Go
| Go | |
|---|---|
 | |
 | |
| Kinesko ime | |
| Tradicionalni kineski | 圍棋 |
| Uprošćeni kineski | 围棋 |
| Pinjin | Wéiqí (wei2qi2) |
| Vejd-Džajls | Wei-ch'i |
| Japansko ime | |
| Kanđi | 囲碁 |
| Romađi | Igo |
| Korejsko ime | |
| Hangul | &#바둑 |
| Revidirana romanizacija | Baduk |
| Makan-Rajšauer | Paduk |
Go je misaona igra na tabli za dva igrača, u kojoj je cilj da se zauzme više teritorije od oponenta. Poreklo vodi iz Kine, gde se ova igra zove vejći. Ime go kako se najčešće naziva u Evropi i svetu, potiče od japanskog naziva igre - igo. U upotrebi je i korejski naziv baduk. Igra je u zavisnosti od izvora stara između 3 i 4 hiljade godina, što je čini najstarijom igrom koja se i danas igra po neizmenjenim pravilima.[1][2] Ona je smatrana jednom od četiri esencijalne umetnosti kulturnih aristokratskih kineskih učenjaka u drevnim vremenima. Najranijom zapisanom referencom na igru se generalno smatra istorijski anal Cuo Džuana[3][4] (c. 4. vek p. n. e.).[5] Figure koje se nazivaju kamenjem, stavljaju se na preseke linija na tabli od 19 horizontalnih i 19 vertikalnih linija, a postoje i varijante različitih manjih tabli (13x13 i 9x9).
Uprkos njenih relativno jednostavnih pravila, Go je veoma kompleksna igra. U poređenju sa šahom, Go ima veću tablu sa znatno većim opsegom za igranje i dužinom igre, i u proseku se znatno veći broj alternativa razmatra po potezu. Donja granica broja legalnih pozicija na tabli u Gou se procenjuje na oko 2 x 10170.[6][7]
Igračke figure se nazivaju „kamenjem”. Jedan igrač koristi belo kamenje, a drugi crno. Igrači naizmenično postavljaju kamenje na praznim ukrštanjima („tačkama”) table sa 19×19 mrežom linija. Početnici obično igraju na manjim 9×9 i 13×13 tablama,[8] a arheološka evidencija pokazuje da je igra igrana u ranijim vekovima na tabli sa 17×17 mrežom. Međutim, table sa 19×19 mrežom su postale standard do vremena kad je igra dospela do Koreje u 5. veku i kasnije do Japana u 7. veku.[9]
Kada se jednom postavi na ploču, kamenje se ne može pomeriti, ali kamenje se uklanja sa ploče kada je „zarobljeno”. Zarobljavanje počinje kada je kamen ili grupa kamenja okružena protivničkim kamenjem na svim ortogonalno-susednim tačkama.[10] Igra se nastavlja sve dok nijedan igrač ne želi da napravi još jedan potez; igra nema određene uslove okončavanja izuzev toga. Kad se igra završi, teritorija se prebrojava zajedno sa zarobljenim kamenjem i komi (bodovima dodatim na rezultat igrača s belim kamenjem kao kompenzacija za igranje kao drugi, što je normalno bilo 6,5 ili 7,5 u zavisnosti od seta pravila koja se koriste) da bi se odredio pobednik.[11] Igre takođe mogu biti prekinute odustajanjem.
