Teofilakt Simokata

Teofilakt Simokata (grč. Θεοφύλακτος ὁ Σιμοκάττης, prva polovina 7. veka) bio je vizantijski istoričar, ali se ponekada smatra i poslednjim antičkim istoričarem.

Simokata je rođen u Egiptu, i bio je carski sekretar i prefekt za vreme Iraklijeve vladavine (610–641. Izvesnu svetlost na Teofilaktovu biografiju baca njegov mali dijaloški spis Prirodoslovna pitanja, čiji puni naslov glasi O objašnjenju i rešenju fizičkih problema (Περὶ διαφόρων φυσικῶν ἀπορήματων καὶ ἐπιλύσεων αὐτῶν), a koje je 1953. izdato na latinskom pod nazivom Quaestiones physicae. Iz tog spisa može se zaključiti da je Iraklije, koji je i sam došao na presto iz Afrike, dozvao sebi na dvor iz Egipta učenog sofistu Simokatu, isto onako kao što je sebi dozvao čuvenog prirodoslovca i alhemičara Stefana Aleksandrijskog, da ga postavi za profesora novoosnovanog carigradskog univerziteta. Pored Prirodoslovnih pitanja Simokata je napisao i jednu zbirku pesama u prozi, pod naslovom Etičke, bukolske i ljubavne pesme (Ἐπιστολαὶ ἠθικαὶ, ἀγροιχικαὶ, ἑταιρικαί). Oba ova spisa u Vizantiji su čitana više nego njegovo najvažnije, istoriografsko delo, o čemu svodoči veliki broj rukopisa.

Najzrelije Simokatino delo jeste njegova Istorija, u osam knjiga, gde opisuje doba Mavrikijeve vladavine (582–602), nastavljajući zapravo tamo gde je stao Menandar Protektor, koga veoma ceni, i završavajući svoje delo 602, kada je na presto stupio Foka, najljući "tiranin". Celo gradivo podelio je u osam knjiga, kao i Prokopije, a možda i Menandar. Svima njima uzor je Tukididovo delo podeljeno u osam knjiga. I u svom istorijskom delu Simokata je alegoričan, stavljajući na početak dijalog između personifikacija Filozofije i Istorije. Od Prokopija i Menandra razlikuje se i po tome što je delo ispunio fantasktikom i sentencama.

Osnovna tema Istorije jeste rat koji je Vizantija na istoku vodila protiv Persije, ali su u nju umetnuti i opisi dela persijskog kralja Hozroja II (vladao 590-628), kao i rat Vizantije na Balkanu protiv Slovena i Avara, uključujući i važne podatke o različitim turskim vođama. Simokatini izvori su trojaki: prvo, starija istorijska dela (naročito izgubljeno delo Jovana Epifanijskog); drugo, arhivska dokumenta, koja su Simokati stajala na raspolaganju na dvoru (npr. persijski spisi); i najzad, usmena tradicija starijih živih savremenika Mavrikijeve vladavine. Najveću nezgodu njegovoj verodostojnosti predstavlja njegova uporna težnja za originalnim načinom pisanja. Zato on često ređa događaje ne hronološkim redom, već kako je njemu zgodno da dobije izvesnu umetničku i stilsku celinu.

Simokatin jezik je vrlo težak za razumevanje, njegov stil je veoma izveštačen i retorski kićen, a rečnik pun neologizama. Koren Simokatinoj retorskoj izveštačenosti mogao bi se tražiti i u njegovom afričkom poreklu. Inače, za svoje vreme Simokata je bio vrlo učen čovek, koji je poznavao mnoge antičke pisce, iako prilično površno.