signal male snage preko šireg frekventnog opsega, nego da se signal velike snage šalje preko malog frekventnog opsega. Ukoliko na nekoj frekvenciji iz opsega postoji snažna smetnja, verovatnost da će se poslata informacija tačno primiti je neuporedivo veća zato što će najveći deo signala biti prenesen, van osega gde je smetnja. Ova tehnologija je razvijena još pre oko 50 godina i to za vojne primene sa ciljem da bude maksimalno otporna na ometanja, interferenciju i prisluškivanje.
WiFi Sertifikat
[uredi | uredi izvor]Wi-Fi je oznaka Wi-Fi Alliance (prethodno „Wireless Ethernet Compatibility Alliance“) organizacije koja testira i sertifikuje opremu saglasnu sa 802.11x standardom.
Razlike u odnosu na klasičnu mrežu
[uredi | uredi izvor]Zbog drugačije prirode fizičkog medija i na nivou veze, postoje razlike u odnosu na kablirane mreže. CSMA/CD metoda koja se koristi u žičanim Eternet mrežama je ovde nepraktična jer je otkrivanje kolizija kod radio-signala mnogo teže jer stanica koja emituje signal, zbog simpleksa (jednosmernosti) radio komunikacije, ne može saznati da li je došlo do kolizije. Stoga se metoda pristupa izmenila, pod nazivom „Distributed Coordination Function“ (DCF). Ona koristi „Carrier Sense Multiple Access/Collision Avoidance“ (CSMA/CA), a ne „Collision Detection“ (CD) metodu. Radi se o tome da stanica osluškuje da li je medij slobodan za emitovanje i ako jeste, počinje sa emitovanjem signala, ali posle nekog slučajnog vremenskog intervala. Takva metoda smanjuje verovatnost kolizija jer sprečava da više stanica počne u isto vrime sa emitovanjem u trenutku kada su otkrile da je medij slobodan. Da bi se dobila još efikasnija komunikacija koriste se CTS i RTS signali. Na početku komunikacije pošiljalac šalje RTS signal kojim za neki vremenski period rezerviše medij i obaveštava primaoca da ima paket za njega, naravno, ukoliko je primalac u okviru dometa. Ako se radi o infrastrukturalnoj mreži, neke stanice neće “čuti” RTS signal. Međutim, pristupna tačka u bežičnoj mreži tada šalje CTS signal koji sada sigurno dolazi do primaoca kao i do svih drugih terminala čime ih se obaveštava da je medij rezervisan i da emitovanje uskoro počinje.
WiFi u konzolnim igrama
[uredi | uredi izvor]Neke konzolne igre koriste Wi-Fi tehnologiju za komunikaciju.
- Nintendo Wii ima ugrađen Wi-Fi
- Nintendo DS je Wi-Fi kompatibilan
- Sony PSP zključuje WLAN za spajanje na Wi-Fi pristupne tačke
- PlayStation 3 ima ugrađen Wi-Fi
- Xbox 360 ima bežični mrežni adapter
- PlayStation 4 ima ugrađen Wi-Fi[23]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Garber, Megan (2014-06-23). „'Why-Fi' or 'Wiffy'? How Americans Pronounce Common Tech Terms”. The Atlantic. Arhivirano iz originala 2018-06-15. g.
- ^ „Wi-Fi Alliance: Organization”. Official industry association Web site. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 23. 08. 2011.
- ^ Beal, Vangie. „What is Wi-Fi (IEEE 802.11x)? A Webopedia Definition”. Webopedia. Arhivirano iz originala 2012-03-08. g.
- ^ Schofield, Jack (21. 5. 2007). „The dangers of Wi-Fi radiation (updated)” — preko www.theguardian.com.
- ^ „Certification | Wi-Fi Alliance”. www.wi-fi.org.
- ^ „History | Wi-Fi Alliance”. Wi-Fi Alliance. Pristupljeno 2020-09-15.
- ^ „Global Wi-Fi Enabled Devices Shipment Forecast, 2020 - 2024”. Research and Markets. 2020-07-01. Pristupljeno 2020-11-23.
- ^ „Authorization of Spread Spectrum Systems Under Parts 15 and 90 of the FCC Rules and Regulations”. Federal Communications Commission of the USA. 18. 6. 1985. Arhivirano iz originala (txt) 28. 9. 2007. g. Pristupljeno 31. 8. 2007.
- ^ Greenwood, Ross (3. 11. 2014). „So just what's the big idea anyway?”. news.com.au. Arhivirano iz originala 7. 11. 2015. g.
- ^ Mercer, Phil (11. 8. 2012). „Wi-fi, dual-flush loos and eight more Australian inventions”. BBC News Magazine. Arhivirano iz originala 2. 1. 2016. g.
- ^ „WATCH: 5G WiFi Will Help Integrate Wireless Networking Into Everyday Lives”. Huffington Post. 16. 10. 2013. Arhivirano iz originala 31. 12. 2016. g. Pristupljeno 11. 6. 2017.
- ^ „European Inventor Award: High-speed wireless networking”. European Patent Office. Arhivirano iz originala 13. 6. 2017. g. Pristupljeno 11. 6. 2017.
- ^ Sygall, David (7. 12. 2009). „How Australia's top scientist earned millions from Wi-Fi”. The Sydney Morning Herald. Arhivirano iz originala 17. 9. 2011. g.
- ^ Moses, Asher (1. 6. 2010). „CSIRO to reap 'lazy billion' from world's biggest tech companies”. The Age. Melbourne. Arhivirano iz originala 4. 6. 2010. g. Pristupljeno 8. 6. 2010.
- ^ „World changing Aussie inventions”. Australian Geographic. Arhivirano iz originala 15. 12. 2011. g.
- ^ Mullin, Joe (4. 4. 2012). „How the Aussie government "invented WiFi" and sued its way to $430 million”. Ars Technica. Arhivirano iz originala 8. 5. 2012. g.
- ^ Popper, Ben (3. 6. 2010). „Australia's Biggest Patent Troll Goes After AT&T, Verizon and T-Mobile”. CBS News. Arhivirano iz originala 6. 5. 2013. g.
- ^ Schubert, Misha (31. 3. 2012). „Australian scientists cash in on Wi-Fi invention”. The Sydney Morning Herald. Arhivirano iz originala 1. 4. 2012. g.
- ^ „CSIRO wins legal battle over wi-fi patent”. ABC News. 1. 4. 2012.
- ^ „WiFi isn't short for "Wireless Fidelity"”. BoingBoing.net. 08. 11. 2005. Arhivirano iz originala 21. 12. 2012. g. Pristupljeno 21. 12. 2012.
- ^ „Wireless Fidelity' Debunked”. Wi-Fi Planet. 27. 04. 2007. Arhivirano iz originala 28. 09. 2007. g. Pristupljeno 31. 08. 2007.
- ^ Generational Wi-Fi® User Guide, Wi-Fi Alliance, July 2019
- ^ „Wireless Home Networking with Virtual WiFi Hotspot”. Techsansar.com. 24. 01. 2011. Arhivirano iz originala 30. 08. 2011. g. Pristupljeno 14. 10. 2011.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- The WNDW Authors (2013). Butler, Jane, ur. Wireless Networking in the Developing World (Third Edition). ISBN 978-1-4840-3935-9.