Sredinom 2008. godine, bilo je preko 40 miliona Go igrača širom sveta, većina kojih je živela u istočnoj Aziji.[12] Decembra 2015, Međunarodna Go federacija je imala ukupno 75 zemalja članica i četiri organizacije asociranih članova u više zemalja.[13]
Etimologija
[uredi | uredi izvor]Reč „Go” je izvedena iz punog japanskog imena igo, koje potiče od kineskog imena vejći (srednjevekovni kineski „hjwɨj-gi”), koje se grubo prevodi kao „igra okruživanja na ploči” ili „okružujuća igra”. Da bi se razlikovala igra od engleskog glagola to go, „g” se obično piše velikim slovom,[14] ili, u događajima koje sponzorira Ing Čang-đi fondacija, ono se speluje sa „goe”.[15]
Korejska reč baduk je izvedena iz srednjovekovne korejske reči Badok, čije poreklo je kontroverzno; verovatnije etimologije uključuju sufiks „-ok” dodat na „Bad” čime se stvara značenje „ravna i široka ploča”, ili spajanjem reči „Bad”, sa značenjem „polje”, i „Dok”, sa značenjem „kamen”. Manje verovatne etimologije obuhvataju derivaciju reči „Badukdok”, koja se odnosi na igranje delova igre, ili derivaciju iz kineske reči 排子, sa značenjem „urediti komade”.[16]
Pregled
[uredi | uredi izvor]
Go je suparnička igra s ciljem okruživanja što veće totalne oblasti table sa svojim figurama u odnosu na protivnika.[17] Dok se igra odvija, igrači postavljaju kamenje na tablu da mapiraju formacije i potencijalne teritorije. Konkurencija između suprotstavljenih formacija često je izuzetno složena i može da rezultira u ekspanziji, redukciji, ili sveukupnom zarobljavanju i gubitku formacija kamenja.
Osnovni princip Goa je da grupa kamenja mora da ima bar jednu „slobodu” da bi se zadržala na tabli. „Sloboda” je otvorena „tačka” (presek) na granici sa grupom. Ograđena sloboda (ili slobode) se naziva „okom”, i za grupe kamenja sa dva ili više očiju se kaže da je bezuslovno „žive”.[19] Takve grupe se ne mogu zarobiti, čak i ako se okruže.[20] Grupa sa jednim okom ili bez očiju je „mrtva” i ne može se odupreti eventualnom zarobljavanju.[21]
Opšta strategija je da se proširi svoja teritorija, napadaju slabe grupe protivnika (grupe koje se mogu ubiti), i da se uvek ima na umu „životni status” svojih sopstvenih grupa.[22][23] Slobode grupa su prebrojive. Situacije gde uzajamno suprotstavljene grupe moraju da zarobe jedna drugu ili umru se nazivaju trkama zarobljavanja, ili semeaj.[24] U trci zarobljavanja, grupa sa više sloboda (i/ili boljim „oblikom”) će ultimatno moći da zarobi oponentovo kamenje.[24][25] Trke zarobljavanja i elementi života i smrti su primarni izazovi Goa.
Igrač može da se preda ako utvrdi da igra ne nudi dodatne mogućnosti za profitabilno igranje. Igra se završava kad oba igrača završe,[26] i zatim se vrši bodovanje. Za svakog igrača, broj zarobljenog kamenja se oduzima od broja kontrolisanih (opkoljenih) tačaka u „slobodama” ili „očima”, i igrač sa većim brojem bodova pobeđuje.[27] Igre se isto tako mogu dobiti odustajanjem protivnika.
Finiji aspekti
[uredi | uredi izvor]U početnoj fazi igre, igrači tipično uspostavljaju pozicije (ili „baze”) na uglovima i oko strana table. Ove baze pomažu u brzom razvoju snažnih oblika koji imaju mnoštvo opcija za život (samodrživost za grupu kamenja kojom se sprečava hvatanje) i uspostavljanje formacija za potencijalnu teritoriju.[28] Igrači obično počinju u uglovima zato što je uspostavljanje teritorije lakše uz pomoć dve ivice table.[29] Uspostavljene ugaone otvarajuće sekvence se nazivaju „žuoseki” i obično se nezavisno razmatraju.[30]
