Stonewallska revolucija
Stounvolska revolucija ili Stounvolska pobuna (en: Stonewall riots) bila je serija spontanih nasilnih demonstracija LGBT osoba protiv policijske racije, koja se desila u ranim jutarnjim časovima 28. juna 1969. godine u klubu Stonewall Inn u Greenwich Villageu u New Yorku. Sonvolska revolucija se često navodi kao prvi slučaj u američkoj istoriji kada su se gejevi, lezbejke, biseksualne i transrodne osobe suprotstavile progonu LGBT osoba od strane vlade. Ona se, takođe, često uzima i kao početak savremenog LGBT pokreta u SAD i u svetu.
Tokom 1950-ih i 1960-ih, LGBT osobe u SAD su trpele veći pritisak zakonskog sistema nego što je to bio slučaj u nekim zemljama iza gvozdene zavese.[1][note 1] Rane homofilne grupe su pokušavale da dokažu da se gejevi i lezbejke mogu asimilovati u društvo i nudile su nekonfrontirajuću edukaciju o pravima. Međutim, poslednje godine 1960-ih bile su burnije i u to vreme su delovale mnoge grupe i pokreti čije metode su uključivale direktnu akciju. Ovo, kao i liberalno okruženje Greenwich Villagea uticali su na ispunjenje uslova, potrebnih da se desi Stounvolska revolucija.
Samo je mali broj lokala prihvatao otvoreno LGBT osobe tokom 1950-ih i 1960-ih. Stonewall Inn je bio jedan od barova koji je primao LGBT osobe. U to vreme, bar je bio u vlasništvu mafije.[2][3] Bilo je poznato da je u to vreme bio popularan među najmarginalizovanojim grupama u okviru LGBT zajednice: transvestitima, feminiziranim gejevima, muškim prostitutkama i beskućnicima. Tokom 1960-ih policijske racije na gej klubove bile su uobičajene, ali je policija te noći u Stonewall Innu izgubila kontrolu. Situacija je postala još nategnutija naredne noći i nekoliko večeri kasnije. U toku par nedelja stanovnici i stanovnice Greenwich Villagea su se organizovali u aktivističke grupe koje su mogle da koncentrišu napor da se uspostave slobodna mesta za okupljanje LGBT osoba, gde se ne bi plašili da bi bili uhapšeni ukoliko bi ispoljili svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.
Posle Stounvolske revolucije gejevi i lezbejke u New Yorku su uspeli da prevaziđu rodne, klasne i generacijske razlike sa ciljem da postanu povezana zajednica. Tokom narednih šest meseci osnovane su dve LGBT organizacije, koje su svoje delovanje ostvarivale kroz direktnu akciju, i pokrenuta su tri lista koji su promovisali prava LGBT osoba. U narednih par godina osnovano je puno novih organizacija u SAD i u svetu. Na godišnjicu ovog događaja, 28. juna, 1970. godine održane su prve parade ponosa u New Yorku i Los Angelesu. Slični marševi i parade organizuju se i u drugim gradovima, obično krajem juna, kako bi se obeležila godišnjica Stounvolske revolucije.[4]
Posle iznenadnih socijalnih promena koje je doneo Drugi svetski rat, mnogi ljudi u SAD su osećali potrebu da se "ponovo uspostavi predratni društveni red i da se zaustave snage promene", kako je to izrazio istoričar Barry Adam.[5] Čvrsto vođen nacionalnim naglaskom na antikomunizam, senator Joseph McCarthy je sprovodio ispitivanja u potrazi za komunistima u vladi, vojsci i drugim vladinim institucijama i agencijama, što je dovelo do nacionalne paranoje. Anarhisti, komunisti i drugi koji su označeni kao "ne-američki" i "subverzivni" bili su pod znatnim rizikom. Homoseksualne osobe su bile uključene u spisak Stejt Departmenta, 1950. godine, zbog teorije da su podložni ucenama. Jedan od visokih zvaničnika, James E. Webb je zabeležio u svom izveštaju: "Postoji uobičajeno verovanje da onima koji se upuštaju u otvorene činove perverzije nedostaje emocionalne stabilnosti koju imaju normalne osobe."[6] Između 1947. i 1950. godine 1700 ljudi je odbijeno tokom prijava za državne poslove, 4.380 ljudi je otpušteno iz vojske, a 420 je otpušteno iz državne službe na osnovu sumnje da su homoseksualne osobe.[7]
Tokom 1950-ih i 1960-ih Federalni biro za istrage (FBI) i policija su pravili spiskove homoseksualnih osoba, njihovih omiljenih mesta okupljanja i prijatelja; a američka poštanska služba je čuvala adrese na koje su se slali materijali koji su se ticali homoseksualnosti.[8] Lokalne i državne vlasti su zatvarale barove koji su služili homoseksualne osobe, mušterije su hapšene i o njihov identitet se obznanjivao u novinama. Gradovi su sprovodili "čistke" u kvartovima, parkovima, barovima i plažama gde su se okupljale homoseksualne osobe. Hiljade LGBT osoba je zatvoreno, otpušteno s posla ili poslato u mentalne institucije. Mnogi su, iz tog razloga, vodili dvostruke živote i svoje privatne živote držali daleko od poslovnih.
