Vulgarni latinski jezik

Vulgarni latinski, kao što pokazuje ovaj politički grafit u Pompejima, bio je govor običnih ljudi u Rimskom carstvu – različit od klasičnog latiniteta kojim je saobraćala obrazovana elita.

Vulgarni latinski (lat. sermo vulgaris; kolokvijalni latinski) označava dijalekte latinskog jezika koji su se govorili prvenstveno u zapadnim provincijama Rimskog carstva, sve dok se ti dijalekti, međusobno se sve više udaljavajući, nisu razvili u posebne romanske jezike u 9. veku.

Govorni latinski razlikovao se od književnog klasičnog latiniteta u izgovoru, leksici i gramatici. Neke odlike vulgarnog latiniteta pojavljuju se tek u doba poznog carstva, dok su druge njegove odlike postojale u govornom latinitetu i mnogo ranije, bar u svom početnom obliku. Većina odlika vuglarnog latiniteta ukazuje na to da je on bio pre govorni nego pisani jezik, s obzirom na to da svedočanstva koja posedujemo o njemu upućuju na zaključak da se govorni latinski u to doba podelio na različite dijalekte. Budući da ne postoje transkripcije govornog latinskog koji je tada bio u svakodnevnoj upotrebi, istraživanja vulgarnog latiniteta moraju se oslanjati na posredne metode.

Naše znanje o vulgarnom latinskom proizlazi iz tri glavna izvora. Prvo, komparativna metoda može uspostaviti vezu između pojedinih oblika u zabeleženim romanskim jezicima te ukazati na razlike u odnosu na klasični latinitet. Drugo, različiti tekstovi o deskriptivnoj gramatici iz doba poznog latiniteta kritikuju jezičke greške koje su pravili govornici latinskog, što nam pruža informacije o tome na koji su način govornici latinskoga u to doba upotrebljavali taj jezik. Treće, gramatičke pogreške i neklasična upotreba na koje se ponekada nailazi u poznolatinskim tekstovima takođe mogu baciti svetlo na govorni jezik.

Definicija vulgarnog latiniteta

Cantar de Mio Cid je najstariji duži zapis na srednjovekovnom španskom jeziku i obeležava početak ovoga jezika kao nezavisnog u odnosu na vulgarni latinski.

Reč vulgaris znači jednostavno ’običan’ ili ’narodni’, ali za klasične filologe termin »vulgarni latinitet« ima nekoliko značenja.

1. Prvo, on označava govorni latinski jezik Rimskoga carstva. Klasični latinitet bio je više veštački pisani jezik i, u stvarnosti, latinski koji su širili rimski vojnici po Galiji, Hispaniji i Dakiji nije uvek bio onaj jezik koji nalazimo u Ciceronovim delima. U ovom značenju, vulgarni latinitet bio je govorni jezik, za razliku od »poznolatinskog«, koji je predstavljao pisani jezik i koji u opštim karakteristikama pokazuje relativno male razlike u odnosu na pretpostavljeni klasični standard.
2. Drugo, on označava hipotetičkog prethodnika romanskih jezika, tzv. protoromanski. Taj konkretni jezik ne poznajemo iz neposrednih svedočanstava, s izuzetkom nekoliko natpisa u obliku grafita. Taj latinski pretrpeo je značajan broj važnih promena, uključujući i fonetske, a može se rekonstruisati pomoću komparativne lingvističke metode, upoređujući rezultate tih promena onako kako se oni pojavljuju u narodnim romanskim jezicima.
3. U istom ovom užem značenju, vulgarnim latinitetom naziva se ponekad hipotetični protoromanski jezik iz koga su nastali zapadni romanski jezici: govori koji se nalaze severno i zapadno od linije La Spezia – Rimini, u Francuskoj i na Pirinejskom poluostrvu, kao i romanski jezici u severoistočnoj Africi, od kojih gotovo da nije ostalo nikakvih tragova. Prema ovoj tački gledišta, italijanski koji se govori u jugoistočnoj Italiji, rumunski i dalmatski jezik imali su poseban razvoj.
4. Najzad, termin »vulgarni latinski« upotrebljava se i da se opišu gramatičke inovacije koje se nalaze u nekim tekstovima napisanim poznolatinskim jezikom, na primer u spisu Peregrinatio Aetheriae (4. vek), u kome je jedna monahinja opisala svoj put u Palestinu i na Sinajsku goru, ili u delima Grgura Tourskog. Budući da su pisana svedočanstva vulgarnog latiniteta veoma retka, ova dela su veoma korisna klasičnim filolozima, pre svega jer ponekada sadrže »greške« koje nam daju uvid u govore koji su bili u upotrebi tokom perioda u kome su napisani.

Neka književna dela, koja međutim nisu pisana jezikom visokog stila, nastala u klasičnom razdoblju rimske književnosti, takođe mogu osvetliti strukturu vulgarnog latiniteta. Plautove i Terencijeve komedije, u kojima značajnu ulogu igraju likovi koji su robovi, čuvaju neke osnovne prvobitne oblike poznolatinskog jezika, a isti je slučaj i sa dijaloškim delovima Petronijeve Trimalhionove gozbe.

Vulgarni latinski imao je različite razvojne puteve u različitim rimskim provincijama, a ti su putevi rezultirali postepenim nastajanjem francuskog, italijanskog, španskog, rumunskog, katalonskog i retoromanskog jezika. Premda je latinski ostao zvanični jezik, vulgarni latinski bio je narodni jezik, i to sve dok se ti novi lokalizovani oblici nisu toliko međusobno udaljili da su prerasli u nove standarne jezike. Prema tome, smatra se da se vulgarni latinski izgubio od trenutka kada su lokalni dijalekti počeli da stiču sve više vlastitih odlika koje su ih učinile posebnim jezicima. Ovi protoromanski jezici transformisali su se u isto vreme i u istoj srazmeri u romanske jezike, i može se reći da se ta transformacija dovršila onda kada se u svakome od tih jezika mogao razlikovati poseban oblik.

Smatra se da je tokom 3. veka došlo do važnih promena u leksici i morfologiji vulgarnog latiniteta, npr. equus ’konj’ prešlo je u caballus ili cavallus, što je kasnije dalo italijanski oblik cavallo i francuski cheval. Nedavna istraživanja su izgleda pokazala da je i izgovor počeo da se razlikuje i već počeo nalikovati izgovorima savremenih romanskih jezika. Prema ovim istraživanjima, najznačajniji primer ovih promena pronađen je u okolini Napulja. Međutim, sve se te promene nisu događale na isti način na celoj teritoriji Rimskog carstva, pa su se stoga najveće razlike možda nalazile između različitih oblika vulgarnog latiniteta u najudaljenijim provincijama, na šta je delimično uticalo i prihvatanje novih korena reči iz drugih jezika koji su se u tim oblastima govorili. Zbog svega toga treba primetiti da se ova teorija većim delom oslanja na rekonstrukciju a posteriori, pre nego na tekstove.

Tokom nekoliko vekova nakon pada Rimskog carstva, vulgarni latinitet i pisani poznolatinski jezik postojali su paralelno, jer su obrazovani ljudi, koji su inače govorili jednim od lokalnih romanskih govora, u pisanju upotrebljavali korektnu gramatiku i tačan pravopis, pa je rezultat bio pisani jezik na koji su uticale norme klasičnog latiniteta. Međutim, na trećem saboru u Toursu 813. godine odlučeno je da se sveštenicima omogući da propovedi obavljaju na lokalnim narodnim narečjima kako bi ih stanovništvo moglo bolje razumeti. Ta narodna narečja bili su kako rustica lingua romanica, oblik vulgarnog latiniteta koji se u to doba jasno razlikovao od starog crkvenog latiniteta, tako i dijalekti nemačkog jezika. To je bio važan trenutak u razvoju vulgarnog latiniteta. Godine 842, dakle nepunih trideset godina nakon tourskog sabora, Zakletve iz Strazbura, u kojima je zabeležen jedan sporazum između dvojice naslednika Karla Velikog, zapisane su na jednom romanskom jeziku, koji nije latinski.

Odlomak iz Zakletvi iz Strazbura

Jedan odlomak iz teksta Zakletvi glasi:

Pro Deo amur et pro christian poblo et nostro commun salvament, d’ist di in avant, in quant Deus savir et podir me dunat, si salvarai eo cist meon fradre Karlo et in ajudha et in cadhuna cosa, si cum om per dreit son fradra salvar dift, in o quid il me altresi fazet, et ab Ludher nul plaid numquam prindrai, qui, meon vol, cist meon fradre Karle in damno sit.

