Prijeđi na sadržaj

Vlada Kraljevine Jugoslavije u egzilu

Izvor: Wikipedija
Hotel „Kleridžis“ u Londonu, gde je jugoslovenska vlada u izbeglištvu održavala sednice tokom rata.

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je zvanična vlada Kraljevine Jugoslavije od aprila 1941. Jugoslovenska vlada se evakuisala iz Beograda nakon invazije Sila Osovine prvo u Grčku, zatim u Palestinu, zatim u Kairo u Egiptu, i konačno od juna 1941. u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Kralja Petra II, koji je sa vladom otišal u egzil, Saveznici su još uvek smatrali legitimnim kraljem cele Jugoslavije. U Jugoslaviji je paralelno tekla borba protiv okupacionih i kvislinških snaga koji su vodili partizani predvođeni KPJ i Josipom Brozom Titom i četnici Dragoljuba Mihailovića odani kralju Petru II, kao i međusobni sukob ova dva pokreta. Četnike su dugo podržavali Britanci, Amerikanci i izbeglička vlada.

Međutim, tokom rata, partizani su stekli premoć. Tito je 1943. proglasio osnivanje Demokratske Federativne Jugoslavije i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (de fakto vlade). Saveznici su vremenom počeli da priznaju partizanima da su jači pokret otpora i preusmerili su svoju pomoć partizanima i ukinuli pomoć četnicima.

Tito i novi predsednik izbegličke vlade Ivan Šubašić su 16. juna 1944. potpisali Viški sporazum, kojim je predviđeno ujedinjavanje dve jugoslovenske vlade. Kralj Petar II je 2. marta 1945. postavio kraljevske namesnike i na njih preneo svoja ovlašćenja do izbora za ustavotvornu skupštinu koja je trebalo da odluči pitanje oblika vladavine. 7. marta 1945. godine formirana je privremena narodna vlada Demokratske Federativne Jugoslavije, njenim formiranjem nestalo je dotadašnjeg paralelizma vlada, odnosno "dualizma" ili "dvojstva" vlada. t.j. obrazovanju privremene vlade prethodilo je raspuštanje NKOJ-a i kraljevske jugoslovenske vlade.

Pozadina

[uredi | uredi kod]

Imajući u vidu pogoršanje međunarodne situacije, regent Pavle Karađorđević, premijer Dragiša Cvetković i Vlatko Maček, lider Hrvatske seljačke stranke, glavne opozicione stranke, su postigli sporazum za koji su očelivali da će okončati nacionalističke sporove i ojačati državu.[1][2] Sporazum je predviđao stvaranje nove Banovine Hrvatske[3][2] sa autonomnom hrvatskom vladom, raspuštanje Narodne skupštine i održavanje novih slobodnih izbora.[1] Iako je Narodna skupština raspuštena[4], nisu održani izbori i sporazum je zaživeo na osnovu ovlašćenja koja je imala Kruna u skladu sa ustavom donetim za vreme kraljevske diktature 1931.[1] Sporazum nije u potpunosti zadovoljio aspiracije hrvatskih nacionalista, a razočarao je i srpske stranke[4], koji se smatrale da su diskriminisane zbog ustupaka koje su dobili Hrvati.[3]

Britanci su predložili podršku za buduće promene jugoslovenske granice na račun Italije u budućoj mirovnoj konferenciji posle rata u pokušaju da spreči približavanje Nemačke i Jugoslavije, ali nije uspela da spreči zbližavanje dve države. Čak i tada, u proleće 1939. Jugoslovija je prenela veliki deo svog zlata u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD, suprotno svojoj proglašenoj neutralnosti i na nezadovoljstvo Berlina.[5]

Nakon što je jugoslovenska vlada potpisali prustupanje Trojnom paktu 25. marta 1941. u Beču, dan kasnije je u puču skoro bez prolivanja krvi, grupa vazduhoplovnih oficira je zbacila vladu, proterala regenta Pavla i prevremeno proglasila punoletnim kralja Petra II, šest meseci pre njegovog osamnaestog rođendana.[1]

Maček je, smatrajući da su motivi puča neprijateljski prema sporazumu Cvetković-Maček, uslovljavao svoj ulazak u novu vladu generala Dušana Simovića potvrđivanjem važenja sporazuma.[1]

Vlada Dušana Simovića formirana 27. marta

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Vlada Dušana Simovića
Dušan Simović stoji dok Vlatko Maček polaže zakletvu.

Obrazovana je velika vlada sa dvadeset članova, koja je obuhvatala gotovo sve jugoslovenske stranke koje nisu bile ekstremističke.[6][7] S obzirom na šarolikost političkih stavova partija koje su je obrazovale, nova vlada nije uspela da se pozabavi spornim pitanjima. Velika vlada je obrazovana da bi se svakoj partiji dala ista važnost, pošto je formirana bez održanih izbora.[8] Ova šarolikost stranaka je sprečila vladu da usvoji zajednički program.[8] Novi kabinet nije imao vremena ni da se modifikuje postojeće zakone i morali da zasnivaju svoje akcije na Ustavu iz 1931, koji je usvojen tokom diktature, kojim vlada nije odgovarala Narodnoj skupštini, već kralju, koji je tako postao moćna ličnost u radu vlade.[7]

Simović je pokušao da umiri Hitlerov bes navodeći svoju nameru da poštuje sve obaveze koje je Jugoslavija preuzela pre puča, uključujući i pristupanje Trojnom paktu.[9] Međutim, nemački vođa je ignorisao garancije nove vlade, koja je otvoreno simpatisala Saveznike, i naredio da se odmah organizuje invazija na Jugoslaviju.[10]

U noć između 5. i 6. aprila, Vermaht je počeo invaziju, dok je nemačko vazduhoplovstvo bombardovalo Beograd.[10][11] Slabo naoružana i vođena Jugoslovenska vojska je brzo poražena. U Zagrebu je 10. aprila proglašena Nezavisna Država Hrvatska[12][10], Beograd je pao 12. aprila, a ostaci jugoslovenskih oružanih snaga su kapitulirali 17. i 18. aprila.[12][10][13]

Kralj i ostaci Vlade su otišli u izgnanstvo između 14. i 16. aprila[10][14][13], na Čerčilovo razočaranje, koji je želeo da vlada i kralj ostanu zemlji i da nastave da pružaju otpor silama Osovine.[12] Vlada nije vreme da se postigne dogovor o budućoj politici, pošto se skoncentrisala samo na pokušaje da se izbegne invazija.[6] Ovaj nedostatak konsenzusa među strankama koje su je obrazovale će biti vremenom biti naglašen i oslabiće njen ugled u izgnanstvu.