Godine 1952. Američka psihijatrijska asocijacija je uvrstila homoseksualnost u listu mentalnih poremećaja (DSM) kao sociopatski poremećaj ličnosti. Opsežna studija sprovedena 1962. godine opravdala je ovaj postupak, potvrdivši da je homoseksualnost patološki skriveni strah od suprotnog pola koji je uzrokovan traumatičnim odnosom između roditelja i dece. Ovakvo stanovište je bilo veoma uticajno u medicinskim krugovima.[9] Međutim, 1956. godine Evelyn Hooker je sprovela studiju u kojoj je uporedila koliko su dobro prilagođeni samoidentifikovani gejevi srećni sa zadovoljstvom heteroseksualnih muškaraca i nije pronašla razlike.[10] Njena studija je zapanjila medicinsku javnost i nju je učinila junakinjom mnogih gejeva i lezbejki[11] , ali je homoseksualnost ostala na DSM listi do 1973. godine.
Kao odgovor na ovakav društveni trend, osnovane su dve nezavisne organizacije koje su se zalagale za prava LGBT osoba i koje su kreirale društveni ambijent u kome je gejevima i lezbejkama bilo moguće da se socijalizuju bez straha od represije. U L.A.-u organizovana je grupa Marrachine Society, 1951. godine, koju je predvodio komunistički aktivista Harry Hay.[12] Njihovi ciljevi bili su ujedinjenje homoseksualnih osoba i njihova edukacija, stvaranje liderstva, kao i pružanje pravne pomoći "seksualnim devijantima".[13] Suočeni sa velikom teškoćama u sprovođenju svojih ciljeva, vizija Mattachine Society-a je promenjena 1953. godine u asimilaciju i poštovanje. Smatrali su da će lakše uticati na promenu stava o homoseksualnosti ako bi gejeve i lezbejke prikazali kao "normalne" osobe, koje se ne razlikuju od heteroseksualnih.[14][15] Ubrzo zatim nekoliko žena u San Franciscu se takođe organizovala u grupu pod imenom Daughters of Bilitis (DOB), kao prvu lezbejsku grupu [16]. Iako je ideja koja je inicirala stvaranje DOB-a bila da nađu siguran prostor u kome bi se okupljale, kako je grupa rasla, tako su se i ciljevi menjali i postajali sličniji Mattachineu; i one su svojim članicama savetovale da se asimiluju u društvo.[17]
Jedan od privih sukoba sa vlašću počeo je 1953. godine, kada je organizacija ONE počela da objavljuje magazin ONE, Inc.. Jedan od brojeva, koji se bavio pitanjem homoseksualnih osoba u heteroseksualnim vezama, bio je proglašen opscenim i pošta je odbila da dostavlja magazin. Slučaj je na kraju dospeo do Vrhovnog suda u slučaju One, Inc. v. Olesen, koji je presudio 1958. godine da ONE može da šalje svoja izdanja putem pošte.[18]
Homofilne organizacije, kako su se tada nazivale LGBT grupe, rasle su i širile po Istočnoj obali. Frank Kameny je osnovao Mattachine grupu u Washington, D.C.-u. Pošto je bio otpušten iz vojne službe zato što je gej neuspešno je podneo tužbu i zahtev da bude vraćen na posao. Inspirisan Afro-američkim pokretom za građanska prava [19], Kameny je 1965. godine organizovao piketing ispred Bele kuće i drugih vladinih zgrada da bi se protestvovalo protiv diskriminacije pri zapošljavanju. Ovi protesti su šokirali mnoge LGBT osobe i uznemirili neke vodeće članove i članice Marrachine Society-a i DOB-a.[20] Istovremeno, demonstracije koje su organizovali drugi pokreti, kao što je pokret za prava Afro-Amerikanaca, feministički pokret, anti-ratni pokret su postajale sve češće i otvorenije u sukobu sa policijom.[21]
Njujorška naselja, Greenwich Village i Harlem bili su dom velikom broju LGBT osoba posle Prvog svetskog rata, kada su mnoge osobe, koje su služile u vojsci, iskoristile priliku da se presele u veliki grad. Enklave gejeva i lezbejki, koje su novine opisivali kao "žene sa kratkom i muškarci sa dugom kosom", razvile su prepoznatljivu supkulturu tokom naredne dve decenije.[22] Prohibicija je donela koristi LGBT zajednici, jer alkohol, zajedno sa drugim oblicima ponašanja, koja su se smatrala nemoralnim, bio gurnut u podzemlje. Grad New York je doneo zabranu o okupljanju homoseksualnih osoba, ali zbog popularnosti alkohola koji se tajno služio u nekim barovima i zbog velikog broja tih barova, policija nije mogla da drži sve pod kontrolom.