Prevod: „Za ljubav Božju i za hrišćanski narod i naše zajedničko spasenje, od danas pa sve dok me Bog bude darovao zdravljem i moći, pomagaću svom bratu Karlu svojom pomoći i u svakoj stvari, kako svako i treba da vlastitom bratu pomaže, prema pravdi, pod uslovom da i on isto čini za mene, i da nikada sa Lotarom neću sklopiti nikakav savez koji bi, po mojem saznanju, mogao biti štetan po mojega brata Karla.”

U poznolatinski jezik, čije je središte i dalje bio Rim, verovatno su prodirale ove novine, beležeći promene do kojih je dolazilo u bližoj oblasti, koja se može otprilike poistovetiti sa Italijom. Zvanični latinski još uvek je bio nepromenjen i »nepromenljiv«, s jedne strane zahvaljujući kodifikaciji rimskog prava koju je preduzeo car Justinijan (Corpus iuris civilis), a s druge strane, zahvaljujući crkvi. Taj jezik bio je konačno unifikovan u srednjovekovnim rukopisima i definitivno razdvojen od vulgarnoromanskih idioma koji su se do tada ustanovili kao posebni jezici. Pisani jezik nastavio je da postoji kao srednjovekovni latinitet. Narodni romanski dijalekti pojavili su se kao posebni jezici i počeli razvijati vlastite gramatičke i pravopisne norme. Od tada se više ne može govoriti o vulgarnom latinitetu, jer jezik kojim se u svakodnevnom životu tada govorilo više nije bio latinski već jedan od novonastalih romanskih jezika.

Fonologija

Vokali

Vokal		Izgovor
		Klasični	Vulgarni
A, a	kratko A	[a]	[a]
Ā, ā	dugo A	[aː]	[ɑ]
e, e	kratko E	[e]	[ɛ]
Ē, ē	dugo E	[eː]	[e]
I, i	kratko I	[i]	[ɪ]
Ī, ī	dugo I	[iː]	[i]
O, o	kratko O	[o]	[ɔ]
Ō, ō	dugo O	[oː]	[o]
U, u	kratko V(U)	[u]	[ʊ]
Ū, ū	dugo V(U)	[uː]	[u]
Y, y	kratko Y	[y]	[i]
Y, y	dugo Y	[yː]	[i]
Ae, ae	AE	[aɪ]	[ɛ]
Oe, oe	OE	[oɪ]	[e]
Au, au	AV	[aʊ̯]	[aʊ̯]
(v. Međunarodna fonetska abeceda za značenje upotrebljenih simbola)

U vreme kraja Rimskog carstva dogodila se jedna važna promena, koja je proizvela pravi haos u celom dotadašnjem fonetskom sistemu i ostavila traga u svim romanskim jezicima. Latinski je imao deset različitih vokala: dugo i kratko /a/, /e/, /i/, /o/, /u/, tri diftonga: /ae/, /oe/, /au/ (kojima neki dodaju i diftong /ui/), dok dugo i kratko -y- (tj. /ü/) treba smatrati pozajmicom iz grčkog jezika.

U navedenom periodu došlo je do postepene promene u mestu artikulacije vokala, a pored toga i do promene u kvantitetu, koja je uticala na sve vokale osim na vokal /a/. Dugi vokali su se kratili, a kratki su se produžavali, sve dok nisu završili kao poluotvoreni vokali. Promene do kojih je došlo mogu se zabeležiti na sledeći način:

• [e:] > [e] i [e] > [ε]
• [i:] > [i] i [i] > [ɪ]
• [o:] > [o] i [o] > [ɔ]
• [u:] > [u] i [u] > [ʊ]

Kao posledica te promene, od sistema dvostrukog seta vokala koji je postojao u klasičnom latinitetu nastao je nestabilniji jednostruki sistem, koji se zbog svoje strukture razvio na različite načine u svakom romanskom jeziku.

U vokalskom trouglu te se promene beleže ovako:

Klasični latinski:

ī i	u ū
ē e	o ō
ā a

Vulgarni latinski:

/i/ /ɪ/	/ʊ/ /u/
/e/ /ɛ/	/ɔ/ /o/
/a/

Mešavina koja je nastala u fonološkom sistemu proizvela je amalgamaciju koja je dodatno povećala njegovu nestabilnost. Promene vokala [o:], [u] u [o], kao i vokala [e:], [i] u [e] – da se ne spominje monoftongizacija diftonga /ae/ i /oe/ u [e] i [ε] – poremetile su ravnotežu klasičnog sistema vokala i odnos između dugih i kratkih vokala. Na to ukazuju neke odlike poznog latiniteta. Na primer, postalo je teško u uhu čuti i shvatiti nekadašnju razliku između izgovora reči ōs ’usta, lice’ i izgovora reči ŏs ’kost’ ili između reči vās ’posuda’ i văs ’jamac’, a zbrku je svakako uvećalo i slabljenje razlike između glagolskih oblika tipa vĕnit ’dolazi’ i vēnit ’došao je’.

Uzrok navedenih promena bila je nesumnjivo uloga dinamičkog akcenta, koji je prouzrokovao, s jedne strane, duženje akcentovanih vokala i nakon toga njihovo očuvanje u romanskim jezicima, a s druge strane, razvijanje u dva vokala (tj. diftongizaciju) i zatvaranje ili slabljenje neakcentovanih slogova.

Kao posledica toga, latinske reči pira ’kruška’ i vēra ’istinita’ imale su sličan odraz u romanskim jezicima, osim što se naravno njihovi fonetski principi razlikuju: ital./špan. pera, vera, starofranc. peire, veire. Latinski akuzativi jednine nuce(m) ’orah’ (nominativ: nux) i vōce(m) ’glas’ (nominativ: vox) takođe su imali gotovo isti odraz u većini romanskih jezika: ital. noce, voce, port. noz, voz i franc. noix, voix. Ova promena ne opaža se u rumunskom i sardinskom jeziku.

Klasični diftonzi pretrpeli su značajne promene, naročito diftonzi /ae/ i /oe/, koji su se razvili u [ε] i [e], i čiji je izgovor bilo teško međusobno razlučiti. Diftong /oe/ bio je redak već u klasičnom latinskom i predstavljao je srednju fazu razvoja starog diftonga [oɪ] > [ɔɪ̯] > [e], a isti je slučaj bio i s diftongom [aɪ] > [ɛː] > [ɛ] . Promene je pretrpeo i diftong /au/, kako se može videti iz mlađeg izgovora Clodius u odnosu na klasični Claudius ’Klaudije’, ali ipak ta promena nije bila opšta i karakteristična je za tzv. »niži stil« iz prvog carskog perioda. Premda se diftong /au/ na početku reči održavao, zapažamo tendenciju ka njegovoj monoftongizaciji u različitim romanskim jezicima, sve dok se nije razvio u [o], npr. lat. aurum ’zlato’, franc. or, ital. oro.

S druge strane, kratki vokali [o], [e] pokazuju nestabilnost. Pokazuje se tendencija ka njihovom razvijanju u diftonge sastavljene od novih vokalskih vrednosti, različitih u svakom romanskom jeziku.

Primeri:

• Latinska reč focus ’ognjište’ proširila se u protoromanskom periodu s akuzativom focu(m) u značenju ’vatra’, zamenivši tako klasičnu latinsku reč ignis. Rezultat u više romanskih jezika jeste diftongizacija: franc. feu, ital. fuoco, špan. fuego.
• Duženje akcentovanih vokala osnažilo je tendenciju ka diftongizaciji. Latinska reč pes, pedis ’stopalo, noga’ ušla je u romanske jezike preko akuzativskog oblika pede(m), što je u francuskom dalo oblik pied (s diftongom). Slično tome, latinsko rex, regis ’kralj’ predstavljalo je polaznu tačku od koje je nastalo francusko roi.

U francuskom i italijanskom ove se promene zapažaju samo u otvorenim slogovima. U španskom, pak, do diftongizacije je dolazilo nezavisno od fonetskog okruženja vokala, što je dovelo do jednostrukog sistema od pet akcentovanih i neakcentovanih vokala. Portugalski uopšte ne pokazuje diftongizaciju, npr. focus > port. fogo ’vatra’. Rumunski pokazuje diftongizaciju kratkog /e/, npr. lat. ferrum > rum. fier ’gvođže’, ali ne i kratkog /o/ (lat. focus > rum. foc).

Portugalski je u određenoj meri izbegao nestabilnost vokalskog sistema koji je nasledio iz vulgarnog latinskog, jer je u potpunosti očuvao razliku koja je u latinskom postojala između dugih i kratkih vokala u zatvorenim i otvorenim slogovima. Latinsko dugo ē i ī postali su u portugalskom zatvoreni vokali, koji se beleže kao ê i ô ukoliko su akcentovani, dok su njihovi kratki ekvivalenti prešli u otvorene vokale, koji se beleže kao é i ó kada su akcentovani. Ipak, određeni stepen nestabilnosti proizašao je iz neakcentovanog o, koje je dalo [u], i iz neakcentovanog e, koje je dalo [i] ili [ɔ].