Izbeglištvo

[uredi | uredi kod]

Iako je vojni puč od 27. marta pobudio u zapadnom svetu izraze odobravanja prema novoj jugoslovenskoj vladi, ta naklonost je uglavnom nestala zbog lošeg držanja vlade i vojske u Aprilskom ratu.[15] Vlada je pokušala da predstavlja zemlju u praksi raskomadanu i uronjenu u građanskom ratu paralelno sa svetskim ratom. Prve tri jugoslovenske izbegličke vlade su obrazovale po dva ministra iz svake stranke: Narodne radikalne stranke, Demokratske stranke, Zemljoradničke stranke, Jugoslovenske nacionalne stranke, Samostalne demokratske stranke, Hrvatske seljačke stranke i Slovenačke narodne stranke, kao i nekoliko vanstranačkih ličnosti, akademik Slobodan Jovanović i generali Jugoslovenske vojske. Kako su Slovenci i Hrvati imali samo jednu stranku, njihovi ministri će često biti preglašavani, čak i u prilikama kada su isto glasali i ministri iz redova Samostalne demokratske stranke. Ipak, od toga će biti male koristi.

Nastavak delovanja vlade Dušana Simovića u izbeglištvu

[uredi | uredi kod]
Okupatorska podela Jugoslavije.

Po dolasku na Atinu 16. aprila[14], vlada je ponovila svoju nameru da nastavi borbu protiv Nemačke i njenih saveznica.[16] Vlada je 4. maja stigla u Jerusalim.[14] Vlada je izdala izjavu u kojoj svoju posvećenost sporazumu Cvetković-Maček kao mera smirivanja nepoverljivosti Hrvata.[6] Od prvobitna 22 ministra, dvojica su poginula u Aprilskom ratu, a petorica su odlučila da ostanu u Jugoslaviji.[16] Krhka ravnoteža između stranaka je počela da puca: glavni hrvatski predstavnik Vlatko Maček je odlučio da ostane u Hrvatskoj i umesto sebe u egzil poslao stranačkog sekretara, tvrdolinijaša Juraja Krnjevića.[13] Slovenac Franc Kulovec je poginuo u bombardovanju Beograda[17], Marko Daković je poginuo prilikom evakuacije, dok je vođa JMO DŽafer-beg Kulenović prešao na neprijateljsku stranu, i kasnije postao potpredsednik vlade NDH.[16][18]

Kralj i glavni ministri vlade su doputovali u London 21. juna 1941,[19] gde su dočekani kao heroji.[20][7] Britanska javnost im je iskazavala zahvalnost zbog žrtvovanja za cilj Saveznika.[20] Ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić je od samog početka pokušao da poboljša odnose sa tri glavne savezničke sile, a naročito sa SAD, gde je postojala velika simpatija za Jugoslovene.[21] Kralja Petra II Karađorđevića, koji je sa vladom otišao u egzil, Saveznici su još uvek smatrali legitimnim kraljem cele Jugoslavije. U septembru su u britansku prestonicu stigli preostali ministri koji nisu došli sa kraljem u junu.[7] Nekoliko ministara i Ivan Šubašić, ban banovine Hrvatske, su otputovali u SAD i Kanadu, gde će neki provesti veći deo rata.[19] Sa Sovjetskim Savezom diplomatski odnosi su uspostavljeni nakon invazije Nemačke na SSSR jula 1941. i vlada je za poslanika u Moskvu poslala Stanoja Simića.

Ubrzo, međutim, Simović je pokazao svoju političku nesposobnost.[16] Nije verovao profesionalnim političarima[16], pokušao da iskoristi svoju popularnost[22] stečenu u puču da formira vladu od onih osoba koje izabere tokom rata.[23] Čim je stigao u London, vlada je pokušala da se reorganizuje tako što bi zadržala glavne ministarske portfelje i smanjila broja ministara.[16] Ninčić i srpski ministri su kritikovali Simovićevu autoritarnost, koju je pokušao da sagradi zahvaljujući hrvatskim i slovenačkim ministrima, da bi zatim počeo da kritikuje Hrvate.[24] Političari su se, uprkos svojim razlikama, na kraju ujedinili protiv Simovića.[23][25] Međutim, zbog njegove popularnosti u to vreme, odlučili su da ne zahtevaju otvoreno njegovu smenu kod kralja[23]. Simović je takođe imao većinsku podršku oficira koji su emigrirali posle invazije sila Osovine na Jugoslaviju.[19] U međuvremenu, britanske službe koje su bile u većim kontaktu sa Jugoslovenima su uskoro ocenili slabost kabineta i unutrašnje razlike.[7] Već početkom jeseni Britanci su pokazali razočarenje u rad jugoslovenske vlade, koju su smatrali „slabom, podeljenom, teškom, tvrdoglavom, uobraženom i neobaveštenom, nepredusretljivom“.[24]

Dušan Simović, kralj Petar II i Radoje Knežević u Londonu

Vesti o indirektnoj Mačekovoj podršci novoj hrvatskoj državi i pristupanje desnog konzervativnog krila HSS ustaškom pokretu izazvalo je zabrinutost u vladi.[26] Kada su počele da pristižu vesti o masakrima ustaškog režima nad srpskim stanovništvom, došlo je prve ozbiljne krizu između članova vlade.[26][22] Juraj Krnjević, glavni hrvatski ministar, smatrao je u početku da je to bila samo propaganda i nevoljno je kasnije izrazio solidarnost sa žrtvama, sve vreme držeći se čvrsto svojih zahteva o ustavnim garancijama za autonomiju Banovine Hrvatske, izazivajući nelagodnost među srpskim ministrima.[26] Nakon vesti o masakrima, srpski ministri su odbili da ponove svoju podršku sporazumu Cvetković-Maček[26][27], sumnjajući u iskrenu privrženost Jugoslaviji hrvatskih ministara.[26] U međuvremenu, Krnjevićeva beskompromisnost je rasla, s obzirom da je bio neka vrsta opunomoćenog predstavnika hrvatskog stanovništva[28], i to je doprinosilo sve jačoj paralizi vlade.[26] Nedostatak poverenja među ministrima, njihova različitost u stavovima i rivalstvo sa Simovićem i vojna situacija su pogoršale odnose u Ministarskom savetu.[8]

Svađe srpskih i hrvatskih ministara pratile su i svađe među srpskim i hrvatskim iseljeništvom u SAD. Brojnije hrvatsko iseljeništvo, a naročito katoličko sveštenstvo, je podržavalo uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske. Antihrvatski i antujugoslovenski odgovori srpske strane, naročito kada se saznalo za ustaške masakre, su stizali od jugoslovenskog ambasadora u SAD Konstantina Fotića, bivšeg ambasadora u Španiji Jovana Dučića i lista Američki Srbobran.[29]

U međuvremenu, u okupiranoj Jugoslaviji pojavili su se dva rivalska pokreta. Pukovnik Dragoljub Mihailović nije priznavao kapitulaciju jugoslovenske vojske i sa svojim sledbenicima se maja 1941. povukao na Ravnu goru, gde je počeo da organizuje svoj pokret. Kapitulaciju i podelu Jugoslavije nije priznavala ni Komunistička partija Jugoslavije, koja je počela da prikuplja oružje i organizuje odrede. Ustanak protiv okupatora je počeo u leto 1941. pod vođstvom KPJ. Izbeglička vlada je smatrala da je ustanak preuranjen. Isto je smatrao i pukovnik Mihailović. Ipak, kako se ustanak širio, i njegovi odredi su stupili u akciju.

