Hifa

Hifa (množina hife, od grč. ὑφή [huphḗ]) je dugačka, končasta struktura gljiva, oomiceta ili aktinobakterija.^[1] Kod većine gljiva hife imaju glavnu ulogu u vegetativnom rastu. Skup hifa se naziva micelija.

Struktura

Hifa sadrži jednu ili više ćelija okruženu cevastim ćeliskim zidom. Kod većine gljiva hife su poprečno podeljene pregradama koje se nazivaju "septe". Septe sadrže velike pore kroz koje mogu slobodno da prolaze ćeliske organele (ribozomi, mitohondrije i sl.), a u nekim slučajevima čak i ćelisko jedro. Glavni strukturalni polimer u ćeliskom zidu gljiva je hitin, za razliku od biljaka koje u tu svrhu koriste celulozu. Zabeležena je i pojava aseptičnih hifa, što znači da kod tih gljiva hife nemaju septe (pregrade). Na poprečnom preseku debljina hifa je 4–6 µm.^[2]

Rast

Hife rastu vrhovima. Vrhovi rastu tako da ćelijski zidovi se proširuju vanjske komponente, njihovom polimerizacijom, te unutrašnjom proizvodnjom nove ćelijske membrane.^[3] Vršno telo je unutarćelijska organela povezana s rastom vrhova. Sastoji se od agregacije vezikula vezanih za membranu koje sadrže komponente ćelijskog zida. Ono je deo endomembranskog sistema gljiva, drži i oslobađa vezikule koje dobija od Goldžijevog aparata. Ove vezikule putuju do ćelijske membrane kroz citoskelet i oslobađaju njihov sadržaj (uključujući razne proteine bogate cisteinom, uključujući i kerato-platanin i hidrofobin),^[4]^[5] vanćelijskim procesom zvanim egzocitoza, gde se potom može transportovati tamo gde je potrebno. Vezikulske membrane doprinose rastu ćelijske membrane dok njihov sadržaj formira novi ćelijski zid. Vršno telo se kreće duž vrha hifnog lanca i ostvaruje vršni rast i razgranavanje; apikalna brzina rasta hifnih niti paralelna je i regulisana je kretanjem vršnog tela.^[6]

Kako se hifa proširuje, septa se može formirati iza rastućeg vrha kako bi se svaka hifa podelila na pojedinačne ćelije. Hife se mogu granati bifurkacijom sve više vrhova ili pojavom novog vrha matične hife.

Tipovi

Klasifikacija prema septama

Septatne (sa pregradama)
- Aspergillus^[7] i mnoge drugevrste imaju ovakve hife.
Aseptatne ili cenocitne (bez septi)
- Neseptatne hife vezane su za rod Mucor,^[8] neki pripadnici Zygomycota i druge gljive.
Pseudohife razlikuju se od pravih hifa po načinu rasta, relativnoj krhkosti i nedostatku citoplazmatskih veze između ćelija.
- Kvasac, na primer, može stvarati pseudohife.^[9] One su rezultat svojevrsnog nepotpunog okuliranja, gde se ćelije izdužuju, ali posle deljenja ostaju vezane. Neki kvasci mogu formiati i prave septatne hife.^[10]

Klasifikacija prema ćelijskom zidu i sveukupnom obliku

Karakteristike hifa mogu biti važne u klasifikaciji gljiva. U taksonomiji bazidiomiceta (Basidiomycota), hife koje čine plodno telo mogu se identifikovati kao generativne, skeletne ili vezivne.^[11]

Generativne hife su relativno nediferencirane i mogu razviti reproduktivne strukture. Obično su tankih zidova, povremeno se razvijaju blago zadebljali zidovi, obično imaju česte septe, a mogu imati, ali i ne moraju stezaljke. Mogu biti ugrađene u sluz ili želatinozne materijale.
Skeletne hife imaju dva osnovna tipa. Klasični oblik je sa debelim zidom i vrlo dugim nitima u odnosu na često pregrađivane generativne hife, nerazgranate ili retko razgranate, s malo ćelijskog sadržaja. Imaju malo pregrada i nedostaju im spone stezaljki. Fuziformne skeletne hife su drugi oblik skeletnih hifa. Za razliku od tipskih skeletnih hifa, one su u sredini zadebljale i često izrazito širokoke, što im daje fuziformni oblik.
Vezivne hife su debelozidne i često razgranate. Zbog mnogih sužavanih grana često podsećaju na jelenje rogove ili opustošena stabla.