Sličan fonetski razvoj opaža se i u katalonskom jeziku. Latinsko kratko o dalo je otvoreni vokal, dok je kratko e prešlo u zatvoreno [e] u zapadnim dijalektima, odnosno u [ə] (schwa) u istočnim. Ovo schwa razvilo se postepeno u otvoreniji glas, ali se na Balearskim ostrvima održalo kao srednji vokal sve do danas. U istočnim katalonskim dijalektima zapaža se izvesna nestabilnost vokala, kao i u portugalskom: neakcentovani vokali /e/, /o/ prelaze u schwa (pokazuje se da ova promena nije uopšte uticala na /e/ koje se nalazilo neposredno pre akcentovanog sloga i koje se u izgovoru i dalje susreće u delu Balearskih ostrva), a – s izuzetkom Majorke – neakcentovano /o/, /u/ davalo je [u].

Sledeća tabela pokazuje vokalske promene do kojih je došlo u romanskim jezicima u odnosu na vuglarni latinski:

	Klasični latinski	Vulgarni latinski	Italijanski		Španski	Francuski		Primeri
			zatvoreno	otvoreno		zatvoreno	otvoreno
a	/a/	/a/	a		a	a, au	e, ie	cantō ’pevam’, canis ’pas’
ā	/a:/							aestātem (akuzativ) ’leto’
ae	/aɪ/	/ɛ/	è	ie, è	ie	e, eau	ie	caelum ’nebo’
e	/e/							tempus ’vreme’, pedem (akuzativ) ’stopalo, noga’
oe	/oɪ/	/e/	é		e	e (eu)	oi	poena ’kazna’
ē	/e:/							stēlla ’zvezda’, tēla ’tkanje’
i	/i/	/ɪ/						minus ’manje’
y	/y/
ī	/i:/	/i/	i		i	i		fīlius ’sin’
ȳ	/y:/
o	/o/	/ɔ/	ò	uo, ò	ue	o	eu, œu	porta ’vrata’, cor ’srce’
ō	/o:/	/o/	ó		o	ou	eu	hōra ’čas’
u	/u/	/ʊ/						mustum ’šira’, lupus ’vuk’
ū	/u:/	/u/	u		u	u		prūna ’žar’
au	/aʊ̯/	/aʊ̯/	ò		o	o		causa ’stvar’

Konsonanti

Jedna promena koja je imala gotovo pravilan razvoj u vulgarnom latinitetu bila je palatalizacija konsonanata /k/, /t/ i često /g/. Jedini romanski jezici u kojima se ovaj razvoj ne zapaža bili su dalmatski i neki dijalekti sardinskog jezika. Na primer, latinsko caelum [kaɪɫum] ’nebo’ nalazi se u romanskim jezicima sa inicijalnim sibilantom: ital. cielo , franc. ciel, špan. cielo, port. céu, katal. cel.

Latinski poluvokali /w/, /j/, koji su se beležili kao v, i, npr. vinum, iocunda, dobili su najzad čisto konsonantski izgovor /v/ i /dj/. Ipak, međuvokali /b/ i /w/ ili /v/ često su se stapali u srednji bilabijalni glas [β].

Treba primetiti da u latinskoj abecedi nije postojala razlika između grafema U i V, I i J, kao u novijem periodu. Velika slova U i J nisu postojala, a mala j i v predstavljala su samo drugačije grafije za slova i i u. Te drugačije grafije upotrebljavale su se uglavnom na početku reči, i to u estetske svrhe u rukopisima ili da bi se slova i i u razlikovala od sličnih oblika slova n i m. Tek od 16. veka daje se konsonantska vrednost grafemama j i v, dok i i u označavaju samo vokale. Ova klasifikacija verovatno potiče od činjenice da se konsonantska vrednost slova I i V ipak češće nalazi na početku reči. Tek tada uvedeno je pisanje velikih slova U i J, s obzirom da se i u pisanju velikih slova počela beležiti razlika u fonološkoj vrednosti.

Promena vredna pažnje koja se pojavljuje u zapadnim romanskim oblastima bila je uvođenje jednog protetičkog vokala u reči koje su počinjale konsonantskom grupom #sC- (s konsonant). Na primer, lat. spatha (< starogrčki spathē (σπάθη) ’sablja’) prešlo je u španski i portugalski kao espada, u katalonski kao espasa, a u francuski kao épée. Istočni romanski jezici zadržali su eufoniju dodajući, ukoliko je potrebno, vokal članu koji prethodi takvoj imenici. Tako, u italijanskom nema protetičkog vokala u la spada ’sablja’, ali se zato određeni član il menja u lo, kada mu sledi grupa koja to zahteva: lo spaghetto, lo zucchero.

Kao što će pokazati dalja analiza, gubitak završnih konsonanata doveo je do poremećaja kategorije gramatičkog roda u romanskim jezicima. U klasičnom latinskom jeziku završeci -us, -um odražavali su razliku između muškog i srednjeg roda i istovremeno ukazivali na to da li se reč nalazi u nominativu ili akuzativu. Slabljenje, a zatim i obezvučavanje završnih -s i -m dovelo je do spajanja imena muškog i srednjeg roda, što opažamo u svim romanskim jezicima. Neke reči srednjeg roda, npr. gaudia ’radost’ (množ. od jedn. gaudium), prešle su u ženski rod zbog slučajne sličnosti leksičkih završetaka.

Završetak -m počeo je, kako se čini, da nestaje još od trenutka od kada potiču prvi latinski natpisi. Na primer, na nadgrobnom spomeniku Lucija Kornelija Scipiona, koji je umro oko 150. pne., nalazi se epitaf u kome čitamo: TAVRASIA CISAVNA SAMNIO CEPIT, što bi, zapisano klasičnim latinskim, glasilo: Taurāsiam, Cisaunam, Samnium cēpit. Dakle, završno -m održavalo se samo postojanošću književnog jezika, premda se u poeziji iz metričkih razloga često tretira kao bezvučno.

Svedočanstva promena

Kao što je bio slučaj i sa helenističkom kojnom, važni pokazatelji promena nalaze se u traktatima koji te promene kritikuju. Krajem 3. veka nastao je tekst o latinskom jeziku pod naslovom Appendix Probi, zapravo zbirka reči (»glosâ«), gde se umesto vulgarnolatinskih reči koje su tada bile u upotrebi preporučuje upotreba ispravnih klasičnih oblika. Takva svedočanstva obično razotkrivaju tendencije koje su prevlađivale u govornom jeziku, kako u pogledu leksike tako i u pogledu morfologije, te ukazuju na pravac tih promena.

Glose navedene u spisu Appendix Probi ukazuju na to da su delovale sledeće promene:

• Sinkopa, tj. gubitak neakcentovanih vokala (masculus, non masclus).
• Redukcija slogotvornih vokala /e/ i /i/ na /j/ (vinea, non vinia).
• Nestanak razlike između glasova /o/ i /u/ (coluber, non colober), te između /e/ i /i/ (dimidius, non dimedius).
• Ujednačavanje nepravilnih oblika (glis, non gliris).
• Ujednačavanje oblika gramatičkog roda (pauper mulier, non paupera mulier).
• Nestanak razlike između /b/ i /v/ između vokala (bravium, non brabium).
• Upotreba deminutiva umesto uobičajenih oblika (auris, non oricla; neptis, non nepticla).
• Gubitak nazala koji se nalaze u završnom slogu (mensa, non mesa) ili nepravilno umetanje nazala u vidu hiperkorektivnosti (formosus, non formonsus).

Neki oblici koji se kritikuju u spisu Appendix Probi zapravo su prevladali u romanskim jezicima: oricla ’uho’, a ne klasični oblik auris, jeste izvor iz koga je poteklo francusko oreille, katalonsko orella, špansko oreja, italijansko orecchio, rumunsko ureche i portugalsko orelha. Klasični latinski oblik auris nije se nigde održao.

Leksika

Klasični latinski	Vulgarni latinski	Značenje
sīdus	stēlla	zvezda
cruor	sanguis	krv
pulcher	bellus	lep
ferre	portāre	nositi
ludere	jocāre	igrati se
ōs	bucca	usta
brassica	caulis	kupus
domus	casa	kuća
magnus	grandis	veliki
emĕre	comparāre	kupovati
equus	caballus	konj

Neke reči iz klasičnog latiniteta ne pojavljuju se u leksici vulgarnog latinskog jezika, iako se njihovi tragovi mogu naći u različitim romanskim jezicima. Klasično equus ’konj’ bilo je postepeno zamenjeno imenicom caballus, kako pokazuju savremene reči (ali treba primetiti iapă u rumunskom, èbba u sardinijskom, yegua u španskom, egua u katalonskom, égua u portugalskom i ive, iewe u starofrancuskom, sve sa značenjem ’kobila’, a poreklom od klasičnog latinskog equa).