Do oktobra 1941, jugoslovenska vlada nije dobijala vesti o situaciji na Balkanu.[30] NJen uticaj na ono što se dešavalo u Jugoslaviji je bio nikakav.[30] Tokom leta, ona je počela da prima pojedinačne izveštaje o pokretu otpora pukovnika Mihailovića i britanska i jugoslovenska propaganda su ga ubrzo pretvorile u legendu.[30]

Još jedna kriza u kojoj vlada bila uključena i koja je podrivala njen ugled kod saveznika bila je Kairska afera, koja je izbila zbog rivalstva starijih oficira bliskih Simoviću i generalu Bori Mirkoviću i mlađih oficira i ministra dvora Radoja Kneževića oko kontrole nad ono malo jugoslovenske vojske koja je pobegla iz zemlje sa vladom. Mlađi oficiri koje je vodio rođeni brat Radoja Kneževića, major Živan Knežević, bili su nezadovoljni jer im učestvovanje u puču nije donelo više uticaja na odluke vlade. Zbog kraljeve mladosti i neiskustva Radoje Knežević je bio uticajan i, delimično zbog toga će ovi oficiri i Radoje Knežević neko vreme imati veliki uticaj na emigrantsku vladu.

Mihailović je za političare bio idealna zamena za Simovića[30]: vojni heroj koji nije mogao da se meša u državne poslove kao Simović u Londonu. Oficiri koji su se protivili, Simović i srpski političari su brzo pružili podršku Mihailoviću, što je ubrzalo pad premijera Simovića.[24] Simovićev kabinet je bio veoma razjedinjen i političari su se protivili Simoviću. Krajem 1941. oni su podneli pismo kralju Petru optuživši Simovića za nesposobnost, grupno podneli ostavke[25][31], pa je kralj Petar smenio Simovića 10. januara 1942.[30][32][33] Političari su želeli da izbegne vojnu vladu i bili su spremni da formiraju novu vladu na čelu sa uglednim srpskim pravnikom i istoričarem Slobodanom Jovanovićem.[30][34] Međutim, uprkos svom intelektu, Jovanović je imao malo pravog iskustva u politici, već je imao 73 godine i njegova ličnost nije donela jaku vladu.[34]

Vlade Slobodana Jovanovića

[uredi | uredi kod]
Slobodan Jovanović
Glavni članci: Prva vlada Slobodana Jovanovića i Druga vlada Slobodana Jovanovića

Prva zima u egzilu je pokazala postojanje velikih razdora među Jugoslovenima: tradicionalnom sukobu između Srba i Hrvata pridodati su razdori između vojnika i političara, između starijih i mlađih oficira i između projugoslovenskih i pansrpskih političara.[25] Unutrašnji sukobi su u britanski očima izgledali važnijim za izbegle političare od pitanja rastućeg otpora i građanskog rata koji je besneo u Jugoslaviji.[25] Glavni raskol je bio između srpskih političara koji su odbacivali ono što su smatrali da su velike povlastice Hrvatima koji žele svoju zasebnu državu i hrvatskih poličara koji su strahovali da će srpski političari iskoristiti velike ustaške pokolje nad Srbima da poboljšaju svoju političku poziciju u ratu.[35]

Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[32][36][37][38], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviju, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailoviće ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima.[39][36] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[36][38] To nije pomoglo, međutim, da sile Osovine priznaju Mihailovićeve odrede kao legitimni deo bivše Jugoslovenske vojske; smatrali su da se ona predala u aprilu 1941.[38] i da Mihailoviću sledi ista sudbina.[37] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[40], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[37] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[37]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u Srpsku državnu stražu. Nemci nisu uspeli da zarobe Mihailovića, ali je on izgubio vezu sa Londonom.[41] Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[38]

Februara 1942. doneta je Deklaracija Vlade Kraljevine Jugoslavije o ratnim ciljevima i glavnim pitanjima spoljne politike Jugoslavije.[42]

Kairska afera je rešena britanskom intervencijom; deo nezadovoljnih oficira je primljen u Britansku vojsku[43], ali to je značilo gubitak ljudstva koje bi moglo pomoći Mihailoviću i bilo je novi razlog za diskreditovanje vlade.[40] Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića i Miloša Trifunovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića, koji će inače biti ministar vojske u ovim vladama, kao i u tehničkoj vladi Božidara Purića. U Jovanovićevoj vladi Knežević je imenovan za šefa Vojnog kabineta.[38] Pored toga, bio je i oficir za vezu sa JVuO od januara 1942. do juna 1943. Kao šef Vojnog kabineta, Knežević je preuzeo od vlade prerogative u uspostavljanju i kontrolisanju veze sa ministrom vojske Dragoljubom Mihailovićem. Radoje i Živan Knežević su postavili svog brata Nikolu Kneževića za šefa Odeljenja za šifrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova, što im je omogućilo da drže oko na svim porukama koje su dolazile vladi i od nje odlazile.[44]

Da bi ojačala Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji, vlada je juna 1942. unapredila Mihailovića u čin armijskog generala i postavila ga za načelnika štaba Vrhovne komande i komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao način da se kompenzuje male snage koje su ratovale zajedno sa saveznicima na Bliskom istoku.[30] Međutim, saradnja između Vlade u Londonu i Mihajlovića nije bila laka, jer je vlada zavisila od Britanaca kako bi komunicirala sa svojim ministrom vojske i nije imala alternativan i bezbedan način od britanskog mešanja u komunikaciju.[45] Jovanović, međutim, bio je u stanju da jasno prenese svoja naređenja Mihajloviću: da izbegne prerano upuštanje u borbu, koja bi mogla da uništi njegov pokret i da dovede do oštrih represalija protiv civilnog stanovništva, da ojača i da se fokusira na pripremamu ustanka u kao podrška budućem savezničkom iskrcavanju.[46] NJegovi gerilske akcije bi trebalo da privuku najveći mogući broj osovinskih trupa, bez ugrožavanja četničkog pokreta ili civila.[46] Takođe su morali da pokušaju da iskoriste svoje odrede u NDH da zaštiti srpsko stanovništvo od ustaških masakara.[46] Svestan razlike između Mihailovićevih pristalica i Titovih jugoslovenskih partizana, Jovanović je pokušao da postigne sporazum kojim bi se partizani stavili pod komandu Mihailovića. Zbog neuspeha ovog plana, pokušao je da spreči sukobe između dve vojske i da ih skoncentriše na borbu protiv zajedničkog neprijatelja.[46] Bez ikakvog uticaja nad komunistima, Jovanović je pokušao da pridobije podršku Sovjetskog Saveza i da se pomiri sa partizanima sve dok Sovjeti nisu počeli krajem 1942. svoju propagandnu kampanju protiv Mihailovića.[39] Već u junu, Sovjeti su Mihailovića optužili za saradnju sa Italijanima i srpskom marionetskom vladom Milana Nedića.[35] U principu, Britanci su odlučili da nastave svoju podršku Mihailoviću uprkos optužbama Moskve.[47]