Socijalna represija 1950-ih podstakla je socijalnu revoluciju u Greenwich Villageu. Grupa pesnika, kasnije nazvanih Beat generacijom pisala je o anarhiji, drogama i hedonističkom uživanju. Među njima, Allen Ginsberg i William S. Borroughs, obojica stanovnici Villagea, pisali su o homoseksualnosti. Njihovo pisanje naišlo je na simpatije među liberalnom publikom, kao i među gej populacijom, kojoj je bili potreban osećaj zajednice.[23]
Početkom 1960-ih kampanja gradonačelnika Roberta F. Wagnera Jr. kojom je trebalo pročistiti grad od gej klubova, bila je u punom jeku. Gradonačelnik je bio zabrinut za imidž grada pred nastupajuću Svetsku izložbu, 1964. godine. Maskirani policajci su neprestano radili sa ciljem da uhapse što je više gejeva moguće.[24] "Hvatanje" gejeva obično je uključivalo scenario po kome policajac u civilu pronađe muškarca u klubu ili parku, započne razgovor i ako razgovor krene u pravcu toga da odu nekud zajedno, ili policajac kupi čoveku piće, onda ga uhapsi zbog zavođenja. Jedna opis događaja objavljen u New York Postu govori o hapšenju u svlačionici teretane, gde je policajac uhvatio svoj polni organ i počeo da stanje i uhapsio je prvog muškarca koji ga je pitao da li mu je dobro.[25] Samo je mali broj advokata pristajao da zastupa ove slučajeve.
Mattachine Society je uspeo da izdejstvuje kod novog gradonačelnika Johna Lindsaya da stopira ovu kampanju: Veće probleme su imali sa državnim organom koji je kontrolisao točenje alkohola, koji je oduzimao dozvole za točenje alkohola onim lokalima koji su mogli da postanu "nekontrolisani". Uprkos velikom broju gejeva i lezbejki u Greenwich Villageu, bilo je malo lokala gde su mogli slobodno da se okupljaju. Godine 1966. Mattachine je organizovao okupljanje u gej baru Julius, kako bi pokazao diskriminaciju sa kojom se LGBT osobe suočavaju.[26]
Nijedan od barova u kojima su se LGBT osobe okupljale nije bio u vlasništvu LGBT osoba. Gotov svi su pripadali mafiji, koja se prema gostima loše odnosila, služili su razblaženo piće po visokim cenama. Ipak, mafija je plaćala reket policiji, kako bi sprečili stalne racije.
Stonewall Inn se nalazi u Christopher Streetu, 51 i 53 i bio je u vlasništvu porodice Genovese.[2] Godine 1966. tri člana mafije su uložili $3.500 kako bi od nekada restorana i noćnog kluba za heteroseksualce napravili gej klub. Policija je jednom nedeljno uzimala reket; Stonewall Inn nije imao dozvolu za služenje alkohola.[27][28] Uslovi u klubu su bili očajni, od nepostojeće tekuće vode, do toaleta koji je stalno poplavljivao i nepostojanja izlaza za slučaj požara. Ipak, ovo je bio jedini gej klub u kome je bilo dozvoljeno igranje.[29]
Posetioce je primao izbacivač koji ih je proveravao kroz otvor na vratima. Kako bi izbegli neopaženi ulazak policajaca u civilu, posetioci su morali da budu poznati izbacivaču ili su morali da izgledaju gej. Ulaz se plaćao 3 dolara vikendom, za koje je svako dobijao dve konzum-karte. Posetioci su morali da se upisuju u knjigu gostiju, kako bi dokazali da je bar zapravo privatni klub, ali su retko davali svoja prava imena. Stonewall je imao dva podijuma, od kojih je jedan, unutrašnji, bio ofarban u crno i bio je osvetljen crnim svetlom. U slučaju dolaska policije palilo se obično svetlo, što je signaliziralo posetiocima da moraju da prestanu sa igranjem ili dodirivanjem. U zadnjem delu kluba nalazila se mala prostorija u kojoj su se najčešće okupljale "queensice"; Stonewall Inn je bio jedan od dva bara u New Yorku u kome su feminizirani muškarci koji su nosili šminku i frizure (mada u muškoj odeći) mogli da se okupljaju.[30] Izbacivač je puštao samo mali broj transrodnih osoba, odnosno drag queensica unutra. Klijentelu je činilo 98 procenata muškaraca, ali je ponekad dolazilo i par lezbejki. Starost posetilaca je varirala od starijih tinejdžera do osoba u ranim tridesetim, a rasni sastav je podjednako bio razdeljen među belcima, Afro-Amerikancima i Hispancima.[30][31] Zbog mešovitosti grupe koja se tu okupljala, svoje lokacije i mogućnosti da se igra, Stonewall Inn je bio poznat mnogima kao najbolji gej klub u gradu.[32]