Treba primetiti da su neke reči iz klasičnog latiniteta, kojih nema u vulgarnom latinskom, ušle u srednjevekovni i novovekovni latinitet kao učene pozajmice iz rimskih književnih dela. Leksičke promene uticale su čak i na temeljne gramatičke partikule i latinske veznike, od kojih je značajan broj, kao posledica toga, iščezao gotovo bez traga u romanskim jezicima, npr. an ’li’, at ’ali’, autem ’a, pak’, donec ’dok’, enim ’naime’, ergo ’dakle’, etiam ’takođe’, haud ’ne’, igitur ’stoga’, ita ’tako’, nam ’naime’, postquam ’pošto’, quidem ’čak’, quin ’da ne’, quoque ’takođe, i’, sed ’ali’, vel ’ili’ itd. To naravno ne znači da je vulgarni latinski »izgubio« mogućnost da izrazi vezničke i sintaktičke odnose koji su se izricali pomoću navedenih reči i da je postao neki »siromašniji« jezik: te funkcije preuzeli su uglavnom drugi veznici ili su se one izražavale opisno.

S druge strane, osnovni latinski vokabular nije imao isti razvoj u romanskim jezicima, jer su se učeni i vulgarni oblici jedinstvenog latinskog jezika tokom cele istorije međusobno značajno razlikovali. Na primer, vulgarni latinski ne čuva suptilnu razliku u značenju između klasičnih zameničkih prideva omnis ’svaki, sav’ i totus ’ceo’. Međutim, u različitim jezicima nalaze se tragovi oba ova prideva: ital. ogni ’svaki’ čuva latinsko omnes (množ.), dok drugi jezici upotrebljavaju u istom značenju oblike koji su nastali iz lat. totum (akuzativ od totus): ital. tutto, špan. todo, franc. tout, port. tudo, katal. tot, rum. tot.

Ipak, činjenica da je formalno obrazovanje i dalje bilo zasnovano na klasičnom latinitetu imala je za posledicu to da su u vokabular ponovno prodirale latinske reči poreklom iz visokog ili učenog književnog stila, te da su se one ustaljivale u jeziku, ponekada čak i kada je već postojao paralelni vulgarnolatinski oblik. Takve reči se lako prepoznaju po tome što one ne pokazuju očekivane fonetske promene.

Primeri:

• Latinski komparativ mājor ’veći’ razvio se pravilno u franc. maire ’gradonačelnik’, gde je očigledno da je poluvokal -j- izgubio svoju konsonantsku vrednost i doveo do fonetske promene: [ai] > [æ] > [e]. Kako se vidi u starofrancuskom, reč maire označavala je različite lokalne dužnosti: ipak, u doba francuske revolucije ustalilo se putem pisanog prava da maire ’gradonačelnik’ bude naziv onog dužnosnika koji je izabran među članovima opštinskog veća. Ako je pravilan razvoj bio mājor > maire, možemo razumeti da francuski pridev majeur ’veći’, koji čuva semantičku vrednost latinskog originala, nije ostao nepromenjen zahvaljujući upotrebi, nego da predstavlja kasniju pozajmljenicu iz latinskog, uglavnom iz filozofskog i crkvenog jezika (npr. la majeur d’un syllogisme iz 14. veka, ordres majeurs iz 17. veka).
• Latinski glagol facere ’činiti, raditi’ pravilno je dao špan. hacer [aˈθeɾ], gde se primećuje postepeno obezvučenje inicijalnog #f- (labijalni dental prelazi u nelabijalni, a zatim gubi fonetsku vrednost: [f] > [ɸ] > Ø). Međutim, savremene španske reči kao factura ’račun’, factoría ’fabrika’, fácil ’lak’, koje su etimološki u vezi sa glagolom facio, čije izvedenice i predstavljaju, očigledno ne predstavljaju reči koje su u španskom jeziku nasleđene iz vulgarnog latiniteta, već su preuzete iz učenog vokabulara onda kada je fonetski zakon obezvučavanja glasa [f] već uglavnom prestao da deluje.
• Slično tome, vulgarnolatinsko fungum (akuzativ od fungus ’pečurka’) dalo je ital. fungo, katal. fong, port. fungo i špan. hongo, s promenom [f] > [h] koja je uobičajena u španskom jeziku (usp. fīlius > starošpan. fijo > špan. hijo ’sin’). Ali u španskom nalazimo i fungo, koje, sudeći po odsustvu očekivane fonetske promene, predstavlja kasniju pozajmljenicu iz učenog vokabulara klasičnog latiniteta, a ne reč nasleđenu u španskom iz vulgarnog latiniteta.

Ponekada je reč iz klasičnog latiniteta zadržana zajedno s rečju paralelnog značenja iz vulgarnog latiniteta. U vulgarnom latinskom, klasično caput, -itis ’glava’ zamenjeno je rečju testa (prvobitno ’vrč, kup’, promena koja je poznata i iz drugih jezika, usp. engl. cup ’kup, vrč’ i nem. Kopf ’glava’), kao što se vidi iz franc. tête ’glava’, ital. testa ’glava’. Međutim, u istim jezicima očuvala se i reč caput, dakako u promenjenom fonetskom obliku, ali uglavnom u metaforičkom značenju ’vođa, šef, gazda’: franc. chef (> špan. jefe), ital. capo, i špan./port. cabo ’kraj; vođa’. Originalno značenje latinske reči sačuvalo se u oksitanskom, katalonskom i osobito rumunskom, gde i reč cap i reč țeastă imaju isto značenje ’glava’, ali se reč koja potiče iz klasičnog latiniteta češće koristi u anatomskom značenju. Južni italijanski dijalekti zadržali su capo kao uobičajenu reč u značenju ’glava’. Na Pirinejskom poluostrvu značenje ’glava’ ima špan. cabeza, port. cabeça i franc. chevet ’uzglavljem’, koje vode poreklo od vulgarnolatinskog capitium (< lat. caput, -itis), dok se reč testa u portugalskom čuva u značenju ’čelo’. Neki lingvisti primećuju u ovom slučaju dokaze koji potvrđuju teoriju italijanskog filologa M. Bartolija, da periferni jezici pokazuju tendenciju ka lingvističkom konzervativizmu i ka čuvanju arhaizama.

U ovom periodu bila je prilično uobičajena predloška prefiksacija glagola, što je za posledicu imalo nestanak jednostavnih oblika. Takođe se zapaža sve veći broj reči formiranih pomoću sufiksa kao -bilis, -arius, -itare i -icare, koji su korišćeni kako bi se ujednačili nepravilni oblici i gramatički rod.

Reichenau glose

Značajni doprinos našem poznavanju vulgarnog latiniteta u Francuskoj pružaju tzv. Reichenau glose (Reicheneau glosses), nazvane tako po samostanu Rajhnau koji se nalazi na istoimenom ostrvu u nemačkom delu Bodenskoga jezeru, severozapadno od Konstanza. Radi se o zbirci reči napisanih na margini jednog rukopisa latinske Vulgate, sa ciljem da objasni značanje latinskih reči u tekstu koje se više nisu mogle sasvim razumeti u 8. veku, kada je rukopis nastao. Objašnjenja su data u jednom obliku vulgarnog latiniteta za koji se veruje da predstavlja preteču starofrancuskog jezika.

U popisu Reichenau glosa koji sledi prvo je data latinska reč, a zatim njoj odgovarajući vulgarnolatinski termin koji je objašnjava. Ove glose pokazuju kako su latinske reči iz 4. veka (kada je Vulgata nastala) zamenjene novim leksičkim odrednicama, koje su obično i prevladale u romanskim jezicima:

• femur ’bedro’ || coxa (> port. coxa, franc. cuisse, ital. coscia, katal. cuixa, rum. coapsă).
• arena ’pesak’ || sabulo (> franc./oks. sablon, ital. sabbione, katal. sauló, ali: špan. arena, port. areia, rum. dijal. arină).
• canere ’pevati’ || cantare (> špan./port./katal./oks. cantar, franc. chanter, ital. cantare, rum. cântare).
• in ore ’na ustima’ || in bucca (> špan./port./katal./oks. boca, franc. bouche, ital. bocca, romanš bucca; ali rum. bucă ’obraz’).