Da bi pomogla rad ministara koji su bili u SAD, izbeglička vlada je osnovala Jugoslovenski informacioni centar u NJujorku da organizuje podršku među jugoslovenskim iseljeničkim organizacijama. Na čelu informacionog centra bio je ministar Bogoljub Jevtić, hrvatski odsek je vodio Šubašić, slovenački odsek ministar Franc Snoj, a Sava Kosanović na čelu ekonomskog ureda. Najviše vremena Kosanović i Šubašić su proveli u odbrani ideje jugoslovenstva, koju su napadali i poslanik Fotić i proustaške iseljeničke novine, i od kraja 1942. nepokolebljivo su podržavali partizane.[48] I sam predsednik vlade Jovanović je od početka otvoreno zastupao srpske interese, pa su mu se zamerali slovenački i naročito hrvatski ministri predvođeni Krnjevićem, kao i Šubašić u SAD.[44] Često su im se u kritikama prema Jovanovići pridruživali predstavnici prečanskih Srba, naročito Sava Kosanović, Srđan Budisavljević i Branko Čubrilović.[44] Osim što je bio vrlo nepomirljiv prema Hrvatima i sumnjao u mogućnost obnavljanja Jugoslavije, ministar spoljnih poslova Ninčić se teško slagao sa Britancima i Sovjetima.[44] Uz sve to poklopile su se sovjetske optužbe o Mihailovićevoj kolaboraciji. Javne svađe antijugoslovenskog tabora u SAD predvođenog ambasadorom Fotićem i projugosloveni ministara u SAD predvođenog Šubašićem i Kosanovićem je stvaralo nove probleme Jovanovićevoj vladi.

Nastavak vladine podršku Mihailoviću, uprkos vestima o sporazumima sa silama Osovine koji su načilini neki Mihailovićevi ljudi i nespremnosti drugih da se suprotstave Nemcima i Italijanima potkopala je njen ugled među ostalim savezničkim vladama.[46] Optužbe komunista protiv ministra vojske izazvale su nove tenzije u kabinetu.[49] Potvrde četničkih veza sa silama Osovine i britanske obaveštajne aktivnosti dovele su do promene britanskog stava u odnosima sa jugoslovenskom vladom krajem 1942; ipak Jovanović je nastavio da podržava Mihailovića, uprkos dobijenim izveštajima.[50]

U junu je kraljeva poseta Sjedinjenim Državama (jun-jul 1942)[21][38] rezultovala potpisivanjem ugovora o zajmu i najmu[47][51], kao jedne od mera za okončanje jugoslovenske zavisnosti od Britanaca.[49] Kralja su srdačno primili predsednik Frenklin Ruzvelt i službeni krugovi u Vašingtonu i on je proveo neko vreme u SAD obilazeći ratnu industriju.[38] Međutim, američki stav zbog masakara u NDH i optužbi za kolaboraciju protiv Mihailovića je ograničio američku podršku.[49] SAD su odbile da pomognu Jugoslovenima da uspostave direktan kontakt sa Mihailovićem bez britanskog posredovanja ili da pošalju ratni materijal bez odobrenja iz Londona.[51] Ipak, američki stav se činio povoljnim, a kraljev put u Ameriku je predstavljao propagandni uspeh.[21] U junu vlada je uspostavila zvanične odnose sa Slobodnom Francuskom, koji su bili najbolji koje je vlada imala sa nekom savezničkom vladom i koje je odlikovalo otvorenost i bliskost dve vlade.[52] Sa druge strane, razgovori sa bivšim italijanskim ministrom spoljnih poslova grof Karlom Sforcom, kojim su pokušani da se italijanske antifašističke snage povežu sa Saveznicima nisu dobro primljeni među nekim članovima ministarskog saveta.[53] Potpredsednik vlade Juraj Krnjević je to smatrao izdajom hrvatskih interesa.[53] Ninčić je, umesto da pokuša da postigne dogovor o granicama sa Sforcom i njegovim pristalicama, bio spreman da ponovo istakne jugoslovenske teritorijalne pretenzije da bio uneo mir u vladu.[53] Iako su postojali kontakti između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, nije potpisan sporazum o savezništvu između dve zemlje, delom zbog nespremnosti slovenačkih i hrvatskih ministra, delom zbog Britanaca koji su smatrali Sovjete rivalima na Balkanu i zbog kralja, koji nije želeo da uvredi Britance.[47]

Od kraja 1942. izbeglička vlada nalazila se u stalnoj krizi i nemogućnosti da zauzme jasnu politiku zbog neslaganja svojih članova.[54] Jugoslovenski političari, koji su zadržali svoje lične i političke razlike i u egzilu, izazivali su sve veću paralizu vlade, ne mogavši da zauzmu stav o politici bez podele na frakcije.[55] NJihova unutrašnja neslaganja nisu dozvoljavala umerenim elemenatima da dođu do izražaja.[35] Ova situacija ih je dalje diskreditovala kod Britanaca.[56] Saveznici, sa svojim brojnim obećanjima, ali malom pomoću[57], nisu pomogali vladi, koja nije bila svesna velikog značaja opšteg sukoba u Jugoslaviji.[58] Velika Britanija i Jugoslavija nisu bile formalno saveznici i vlada u egzilu je zavisila od dobronamernosti i savezničkih subvencija za opstanak.[58] Između septembra i novembra većina sastanaka kabineta bila je usredsređena na njenu spoljnu politiku, koji su neki članovi oštro kritikovali.[59]

Prve nedelje 1943, vlada je bila u krizi, a premijer je napravio razne ustupke.[60] Razrešeni su dužnosti ministri koji su se nalazili u SAD: Jevtić, Kosanović, Snoj, Čubrilović i Marković, kao i ministar spoljnih poslova Ninčić. Jovanović je smanjio broj ministara [60] i pokušao da povrati ugled Vlade u Jugoslaviji, umanjen delovanjem komunista, koji su osvojili simpatije u oblastima sa mešovitim stanovništvom jer su sprečavali međunacionalne sukobe i masakre.[56] Britanci su vršili pritisak na vladu da pokaže jedinstvo, da pokuša da obrazuje jedinstven pokret otpora i obznani svoje namere o budućnosti Jugoslavije.[58][35] Ministar spoljnih poslova Ninčić, koji nije imao podršku Britanaca, je zamenjen je u novom kabinetu na njihov zahtev[60][61], kako je kralj Petar u potpunosti zavisio od njih. Jovanović je privremeno preuzeo vršenje dužnosti ministra inostranih poslova.[61][60]