Policijske racije na gej klubove su bile česte – u proseku jednom mesečno po baru. Mnogi barovi su skrivali alkohol, kako bi što pre nastavili s poslom u slučaju da im pronađeni alkohol bude oduzet[2]. Mnogi vlasnici barova su znali za racije unapred, zahvaljujući korupciji policije.[33] Tokom uobičajene racije palila su se svetla, mušterije bi bile poređane i tražena im je legitimacija; oni koji nisu imali legitimaciju ili oni koji su bili u punom "dragu" bivali su uhapšeni. Od žena se zahtevalo da nose tri komada ženske odeće i one koje nisu bile propisno obučene bivale bi uhapšene. Zaposleni, kao i upravnici barova su takođe hapšeni.[33] Period neposredno pre Stounvolske revolucije bio je obeležen čestim upadima u lokalne barove – uključujući i Stonewall Inn, koji je imao raciju u utorak pre pobune[34]; nekoliko barova u blizini, među kojima i Checkerboard i Tele-Star bili su zatvoreni.[35][36]
U 1:20 ujutru u Suboru, 25. juna, 1969. četvorica policajaca u tamnim odelima, dvojica uniformisanih policajaca, detektiv Charles Smythe i inspektor Seymour Pine su došli u bar i najavili svoje prisustvo: "Policija! Preuzimamo mesto!" [37] Dve policajke u civilu i dvojica policajaca u civilu su ušli u bar ranije, kako bi osmotrili atmosferu i prikupili dokaze. Te večeri se u baru nalazilo oko 200 mušterija. Posetioci koji nisu očekivali raciju bili su zbunjeni, a oni koji su shvatili šta se dešava počeli su da trče prema izlaznim vratima i prozorima u toaletu. Policija je zatvorila vrata, što je dodatno unelo paniku.
Racija nije išla predviđenim tokom. Standardna procedura je bila to da se posetioci poređaju i da im se pregleda legitimacija, a policajke su odvodile mušterije u ženskoj odeći u kupatilo, gde bi im proverile pol, nakon čega bi muškarci u ženskoj odeći bili uhapšeni. Međutim, posetioci su počeli da odbijaju da krenu u toalet, kao i da predaju legitimaciju. Policija je odlučila da sve prisutne odvede u policiju stanicu, a transvestite su odveli u prostoriju u zadnjem delu kluba. Marija (Steve) Ritter se priseća: "Moj najveći strah je bio to da će me uhapsiti. Moj drugi najveći strah je bio da će se u novinama ili na televiziji pojaviti slika mene u haljini moje mame!" [38]
Policija je trebalo da prenese alkohol u patrolna kola. Bilo je nađeno 28 kutija piva i 19 flaša žestokog pića. Međutim, patrolna kola su kasnila i policija je držala posetioce poređane u red skoro 15 minuta.[38] Oni koji nisu bili uhapšeni, bili su pušteni da izađu, ali se nisu razišli kao obično. U svega nekoliko minuta broj ljudi ispred je narastao na 100 do 150, od kojih su neki već bili u klubu, a drugi su se priključili kada su videli šta se dešava. Policija je na silu izbacivala neke osobe iz kluba, koji su ih pozdravljali ismevajući ih, na veliko oduševljenje okupljenih.
Kada je došla prva marica, inspektor Pine se priseća da je masa, među kojima je bilo najviše LGBT osoba, narasla na broj deset puta veći od broja uhapšenih.[39] Zbog zabune preko radija druga kola su kasnila. Policija je počela da uvodi članove mafije u kola, što je izazvalo ovacije posmatrača. Zatim su u kola uvedeni radnici bara. Jedan od posmatrača je uzviknuo "Gej snaga!", a neki su počeli da pevaju "We Shall Overcome", masa je reagovala sa oduševljenjem i "rastućim neprijateljstvom".[40] Jedan policajac je gurnuo transvestitu koja je na to odgovorila tako što ga je tresnula svojom tašnicom u glavu i masa je počela da navija. Pisac Edmund White, koji je tuda prolazio, zabeležio je: "Svi su bili uznemireni, besni i uzbuđeni. Niko nije imao slogan, niko nije imao čak ni stav, ali se nešto kuvalo." [41] Masa je počela da baca kovanice, a zatim i pivske flaše na policijska kola kada se pronela vest da policija tuče one koji su još uvek u baru.