Sledeće glose svedoče o gramatičkim promenama:

• singulariter ’samo, jedino’ || solamente (> franc. seulement, ital./špan. solamente itd.: lat. imenica mens, -ntis ’um’ ima gramatičku vrednost i često se nalazi kao priloški sufiks).
• saniore ’zdravije’ || plus sano (> franc. plus sain, romanš pli saun, ital. più sano, sard. prus sanu; ali špan. más sano, port. mais são, katal. més sa: tendencija ka perifrastičnoj tvorbi komparativa).
• optimus ’najbolji’, meliores ’bolji’ > meliores (optimum se održalo u španskom, portugalskom, katalonskom, italijanskom, francuskom i rumunskom kao óptimo, ó(p)timo, òptim, ottimo, optimal/optimum i optim, sa značenjima ’najbolji’, dok mejor i melhor znače ’bolji’; port. melhores, špan. mejores, katal. millors, franc. meilleurs, ital. migliori ’bolji (množ.)’).

U popisu se pojavljuju i pozajmljenice iz nemačkih dijalekata:

• thurmas ’gomila, svjetina’ || fulcos (nem. Volk), od čega su starofranc. foulc, starooks. folc (ali ital./fur. torme, sard. trumas, rum. turme).
• galea ’kaciga’ || helme (nem. Helm), od čega su franc. heaume, ital./port. elmo, špan. yelmo, katal. elm.
• Gallia ’Galija’ || Francia ’Francuska’ (> franc. France, kao i u drugim jezicima: termin koji je prvobitno označavao nemačko pleme Franaka i prešao u keltsku i rimsku Galiju).
• cementariis ’zidari (dativ množ.)’ || mationibus, od čega su franc. maçons, starooks. matz.
• non pepercit ’nije poštedeo’ || non sparniavit (nem. sparen), od čega su franc. épargner ’štedeti’, oks. esparnhar, romanš spargnar, ital. sparambiare, risparmiare.

U sledećem popisu nalaze se reći čije se značenje promenilo:

• ager ’polje’ || campus, prvobitno značenje ’ravnica’ (> franc./romanš champ, ital./port./špan. campo itd.).
• caseum ’sir (akuz.)’ || formaticum, prvobitno u izrazu caseus (formaticus) ’sir u određenom obliku’ (> franc. fromage, oks./katal. formatge; ali: špan. queso, ital. dijal. cacio itd.).
• milites ’vojnici’ || servientes, prvobitno značenje ’sluge’ (> franc. sergent).
• rostrum ’kljun’ || beccus (> franc./katal./romanš bec, ital. becco, sard. biccu, port. bico, špan. pico, ali špan./galic. rostro i port. rosto održali su se u značenju ’lice’, rum. rost ’usta’).
• isset ’išao (konj. plpf.)’ || ambulasset (> ital. ambiasse, rum. umblase ’otišao je’; ali oks./katal. anar, špan./port. andar, ital. andare ’ići’).
• liberos ’deca (akuz. množ.)’ || infantes (> franc./oks. enfants, katal. infants, starošpan./staroport. ifantes, romanš uffants).

Morfologija

Nestanak padeža

Klasični latinski
Nominativ:	rosa
Genitiv:	rosae
Dativ:	rosae
Akuzativ:	rosam
Ablativ:	rosā
Vulgarni latinski
Nominativ:	rosa
Genitiv:	rose
Dativ:	rose
Akuzativ:	rosa
Ablativ:	rosa

Fonetske promene koje su delovale u vulgarnom latinitetu otežavale su očuvanje padeškog sistema imenske grupe kakav je postojao u klasičnom latinskom i na kraju su se pokazale pogubnim za komplikovani sistem od pet deklinacija koji je postojao u latinskom jeziku. Kao posledica toga, u vulgarnom latinskom zapaža se pomeranje nekada sintetičkog jezika ka analitičkom, u kojem red reči predstavlja jedan od glavnih sintaktičkih elemenata. Gubitak završnog /-m/, gubitak dugih vokala i monoftongizacija diftonga /ae/ u /e/ izazvali su velike promene u imeničkoj paradigmi a-deklinacije, kao što se vidi na primeru promene imenice rosa ’ruža’, koja je data u tablici.

Do potpunog gubitka padeškog sistema došlo je postepeno. Starofrancuski je nastavio da razlikuje nominativ od kosih padeža (što je poznato kao cas sujet – cas régime), ali je i ta razlika konačno nestala iz jezika tokom 12. i 13. veka, zavisno od dijalekta. Slična razlika postojala je i u starom oksitanskom jeziku, kao i u nekim retoromanskim dijalektima sve do pre nekoliko vekova. Rumunski jezik i dalje razlikuje genitiv/dativ zajedno s tragovima vokativa.

Razlika između jednine i množine u romanskim se jezicima pravi na dva načina. Severno i zapadno od linije La Spezia – Rimini, koja prolazi severnom Italijom, jednina se obično razlučuje od množine pomoću završnog -s, koje se proširilo analogijom, budući da je bilo prisutno u akuzativu množine imenica muškog i ženskog roda svih deklinacija. Južno i istočno od pomenute linije razlika između jednine i množine pravi se pomoću promene završnih vokala, kao što je istovremeno slučaj u italijanskom i rumunskom jeziku. Ovaj razvoj sačuvao je i proširio način razlikovanja jednine i množine koji se zapaža u latinskoj a- i o-deklinaciji (-ae, -as / -i, -os).

Razvoj člana

Teško je tačno utvrditi u kojem su vremenskom trenutku nastali određeni članovi, kojih nema u klasičnom latinskom, ali su prisutni u svim romanskim jezicima. Budući da se član razvio prvenstveno u govornom jeziku kao emfatička pokazna partikula, on se verovatno ne zapaža u pisanom latinitetu sve dok se nisu pojavili derivativni jezici koji su se već jasno razlikovali od latinskog. Većina sačuvanih tekstova pisanih na najstarijim verzijama romanskih jezika sadrži već u potpunosti razvijene članove.

Kao i u drugim indoevropskim jezicima, određeni članovi su se prvo pojavili kao pokazne zamenice ili pridevi. Već u klasičnom latinskom pokazne zamenice ille, illa imale su vrednost člana, što je vodilo ka postepenom gubitku njihovog pokaznog značenja (desemantizacija). Rezultat tog razvoja bio je ovaj niz članova u romanskim jezicima: franc. le, la, špan./katal. el, la, ital. il, la. Portugalski članovi o, a u krajnjoj liniji potiču od istog izvora. U sardinskom jeziku došlo do posebnog razvoja, jer njegovi određeni članovi su, sa potiču od latinske pokazne zamenice ipse, ipsa; od iste zamenice potiču i članovi u nekim katalonskim i oksitanskim dijalektima. Najzad, treba primetiti da, dok u većini romanskih jezika član dolazi ispred imenice na koju se odnosi, rumunski je sledio vlastiti razvojni put, pa u njemu članovi stoje iza imenice, npr. lupul (< lat. lupum illum ’ovaj vuk’), omul (< lat. *homo illum ’ovaj čovek’).

Pored toga, kao i u grčkom jeziku, broj unus, una počeo je da dobija značenje ‘neki’, što je rezultiralo time da se on počeo redovno koristiti kao neodređeni član. Od tog broja potiče ovaj niz neodređenog člana u romanskim jezicima: franc. un, une, ital. uno, una, špan. un, una i dr. Ostale pokazne zamenice takođe su ostavile traga: franc. ce ’taj (prid.)’ < starofranc. cest < lat. ecce istum, ce ’ovaj (zam.)’ < starofranc. ço < lat. ecce hoc; ital. quello ’onaj’ < lat. eccum illum, questo ’ovaj’ < lat. eccum istu itd.

Desemantizacija pokazne zamenice započela je vrlo rano u latinskom jeziku. Poznato je da se pokazna zamenica koristila u složenicama, u kojima se vidi gubitak njene pokazne vrednosti. U prevodu Biblije poznatom kao Vetus Latina, na primer, nalazi se odlomak: est tamen ille dæmon sodalis peccati (= „đavo je prijatelj greha”), u kontekstu koji sugeriše da reč ille nije mogla imati nikakvog drugog značenja do vrednost člana. Potreba da se prevedu svete knjige napisane na grčkom jeziku, koji je od Homera posedovao gramatički član, možda je doprinelo razvoju člana u crkvenom latinitetu. U spisu Peregrinatio Aetheriae na sličan se način upotrebljava ipse: per mediam vallem ipse ’sredinom doline’, što sugeriše da je i ta zamenica gubila svoje pokazno značenje.