Pogoršanje sukoba između četnika i partizana pratili je pogoršanje odnose između jugoslovenske vlade, koja je zastupala četnike, i sovjetske vlade, koja je stala na stranu partizana.[62] Krajem 1942. i prvih meseci 1943. godine, Britanci su počeli da menjaju svoj stav prema pokretima otpora u Jugoslaviji, pokušali i uspeli da uspostave kontakte sa partizanima, ali još uvek bez napuštanja Mihailovića.[63][60] Promenu stava je olakšao nizak ugled koji je imala izbeglička vlada među britanskim političarima i zbog oštrih kritika Mihailovića upućenih Britancima februara 1943.[63][50] Dokazi o kolaboraciji Mihailovićevih snaga, koji nisu umanjivali podršku vlade njemu i u kojoj je Mihailović ostao ministar vojske posle reorganizacije, su pogoršali njene odnose sa Britancima.[60] Od početka ove godine, Britanci su počeli da predlažu vladi da bilo bolje da pređu u Kairo, navodno da bi bili bliži Jugoslaviji, ali u stvarnosti zbog sve većeg razočarenja u jugoslovensku vladu i dvor.[57]

Zbog nagomilanih dokaza o četničkoj pasivnosti i saradnji sa Italijanima protiv partizana i sve većeg jačanja partizanskog pokreta, Britanci su vršili pritisak da izbeglička vlada postigne sporazum sa partizanima. Sredinom marta 1943, tokom posete Londonu, Britanci su nagovestili kralju svoju želju da kralj reorganizuje svoju vladu i reši se Mihailovića.[64] Britanski ambasador je čak izjavio da bi Britanci podržali raspuštanje izbegličke vlade i obrazovanja tročlanog veća koji bi se bavio nekim pitanjima.[64] Na susretu jugoslovenskog kralja i Vinstona Čerčila 18. marta postale su očigledne razlike dve strane o Mihailoviću i partizanima. Čerčil je smatrao da Mihailović čuva svoju vojsku da bi mogao da se bori samo poritv partizana, dok je kralj smatrao da je to strateija da se smanje žrtve među civilnim stanovnoštvom.[64] Kralj Petar se protivio podršci Titu.[64] Tenzije između Mihailovića i njegovih potčinjenih i britanskih obaveštajaca su nastale zbog britanskih otvorenih tekućih pokušaja da steknu kontrolu nad vojnim operacijama u Jugoslaviji, koje su Mihailović i njegovi ljudi odbijali.[65] Četnici su odbijali da se povinuju britanskim zahtevima, posebno zbog slabe britanske materijalne pomoći, sve veće britanske podrške partizanima i zbog nepostojanja vojnih operacija na Jadranu.[65] Mihailovićeva beskompromisnost prema britanskim zahtevima i nastavak podrške koje je dobijao od vlade ih je zajedno oslabilo. Britanci su, iako bi dugoročno imali štete zbog napuštanja četnika (prozapadnih, monarhističkih i antikomunističkih snaga sa dubljim korenima u Srbiji), odlučili da daju prioritet vojnim ciljevima kojima bi bolje poslužili partizani.[66] Krajem maja Britanci su poslali kod Tita vojnu misiju na čelu sa Bilom Stjuartom i Vilijamom Dikinom.

Tokom 1943. pojačao se pritisak Britanaca da se među Jugoslovenima prekinu razmirice. Zbog toga su Britanci u maju tražili od Jovanovića da sastavi deklaraciju o ratnim ciljevima[67] i federalizaciji Jugoslavije kojim bi se obuzdao hrvatski separatizam, na istu stranu doveli partizani i četnici i Vlatko Maček. Jovanović je pripremio deklaraciju koju su tražili Britanci, na koju je Krnjević priložio amandmane, kojima se tražilo da se osude svi koji rade protiv uspostave Jugoslavije i naglašava kako je srpsko-hrvatski sporazum iz 1939. i dalje jedan od temelja državne politike. Jovanović je bio primoran da podnese ostavku 17. juna 1943.[67][68][57] Tokom perioda na kom je bio na čelu Ministarskog saveta, Jovanovića je pokazao da nije bio u stanju da ujedini kabinet, okonča unutrašnji sukobe koji su ga slabili, iskaže zajednički stav prema otporu silama Osovine, promeni Mihailovićev stav prema kao Britancima koji su želeli da ga odbace[57], potisne sopstveni nacionalizam[69] i napravi alternativnu politiku prema partizanima.[35] Čitav niz problema koji su ga preplavile doveli su ga do ostavke: nerastvorljivost nacionalizma i problem posleratnog uređenja države, njegova podrška za četnicima i nemogućnosti da ih pomiri sa partizanima, kraljeva ženidba (kojoj su se protivili kraljeva majka Marija i srpski ministri), nemogućnost donošenja deklaracije o vladinim ratnim ciljevima, stalna protivljenja hrvatskih ministara, sporove između njih i srpskih ministara zbog britanskog pritiska da vlade pređe u Egipat, tenzija između Mihailovića i Britanaca i njihovo približavanje partizanima i udaljavanje od četnika i vladu u egzilu.[69]

Vlada Miloša Trifunovića

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Vlada Miloša Trifunovića

Posle dve nedelje konsultacija, kralj je izabrao kao Jovanovićevu zamenu izabrao radikalskog političkog veterana Miloša Trifunovića, starog 72 godine[70], koji se povukao iz aktivne politike još 1927.[67][71] Trifunović se protivio sporazumu Cvetković-Maček i bio je političar iz stare srpske škole koji je zastupala prvenstveno srpske interese.[67] NJegove glavne osobine su u kontinuitetu sa pozicijama prethodnih kabineta: nema ustupaka hrvatskim ministrima, podrška četnicima, suprotstavljanje partizanima i zadržavanje istih odnosa sa Britancima.[70] Vlada je obrazovana 26. juna 1943. sa po dva predstavnika iz svake stranke.[70] Ukupno, kabinet je obrazovalo deset Srba, dvojica Hrvata i dvojica Slovenaca.[71] Pošto je vlada bila spremna da usvoji deklaraciju koja je izazvala pad prethodnog kabineta, predstavnici HSS odmah podneli nove zahteve, među njima jasnu podršku sporazumu Cvetković-Maček, čime je deklaracija morala biti dogovorana gotovo iz početka.[67][71]