Na temelju generativnih, skeletnih i vezivnih tipova, 1932. godine E. Dž. H. Korner, za hifne sisteme, primenio je pojmove monomitne, dimitne i trimitne, kako bi poboljšali klasifikaciju polipora.^[12]^[13]

Svaka gljiva mora imati generativne hife. Gljiva koja ima samo ovu vrstu, kao i mesnate gljive, poput Agaricales (pečurke), naziva se „monomitskim”.
Skeletne i vezivne hife daju kožnatim i drvenastim gljivama, poput polipore čvrstu konzistenciju. Ako gljiva sadrži sve tri vrste (primer: Trametes versicolor), naziva se trimitna.
Ako gljiva sadrži generativne hife i samo jedan od druga dva tima, zove se dimitna. Zapravo, dimitne gljive gotovo uvek sadrže generativne i skeletne hife; postoji jedan izuzetan rod, Laetiporus koji ima samo generativne i vezivne hife.

Za gljive koje formiraju fuziformne skeletne hife vezane generativnim hifama kaže se da imaju sarkodimitični hifni sistem. Nekoliko gljica formira fuziformne skeletne hife, generativne hife i vezivne hife, a za njih se kaže da imaju sarkotrimitne hifne sisteme. Ove pojmove uveo je E. Dž. H. Korner, kao kasnije preciziranje, 1966.^[14]

Klasifikacija prema refrakcijsom izgledu

Hife su opisane kao sjajne ili „gleoplerozne” („gleohife”) ako im visok lomni indeks pod mikroskopom daje mastan ili zrnast izgled. Te ćelije mogu biti žućkaste ili bistre (hijalin). Mogu se ponekad selektivno obojiti sulfovanilinom ili drugim reagensima. Specijalizovane ćelije zvane cistidije takođe mogu biti gleoplerozne.^[15]^[16]

Vidi još

Reference

^ Madigan M; Martinko J (editors). (2005). Brock Biology of Microorganisms (11th izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-144329-7.
^ Maheshwari, R. (2016). Fungi: Experimental Methods In Biology, Second Edition. Mycology. CRC Press. str. 3. ISBN 978-1-4398-3904-1.
^ Gooday, G. W. (1995). „The dynamics of hyphal growth”. Mycological Research. 99 (4): 385—389. doi:10.1016/S0953-7562(09)80634-5.
^ Baccelli, Ivan; Comparini, Cecilia; Bettini, Priscilla P.; Martellini, Federica; Ruocco, Michelina; Pazzagli, Luigia; Bernardi, Rodolfo; Scala, Aniello (1. 2. 2012). „The expression of the cerato-platanin gene is related to hyphal growth and chlamydospores formation in Ceratocystis platani”. FEMS Microbiology Letters. 327 (2): 155—163. PMID 22136757. S2CID 21757830. doi:10.1111/j.1574-6968.2011.02475.x. Pristupljeno 30. 12. 2018.
^ Wösten, Han A.B.; van Wetter, Marie-Anne; Lugones, Luis G.; van der Mei, Henny C.; Busscher, Henk J.; Wessels, Joseph G.H. (28. 1. 1999). „How a fungus escapes the water to grow into the air”. Current Biology. 9 (2): 85—88. PMID 10021365. S2CID 15134716. doi:10.1016/S0960-9822(99)80019-0. Pristupljeno 30. 12. 2018.
^ Steinberg, G (2007). „Hyphal growth: a tale of motors, lipids, and the spitzenkörper”. Eukaryotic Cell. 6 (3): 351—360. PMC 1828937 . PMID 17259546. doi:10.1128/ec.00381-06. Arhivirano iz originala 14. 10. 2011. g. Pristupljeno 25. 02. 2021.
^ „Mycology Online – Aspergillosis”. Arhivirano iz originala 7. 12. 2008. g. Pristupljeno 10. 12. 2008.
^ „Infection”. Pristupljeno 10. 12. 2008.
^ „Yeasts”. Pristupljeno 10. 12. 2008.
^ Sudbery, Peter; Gow, Neil; Berman, Judith (2004). „The distinct morphogenic states of Candida albicans”. Trends in Microbiology. 12 (7): 317—324. PMID 15223059. doi:10.1016/j.tim.2004.05.008.
^ „Hyphal System”. Illinois Mycological Association. Arhivirano iz originala 14. 10. 2006. g. Pristupljeno 11. 2. 2007.
^ EJH, Corner (1932). „A Fomes with two systems of hyphae”. Trans. Br. Mycol. Soc. 17 (1–2): 51—81. doi:10.1016/S0007-1536(32)80026-4.
^ GH, Cunningham (1954—55). „Taxonomic Problems of some Hymenomycetes”. Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 82: 893—6.
^ EJH, Corner (1966). „Monograph of cantharelloid fungi”. Ann. Bot. Mem. 2: 1—255.
^ See glossary of Meinhard Moser, translated by Simon Plant: Keys to Agarics and Boleti (Roger Phillips 1983) ISBN 0-9508486-0-3.
^ See section "Microscopic features ..." of 2006 Summer Workshop in Fungal Biology for High School Teachers Arhivirano 2008-06-25 na sajtu Wayback Machine, Hibbett lab, Biology Department, Clark University, "Guidelines for collecting and identifying macrofungi (basidiomycetes)".