Još jedan pokazatelj slabljenja prvobitnog značenja pokaznih zamenica i prideva jeste činjenica da su pravni i slični tekstovi toga doba preplavljeni rečima kao što su prædictus, supradictus itd. (svi sa značanjem ’navedeni, rečeni’), koji u načelu ne znače ništa drugo do ’ovaj’ ili ’onaj’. Grgur Tourski piše: Erat autem ... beatissimus Anianus in supradicta civitate episcopus (= „Blagoslovljeni Anijan bio je biskup u tom gradu”). Stari latinski pokazni pridevi i zamenice izgubili su svoju nekadašnju jasnu semantičku vrednost. Na primer, u neformalnom govoru rekonstruisani oblici sugerišu da su pokazne zamenice i pridevi nasleđeni iz latinskog jezika bili osnaživani dodavanjem reči ecce ’eto! evo! gle!’ ili *eccu < eccum ’gle ga!’. Odatle potiču starofranc. cil (< *ecce ille), cist (< *ecce iste) i ici (< *ecce hic), špan. aquel i port. aquele (< *eccu ille), ital. questo (< *eccu istum), quello (< *eccu illum), kao i priloški lokalizmi špan. acá, port. cá (< *eccu hac), acolá (< *eccu illac) i aquém (< *eccu inde).

I stil je svakako imao značajnu ulogu. U Zakletvama iz Strazbura, koje su već pomenute kao jedan od najraninih spomenika romanskih jezika, ne nalazimo nijednu pokaznu zamenicu u funkciji člana ili partikule koja bi pojačavala značenje imenice, pa čak ni na mestima na kojima se kasnije u romanskim jezicima svakako nalazi takav gramatički oblik. Očigledno, upotreba pokaznih zamenica u funkciji člana još uvek se smatrala previše neformalnom da bi ušla u tekst jedne kraljevske zakletve u 9. veku. Treba takođe istaći da se primećuju značajne razlike u upotrebi člana u različitim jezicima. U rumunskom, na primer, član se može kao sufiks spojiti sa imenicom, kao i u drugim članovima balkanske jezičke unije (nem. Balkansprachbund), ali i u severnim germanskim jezicima (npr. danskom, švedskom i dr.).

Nestanak srednjeg roda

U većini romanskih jezika tri gramatička roda iz klasičnog latinskog zamenjena su sistemom sa dva roda, muškim i ženskim. U latinskom je izricanje roda bilo važno, s jedne strane, za kongurenciju imenice sa pridevom ili zamenicom, a s druge, za razlikovanje deklinacijskih paradigmi.

Srednji rod iz klasičnog latiniteta u većini se slučajeva stopio sa muškim rodom, kako sintaktički tako i morfološki. Sintaktička je zabuna očito započela od slučajeva u kojima pridev nije jasno označavao rod, i to počev s akuzativom, kako se vidi već na grafitima iz Pompeja, npr. cadaver mortuus umesto pravilnog cadaver mortuum ’mrtvo telo’ i hoc locum umesto pravilnog hunc locum ’ovo mesto’. Morfološka se zabuna pokazuje uglavnom u usvajanju nominativskog završetka -us (-Ø posle -r), karakterističnog za muški rod, umesto završetka -um, pravilnog za srednji rod (sa zajedničkim akuzativskim završetkom -um) u o-deklinaciji. Na primer, kod Petronija (1. vek) nalazimo reči balneus umesto pravilnog balneum ’kupaona’, fatus umesto fatum ’sudbina’, caelus umesto caelum ’nebo’, amphitheater umesto amphitheatrum ’amfiteatar’ te, obratno, thesaurum umesto thesaurus ’blago’.

U modernim romanskim jezicima ovaj tip imeničkog završetka na -s više se ne pojavljuje, a sve imenice potekle iz latinske o-deklinacije imaju završetak koji je nastao od akuzativskog -um, koje se razvilo ili u vokal ili u nulti završetak: -um > -u/-o/-Ø. na primer. lat. murum ’zid’ > ital. i špan. muro, katal. i franc. mur; lat. caelum ’nebo’ > ital. i špan. cielo, franc. ciel, katal. cel. Starofrancuski još čuva -s u nominativu i -Ø u akuzativu u oba prvobitna roda (murs, ciels).

U nekim imenicama srednjeg roda 3. deklinacije ablativski oblik dao je produktivnu imensku osnovu u romanskim jezicima, dok je u drugim imenicama tu osnovu dao oblik za nominativ/akuzativ, koji su u klasičnom latinskom bili identični. Ima dokaza za tvrdnju da je srednji rod postao nestabilan još u carsko doba. Karakterističan je primer latinske reči lac, -ctis ’mleko’. U romanskim jezicima oblici ove reči, kao franc. (le) lait, katal. (la) llet, špan. (la) leche, port. (o) leite, ital. (il) latte, rum. lapte(le), svi potiču od anomalnog oblika srednjeg roda za nominativ/akuzativ lacte ili od retkog akuzativa muškog roda lactem. Treba primetiti da je u španskom i katalonskom ova reč prešla u ženski rod, dok je u ostale jezike ušla kao imenica muškog roda. Neke imenice srednjeg roda, međutim, održale su se u romanskim jezicima, ali samo po formi i bez vrednosti posebnih morfoloških primera, npr. lat. nom./akuz. nomen ’ime’ > franc. nom, port. nome, ital. nome itd., dok je nepravilna kosa osnova *nominem dala špan. nombre.

Još jedan faktor koji je doveo do gubitka srednjeg roda bio je završetak -a / -ia u množini većine imena srednjeg roda. Neke od takvih imenica bile su interpretirane kao jednina ženskog roda. Primeri: lat. gaudium ’radost’, množ. gaudia > franc. (la) joie, katal. (la) joia, ital. (la) goia (pozajmljenica iz francuskog); tako i lat. lignum ’drvo’, množ. ligna > špan. (la) leña, katal. (la) llenya. U nekim jezicima još uvek postoji poseban oblik koji potiče od stare množine srednjeg roda koji se gramatički smatra ženskim rodom: lat. bracchium ’ruka’, množ. bracchia > ital. braccio ali množ. braccia, rum. braţ(ul) ali množ. braţe(le). Usp. takođe merovinški latinski ipsa animalia aliquas mortas fuerant.

Tipični italijanski završeci
	Imenice		Pridevi i determinativi
	jedn.	množ.	jedn.	množ.
Masc.	giardino	giardini	buono	buoni
Fem.	donna	donne	buona	buone
Neut.	uovo	uova	buono	buone

Očuvanje srednjeg roda proizvelo je heteroklitične imenice u različitim romanskim jezicima. Na primer, ital. izraz l’uovo fresco ’sveže jaje’ u množini glasi le uova fresche. Udžbenici italijanskog jezika daju nepotpuno objašnjenje da se ovaj izraz u jednini nalazi u muškom rodu, a da je u množini ženskoga roda. Međutim, tačnije je reći da je imenica uovo ’jaje’ jednostavno srednjega roda (< lat. ovum, množ. ova) te da se ponaša u skladu s pravilnim razvojem morfoloških završetaka srednjeg roda. Prema tome, sa stanovišta istorijske gramatike može se reći da je latinski srednji rod opstao u italijanskom i rumunskom jeziku.

Ove tvorbe su bile posebno uobičajene ako su se njima mogli izbeći nepravilni oblici. U klasičnom latinskom jeziku imenice koje označavaju drveće često su bile ženskoga roda, ali su mnoge pripadale o-deklinaciji, u kojoj su prevlađivale imenice muškog i srednjeg roda.

Primeri:

• lat. pirus ’drvo breskve’ (ženski rod sa završetkom muškoga roda) > ital. (il) pero, rum. păr(ul), franc. (le) poirier, špan. (el) peral (sve muški rod), ali: port. (a) pereira, katal. (la) perera (ženski rod),
• lat. fāgus ’bukva’ > rum. fag(ul), sard. (su) fagu, romanš (il) fau, katal. (el) faig (muški rod), zamenjen pridevskim oblicima u ital. (il) faggio, špan. (el) haya, port. (a) faia (< lat. fageus, fagea ’bukov’).

Kao i obično, nepravilni oblici najduže su se održali uglavnom u visokofrekventnim rečima. Na primer, lat. imenica manus ’ruka’, koja je ženskog roda ali pripada u-deklinaciji u kojoj prevlađuje muški rod, zadržala je u romanskim jezicima i svoj originalni gramatički rod i svoju morfološku sličnost sa imenicama muškog roda: ital. i špan. (la) mano, franc. (la) main, katal. (la) mà, port. (a) mão.

Osim italijanskih i rumunskih heteroklitičnih imenica, u ostalim romanskim jezicima nema ni traga imenicama srednjeg roda, ali svi ovi jezici kod zamenica semantički jasno razlikuju srednji rod (premda bi za neke jezike pravilnije bilo reći – neživi rod): franc. celui-ci, celle-ci, ceci, špan. este, esta, esto ’on, ona, ono’, ital. gli, le, ci ’njemu, njoj, njemu’, port. todo, toda, tudo ’svaki, svaka, svašta’.