Glavnom problemu uređenja buduće države pridružili su se i drugi kao što su kao imenovanje ambasadora, jer je Krnjević je tražio da mesto ambasadora u Vašingtonu ili Londonu pripadne Hrvatima [72], britanski zahtevi da vlada pređe na Bliski istok[71][72] i kraljeva želja da se oženi.[73] Saveznici su takođe ignorisali ambiciozan plan koji je izneo general Petar Živković, ministar bez portfelja, da formira jugoslovensku vojsku od 100.000 ljudi regrutovanih iz redova slovenačkih i hrvatskih ratnih zarobljenika mobilisanih u italijansku i nemačku vojsku, koja bi se iskrcala u Dalmaciji i poslužila kao centar okupljanja četničkih snaga.[70] Samostalna demokratska stranka je odbila da učestvuje u vladi u kojoj je general Živković ministar bez portfelja.[70] Najznačajnija promena tokom Trifunovićevog mandata bilo je imenovanje Radoja Kneževića na beznačajno mesto otpravnika poslova ambasade u Lisabonu, čime je skršen uticaj koji je Knežević imao na Jovanovićevu vladu.[70] U nemogućnosti da reši ove probleme[70], Trifunović je podneo ostavku 10. avgusta,[74][72] nakon samo mesec i po dana na mestu predsednika Ministarskog saveta.[73] Kompromisom između srpskih i hrvatskih političara Trifunović se brzo vratio na čelo vlade, ali je sada bio pao u milost i nemilost kraljevoj volji.[73] Slabost kralja da padne pod uticaje političara i da se meša u politiku postavili su ga u sam centar frakcionaških manipulisanja.[73]

Sam kralj je pogoršao haos u administraciji svojim insistiranjem da se oženi pre kraja rata, suprotno onome što je preporučio Ministarski savet.[73] Trifunovićeva vlada je tako postala puki prelazni kabinet dok kralj nađe predsednika vlade koji bio odobrio njegovu veridbu.[75] Uzevši u obzir Simovićevu ponudu da formira novu vladu i britansku želju da se stvori novi vanstranački kabinet[76] koji bi bio voljan da sledi njihove smernice, Trifunović je prihvatio obavezu da načini kompromis kako bi kralj da dobio na vremenu.[75] Kada je učinio krajem jula 1943, kralj je smatrao da je dobio ono što je želeo i smenio je Trifunovića.[75]

Vlada Božidara Purića

[uredi | uredi kod]
Kralj Petar II sa Vinstonom Čerčilom i Bernardom Montgomerijem.
Glavni članak: Vlada Božidara Purića

Samo sat vremena posle Trifunovićeve smene, za novog predsednika tehničke vlade je postavljen Božidar Purić, iskusni diplomata i bivši ambasador u Francuskoj.[76] Purić je formirao novu vladu[77][78] bez stranačkih prvaka, koja je kao nikada do tada zavisila od kralja Petra.[75][79] Stalni sporovi između srpskih i hrvatskih ministara, britanska zasićenost njihovim svađama i mogućnost prekidanja paralize vlade olakšali su formiranje nove vlade.[79] Jedna od prvih odluka Purićeve vlade je bila da se razbije grupa oficira oko Živana Kneževića, koji je upućen u Vašington kao vojni ataše.[80] Purić se protivio kraljevoj želji da se oženi princezom Aleksandrom i želji Vinstona Čerčila da se jugoslovenska vlada reši Mihailovića. Međutim, udovoljio je kraljevom želji za ženidbom, kako bi imao njegovu podršku da zadrži podršku Mihailoviću.[75] Purićeva vlada je nastavila da pruža veliku podršku Mihailoviću, što je bio glavni cilj nove vlade[75] i u čemu je sledila svoje prethodnike.[79] NJegov kabinet, u potpunosti zavisan od kralja Petra II, je ipak brzo gubio ugled u očima Saveznika.[81] U svom obraćanju kralju Petru, Purić je konačno izrazio spremnost da odobri brak monarha, da obrazuje smanjeni Ministarski savet sa šest članova i, za razliku od mnogih ministara prethodne vlade, složio se da se preseli u Kairo, kako su predlagali sve uporniji Britanci.[78]

Pokušavajući da razbije paralizu izvršne vlasti, Purić odbacio Jovanovićevu deklaraciju o budućnosti zemlje, preselio se u Kairo (29. septembra 1943) i imenovao ambasadora u Velikoj Britaniji. Britanci i Jugosloveni su ocenili povoljnim prelazak jugoslovenske vlade u Egipat. Međutim, to je takođe bilo pokazatelj gubitka važnosti vlade u izgnanstvu za Britance; oni su se sve više oslanjali na mogućnost sporazuma između kralja i Tita, nego na akcije vlade. Kabinet se tokom zime 1943/1944. fokusirao na kraljevu ženidbu, uprkos važnosti promeni britanskih stavova prema snagama u Jugoslaviji, postepenim napuštanjem Mihailovića i jačanjem podrške partizanima. Problem je postajao sve ozbiljniji kako je uloga kralja postajala sve bitnija u odnosu na mlitav stav vlade o politici u vezi sa Jugoslavijom. Ne želeći da odloži venčanje, kralj je, svestan animoziteta Purića i vladinih birokrata pretio da ga zameni. Premijer je bio primoran da da saglasnost i venčanje je održano u Londonu 20. marta 1944. Kao kabineta tehnokrata, međutim, vlada nije smela da donosi dalekosežne odluke o budućnosti zemlje, i u praksi su se ograničila da u inostranstvu brani interese Mihailovića, njegovih pristalice i, u pozadini, interese srpske vladajuće klase.

Kapitulacija Italije u septembru 1943, a zatim konferencije u Kairu i Teheranu u zimu 1943. u velikoj meri su ojačale Titov položaj[82] i oslabili kraljevsku vlast.[81][83] Britanska vlada je zahtevala da Purić postigne dogovor sa partizanima.[81] Entoni Idn je u svom prvom intervjuu posle Teheranske konferencije 7. decembra obznanio britansku odluku da zadrži priznavanje jugoslovenske vlade u egzilu, dok će istovremeno priznati jugoslovenske partizane za saveznike.[84] Tri dana kasnije, Čerčil je rekao kralju Petru da je ubeđen u Mihailovićevu kolaboraciju i izrazio želju da Mihailović bude uklonjen iz jugoslovenske vlade.[84] Britanski pritisak za uklanjanjem Mihailovića je rastao vremenom, ali je nailazio na nespremnost kralja i vlade u egzilu.[85]