„Dame” su tačke koje leže između graničnih zidova crnog i belog, i kao takve se smatraju bezvrednim za obe strane. „Seki” su uzajamno živi parovi belih i crnih grupa gde nijedna strana nema dva oka. „Ko” (kineski i japanski: 劫) je ponavljajući pozicioni oblik koji može da bude osporen putem prisiljavanja poteza negde drugde. Nakon što su prisiljavajući potezi odigrani, ko može da bude „uzvraćen” ili vraćen na njegovu originalnu poziciju.[31] Neke „ko borbe” mogu da budu važne i da odlučuju o životu veće grupe, dok druge mogu da vrede samo jednu ili dve tačke. Neke ko borbe se nazivaju „piknik koima” kad samo jedna strana ima puno da izgubi.[32] Japanci to zovu hanami ko.[33]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Poreklo goa nije savim poznato i za njega se vezuju razne legende, što uzevši u obzir starost igre od makar 3000 godina nije ni čudno. Najpoznatija legenda o nastanku goa ona po kojoj je car Jao (2337—2258. p. n. e.) izmislio igru ne bi li svog sina naučio mudrosti. Najraniji otkriveni tragovi potiču iz 548. p. n. e. iz spisa „Žuo žuan“, a igru pominje i Konfučije koji je preporučuje kao način za razvijanje intelekta. Go je svoj najveći razvitak doživeo u srednjovekovnom Japanu gde se u 17. veku pod pokroviteljstvom Šogunata osnivaju tri go škole čiji će predstavnici u narednih nekoliko vekova bitno doprineti razvoju igre. U većem delu dvadesetog veka Japan je i dalje držao primat što se kvaliteta igre tiče i mnogi su igrači iz Kine i Koreje dolazili u Japan da bi usavršili igru i goom se bavili profesionalno. Osamdesetih godina dvadesetog veka, međutim, dolazi do preokreta i Kina, a pre svega Koreja, preuzimaju primat.[34][35][3]
Van Kine, Koreje i Japana, go se u ostatku sveta igra tek zadnjih stotinak godina, a doneli su ga mornari. Prvi klub na teritoriji Evrope osnovan je u Puli, na teritoriji tadašnje Austrougarske, dvadesetih godina prošloga veka.
Go u Srbiji
[uredi | uredi izvor]Prvi go klub osnovan je u Kragujevcu 5. marta 1970. godine. Taj klub je Go klub „Radnički“ koji je i danas jedan od vodećih go klubova u Srbiji.
Pored Go kluba „Radnički“ iz Kragujevca zapažene rezultate postiže i Go klub „Student“ iz Niša osnovan 1978.g. čija je preteča bio Go klub "ELEF" osnovan 1972.g.
Pored Kragujevca i Niša postoje i klubovi u Beogradu.
Istorija Goa u Srbiji
[uredi | uredi izvor]Prvo pojavljivanje Goa u Srbiji se vezuje za period bivše Jugoslavije, omladinske centre i časopis "Plavi vjesnik". [36] Igru su doneli mornari sa dalekih putovanja (pretpostavlja se iz Japana). Moreplovac Ervin Fink je posle Drugog svetskog rata osnovao i prvi Go klub u Ljubljani. I tako se igra od Slovenije i Hrvatske proširila i na teritoriju Srbije.[36]
1965 godine u Beogradu, u Pionirskom gradu osnovana je Go sekcija.
U decembru 1967. osnovan je Go klub Kragujevac, koji radi pri Domu Omladine, koji je sponzorisao klub garniturama.
1970. osniva se Go klub "Radnički", zalaganjem Dubaković Dušana. Te godine je Dubaković Dušan otišao na odluženje vojnog roka u Niš, gde je kontaktirao Mitić Dragutina, koji je tada bio asistent na Elektronskom fakultetu, i tako je počelo igranje Goa i u Nišu.
1971-1973. osnovani su klubovi u Subotici i Nišu.
1974. je formiran Go savez Srbije u Nišu.[37]
1977. formiran je Go klub u Beogradu.
1978. je odigran prvi turnir u Beogradu (Beograd Open), i osnovan je Go savez Jugoslavije.
Jedan od bitnih događaja koji se zbio u tom periodu je i Evropski Go kongres u Nišu, 1989.
Igrači
[uredi | uredi izvor]Trenutno na teritoriji Srbije prema podacima EGF-a (Evropske Go federacije), postoji ukupno 314 igrača od kojih se 54 aktivno bavi igranjem. Od toga 17 igrača nosi dan rank, od kojih se ističu: Mijodrag Stanković (bivši predsednik Go saveza Srbije i 4 dan), Bojanić Miloš (nekadašnji prvak Srbije i 5 dan), Mihajlo Anđelić (predsednik Go saveza Srbije).
