Torinski mir (1381)

Torinski mir; (it) Pace di Torino
	Generalno
Potpisivanje	8. august 1381.; Torino
Posrednici	Amedeo VI iz Savoje
	Stranke

Torinski mir je mirovni ugovor iz 8. augusta 1381. putem kojeg je okončan dugoročni niz ratova između Đenove i Venecije (1256-1381).

Ugovor

U sukobu je Venecija za dlaku izbegla zarobljavanje od strane snaga Đenove, ali je prevazišla tu krizu i primorala đenovljansku flotu na predaju kod Kjođe. Međutim, rat je se pokazao kao izuzetno skup za Veneciju tako da je Prejasna Republika mogla da obezbedi mir samo uz velike ustupke svojim protivnicima.
Posredovanjem «zelenog grofa» Amadeja VI Savojskog, dve strane su zaključile mir čiji tekst se sastoji od četiri odvojena ugovora sa različitim protivnicima Venecije. U njemu stoji da Venecija odustaje od ostrva Tenedosa na ulazu Dardanela, napušta svoje saveznike – kiparskog kralja Petra II i vizantijskog cara Jovana V – i zadržava embargo protiv istog cara Jovana sve dok on ne pristane na nagodbu sa svojim sinom Andronikom IV, saveznikom Đenove. Mletačkim trgovcima je bilo zabranjeno koristiti dve godine luku Tana na Crnom moru, što ih je praktično primoralo da umesto njih koriste đenoveške luke na Krimu, u korist Đenovljana.
Ugovorom između Venecije i Ugarske dogovoreno je da Venecija plaća godišnji danak od 7.000 dukata kruni Ugarske, da Mađari na njihovoj strani ne plove ni jednom rekom koja se uliva u Jadran između rta Palmentarija i Riminija, i da dalmatinski trgovci ne kupuju u Veneciji robu u vrednosti većoj od 35.000 dukata. Venecija je takođe obnovila svoje priznanje mađarskog posjeda Dalmacije (Zadar, Split, Dubrovnik).
Venecija je izgubila skoro svu svoju teritoriju na talijanskom kopnu, predavši Koneljano i Trevizo Austriji. Trst postaje slobodan, ali pod uslovom da plaća duždu godišnje priznanje. Sa Padovom, Venecija je dogovorila međusobni povratak osvojenih teritorija, po čemu Padova je prepustila Veneciji mesto Kavarcere. Akvilejski patrijarh Filip iz Alansona je se obavezao da će povući svoje trupe s mesta koja je patrijaršija zauzela. Milano, kojem je tada vladao Brnabo Viskonti, nije uključeno u mir.

Posledice i nasleđe

Uslovi mira su išli u korist Đenove i pokazali su se trajnim. Ipak je između 1386. i 1402. osmanska pretnja dovela do novog utvrđivanja Tenedosa kao baze protiv napada turske mornarice u okolini Dardanela a to je dovelo do novih rasprava između Đenove i Venecije o upravljanju ostrva pa će kao ishod toga ostrvo ostati pusto sve dok ceo region ne bude prešao pod osmansku kontrolu. Đenova je mogla nesmetano da nastavi svoju trgovinu po Crnom moru na kojem je ostala vladajuća trgovačka sila sve do pada Konstantinopolja u maju 1453. Mlečani su uglavnom napustili trgovinu sa Kiprom, a hegemonija Đenovljana nad ostrvom se nastavila sve do njihovog poraza i proterivanja kralja Kipra Ludovika Savojskog 1464. godine.
Sporazumi sa ostalim silama su bili manje trajni. Ovaj mir i njegove posledice označili su najnižu tačku u srednjovekovnoj istoriji Venecije, ali problemi njenih suseda omogućili su republici da se brzo i trajno oporavi, što je dovelo do progresivnog rušenja političkog stanja uspostavljenog u Torinu. Gospodar Padove Franćesko iz Karare je 1382. godine je preuzeo Trevizo od Austrije, ali manje od decenije kasnije Venecija je uspela da ga vrati sebi, pošto je Padova bila na udaru Milana. Ugarska je nastavila da prima mletački danak sve do 1397. godine, kada je posle ugarskog poraza u krstaškom ratu na Nikopolju kralj preneo svoje pravo na danak na vojvodu od Burgundije Filipu III., koji nije uspeo da primora Veneciju da nastavi sa isplatama. Isplata danka je formalno odbijena 1424. Dalmacija je ostala u rukama Mađara sve dok građanski rat u Kraljevini Ugarskoj nije pružio priliku Veneciji da pokrene novo osvajanje regiona, počevši od 1409. godine.