Treba reći i da u španskom jeziku postoji i član za srednji rod lo, koji se obično upotrebljava uz apstraktne imenice ili kategorije, npr. lo bueno ’dobrota’, lo importante ’važnost’: Lo importante es ayudarle (= „Važno je da ga saslušamo”, tj. doslovno = „‚Važnost je’ da ga saslušamo”), ili: ¿Sabes lo tarde que es? (= „Znaš li koliko je kasno?”, tj. doslovno = „Znaš li kolika je ‚kasnost’?”). Ovo se obično tumači kao postojanje srednjeg roda u španskom, premda se ni u jednom drugom slučaju ne pravi morfološka razlika, a i u navedenim slučajevima može se upotrebiti i član za muški rod el, što bi proizvelo samo suptilnu semantičku razliku.

Funkcija predloga

Nestanak morfološkog razlikovanja padeža značilo je da sintaktičku funkciju koju je ranije obavljao padeški sistem sada moraju vršiti predlozi ili drugi perifrastični izrazi. Broj ovih partikula se povećao, a mnoge su stvorene složenicama od drugih partikula.

Romanski jezici puni su takvih gramatičkih partikula, kao špan. donde ’gde’ < lat. de unde; franc. dès ’od’ < lat. de ex; franc. dans ’u, na’ < lat. de intus, tj. = iz unutra, dok sinonimno špan. desde < lat. de ex de, uz semantičko osnaživanje); špan. después i port. depois ’posle’ < lat. de ex post. Neke od ovih novih složenica se pojavljuju u tekstovima iz vremena poznog carstva, kao poznolatin. de foris ’van, izvan’, od kojega potiču franc dehors, špan. de fuera, port. de fora. Na primer, kod Hijeronima nalazimo: si quis de foris venerit (= „ako neko ode napolje”).

Kako je nestajao padeški sistem, postepeno su njegove funkcije preuzimale predlozi. U vulgarnom latinskom konstrukcija ad akuzativ počela se upotrebljavati umesto dativa.

• Klasični latinski: Iacōbus patrī librum dat.
• Vulgarni latinski: Jacomos levro a (p)patre donat.
• Prevod: „Jakov daje knjigu svome ocu”.

Slično tome, genitiv se u vulgarnom latinskom počeo zamenjivati konstrukcijom de ablativ.

• Klasični latinski: Iacōbus mihi librum patris dat.
• Vulgarni latinski: Jacomos me levro de patre donat. ili: Jacomos levro de patre a (m)me donat.
• Prevod: „Jakov mi daje očevu knjigu”.

Prilozi

Klasični latinski raspolagao je različitim sufiksima za tvorbu priloga od prideva, npr. pridev carus ’drag’ > prilog care; prid. acer ’oštar’ > pril. acriter; prid. creber ’čest’ > pril. crebro. Svi su se ovi tvorbeni sufiksi izgubili u vulgarnom latinskom, gde su se prilozi uvek gradili od ablativskog oblika ženskog roda kome bi se dodao oblik -mente, koji je originalno bio ablativ od imenice ženskog roda mens, -ntis ’um, pamet’. Na primer, od prideva velox ’brz’ pravilno se u klasičnom latinskom pravio prilog velociter ’brzo’, ali u vulgarnom latinskom prilog se opisivao pomoću izraza veloce mente (doslovno prvobitno značenje ’brzim umom’). Tako je nastala današnja pravilna tvorba priloga u svim romanskim jezicima: ženski rod prideva sufiks -mente. Ova prvobitno zasebna reč postala je sufiks u poznolatinskom periodu.

Čini se da je ova promena započela već od 1. veka pne., kako se vidi u sledećem odlomku iz Katulove 8. pesme:

Nunc iam illa non vult; tu, quoque, impotens, noli

Nec quae fugit sectare, nec miser vive,

Sed obstinata mente perfer, obdura.

„Sad ona neće: nemoj, slabiću, nì tī,

za nevjerom ne trči, ne budi jadan,

podnesi postojana srca [= postojano] sve, istraj”.

Svi prilozi u romanskim jezicima na -ment, -mente potiču od adverbijalizacije ove imenice, koja je tako dobila značajnu ulogu u istoriji latinskog jezika: npr. franc. seulement ’samo’, heureusement ’srećno’, ital. periculosamente ’opasno’.

Glagoli

Fonetske promene koje su erodirale imenski sistem mnogo su manje uticale na glagolske oblike. Zapravo, jedan aktivni glagol u španskom – ili u nekom drugom modernom romanskom jeziku – i danas će veoma mnogo nalikovati latinskom glagolu od koga je potekao. Jedan od faktora koji su glagolskom sistemu dali veću stabilnost bila je činjenica da je jaki dinamički akcenat u vulgarnom latinskom – koji je zamenio blagi dinamički akcent kakav je postojao u klasičnom jeziku – često za posledicu imao to da su u različitim oblicima jednoga glagola bili naglašeni različiti slogovi. Zbog toga, premda su se oblici reči i dalje fonetski razvijali, distinkcije između različitih glagolskih oblika nisu mnogo erodirale.

Na primer, glagolski oblici u klasičnom latinskom sa značenjem ’volim’ i ’volimo’ glasili su amō i amāmus. Budući da je akcentovano [á] prelazilo u diftong u nekim oblastima gde se govorio starofrancuski, francuski je za prvi oblik dao (j’)aime, a za drugi (nous) amons. Premda se u oba slučajeva izgubilo nekoliko fonema, različito mesto akcenta u ova dva oblika doprinelo je očuvanju morfološke razlike između njih, pa makar i po cenu pretvaranja glagola u nepravilni. Pod uticajem analogije neki su se oblici izjednačili (npr. savremeni francuski ima nous aimons), ali su i neki moderni glagoli sačuvali tu prvobitnu nepravilnost, npr. je viens ’dolazim’ prema nous venons ’dolazimo’.

Drugi niz promena, koji je započeo već u 1. veku nove ere, ticao se gubitka nekih završnih konsonanata. Na jednom natpisu u Pompejima čitamo: quisque ama valia, što bi na klasičnom latinskom glasilo: quisquis amat valeat (= „neka je dobro svako ko voli”). U oblicima prošlog vremena mnogi su jezici proširili završetak -avi, koji se najčešće nalazi u 1. konjugaciji. To je dovelo do neobičnog razvoja: s fonetske tačke gledišta, taj se završetak tretirao kao diftong -au- (s promenom labiodentalnog glasa u nelabijalan), a ne kao poluvokal u grupi /awi/, pri čemu se glas /w/ u nekim jezicima i izgubio. Tako su latinski oblici amaui ’zavoleo sam’, amauit ’zavoleo je’ u mnogim oblastima dali protoromanske oblike *amai i *amaut, što je zatim dalo špan. amé, amó i port. amei, amou; usp. i oblike passé simple u francuskom, koji se upotrebljavaju samo u pisanom jeziku donnai ’dadoh’ < lat. donavi, chantai ’zapevah’ < cantavi; usp. i oblike passato remoto u italijanskom koji se takođe koriste samo u pisanom jeziku amai i amammo. Čini se stoga da su u govornom jeziku ove promene u konjugaciji započele pre no što se izgubio poluvokal /w/.

Još jedna važna sistemska promena dogodila se sa budućim vremenom, koje se u vulgarnom latinskom počelo izricati pomoćnim glagolima. Do toga je možda došlo zbog fonetskog stapanja međuvokalskog /b/ i /v/, što je kao posledicu imalo to da se futurski oblik (npr. amabit ’voleće’) ne razlikuje od perfekatskog oblika (npr. amavit ’voleo je’), što je pak uzrokovalo znatnu zabunu. Uz uvođenje pomoćnog glagola habere ’imati’ nastao je novi perifrastični futurski oblik *amare habeo. Ovaj izraz kontrahovan je u zapadnim romanskim jezicima, kako se može videti u sledećim prevodima izraza »voleću« na savremene romanske jezike:

• Francuski: j’aimerai (je aimer -ai) < aimer ’voleti’ -ai ’imam’.
• portugalski: amarei (amar -[h]ei) < amar ’voleti’ -hei ’imam’.
• Španski i Katalonski: amaré (amar -[h]e) < amar ’voleti’ -he ’imam’.
• Italijanski (kod glagola na -are mijenja se u italijanskom tematski vokal): ameró (amar -[h]o) < amare ’voleti’ -ho ’imam’.

Na isti se način razvio i novi kondicionalni način, različit od konjunktiva (infinitiv oblik glagola habere). Činjenica da su futurski i kondicionalni završeci nekada bile zasebne reči još uvek se vidi u portugalskom, koji dozvoljava da se enklitične objektne zamenice u ovim oblicima inkorporiraju kao infiksi između korena glagola i njegovog završetka: (eu) amarei ’voleću’, ali amar-te-ei ’voleću te’, od amar te ’te’ (eu) hei = amar te [h]ei = amar-te-ei.