Neki od aktivnih klubova na teritorije Srbije su Go klub "Student" iz Niša, Go klub Pro Go iz Niša, na čelu sa Željkom Veselinovićem i Go klub Myoshu, sa sedištem u Beogradu.
Igrači koji trenutno nose najviši rank na teritoriji Srbije su Dušan Mitić (7 dan) i Nikola Mitić (7 dan). Jedno od njihovih najvećih dostignuća je osvojeno sedmo mesto na Svetskom amaterskom prvenstvu.
Takmičenja
[uredi | uredi izvor]Najznačajnije i najdugovečnije takmičenje u Srbiji je pojedinačno prvenstvo Srbije koje se igra od 1975. godine.
Go u Nišu
[uredi | uredi izvor]Go se u Nišu igrao 1963-64- godine. Ozbiljnije se Go igra u Nišu od 1970.g. zahvaljujući Dragutinu N. Mitiću, sa Elektronskog fakulteta. Zapažene rezultate na državnim i međunarodnim takmičenjima postizali su: dr. Rade Petrović, Mijodrag Stanković, Željko Veselinović i Mitić Dušan.[38]
Pravila
[uredi | uredi izvor]Igra se kamenjem bele i crne boje, što je jedna od paralela koje ovu igru povezuju sa šahom. Međutim, za razliku od šaha, u gou prvi potez ima igrač sa crnim kamenjem, dok se igraču sa belim figurama, hendikepiranom jer igra drugi, daje kompenzacija (komi) od 6,5 poena. Dodavanjem polovine poena izbegava se mogućnost remija.[39]
Partija počinje na praznoj tabli, a svaki igrač ima 180 figura (kamenova). Kao teritorija računaju se sve presečne tačke, a vrednost svake je jedan poen. Svaki kamen postavljen na tablu ima četiri susedna preseka koje igrači nazivaju slobode. Da bi neka grupa kamenova bila živa mora da ima najmanje dva odvojena slobodna preseka koji se nazivaju oči. Protivnički kamen je zarobljen kada sve pozicije oko njega zauzme igrač suprotne boje (zarobljeno kamenje se skidaju sa table).
A B C D E F G H J K L M N O P Q R S T 19 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 . . . . . . . . . . . . . . . . 15 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 . . . . . . . . . . . . . . . . 9 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4 . . . . . . . . . . . . . . . . 3 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Postoje dve izuzetne pozicije, ko i seki, koje su rešene posebnim pravilima. Partija je završena kada je prostor među igračima podeljen. U takvoj situaciji nijedan igrač ne može da poveća svoj prostor, smanji protivnikov ili zarobi neki suparnički kamen. Igrači tada pasiraju, prepuštaju jedan drugom potez i igra je završena. Jednostavno rečeno, cilj igrača je da sakupe što više okruženih preseka i protivnikovih zarobljenika. Prosečna partija traje dva sata po igraču.
Posle pada zastavice ne gubi se partija već igrač ima ograničeno vreme za svaki potez. U Japanu se vrhunske partije igraju dva puta po deset sati i traju danima. Polovina vremena se koristi za smišljanje strategije a druga polovina na igru.
Vrhunski majstori kažu da im nije problem kako će se razvijati partija u narednih 20 poteza, ali im je problem da uzračunaju koliko poena dobijaju sa svakom strategijom.
Go je vrlo dinamična igra iako se figure ne pomeraju, jer jednom stavljene na tablu ne mogu se pomicati. U jednom trenutku jedan kamen je vrlo bitan, da bi već nakon nekoliko poteza mogao da bude suvišan.
U Japanu zvezde go-a godišnje mogu da zarade i preko milion dolara.
Go kao takmičarski sport
[uredi | uredi izvor]U Evropi se svake godine odigra više desetina takmičenja. Većina takmičenja je za igrače iz nacionalnih saveza, ali postoje isto tako i otvorena takmičenja na kojima može učestvovati bilo ko sa Go rejtingom. Najznačajnije takmičenje u Evropi je pojedinačno prvenstvo, na kojem učestvuju 32 najbolje plasirana igrača u Evropi. Tradicionalno se održava tokom evropskog Go kongresa.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „A Brief History of Go”. American Go Association. Pristupljeno 23. 03. 2017.