U proleće 1944. i posle povlačenja britanskih vojnih misija kod Mihailovića 1. marta[85], Britanci su pokušali da nateraju Tita da prizna kralja, a da zauzvrat Purić bude smenjen.[86][85] Uznemiren, kralj je pokušao da se osloni na podršku političara, ali oni nisu uspeli da se dogovore da formiraju novu vladu zbog razlika između demokrata i radikala.[86] Kraljev pokušaj da zatraži podršku Amerikanaca da se odupre britanskom pritisku protiv Mihailovića i Purića je bio neuspešan.[85] Čerčil je predložio da se za premijera imenuje bivši ban Banovine Hrvatske i član HSS, Ivan Šubašić, koji je doputovao iz SAD u Veliku Britaniju na konsultancije sa kraljem.[86] Kralj nije želeo da imenuje Šubašića za premijera, međutim Čerčil je zapretio da će u Domu komuna objaviti Purićevo uklanjanje sa mesta, primoravši kralja da ispuni njegove želje.[86] Purić smenjen 17. maja, nedelju dana pre Čerčilovog obraćanja.[86][87] Britanski cilj je bio da se ukloni vlada koja je podržavla četnike i njihovu politiku Velike Srbije kompromitovanu raskidom sa Mihailovićem i da se zameni drugom koja bi bila u stanju da pregovara sa partizanima i obezbedi prijateljski nastrojenu monarhiju u Jugoslaviji posle rata.[88]

Vlade Ivana Šubašića

[uredi | uredi kod]
Ivan Šubašić razgovara sa kraljem Petrom II nakon prvog sastanka sa Titom u junu 1944. godine
Glavni članci: Prva vlada Ivana Šubašića i Druga vlada Ivana Šubašića

Šubašić je preuzeo dužnost 1. juna 1944. kao jedini član nove kraljevske vlade.[86][88] Šubašić je bio spreman da pregovara sa Titom[89] i bio specijalno imenovan za ovu svrhu[88], s obzirom na njegov istaknuti položaj u HSS, svoju lojalnost dinastiji Karađorđević, svoju umerenost u poređenju sa drugim hrvatskim političarima i svojim prethodnim iskustvom u posredovanju u teškim situacijama.[89] Međutim, njegovo imenovanje, nakon meseci britanskog pritiska na jugoslovneskog kralja i jasan izraz kontinuiteta britanske podrške vladi zavisilo je od eliminacije Mihailovića iz kabineta.[88] Do polovine 1944. odnosi među velikim saveznicima su se toliko promenili da je Šubašićeva vlada kao jedini cilj imala sklapanje sporazuma sa Titom. Žrtva unutrašnjih sporova i nemogućnost da se kontrolišu događaji u Jugoslaviji, vlada je konačno primoran da postigne dogovor u neravnopravnom položaju sa Titom koji bi označio vladin nestanak.

Deset dana nakon svog imenovanja, Šubašić je odleteo na jadransko ostrvo Vis da se sastane na Titom i pokušati da stvori koalicionu vladu.[89][90] Tito je bio voljan da se ne bavi pitanjem obliku države do okonačanja rata, a Šubašić, u međuvremenu, priznao da administracija partizana na jugoslovenskoj teritoriji jedina ima podršku.[89] Partizanski odredi bi bili priznati za jedinu jugoslovensku vojsku.[89] Šubašić je takođe obećao da će vlasu formirati ličnosti koje se nisu protivili Titovoj organizaciji i da će se posvetiti pridobijanju međunarodne podrške.[89] Sporazum Tito-Šubašić je potpisan 16. juna, a da je Šubašić bilo koga konsultovao, pa čak ni kralja.[89] U praksi je ovaj sporazum predstavljao kapitulaciju pred Titom u zamenu za sitne uspupke.[89][91]

Tito i Vinston Čerčil u Napulju avgusta 1944.

Po povratku, Šubašić formirao kabinet od pet ministara, među kojima su bila i dvojica koje je predložio Tito.[89] Mihailović je izgubio svoju tradicionalno ministarstvo vojske.[89] Odbio je da prizna novu vladu i nastavio je borbu, proglašavajući svoju lojalnost kralju. Do avgusta, administracija je bila očišćena od onih koji su bili neprijateljski nastrojeni prema partizanima. Dana 29. avgusta, Mihailović je smenjen sa mesta načelnik štaba. Kralj se 12. septembra obratio na radiju radio tražeći podršku stanovništva za Tita.[89] Pokušaji pristalice četnika i dela Hrvata i Slovenaca da se suprotstave sporazuma između premijera Šubašića i Tita nisu uspeli da dobije podršku velikih savezničkih sila.[92]

Od kraja leta 1944, britanska politika prema Jugoslaviji je doživela relativnu promenu: Čerčil je bio razočaran nakon razgovora sa sa Titom u avgustu.[91] Britanci su pokušali da održe određeni uticaj na posleratnu situaciju, bilo putem sporazuma o zonama uticaja sa Sovjetima ili formiranjem koalicinione vlade u kojoj bi bili političari prijateljski nastrojeni prema Britancima.[93] SAD, koje su vojno, ali ne i politički podržavali Tita su nastavili da pružaju svoju podršku vladi u egzilu, dok su vojno podržavali Tita.[93] Međutim, američka intervencija u jugoslovenskoj politici bila je uvek od sekundarnog značaja, i samo se malo povećala krajem 1944, na insistiranje Britanaca.[93]

Šubašić se ponovo sastao sa Titom u Beogradu i 1. novembra parafirao novi sporazum.[94][95] Prema tom sporazumu, kralj ne bi smeo da se vrati u zemlju do održavanja plebiscita o očuvanju monarhiju i preneo je svoja ovlašćenja na tročlano Namesništvo[95] koji bi bili imenovani u sporazumu sa Titom.[94][96] To bi stvorilo novu vladu od ujedinjenjem Šubašićeve izbegličke vlade i NKOJ-a.[94][96] U ovoj privremenoj vladi Tito bi imao dva puta više ministara od Šubašića.[95] Po povratku u London, kralj je u prvi mah da odbio da prihvati sporazum i smenio Šubašića 23. januara 1945.[94] Međutim, usled britanskog pritiska, morao je da ga ponovo pozove šest dana kasnije i prihvati namesništvo.[94][95] Britanci su bili nezadovoljni sporazumom koji je, po njihovom mišnjelju, pružao Titu previše moći, ali su ga smatrali neminovnošću.[95]

Dve nedelje kasnije, Šubašić i njegovi ministri otputovali za Beograd.[94] Nova koaliciona privremena vlada je formirana 7. marta, u kojoj je Tito kontrolisao dvadeset od dvadeset osam ministarstava. Ovo je bio kraj monarhističke vlade u egzilu.[94][92] Vladu je zamenila koaliciona Privremena vlada DFJ u praksi pod kontrolom jugoslovenskih komunista.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Napomene