Za razliku od dvomilenijskog očuvanja velikog dela aktivnog glagolskog sistema, sintetički pasivni oblici u potpunosti su se izgubili iz romanskih jezika, a njihovu je sintaktičku funkciju preuzela perifrastična konstrukcija pomoćnog glagola i participa glavnog glagola (tj. »biti«  pasivni particip), ali se pasiv može izricati i pomoću povratnih zamenica.

Glagolske tablice

U konjugacijskim paradigmama koje slede daje se razvoj glagolskog sistema iz klasičnog latinskog u vulgarni latinski te odraz vulgarnolatinskih oblika u četiri romanska jezika. Kao primeri daju se paradigme glagola amare ’voleti’ i pomoćnog glahola esse ’biti’.

amare

	Latinski	Vulgarni latinski	Španski	Portugalski	Italijanski	Francuski
Infinitiv	amare	amare	amar	amar	amare	aimer
Prezent	amo amas amat amamus amatis amant	amo amas ama amamos amates aman	amo amas ama amamos amáis aman	amo amas ama amamos amais amam	amo ami ama amiamo amate amano	aime aimes aime aimons aimez aiment
Imperfekt	amabam amabas amabat amabamus amabatis amabant	amaba amabas amaba amabamos amabates amaban	amaba amabas amaba amábamos amabais amaban	amava amavas amava amávamos amávais amávam	amavo amavi amava amavamo amavate amavano	aimais aimais aimait aimions aimiez aimaient
Aorist	amavi amavisti amavit amavimus amavistis amaverunt	amai amasti amaut amammos amastes amaront	amé amaste amó amamos amasteis amaron	amei amaste amou amámos amastes amaram	amai amasti amò amammo amaste amarono	aimai aimas aima aimâmes aimâtes aimèrent
Perfekt		amatum habo amatum habes amatum habe amatum habemos amatum habetes amatum haben	he amado has amado ha amado hemos amado habéis amado han amado	tenho amado tens amado tem amado temos amado tendes amado têm amado	ho amato hai amato ha amato abbiamo amato avete amato hanno amato	ai aimé as aimé a aimé avons aimé avez aimé ont aimé
Konjunktiv Prezent	amem ames amet amemus ametis ament	ame ames ame amemos ametes amen	ame ames ame amemos améis amen	ame ames ame amemos ameis amem	ami ami ami amiamo amiate amino	aime aimes aime aimions aimiez aiment
Imperfekt	amarem amares amaret amaremus amaretis amarent	amare amares amare amaremos amaretes amaren	amara amaras amara amáramos amarais amaran	amara amaras amara amáramos amáreis amaram	amerei amaresti amarebbe amaremmo amereste amarebbero	- - - - - -
Pluskvamperfekt	amavissem amavisses amavisset amavissemus amavissetis amavissent	amasse amasses amasse amassemos amassetes amassen	amase amases amase amásemos amaseis amasen	amasse amasses amasse amássemos amásseis amassem	amassi amassi amasse amassimo amaste amassero	aimasse aimasses aimât aimassions aimassiez aimassent

esse

	Latinski	Vulgarni latinski	Španski	Portugalski	Italijanski	Francuski
Infinitiv	esse	essere	ser	ser	essere	être
Indikativ Prezent	sum es est sumus estis sunt	soi es es somos estes sun	soy eres es somos sois son	sou és é somos sois são	sono sei è siamo siete sono	suis es est sommes êtes sont
Imperfekt	eram eras erat eramus eratis erant	era eras era eramos erates eran	era eras era éramos erais eran	era eras era éramos érais eram	ero eri era eramo erate erano	étais étais était étions étiez étaient
Aorist	fui fuisti fuit fuimus fuistis fuerunt	fui fuisti fuiut fummos fostes fueront	fui fuiste fue fuimos fuisteis fueron	fui foste foi fomos fostes foram	fui fosti fu fummo foste furono	fus fus fut fûmes fûtes furent
Perfekt		statum habo statum habes statum habe statum habemos statum habetes statum haben	hé sido has sido ha sido hemos sido habéis sido han sido	tenho sido tens sido tem sido temos sido tendes sido têm sido	sono stato sei stato è stato siamo stati siete stati sono stati	ai été as été a été avons été avez été ont été
Konjunktiv Prezent	sim sis sit sejamus sitis sint	seia seias seia seiamos sites sin	sea seas sea seamos seáis sean	seja sejas seja sejamos sejais sejam	sia sia sia siamo siate siano	soit sois soit soyons soyez soient
Imperfekt	essem esses esset essemus essetis essent	esse esses esse essemos essetes essen	fuera fueras fuera fuéramos fuerais fueran	fora foras fora fôramos fôreis foram	sarei saresti sarebbe saremmo sareste sarebbero	- - - - - -
Pluskvamperfekt	fuissem fuisses fuisset fuissemus fuissetis fuissent	fosse fosses fosse fossemos fossetes fossen	fuese fueses fuese fuésemos fuesteis fuesen	fosse fosses fosse fôssemos fôsseis fossem	fossi fossi fosse fossimo foste fossero	fusse fusses fût fussions fussiez fussent

Literatura

Vulgarni latinitet:

• József Herman, Vulgar Latin (preveo Roger Wright. Pennsylvania State University Press, 2000) daje dobar pregled fonoloških, morfoloških i leksičkih promena kojima se vulgarni latinski razvio u protoromanski.
• N. Vincent, »Latin« (u: M. Harris, N. Vincent (ur.). The Romance Languages. Oxford University Press, 1990, ISBN 0-19-520829-3), takođe daje ekstenzivni pregled, uključujući i sintaktičke promene.
• Peter Boyd-Bowman, From Latin to Romance in Sound Charts sadrži mnogo podataka koje tačno pokazuju kako su se različite latinske reči razvile u njihove ekvivalente u romanskim jezicima.
• Uvodno poglavlje o gramatici u: K. P. Harrington, J. Pucci i A. G. Elliott, Medieval Latin (2. izd., Univ. of Chicago Pres, 1997, ISBN 0-226-31712-9), razmatra leksičke, pravopisne i gramatičke promene u poznom latinitetu kako se pojavljuju u književnim izvorima i tekstovima.
• L. R. Palmer, The Latin Language (repr. Univ. of Oklahoma 1988, ISBN 0-8061-2136-X) predstavlja opštu istoriju latinskog jezika od najranijih pisanih spomenika do naših dana. U njoj se potvrđuje da se mnoge odlike ranih faza romanskih jezika, kojih nema u klasičnom latinitetu, pojavljuju u najstarijim tekstovima.
• T. G. Tucker, Etymological Dictionary of Latin (Halle, 1931, repr. Ares Publishers, 1985, ISBN 0-89005-172-0) predstavlja jedan stariji pokušaj da se pronađu etimološki koreni latinskih reči.
• A. L. Sihler, New Comparative Grammar of Greek and Latin (Oxford, 1995, ISBN 0-19-508345-8) je novija komparativna gramatika koja daje etimološka razmatranja uz poseban osvrt na arhajsku fazu latinskog jezika.
• Walther von Wartburg Französisches Etymologisches Wörterbuch (in German and French, 1928-) jeste obimno i teško delo koje obrađuje etimologiju francuskih i oksitanskih reči do najsitnijih detalja, s velikim brojem podataka o leksičkom razvoju vulgarnog latiniteta.

Razvoj od latinskog ka posebnim romanskim jezicima:

• Za francuski, Glanville Price, The French language: present and past (Grant and Cutler, 1984) daje odličan pregled fonoloških, morfoloških i sintaktičkih promena koje su se dogodile između latinskog i savremenog francuskog jezika; Mildred K. Pope From Latin to Modern French with Especial Consideration of Anglo-Norman Phonology and Morphology, (Manchester University Press, 1934), jeste starija etimološka gramatika koja se posebno osvrće na glasovne promene; William W. Kibler An Introduction to Old French takođe sadrži dobar pregled glasovnih promena koje su dovele do nastanka starofrancuskog jezika.
• Za španski, Ralph Penny, A History of the Spanish Language (Cambridge Univ. Press, 2002) detaljno obrađuje glasovne promene koje su dovele do nastanka španskog jezika.
• Za portugalski, Edwin B. Williams, From Latin to Portuguese: Historical Phonology and Morphology of the Portuguese Language (Univ. of Pennsylvania Press, 1968) predstavlja standardnu i veoma detaljnu knjigu.
• Za oksitanski, William D. Paden, An Introduction to Old Occitan daje dobar pregled promena koje su dovele do nastanka starog oksitanskog jezika, a takođe sadrži i rečnik na 150 strana sa svim terminima koji se nalaze u knjizi i sa etimološkim podacima o svakom terminu.

Vanjski linkovi

• An Introduction to Vulgar Latin by C.H. Grandgent
• Latin at the End of the Imperial Age by Dag Norberg