Literatura

Geoffrey Clough Ainsworth (1976). Introduction to the History of Mycology. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21013-3.
Wasson, R. Gordon (1968). Soma: Divine Mushroom of Immortality. Harcourt Brace Jovanovich. ISBN 0-15-683800-1.
Feeney, Kevin (2020). „Fly Agaric: A Compendium of History, Pharmacology, Mythology, & Exploration”. ResearchGate (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-27.
Wasson RG, Albert Hofmann, Ruck Carl A.P (1998). The Road to Eleusis: Unveiling the Secret of the Mysteries (second izd.). Hermes Press. str. 149. ISBN 0-915148-20-X.
Allegro, John (1970). The Sacred Mushroom and the Cross: The Study of the Nature and Origins of Christianity Within Fertility Cults of the Ancient Near East. Hodder & Stoughton Ltd. str. 320. ISBN 0-340-12875-5.
Heinrich, Clark (2002). Magic Mushrooms in Religion and Alchemy (second izd.). Park Street Press. str. 256. ISBN 0-89281-997-9.
McKenna, Terence (1993). Food of the Gods: The Search for the Original Tree of Knowledge A Radical History of Plants, Drugs, and Human Evolution (reprint izd.). Bantam. ISBN 0-553-37130-4.
Oswaldo Fidalgo, The ethnomycology of the Sanama Indians, Mycological Society of America (1976), The ethnomycology of the Sanama Indians. Mycological Society of America]. januar 1976. ASIN B00072T1TC. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
E. Barrie Kavasch, Alberto C. Meloni, American Indian EarthSense: Herbaria of Ethnobotany and Ethnomycology, Birdstone Press, the Institute for American Indian Studies . American Indian Earth Sense: Herbaria of Ethnobotany and Ethnomycology. Birdstone Press, the Institute for American Indian Studies. 1996. ISBN 0-936322-05-5. .
Aaron Michael Lampman, Tzeltal ethnomycology: Naming, classification and use of mushrooms in the highlands of Chiapas, Mexico, Dissertation, ProQuest Information and Learning (2004)
Jagjit Singh (ed.), From Ethnomycology to Fungal Biotechnology: Exploiting Fungi from Natural Resources for Novel Products, Springer . Singh, Jagjit; Aneja, K. R. (1999). From Ethnomycology to Fungal Biotechnology: Exploiting Fungi from Natural Resources for Novel Products. Springer. ISBN 0-306-46059-9. .
Keewaydinoquay Peschel. Puhpohwee for the people: A narrative account of some use of fungi among the Ahnishinaubeg (Ethnomycological studies) Botanical Museum of Harvard University (1978),Puhpohwee for the people: A narrative account of some use of fungi among the Ahnishinaubeg. Botanical Museum of Harvard University. januar 1978. ASIN B0006E6KTU. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Linnaeus, Carl (1753). Species Plantarum: exhibentes plantas rite cognitas, ad genera relatas, cum differentiis specificis, nominibus trivialibus, synonymis selectis, locis natalibus, secundum systema sexuale digestas (na jeziku: latinski) (1st izd.). Stockholm: Impensis Laurentii Salvii.
Ruano-Rosa, David; Prieto, Pilar; Rincón, Ana María; Gómez-Rodríguez, María Victoria; Valderrama, Raquel; Barroso, Juan Bautista; Mercado-Blanco, Jesús (2015-11-07). „Fate of Trichoderma harzianum in the olive rhizosphere: time course of the root colonization process and interaction with the fungal pathogen Verticillium dahliae” (PDF). BioControl (na jeziku: engleski). 61 (3): 269—282. ISSN 1386-6141. S2CID 12336349. doi:10.1007/s10526-015-9706-z. hdl:10261/157852.
Hecht, Jeff. „Science: Animals and fungi closer than anyone expected”. New Scientist (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-06-18.
Kibby, Geoffrey (2017). Mushrooms and Toadstools of Britain & Europe. Great Britain: Geoffrey Kibby. str. xiv—xv. ISBN 9780957209428.
Robert W. Kiger. „Index to Binomials Cited in the First Edition of Linnaeus' Species Plantarum”. Hunt Institute for Botanical Documentation. Arhivirano iz originala 2018-07-12. g. Pristupljeno 2018-07-12.
Læssøe, H.; Petersen, Jens (2019). Fungi of Temperate Europe. Princeton University Press. str. 500. ISBN 9780691180373.

