Zakon o taksenim markama 1765.

Zakon o taksenim markama iz 1765. (zvanični skraćeni naziv Zakon o oporezivanju američkih kolonija 1765; 5 Džordž III, br. 12) je zakon koji je doneo Parlament Velike Britanije kojim su kolonijama u Britanskoj Americi nametnuti direktni porezi koji su nalagali da se mnogi štampani materijali u kolonijama proizvode na pečatiranom papiru proizvedenom u Londonu, na koji je otisnuta taksena marka. U štampane materijale su spadala pravna dokumenta, časopisi, karte za igru, novine i mnoge druge vrste hartije koje su se koristile u kolonijama. Kao i dotadašnji porezi, taksena marka se morala platiti važećom britanskom valutom, a ne kolonijalnim papirnim novcem. Svrha taksenih marki je bila da pomogne u plaćanju vojnika koji su bili stacionirani u Severnoj Americi nakon pobede Britanije u Sedmogodišnjem ratu i na njegovom severnoameričkom bojištu Francuskom i indijanskom ratu. Međutim, kolonisti se nikada nisu plašili francuske invazije, i tvrdili su da su već platili svoj deo troškova. Oni su smatrali da je to zapravo pitanje britanske brige o prekobrojnim britanskim oficirima i profesionalnim vojnicima koji treba da se finansiraju iz Londona.

Zakon o taksenim markama je bio veoma nepopularan među kolonistima. Postojao je konsenzus da oporezivanje bez njihove saglasnosti predstavlja kršenje njihovih prava kao Engleza a tu saglasnost mogu dati samo kolonijalni zakonodavni organi. Njihov slogan je bio „Nema oporezivanja bez predstavljanja“. Kolonijalne skupštine su upućivale peticije i proteste. Kongres o zakonu o taksenim markama, održan u Njujorku, bio je prvi značajan zajednički kolonijalni odgovor na bilo koju britansku meru; on je uložio žalbu Parlamentu i kralju.

Jedan član britanskog Parlamenta je tvrdio da kolonisti nisu drugačiji od 90% stanovnika Velike Britanije koji nisu imali imovinu (i stoga nisu imali pravo glasa), ali koje su i pored toga „virtuelno“ predstavljali glasači zemljoposednici, predstavnici koji su imali zajedničke interese sa stanovnicima bez prava glasa. Jedan američki advokat je ovo opovrgnuo istakavši da, dok se može zamisliti da glasači u Velikoj Britaniji imaju dovoljno toga zajedničkog sa neglasačkim stanovništvom te zemlje da se „virtuelno“ predstavljanje neglasača smatra opravdanim, „Veza između britanskih Amerikanaca i engleskih glasača je čvor koji je previše labav da bismo se oslonili na njega“ (tj. nema dovoljno toga zajedničkog između Parlamenta i kolonista da bi se opravdalo nametanje zakona bez saglasnosti kolonista).

Lokalne protestne grupe koje su predvodili kolonijalni trgovci i zemljoposednici povezali su se preko Komiteta za korespodenciju, stvarajući labavu koaliciju koji se protezala od Nove Engleske do Merilenda. Protesti i demonstracije koje je započelo novo tajno društvo zvano Sinovi slobode često su postajali nasilni i destruktivni kada bi im se priključile mase. Ubrzo, svi distributeri taksenih marki su zastrašivanjem primorani da daju ostavku, te porez nikada nije efektivno prikupljen.

Otpor na Zakonu o taksenim markama nije bio ograničen na kolonije. Britanski trgovci i proizvođači, čiji je izvoz u kolonije bio ugrožen kolonijalnim bojkotima, vršili su pritisak na Parlament. Zakon je zbog ovog pritiska ukinut 18. marta 1766, ali je Parlament potvrdio svoju moć zakona u ime kolonije „u apsolutno svim slučajevima“ izglasavanjem Deklaratornog akta. Usledio je niz novih poreza i propisa, kojima su se kolonisti takođe suprostavljali.

Ova epizoda je odigrala značajnu ulogu u definisanju pritužbi koje su bile izričito iskazane u tekstu odeljka Deklaracije nezavisnosti pod nazivom Optužba kralja Džordža III, i omogućila organizovan kolonijalni otpor koji je doveo do Američke revolucije 1775. godine.