Tuča je otpočela kada je policija nekoliko puta odvodila i vraćala jednu ženu u kola. Uspela je da pobegne i počela je da psuje i viče na policajce, što je trajalo desetak minuta. Jedan od svedoka tvrdi da su je pendrekom uradili po glavi kada se žalila da su joj lisice isuviše stegnute.[42] Opisana je kao "tipična njujorška bučica" i kao "dajkuša – stone butch". Neki od posmatrača se sećaju da je žena čiji je identitet ostao nepoznat[note 2] podstakla masu na tuču kada se okrenula prema njima i počela da više "Zašto ne uradite nešto?" Kada ju je policajac ubacio u kola masa je podivljala: "To je bio trenutak kada je scena eksplodirala".[43]
Policija je pokušala da obuzda masu i oborila je nekoliko ljudi, što je samo još više razbesnelo ljude. Neki od onih koji su bili vezani lisicama i nalazili se u kolima počeli su da beže kada ih je policija ostavila bez stražara (neki smatraju namerno). [note 3][44] Kada je masa pokušala da prevrne policijsku maricu, dvoja policijska kola i marica su otišli, mada im je inspektor Pine zahtevao da se vrate što pre. Nemiri su privukli ljude koji su saznali šta se dešava. Kada je policija bila nadjačana brojem od nekih 500-600 ljudi, zgrabili su nekoliko ljudi iza kojih su pokušali da se sakriju i zabarikadirali su se u Stonewall Innu zbog sopstvene sigurnosti.
Više izveštaja o nemirima govori o tome da nije postojala organizacija ili plan pobune, već da se sve dogodilo spontano. [note 4]
Jedina fotografija koja je snimljena prve noći pobune prikazivala je mladog beskućnika u sukobu s policijom.[45] Mesec dana kasnije Mattachine newsletter je objavio objašnjenje zašto je došlo do nemira: "Gostio je [Stonewall Inn] uglavnom ljude koji nisu dobrodošli, ili ne mogu da priušte druga mesta za okupljanje homoseksualnih osoba…. Stonewall je postao dom toj deci. Kada je bio napadnut, branili su ga. To, i činjenica da nisu imali šta da izgube osim najtolerantnijeg i najotvorenijeg gej mesta u gradu, objašnjava zašto." [46] Sylvia Rivera, koja je u punom dragu bila na mestu nemira priseća se: "Tretirali ste nas kao govna sve ove godine? Uf-uf. Sada je red na nas!... To je bio jedan od najznačajnijih momenata u mom životu." [47] Masa je upalila đubre i počela da ga ubacuje u bar kroz polomljene prozore. Kada su provalili u bar kroz prozore, policija je uzela pištolje. Novinar Village Voicea, Howard Smith, koji je bio sa policijom u baru, seća se da je uzeo u ruke francuski ključ, ne znajući da li bi ga upotrebio protiv demonstranata ili protiv policije. Sukob je trajao oko 45 minuta.[48]
Specijalne snage policije stigle su da oslobode policajce zatvorene u Stonewall Innu. Jedan policajac je imao posečeno oko, dok su dugi zadobili modrice od stvari koje su bacali na njih. Bob Kohler, koji je tu šetao svog psa seća se da je video da dolazi specijalna policija: "Bio sam u dovoljno demonstracija da bih znao da je zabava gotova… Policajci su bili potpuno poniženi. Ovo se nikada ranije nije dogodilo. Bili su bešnji nego što si ikada ranije bili, jer svi drugi su pravili nemire… ali od pedera se ne očekuje da se bune… nijedna grupa ranije nije primorala policiju na povlačenje, tako da su bili užasno besni. Mislim, hteli su da ubijaju." [49] Sa većim brojem, policija je bila rešena da uhapsi sve koje je mogla, mada se inspektor Pine priseća: "Tuča je izbila sa transvestitima, koji nisu hteli da uđu u kola". Drugi svedok je rekao: "Ono što sam mogao da vidim ko se bije, bile su transvestite, koje su se bile žestoko." [50]
Specijalna policija je formirala falangu i pokušali su da očiste ulicu marširajući polako i gurajući masu pred sobom. Masa je otvoreno ismevala policiju. Navijali su i odjednom su se poređali u red i počeli da igraju i pevaju na muziku iz The Howdy Doody Show-a: "We are the Stonewall girls/We wear our hair in curls/We don't wear underwear/We show our pubic hairs".[51][note 5]
Oko 4.00 ujutru ulice su bile gotovo prazne. Mnogi ljudi su sedeli na stepeništu ili su bili okupljeni u obližnjem Christopher Parku. Ukupno je uhapšeno trinaestoro ljudi. Neki od učesnika su hospitalizovani, a ranjeno je četvoro policajaca. Ceo bar je bio uništen, neki veruju od strane demonstranata, dok drugi misle da je uništen od strane policije.[48][52]
