Сол-гел
Сол-гел поступак је погодан за припрему хомогене керамике, стакла и мешавина на ниским температурама. Почев од молекуларних прекурзора, може да се добије једна неорганска мрежа путем реакција хидролизе и полимеризације на ниским температурама. Сваки корак у процесу може да се контролише и модификује да би се добио специфичан материјал са бољим карактеристикама као што је већа површинска област, већа хомогеност и чистоћа, боља микроструктурна контрола металних честица. Примене сол-гел поступка су у области катализе и добијања керамичких влакана.
У једном типичном сол-гел процесу, састојци се мешају како би се добио хомоген раствор који се затим претвара у гел и добија се високо порозни оксид. Ако се додаје пунило, може да се добије смеша. Одређено једињење, растварач и температуре претварања у гел као и катализатор могу да се промене. Ове промене могу драстично да утичу на време претварања у гел као и на карактеристике гела.
Напростији сол-гел метод јесте припремање SiO2. Скоро сав експерименталан и теоријски рад у сол-гел науци се засниова на СиО2. Силикат естер се прво хидролизује, а потом кондензује на собној температуре. Хидролизом се добијају мономерске јединице хидроксида који чине активни садржај рекације поликондензације.[1]
Типови
[уреди | уреди извор]- Најдетаљније истраживани сол-гел материјал је SiO2 добијен од тетраетил орто силиката (ТЕОС) или тетраметил орто силиката (ТМОС). Поменуто једињење се користи за формирање монолита.
- Други тип гела се добија из сола који се састоји од колоидне суспензије од силицијум-диоксида који се добија поступком другачијим од директне хидролизе органометалних једињења. На пример такви солови могу да се састоје од дисперговане силицијумске киселине или распршени аморфни силицијум диоксид ( микросилика) добијеног хидролизом на пламену СиЦл4. Сол-гел процес се одвија распршивањем полисилицијумове киселине и дестабилизацијом сола додавањем формамида или одређених других адитива. Сол добијен распршавањем силика-сола у неполарном средству се гелира уз помоћ одговарајућег агенса за гелирање који депротонизира силанол групе прекривајући површину честица.Гелови другог типа се стежу врло мало током сушења и могу да се формирају без пукотина у комаде значајних димензија. Нажалост, састав стакла који се добија с овим геловима је ограничен на чисти или скоро чисти силицијум-диоксид због слабе реактивности распршених честица силицијум-диоксида са другим хемикалијама.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Процесирање и примена керамичких материјала”. Технолошко-металуршки факултет. Архивирано из оригинала 26. 03. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- M.Срећковић, Љ.Вулићевић,V.Рајковић, Ж.Томић, Гуиде оф ласер дамагес он тхе сурфаце оф соме модерн материалс, Чачак 2004.
- A. Goldman, Modern Ferrite Technology, , Pitsburg, USA,. (2nd изд.). ISBN 978-0-387-28151-3.
- Владимир V. Срдић. Процесирање нових керамичких материјала. Универзитет у Новом Саду, Технолошки факултет, Нови Сад, 2004.
- Colloidal Dispersions, Russel, W.B., et al., Eds., Cambridge University Press (1989)
- Glasses and the Vitreous State, Zarzycki. J., Cambridge University Press, 1991
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- International Sol-Gel Society
- The Sol-Gel Gateway Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2005)