Spoljašnje veze

light micrograph of coenocytic hyphae
MicrobiologyBytes: Introduction to Mycology
Hyphal growth and branching movies by P.C. Hickey and N. Read, University of Edinburgh
Fungi Online Fungi Online: An Introduction to the Biology of Fungi

[Brock-1] Madigan M; Martinko J (editors). (2005). Brock Biology of Microorganisms (11th izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-144329-7.

[Maheshwari-2] Maheshwari, R. (2016). Fungi: Experimental Methods In Biology, Second Edition. Mycology. CRC Press. str. 3. ISBN 978-1-4398-3904-1.

[Gooday1995-3] Gooday, G. W. (1995). „The dynamics of hyphal growth”. Mycological Research. 99 (4): 385—389. doi:10.1016/S0953-7562(09)80634-5.

[4] Baccelli, Ivan; Comparini, Cecilia; Bettini, Priscilla P.; Martellini, Federica; Ruocco, Michelina; Pazzagli, Luigia; Bernardi, Rodolfo; Scala, Aniello (1. 2. 2012). „The expression of the cerato-platanin gene is related to hyphal growth and chlamydospores formation in Ceratocystis platani”. FEMS Microbiology Letters. 327 (2): 155—163. PMID 22136757. S2CID 21757830. doi:10.1111/j.1574-6968.2011.02475.x. Pristupljeno 30. 12. 2018.

[5] Wösten, Han A.B.; van Wetter, Marie-Anne; Lugones, Luis G.; van der Mei, Henny C.; Busscher, Henk J.; Wessels, Joseph G.H. (28. 1. 1999). „How a fungus escapes the water to grow into the air”. Current Biology. 9 (2): 85—88. PMID 10021365. S2CID 15134716. doi:10.1016/S0960-9822(99)80019-0. Pristupljeno 30. 12. 2018.

[6] Steinberg, G (2007). „Hyphal growth: a tale of motors, lipids, and the spitzenkörper”. Eukaryotic Cell. 6 (3): 351—360. PMC 1828937 . PMID 17259546. doi:10.1128/ec.00381-06. Arhivirano iz originala 14. 10. 2011. g. Pristupljeno 25. 02. 2021.

[urlMycology_Online_--_Aspergillosis-7] „Mycology Online – Aspergillosis”. Arhivirano iz originala 7. 12. 2008. g. Pristupljeno 10. 12. 2008.

[urlInfection-8] „Infection”. Pristupljeno 10. 12. 2008.

[urlYeasts-9] „Yeasts”. Pristupljeno 10. 12. 2008.

[SudberyGowBerman2004-10] Sudbery, Peter; Gow, Neil; Berman, Judith (2004). „The distinct morphogenic states of Candida albicans”. Trends in Microbiology. 12 (7): 317—324. PMID 15223059. doi:10.1016/j.tim.2004.05.008.

[IMA-11] „Hyphal System”. Illinois Mycological Association. Arhivirano iz originala 14. 10. 2006. g. Pristupljeno 11. 2. 2007.

[Corner_1932-12] EJH, Corner (1932). „A Fomes with two systems of hyphae”. Trans. Br. Mycol. Soc. 17 (1–2): 51—81. doi:10.1016/S0007-1536(32)80026-4.

[Cunningham_1954-13] GH, Cunningham (1954—55). „Taxonomic Problems of some Hymenomycetes”. Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 82: 893—6.

[Corner_1966-14] EJH, Corner (1966). „Monograph of cantharelloid fungi”. Ann. Bot. Mem. 2: 1—255.

[15] See glossary of Meinhard Moser, translated by Simon Plant: Keys to Agarics and Boleti (Roger Phillips 1983) ISBN 0-9508486-0-3.

[16] See section "Microscopic features ..." of 2006 Summer Workshop in Fungal Biology for High School Teachers Arhivirano 2008-06-25 na sajtu Wayback Machine, Hibbett lab, Biology Department, Clark University, "Guidelines for collecting and identifying macrofungi (basidiomycetes)".

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]