Tokom opsade Stonewall Inna, Craig Rodwell, vlasnik Oscar Wilde Memorial Bookshopa, zvao je The New York Times, The New York Post i The New York Daily News da ih obavesti o dešavanjima. Sve tri novine su pokrivale dešavanja, a The New York Daily News je vest stavio na naslovnu stranu. Vest o pobuni se brzo proširila zajedno sa glasinama da je sukobe organizovala grupa Students for a Democratic Sociery, Black Panthers, pa čak je postojala i glasina da je sukob uzrokovao "gej policajac čiji je cimer otišao u Stonewall da igra protiv policajčeve volje".[35] Tokom cele subote, 28. juna ljudi su dolazili da vide zapaljeni klub. Pojavili su se grafiti na baru koji su glasili: "Drag snaga", "Napali su naša prava", "Podržite gej snagu" i "Legalizujte gej barove" i drugi.[35][54]
Sledeće noći demonstranti su se ponovo okupili, a učesnici se ne slažu u procenama koja je noć prošla a više nasilja. Mnogi od prethodne noći su se vratili. Mnogima je zapalo za oko to da su ljudi slobodno izražavali svoju seksualnost na ulici.
Hiljade ljudi je bilo okupljeno ispred Stonewalla, kao i stotine policajaca. Kao i prethodne večeri, upalili su kontejnere za đubre, gađali su policiju i igrali su ismevajući ih. Marsha P. Johnson je bacila tešku torbu na policijski auto i razbila šoferšajbnu.[55] Specijalne policijske jedinice su ponovo došle oko 2 sata posle ponoći. One koje su uhapsili masa je pokušavala da oslobodi.[56] Ulična tuča je trajala ponovo do 4 sata ujutru.[55]
Pesnik Beat generacije, Allen Ginsberg, koji je čuo za dešavanja prethodne noći došao je po prvi put u Stonewall Inn. Pri povratku kući prokomentarisao je svom prijatelju: "Znaš, momci tamo su bili prelepi – izgubili su svoj ranjeni pogled koji su imali deset godina." [57]
Tokom ponedeljka i utorka nije bilo većih sukoba, delom zbog kiše. Craig Rodwell je iskoristio tu priliku da napiše i podeli hiljade pamfleta u kojima se zahtevalo da se policija i mafija proteraju iz gej klubova. Pozivalo se da gejevi sami vode svoje lokale, da se Stonewall bojkotuje, kao i drugi lokali koje je vodila mafija i da se pritisak javnosti usmeri na gradonačelnika sa zahtevom da preispita "situaciju koja se ne može tolerisati".[58][59]
Nisu svi smatrali da je pobuna bila dobra za gej zajednicu. Mnogi stariji gejevi, kao i članovi Mattachine society-a, koji su tokom 1960-ih pokušavali da gejeve prikažu kao ne različite od heteroseksualnih osoba, smatrali su da je nasilje i feminizirano ponašanje sramotno za zajednicu. Neki, poput Randya Wickera, jednog od učesnika prvog piketinga ispred Bele kuće, imali su otvoreno homofobične izjave protiv feminiziranih gejeva i drag queensica, koji su bili glavni deo grupe okupljene ispred Stonewalla.[60]
U sredu je The Village Voice objavio članak o pobuni, koji su napisali Howard Smith i Lucian Truscott, koji je sadržao nelaskave opise događaja i samih učesnika i učesnica. Masa demonstranata se ponovo okupila na Christopher Streetu i krenula je ka prostorijama Village Voicea s namerom da ih zapali. Bilo je prisutno između 500 i 1000 učesnica i učesnica. Ponovo je izbila tuča koja je za posledicu imala povređene i među policijom i među demonstrantima, kao i hapšenje petoro učesnika.[61][62] Ovaj sukob je trajao oko sat vremena, a jedan od učesnika ga je opisao: "Vest se pročula. Christopher Street će biti oslobođen. Pederima je dosta više opresije." [63]
- Stonewall – film, polu-izmišljena priča koja prikazuje događaje koji su prethodili nemirima
- ↑ Sve države u SAD, osim Illinoisa su kriminalizovale homoseksualni seks u privatnosti između odraslih, 1961. godine: "Odrasla osoba osuđena za seks sa drugom odraslom osobom u svom domu mogla je dobiti bilo koju kaznu od niske globe do pet, deset ili dvadeset godina – pa čak i doživotnu kaznu zatvora. Godine 1971. dvadeset država je imalo zakone o "seksualnim psihopatama" koji su dozvoljavali zatvaranje homoseksualnih osoba na osnovu već tog razloga što su homoseksualne. U Pennsylvaniji i Californiji seksualni prestupnici su mogli da budu zatvoreni u mentalne institucije doživotno a u sedam država su mogli da budu kastrirani." (Carter, str, 15) Kastracija, emetici, hipnoza, terapija elekrtošokovima i lobotomija su korišćeni od strane prihijatara u cilju da "izleče" homoseksualne osobe od njihove bolesti tokom 1950-ih i 1960-ih (Katz, str. 181-197)(Adam, str. 60)
- ↑ Izjave ljudi koji su svedočili sceni, uključujući i pisma i novinske izveštaje o ženi koja se suprotstavila policiji, se sukobe. Dok svedoci tvrde da je jedna žena koja se suprotstavila zbog vezanih ruku razljutila masu, drugi se sećaju nekoliko "butch lezbejski" koje su počele tuču dok su još bile u baru. Bar je jedna od njih krvarila kada su je izveli iz bara (Carter, str 152-153). Craig Rodwell (u Duberman, str 197) tvrdi da hapšenje žene nije primarni događaj koji je podstakao nasilje, već da je samo jedan od nekoliko istovremenih događaja: "to je bio samo… bljesak grupe – mase – bes."
