Ксилоза
| |||
| |||
| |||
| Називи | |||
|---|---|---|---|
| IUPAC назив
D-Xylose
| |||
| Други називи
( )-Ксилоза
Дрвени шећер | |||
| Идентификација | |||
| |||
| ECHA InfoCard | 100.043.072 | ||
| УНИИ | |||
| Својства | |||
| C5H10O5 | |||
| Моларна маса | 150,13 g/mol | ||
| Агрегатно стање | моноклинске безбојне игле или призме | ||
| Густина | 1,525 g/cm3 (20 °C)[3][4] | ||
| Тачка топљења | 144-145 °C | ||
| Хирална ротација [α]D | 22.5º (CHCl3) | ||
| Сродна једињења | |||
Сродне алдопентозе
|
Арабиноза Рибоза Ликсоза | ||
Сродна једињења
|
Ксилулоза | ||
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
 верификуј (шта је   ?)
| |||
| Референце инфокутије | |||
Ксилоза (cf. грчки ξυλος, ксилос, дрво) је шећер који је први пут био изолован из дрвета, по чему је добио име. Ксилоза се класификује као моносахарид алдопентозног типа. Она садржи пет атома угљеника, као и алдехидну функционалну групу.[5][6] Она је прекурзор хемицелулозе, једног од главних конституената биомасе. Као и већина шећера, она је јавља у неколико структурних облика у зависности од услова. У облику са слободном карбонилном групом, она је редукујући шећер.
Структура
[уреди | уреди извор]Ациклична форма ксилозе има хемијску формулу HOCH2(CH(OH))3CHO. Циклични хемиацетални изомери су заступљенији у растворима. Постоје два типа: пиранозе, које поседују шесточлане C5O прстене, и фуранозе са петочланим C4O прстенима (са додатном CH2OH групом). Сваки од тих прстена је подложан даљем изомеризму, у зависности од релативне оријентације аномерне хидроксилне групе.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1.
- ^ Тхе Мерцк Индеx: Ан Енцyцлопедиа оф Цхемицалс, Другс, анд Биологицалс (11тх изд.). Мерцк Публисхинг. 1989. ISBN 091191028X., 9995 </ноинцлуде>
- ^ Wеаст, Роберт C., ур. (1981). ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс (62нд изд.). Боца Ратон, ФЛ: ЦРЦ Пресс. ИСБН 0-8493-0462-8.
- ^ Линдхорст, Тхисбе К. (2007). Ессентиалс оф Царбохyдрате Цхемистрy анд Биоцхемистрy (1. изд.). Wилеy-ВЦХ. ИСБН 978-3-527-31528-4.
- ^ Робyт, Јохн Ф. (1997). Ессентиалс оф Царбохyдрате Цхемистрy (1. изд.). Спрингер. ИСБН 978-0-387-94951-2.
Литература
[уреди | уреди извор]- Линдхорст, Тхисбе К. (2007). Ессентиалс оф Царбохyдрате Цхемистрy анд Биоцхемистрy (1. изд.). Wилеy-ВЦХ. ИСБН 978-3-527-31528-4.
- Робyт, Јохн Ф. (1997). Ессентиалс оф Царбохyдрате Цхемистрy (1. изд.). Спрингер. ИСБН 978-0-387-94951-2.