- ^ Shotwell, Peter (2008), "The Game of Go: Speculations on its Origins and Symbolism in Ancient China" (PDF), American Go Association
- ^ a b Burton, Watson (15. 04. 1992). The Tso Chuan (reprint izd.). ISBN 978-0-231-06715-7.
- ^ Fairbairn 1995
- ^ Brooks 2007
- ^ Combinatorics of Go, Tromp, J Farneback G 2016
- ^ Game complexity can only be crudely estimated. The number of legal positions (state-space complexity) for chess has been estimated at anywhere between 1043 to 1050; in 2016 the lower bound for Go was estimated by Tromp and Farneback at 2 x 10170. Alternately, a measure of all the alternatives to be considered at each stage of the game (game-tree complexity) can be estimated with bd, where b is the game's breadth (number of legal moves per position) and d is its depth (number of moves [plies] per game). For chess and Go the comparison is very roughly ≈3580 ≪ ≈250150, or ≈10123 ≪ ≈10360. (Allis 1994, str. 158–161, 171, 174, §§6.2.4, 6.3.9, 6.3.12)
- ^ Matthews, Charles. Teach Yourself Go, p.1
- ^ Cho Chikun, p.18
- ^ Iwamoto, str. 22
- ^ Iwamoto, str. 18
- ^ About the IGF, Arhivirano iz originala 29. 04. 2012. g., Pristupljeno 5. 06. 2012
- ^ International Go Federation, IGF members, Pristupljeno 14. 12. 2015
- ^ Gao, Pat (2007). „Getting the Go-ahead”. Taiwan review. Los Angeles, CA: Kwang Hwa Publishing. 57: 55. Arhivirano iz originala 22. 01. 2012. g.
- ^ See, e.g., „EGF Ing Grant Report 2004-2005”. European Go Federation. Arhivirano iz originala 28. 10. 2017. g. Pristupljeno 28. 10. 2017.
- ^ 조, 항범 (8. 10. 2005). 그런 우리말은 없다. 태학사. ISBN 9788959660148. Pristupljeno 3. 06. 2014.
- ^ Matthews, Charles. Teach Yourself Go, p.2
- ^ Cobb, str. 12
- ^ Cho Chikun, p.21
- ^ Iwamoto, str. 77
- ^ Cho Chikun, p.27
- ^ Cho Chikun, p.28
- ^ Cobb, str. 21
- ^ a b Cho Chikun, p.69
- ^ Cobb, str. 20
- ^ Cho Chikun, p.35
- ^ „KGS Go Tutorial: Game End”. KGS. Pristupljeno 5. 06. 2014.
- ^ Cho Chikun, p.107
- ^ Iwamoto, str. 93
- ^ Cho Chikun, p.119
- ^ Cho Chikun, p.33
- ^ Cho Chikun, p.37
- ^ „Hanami Ko at Sensei's Library”. Senseis.xmp.net. 09. 01. 2013. Pristupljeno 25. 03. 2014.
- ^ „A Brief History of Go”. American Go Association. Pristupljeno 23. 3. 2017.
- ^ Shotwell, Peter (2008), "The Game of Go: Speculations on its Origins and Symbolism in Ancient China" (PDF), American Go Association
- ^ a b „Istorija Goa u Srbiji”. Go Savez Srbije (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-22.
- ^ „O GoSS”. Go Savez Srbije (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-22.
- ^ „50 godina sportskog saveza Niša”.
- ^ „Info for School Teachers and other Youth Go Organisers”. British Go Association. Who can play go?. Pristupljeno 10. 8. 2011.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Burton, Watson (1992). The Tso Chuan (reprint izd.). ISBN 978-0-231-06715-7.
- Allis, Louis Victor (1994). Searching for solutions in Games and Artificial Intelligence (PDF). Maastricht: Proefschrift Rijksuniversiteit Limburg. ISBN 978-90-9007488-7.
- Bozulich, Richard (2001). The Go Player's Almanac (2nd izd.). Kiseido Publishing Company. ISBN 978-4-906574-40-7.