- ↑ Svedok Morty Manford je rekao: "Nemam sumnje da su ovi ljudi ostavljeni namerno bez stražara. Pretpostavljam da je bilo neke vrste veze između uprave bara i lokalnih policajaca, tako da su oni nisu želeli da uhapse ove ljude. Ali morali su bar da izgledaju kao da obavljaju svoj posao. " (Marcus, str. 128.)
- ↑ Kasnijih godina, smrt gej ikone Judy Garland, koja se desila ranije te nedelje, 22. juna, 1969. povezivana je kao značajan faktor pobune, ali nijedan od učesnika i učesnica demonstracija započetih u subotu ujutru se ne seća da se uopšte razgovaralo o Judy Garland. Nijedan štampani izveštaj sa pouzdanim izvorima ne pominje Garlandovu kao razlog za pobunu, mada se to pominje u jednom sarkastičnom tekstu heteroseksualne publikacije. (Carter, str 260) Ipak, Sylvia Rivera se priseća da je bila tužna i zapanjena brojem ljudi na sahrani Garlandove u petak, 26. juna, rekla je da joj se nije mnogo izlazilo, ali da se kasnije predomislila. (Duberman, str. 190-191) Bob Kohler je razgovarao sa klincima sa ulice na Sheridan Squareu i rekao je: "Nervira me kada ljudi pričaju o tome da je smrt Judy Garland imala bilo šta sa pobunom. Deca s ulice se suočavaju svakog dana sa smrću. Oni nemaju šta da izgube. I njih nije uopšte bilo briga za Judy. Pričamo o deci sa četrnaest, petnaest, šesnaest godina. Judy Garland je bila srednjovečna draga srenjoklasnih gejeva. Iznerviram se zbog toga, jer to trivijalizuje celu stvar." (Deitcher, str. 72)
- ↑ Mi smo Stonewall devojke/Imamo loknaste kose/Ne nosimo donji veš/pokazujemo stidne dlačice.
Sve reference su navedene prema članku na engleskoj Wikipediji.
- ↑ Carter, str. 15.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Duberman, str. 183.
- ↑ Carter, str. 79–83.
- ↑ "Pride Marches and Parades", u Encyclopedia of Lesbian, Gay, Bisexual, and Transgender History in America, Marc Stein, ed. (2004), Charles Scribner's Sons.
- ↑ Adam, str. 56.
- ↑ Edsall, str. 277.
- ↑ Adam, str. 58.
- ↑ Edsall, str. 278.
- ↑ Edsall, p. 247.
- ↑ Edsall, str. 310.
- ↑ Marcus, str. 58–59.
- ↑ Marcus, str. 24–25.
- ↑ Adam, str. 62–63.
- ↑ Adam, str. 63–64.
- ↑ Marcus, str. 42–43.
- ↑ Marcus, p. 21.
- ↑ Gallo, str. 1–5, 11.
- ↑ Marcus, p. 47–48.
- ↑ Adam, str. 71.
- ↑ Marcus, str. 105–108.
- ↑ Adam, str. 72–73.
- ↑ Edsall, str. 253–254.
- ↑ Adam, str. 68–69.
- ↑ Carter, str. 29–37.
- ↑ Carter, str. 46.
- ↑ Jackson, Sharyn (June 17, 2008). "Before Stonewall: Remembering that, before the riots, there was a Sip-In" Arhivirano 2011-07-12 na Wayback Machine-u. The Village Voice. Retrieved on September 8, 2008.