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Pavlowitch 1981: str. 90
  2. ↑ 2,0 2,1 Hoptner 1975: str. 154
  3. ↑ 3,0 3,1 Kay 1991: str. 2
  4. ↑ 4,0 4,1 Hoptner 1975: str. 155
  5. ↑ Hoptner 1975: str. 156
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 Pavlowitch 1981: str. 91
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Kay 1991: str. 3
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 Pavlowitch 1984: str. 539
  9. ↑ Hoptner 1975: str. 297
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Kay 1991: str. 1
  11. ↑ Hoptner 1975: str. 285
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 Roberts 1973: str. 17
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 Hoptner 1975: str. 290
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 Tomasevich 1975: str. 263
  15. ↑ Tomasevich 1975: str. 264
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 Pavlowitch 1981: str. 92
  17. ↑ Hoptner 1975: str. 286
  18. ↑ Kay 1991: str. 18
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 Tomasevich 1975: str. 262
  20. ↑ 20,0 20,1 Pavlowitch 1981: str. 89
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 Pavlowitch 1984: str. 532
  22. ↑ 22,0 22,1 Pavlowitch 1971: str. 123
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 Pavlowitch 1981: str. 93
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Tomasevich 1975: str. 268
  25. ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 Kay 1991: str. 7
  26. ↑ 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 Pavlowitch 1981: str. 104
  27. ↑ Pavlowitch 1984: str. 540
  28. ↑ Tomasevich 1975: str. 274
  29. ↑ Tomasevich 1975: str. 267
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 30,5 30,6 Pavlowitch 1981: str. 95
  31. ↑ Tomasevich 1975: str. 269
  32. ↑ 32,0 32,1 Roberts 1973: str. 53
  33. ↑ Pavlowitch 1971: str. 124
  34. ↑ 34,0 34,1 Tomasevich 1975: str. 270
  35. ↑ 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 Kay 1991: str. 8
  36. ↑ 36,0 36,1 36,2 Pavlowitch: str. 124
  37. ↑ 37,0 37,1 37,2 37,3 Kay 1991: str. 5
  38. ↑ 38,0 38,1 38,2 38,3 38,4 38,5 38,6 Tomasevich 1975: str. 271
  39. ↑ 39,0 39,1 Pavlowitch 1981: str. 94
  40. ↑ 40,0 40,1 Tomasevich 1975: str. 281
  41. ↑ Kay 1991: str. 6
  42. ↑ „JUGOSLAVIJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA 1918–1992”. Arhivirano iz originala na datum 2016-11-15. Pristupljeno 13. 01. 2017. 
  43. ↑ Tomasevich 1975: str. 280
  44. ↑ 44,0 44,1 44,2 44,3 Tomasevich 1975: str. 273
  45. ↑ Pavlowitch 1981: str. 96
  46. ↑ 46,0 46,1 46,2 46,3 46,4 Pavlowitch 1981: str. 97
  47. ↑ 47,0 47,1 47,2 Kay 1991: str. 9
  48. ↑ Tomasevich 1975: str. 275
  49. ↑ 49,0 49,1 49,2 Pavlowitch 1981: str. 101
  50. ↑ 50,0 50,1 Tomasevich 1975: str. 291
  51. ↑ 51,0 51,1 Tomasevich 1975: str. 272
  52. ↑ Pavlowitch 1984: str. 538
  53. ↑ 53,0 53,1 53,2 Pavlowitch 1984: str. 536
  54. ↑ Pavlowitch 1981: str. 98
  55. ↑ Pavlowitch 1981: str. 107
  56. ↑ 56,0 56,1 Pavlowitch 1981: str. 108
  57. ↑ 57,0 57,1 57,2 57,3 Tomasevich 1975: str. 303
  58. ↑ 58,0 58,1 58,2 Pavlowitch 1981: str. 99
  59. ↑ Pavlowitch 1984: str. 542
  60. ↑ 60,0 60,1 60,2 60,3 60,4 60,5 Tomasevich 1975: str. 278
  61. ↑ 61,0 61,1 Pavlowitch 1984: str. 544
  62. ↑ Pavlowitch 1978: str. 423
  63. ↑ 63,0 63,1 De Santis 1981: str. 544
  64. ↑ 64,0 64,1 64,2 64,3 Roberts 1973: str. 207
  65. ↑ 65,0 65,1 Tomasevich 1975: str. 300
  66. ↑ Tomasevich 1975: str. 301
  67. ↑ 67,0 67,1 67,2 67,3 67,4 Pavlowitch 1981: str. 109
  68. ↑ Pavlowitch 1978: str. 424
  69. ↑ 69,0 69,1 Tomasevich 1975: str. 304
  70. ↑ 70,0 70,1 70,2 70,3 70,4 70,5 70,6 Tomasevich 1975: str. 305
  71. ↑ 71,0 71,1 71,2 71,3 Kay 1991: str. 12
  72. ↑ 72,0 72,1 72,2 Tomasevich 1975: str. 306
  73. ↑ 73,0 73,1 73,2 73,3 73,4 Pavlowitch 1981: str. 110
  74. ↑ De Santis 1981: str. 546
  75. ↑ 75,0 75,1 75,2 75,3 75,4 75,5 Pavlowitch 1981: str. 111
  76. ↑ 76,0 76,1 Tomasevich 1975: str. 307
  77. ↑ Pavlowitch 1981: str. 424
  78. ↑ 78,0 78,1 Kay 1991: str. 13
  79. ↑ 79,0 79,1 79,2 Tomashevich 1975: str. 307
  80. ↑ Tomashevich 1975: str. 308
  81. ↑ 81,0 81,1 81,2 Pavlowitch 1981: str. 112
  82. ↑ Tomasevich 1975: str. 298
  83. ↑ Tomasevich 1975: str. 308
  84. ↑ 84,0 84,1 Roberts 1973: str. 178
  85. ↑ 85,0 85,1 85,2 85,3 Tomasevich 1975: str. 309
  86. ↑ 86,0 86,1 86,2 86,3 86,4 86,5 Pavlowitch 1981: str. 113
  87. ↑ De Santis 1981: str. 551
  88. ↑ 88,0 88,1 88,2 88,3 Tomasevich 1975: str. 310
  89. ↑ 89,00 89,01 89,02 89,03 89,04 89,05 89,06 89,07 89,08 89,09 89,10 Pavlowitch 1981: str. 114
  90. ↑ Kay 1991: str. 15
  91. ↑ 91,0 91,1 Kay 1991: str. 16
  92. ↑ 92,0 92,1 Tomasevich 1975: str. 311
  93. ↑ 93,0 93,1 93,2 Roberts 1973: str. 294
  94. ↑ 94,0 94,1 94,2 94,3 94,4 94,5 94,6 Pavlowitch 1981: str. 115
  95. ↑ 95,0 95,1 95,2 95,3 95,4 De Santis 1981: str. 555
  96. ↑ 96,0 96,1 Kay 1991: str. 17

Literatura

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vlada_Kraljevine_Jugoslavije_u_egzilu&oldid=42195593