Хипотеза очекиване корисности

Хипотеза очекиване корисности је темељна претпоставка у математичкој економији која се тиче доношења одлука у условима неизвесности. Она постулира да рационални агенти максимизирају корисност, што значи субјективну пожељност својих акција. Теорија рационалног избора, камен темељац микроекономије, гради овај постулат за моделовање агрегатног друштвеног понашања.

Хипотеза очекиване корисности каже да агент бира између ризичних проспеката тако што упоређује очекиване вредности корисности (тј. пондерисани збир сабирања одговарајућих вредности корисности исплата помножених њиховим вероватноћама). Сумирана формула за очекивану корисност је $U(p)=\sum u(x_{k})p_{k}$ где је $p_{k}$ је вероватноћа да се оствари резултат индексиран са $k$ са исплатом $x_{k}$ , а функција у изражава корисност сваке одговарајуће исплате.^[1] Графички закривљеност функције у приказује агентов став према ризику.

Стандардне услужне функције представљају редне преференције. Хипотеза очекиване корисности намеће ограничења функцији корисности и чини корисност кардиналном.

Иако је хипотеза очекиване корисности стандардна у економском моделовању, утврђено је да бива прекршена у психолошким експериментима. Дуги низ година психолози и економски теоретичари развијају нове теорије да објасне ове недостатке.^[2] То укључује теорију перспектива, очекивану корисност зависну од ранга и теорију кумулативне перспективе и ограничену рационалност.

Референце

^ „Еxпецтед Утилитy Тхеорy | Енцyцлопедиа.цом”. www.енцyцлопедиа.цом. Приступљено 2021-04-28.
^ Цонте, Анна; Хеy, Јохн D.; Моффатт, Петер Г. (2011-05-01). „Миxтуре моделс оф цхоице ундер риск” (ПДФ). Јоурнал оф Ецонометрицс (на језику: енглески). 162 (1): 79—88. ИССН 0304-4076. С2ЦИД 33410487. дои:10.1016/ј.јецоном.2009.10.011.

Литература

Ананд П (1993). Фоундатионс оф Ратионал Цхоице Ундер Риск. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-823303-9.
Арроw КЈ (1963). „Унцертаинтy анд тхе Wелфаре Ецономицс оф Медицал Царе”. Америцан Ецономиц Ревиеw. 53: 941—73.
де Финетти Б (септембар 1989). „Пробабилисм: А Цритицал Ессаy он тхе Тхеорy оф Пробабилитy анд он тхе Валуе оф Сциенце (транслатион оф 1931 артицле)”. Еркеннтнис. 31.
де Финетти Б (1937). „Ла Прéвисион: сес лоис логиqуес, сес соурцес субјецтивес”. Анналес де л'Институт Хенри Поинцарé.

де Финетти Б (1964). „Форесигхт: итс Логицал Лаwс, Итс Субјецтиве Соурцес (транслатион оф тхе 1937 артицле ин Френцх”. Ур.: Кyбург ХЕ, Смоклер ХЕ. Студиес ин Субјецтиве Пробабилитy. 7. Неw Yорк: Wилеy. стр. 1—68.

де Финетти Б (1974). Тхеорy оф Пробабилитy. Превод: Смитх АФ. Неw Yорк: Wилеy.
Моргенстерн О (1976). „Соме Рефлецтионс он Утилитy”. Ур.: Андреw Сцхоттер. Селецтед Ецономиц Wритингс оф Оскар Моргенстерн. Неw Yорк Университy Пресс. стр. 65–70. ИСБН 978-0-8147-7771-8.
Пеирце ЦС, Јастроw Ј (1885). „Он Смалл Дифференцес ин Сенсатион”. Мемоирс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 3: 73—83.
Пфанзагл Ј (1967). „Субјецтиве Пробабилитy Деривед фром тхе Моргенстерн-вон Неуманн Утилитy Тхеорy”. Ур.: Мартин Схубик. Ессаyс ин Матхематицал Ецономицс Ин Хонор оф Оскар Моргенстерн. Принцетон Университy Пресс. стр. 237–251.
Пфанзагл Ј, Бауманн V, Хубер Х (1968). „Евентс, Утилитy анд Субјецтиве Пробабилитy”. Тхеорy оф Меасуремент. Wилеy. стр. 195–220.
Плоус С (1993). „Цхаптер 7 (специфицаллy) анд 8, 9, 10, (то схоw парадоxес то тхе тхеорy)”. Тхе псyцхологy оф јудгмент анд децисион макинг.
Рамсеy РП (1931). „Цхаптер VII: Трутх анд Пробабилитy” (ПДФ). Тхе Фоундатионс оф Матхематицс анд отхер Логицал Ессаyс. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2006-10-14. г.
Сцхоемакер ПЈ (1982). „Тхе Еxпецтед Утилитy Модел: Итс Вариантс, Пурпосес, Евиденце анд Лимитатионс”. Јоурнал оф Ецономиц Литературе. 20: 529—563.
Давидсон D, Суппес П, Сиегел С (1957). Децисион-Макинг: Ан Еxпериментал Аппроацх. Станфорд Университy Пресс.
Аасе КК (2001). „Он тхе Ст. Петерсбург Парадоx.”. Сцандинавиан Ацтуариал Јоурнал. 2001 (1): 69—78. С2ЦИД 14750913. дои:10.1080/034612301750077356.
Бриггс РА (2019). „Нормативе Тхеориес оф Ратионал Цхоице: Еxпецтед Утилитy”. Ур.: Залта ЕН. Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy.
Хацкинг I (1980). „Странге Еxпецтатионс”. Пхилосопхy оф Сциенце. 47 (4): 562—567. С2ЦИД 224830682. дои:10.1086/288956.
Петерс О (2011) [1956]. „Тхе тиме ресолутион оф тхе Ст Петерсбург парадоx”. Пхилосопхицал Трансацтионс оф тхе Роyал Социетy А: Матхематицал, Пхyсицал анд Енгинееринг Сциенцес. 369 (1956): 4913—4931. Бибцоде:2011РСПТА.369.4913П. ПМЦ 3270388 . ПМИД 22042904. арXив:1011.4404 . дои:10.1098/рста.2011.0065.
Сцхоемакер ПЈ (1980). „Еxпериментс он Децисионс ундер Риск: Тхе Еxпецтед Утилитy Хyпотхесис.”. Еxпериментс он Децисионс ундер Риск.

[1] „Еxпецтед Утилитy Тхеорy | Енцyцлопедиа.цом”. www.енцyцлопедиа.цом. Приступљено 2021-04-28.

[2] Цонте, Анна; Хеy, Јохн D.; Моффатт, Петер Г. (2011-05-01). „Миxтуре моделс оф цхоице ундер риск” (ПДФ). Јоурнал оф Ецонометрицс (на језику: енглески). 162 (1): 79—88. ИССН 0304-4076. С2ЦИД 33410487. дои:10.1016/ј.јецоном.2009.10.011.

[1]

[2]