- ↑ Duberman, str. 185.
- ↑ Carter, str. 68.
- ↑ Duberman, str. 182.
- ↑ 30,0 30,1 Duberman, str. 189.
- ↑ Deitcher, str. 70.
- ↑ Carter str. 74.
- ↑ 33,0 33,1 Duberman, p. 192–193.
- ↑ Carter, str. 124–125.
- ↑ 35,0 35,1 35,2 Teal, str. 4.
- ↑ "4 Policemen Hurt in 'Village' Raid: Melee Near Sheridan Square Follows Action at Bar", The New York Times, June 29, 1969, str. 33.
- ↑ Carter, str. 137.
- ↑ 38,0 38,1 Carter, str. 142.
- ↑ Carter, str. 147.
- ↑ Carter, str. 147–148.
- ↑ Carter, p. 148.
- ↑ Duberman, p. 196.
- ↑ Carter, p. 151.
- ↑ Carter, str. 154.
- ↑ Carter, str. 162.
- ↑ Teal, str. 13.
- ↑ Deitcher, str. 67.
- ↑ 48,0 48,1 Teal, p. 3.
- ↑ Carter, str. 175.
- ↑ Carter, p. 174.
- ↑ Teal, str. 5.
- ↑ Duberman, str. 202.
- ↑ "Christopher Park: Gay Liberation Monument", New York City Department of Parks and Recreation. Preuzeto 21.01, 2009.
- ↑ "Police Again Rout Village Youths: Outbreak by 400 Follows a Near-Riot Over Raid", The New York Times, June 30, 1969, str. 22.
- ↑ 55,0 55,1 Duberman, str. 204–205.
- ↑ Carter, str. 191.
- ↑ Teal, str. 7.
- ↑ Duberman, str. 205.
- ↑ Teal, str. 8–9.
- ↑ Duberman, str. 207.
- ↑ Duberman, str. 208–209.
- ↑ Carter, str. 203–205.
- ↑ Carter, str. 205.
- Adam, Barry (1987). The Rise of a Gay and Lesbian Movement, G. K. Hall & Co. ISBN 0-8057-9714-9
- Bronski, Michael (ed.) (2003). Pulp Friction: Uncovering the Golden Age of Gay Male Pulps, St. Martin's Griffin. ISBN 0-312-25267-6
- Cain, Paul (2007). Leading the Parade: Conversations with America's Most Influential Lesbians and Gay Men, Scarecrow Press, Inc. ISBN 0-8108-5913-0
- Carter, David (2004). Stonewall: The Riots that Sparked the Gay Revolution, St. Martin's Press. ISBN 0-312-34269-1
- Clendinen, Dudley, and Nagourney, Adam (1999). Out for Good, Simon & Schuster. ISBN 0-684-81091-3
- Deitcher, David (ed.) (1995). The Question of Equality: Lesbian and Gay Politics in America Since Stonewall, Scribner. ISBN 0-684-80030-6
- Duberman, Martin (1993). Stonewall, Penguin Books. ISBN 0-525-93602-5
- Edsall, Nicholas (2003). Toward Stonewall: Homosexuality and Society in the Modern Western World, University of Virginia Press. ISBN 0-8139-2211-9
- Faderman, Lillian (1991). Odd Girls and Twilight Lovers: A History of Lesbian Life in Twentieth Century America, Penguin Books. ISBN 0-14-017122-3
- Fejes, Fred (2008). Gay Rights and Moral Panic: The Origins of America's Debate on Homosexuality, Palgrave MacMillan. ISBN 1-4039-8069-1
- Gallo, Marcia (2006). Different Daughters: A History of the Daughters of Bilitis and the Rise of the Lesbian Rights Movement, Seal Press. ISBN 1-58005-252-5
- Katz, Jonathan (1976). Gay American History: Lesbians and Gay Men in the U.S.A. Thomas Y. Crowell Company. ISBN 0-690-01165-2
- LaFrank, Kathleen (ed.) (January 1999). "National Historic Landmark Nomination: Stonewall" Arhivirano 2008-12-18 na Wayback Machine-u, U.S. Department of the Interior: National Park Service.
- Marcus, Eric (2002). Making Gay History, HarperCollins Publishers. ISBN 0-06-093391-7
- Teal, Donn (1971). The Gay Militants, St. Martin's Press. ISBN 0-312-11279-3
- Williams, Walter and Retter, Yvonne (eds.) (2003). Gay and Lesbian Rights in the United States: A Documentary History, Greenwood Press. ISBN 0-313-30696-6
- Stonewall Veterans Association
- Newspaper reports of the event itself
- Gay memoir and history of NYC from the '50s through the '80s Arhivirano 2012-02-16 na Wayback Machine-u
.jpg)