- Brooks, E Bruce (2007), Warring States Project Chronology #2, Arhivirano iz originala 19. 12. 2007. g., Pristupljeno 30. 11. 2007
- Fairbairn, John (1992), A Survey of the best in Go Equipment in Bozulich 2001—pp. 142–155
- Fairbairn, John (1995), Go in Ancient China, Pristupljeno 2. 11. 2007
- Fairbairn, John (2000), History of Go in Korea, Arhivirano iz originala 8. 6. 2011. g., Pristupljeno 15. 5. 2014
- Fairbairn, John; Hall, T Mark (2007), The GoGoD Encyclopaedia, Games of Go on Disc
- Gao, Pat (2007). „Getting the Go-ahead”. Taiwan review. Los Angeles, CA: Kwang Hwa Publishing. 57: 55. Arhivirano iz originala 22. 1. 2012. g.
- Kim, Janice; Jeong, Soo-hyun (1994). Learn to Play Go. Good Move Press. ISBN 978-0-9644796-1-6.
- Lasker, Edward (1960) [1934]. Go and Go-Moku. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-20613-4.
- Masayoshi, Shirakawa (2005). A Journey In Search of the Origins of Go. Yutopian Enterprises. ISBN 978-1-889554-98-3.
- Matthews, Charles (2002), Sufficient but Not Necessary: Two Eyes and Seki in Go, University of Cambridge, Pristupljeno 31. 12. 2007
- Peng, Mike; Hall, Mark (1996), „One Giant Leap For Go” (PDF), Svenks Go Tidning, 96 (2): 7—8, Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2012. g., Pristupljeno 12. 11. 2007
- Potter, Donald L. (1984), „Go in the Classics”, Go World, Tokyo: Ishi Press (37): 16—18, Arhivirano iz originala 18. 12. 2010. g., Pristupljeno 2. 11. 2007
- Potter, Donald L. (1985), „Go in the Classics (ii): the Tso-chuan”, Go World, Tokyo: Ishi Press (42): 19—21, Arhivirano iz originala 18. 12. 2010. g., Pristupljeno 2. 11. 2007
- Shotwell, Peter (2003). Go! More Than a Game. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3475-9.
- Baker, Karl. The Way to Go: How to Play the Asian Game of Go, American Go Association, New York, rev. 7th ed., 2008, available as free .pdf download or e-book.
- Bradley, Milton N. Go for Kids, Yutopian Enterprises, Santa Monica,. 2001. ISBN 978-1-889554-74-7..
- Cho, Chikun. Go: A Complete Introduction to the Game, Kiseido Publishers, Tokyo, 1997,. ISBN 978-4-906574-50-6..
- Cobb, William. The Book of Go, Sterling Publishers, 2002,. ISBN 978-0-8069-2729-9..
- Iwamoto, Kaoru. Go for Beginners, Pantheon, New York, 1977,. ISBN 978-0-394-73331-9..
- Kim, Janice, and Jeong Soo-hyun. Learn to Play Go series, five volumes: Good Move Press, Sheboygan, Wisconsin, second edition, 1997.. ISBN 978-0-9644796-1-6..
- Matthews, Charles. Teach Yourself Go, McGraw-Hill, 2004,. ISBN 978-0-07-142977-1..
- Seckiner, Sancar. Chinese Go Players, 6th article of the main book Budaha, Efil Yayinevi, Ankara, Feb. 2016,. ISBN 978-605-4160-62-4..
- Shotwell, Peter. Go! More than a Game, Tuttle Publishing, Boston, Revised 2010.. ISBN 978-0-8048-3475-9..
- Boorman, Scott A. (1969). The Protracted Game: A Wei Ch'i Interpretation of Maoist Revolutionary Strategy. New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-501493-8.
- De Havilland, Walter Augustus (1910), The ABC of Go: The National War Game of Japan, Yokohama, Kelly & Walsh, OCLC 4800147
- Korschelt, Oscar (1966). The Theory and Practice of Go. C.E. Tuttle Co. ISBN 978-0-8048-0572-8.
- Smith, Arthur (1956), The Game of Go: The National Game of Japan, C.E. Tuttle Co, OCLC 912228
