Prijeđi na sadržaj

Stari Egipat

Izvor: Wikipedija
Glava Velike Sfinge u Gizi u Egiptu

Stari Egipat ili drevni Egipat je naziv koji se koristi za civilizaciju koja je nastala oko godine 3300. pne. u dolini Nila, na području današnje države Egipat. Ona predstavlja jednu od najstarijih civilizacija u istoriji, te je imala značajan utjecaj na razvitak antičke Grčke, Rimskog Carstva i zapadne civilizacije uopće.

Nijedna druga civilizacija u vreme egipatskih faraona nije se mogla takmičiti sa drevnim Egiptom - moćnom državom poznatom po velelepnim građevinama i izuzetnim bogatstvom. Osnovni razlog nadmoći Egipta u to doba bila je velika geografska prednost, oličena u moćnoj reci Nil. Hiljada godina centar života i razvoja u Egiptu bila je upravo ova reka. Za Egipat se i danas sa pravom kaže da je dar reke Nil, jer su dve najvažnije oblasti u Egiptu velika delta (ušće) Nila i dolina Nila.

Reč "faraon" znači "velika kuća". Egipćani su se odnosili prema svojim faraonima kao prema bogovima oličenim u različitim oblicima - predstavnicima na Zemlji. Oni su verovali da zahvaljujući njihovom služenju vladar uspeva da svako jutro podigne Sunce na nebo i natera Nil da naplavi široka područja plodnim muljem krajem svakog leta. Faraon je bio svemoćan, a njegova moć apsolutno neosporna. Osnovna dužnost faraona bila je da gradi i održava hramove bogova. Dodirivanje faraonove krune ili skiptara, čak i slučajno, donosilo je smrtnu kaznu za počinioca.

Egipćani su verovali u zagrobni život. Preminule su balzamovali i sahranjivali u piramidama. Reč 'mumija' dolazi iz arapskog jezika i znači 'telo sacuvano pomoću voska ili katrana'. Balzamovanje je počinjalo vađenjem mozga, creva, srca i pluća koji su čuvani u četiri zasebne vaze. Zatim su u telo stavljane soli, koje su u delovanju sa suvim pustinjskim suncem, izvlačile vlagu. Osušeni leš umotali bi u stotine metara pamučnog platna. Čitav proces trajao je 70 dana.

Najimpresivnije građevine Egipta svakako su piramide koje su građene kao grobnice faraona. Do sada je pronađeno ukupno 46 piramida, a pretpostavlja se da ima i još neotkrivenih pod nepreglednim peskom pustinja. U 27. veku pre nove ere izgrađena je prva piramida i od tada su one postale osnovni način sahranjivanja vladara. Jedan od razloga što su piramide toliko fascinantne je taj što su to bile prve građevine ikada sagrađene samo slaganjem precizno isečenih ogromnih kamenih blokova jednih na druge. Jedna od najpoznatijih piramida je Velika piramida faraona Keopsa - sagrađena od 2 miliona i 300 hiljada kamenih blokova, a svaki blok teži oko 2,5 tone. Ispred ove piramide nalazi se divovska skulptura lava s Božjim licem oblikovana po uzoru na boga-kralja Kefrena (Keopsa). Sfinga je nekad bila prekrivena gipsom i obojena žarkim bojama. Visoka je 20 m, a isklesana od jednog komada kamena oko 2.500 g. pre nove ere. Nos i brada su otpali (ostaci se cuvaju u Britanskom muzeju u Londonu), ali deo ukrasa u obliku kobre još uvek je vidljiv na čelu.

Dolina kraljeva (Valley of the kings) danas je, zajedno s piramidama u Gizi, najznamenitije i najviše posećeno mesto u Egiptu. Tu se nalaze brojne grobnice razlicitih kraljevskih dinastija Egipta. Grobnice su imale brojne jednostavne ili kompleksne samoodbrambene mehanizme koji su trebali obeshrabriti i onemogućiti eventualne provalnike i pljačkaše grobova. Uglavnom su to bile lažne dvorane, lažni zidovi ili vrata, iskopane provalije, smrtonosne zamke i sl. Nažalost, pljačkaši grobova su uvek bili dovoljno sposobni da savladaju sve prepreke.

Istorija

[uredi | uredi kod]

Staro carstvo

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Staro carstvo
Keopsova piramida u Gizi, sagađena oko 2560. pne.

Početak starog carstva nije određen nekom političkom prekretnicom, već se nastavlja na tradiciju ranodinastičkog Egipta. Ovaj termin nastao je u hronologiji 19. veka i za početak je uzet početak 3. dinastije. Karakterišu ga velika centralizacija države, značajno unapređenje u državnoj upravi, administraciji i poreskom sistemu i veliki graditeljski poduhvati od kojih su najveći piramide, grobnice vladara 4. dinastije. Završava se raspadom Egipta na kraju 8. dinastije oko 2160. godine. pne.

Statua pisara iz perioda 4. ili 5. dinastije

Ogroman napredak u arhitekturi, umetnosti i tehnologiji je načinjen tokom perioda starog carstva, podstaknut povećanom poljoprivrednom produktivnošću, za šta zasluge idu dobro razvijenoj centralizovanoj administraciji. Pod rukovodstvom vezira, državni službenici su prikupljali poreze, koordinisali projekte navodnjavanja radi poboljšanja prinosa useva, prikupljali seljake da rade na izgradnji projekata i osnovali pravosudnog sistema za održavanje reda i mira.

Zbog sve veće važnosti centralizovane administracije nastala je nova klasa obrazovanih pisara i funkcionera koji su dobijali imanja od faraona kao platu za svoje usluge. Faraoni su takođe darovali zemljište hramovima kako bi ove institucije imale sredstava da obožavaju faraone posle njihovih smrti. Na kraju starog carstva, pet vekova tih feudalnih praksi su polako umanjile ekonomsku moć faraona, koji više nisu mogali da priušte održavanje veliki centralizovane administracije. Kako je moć faraona bila smanjena, regionalni guverneri zvani nomarsi su počeli da osporavaju autoritet faraona. To je, zajedno sa teškim sušama između 2200. i 2150. godine pne., na kraju izazvalo ulazak države u 140 godina dug period gladi i sukoba poznat kao prvi prelazni period.

Prvi prelazni period

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Prvi prelazni period

Posle kolapsa centralne vlasti krajem Starog carstva, administracija nije više mogla da održava ili stabilizuje ekonomiju zemlje. Regionalni guverneri nisu više mogli da se osloni na kralja da im pomogne u kriznim vremenima, a potonje nestašice hrane i politički sporovi eskalirali su u gladi i male građanske ratove. Ipak, uprkos teškim problemima, lokalni lideri, pošto nisu zavisili od faraona, su koristili svoju nezavisnost da uspostave uspešna kulture u svojim provincijama. Kako su stekli kontrolu na sopstvenim sredstvima, pokrajine su postala ekonomski bogatije, što pokazuju sve veće i bolje sahrane u svim društvenim slojevima.[1] [1] U naletima kreativnosti, pokrajinske zanatlije su usvojle i prilagodile kulturne motive ranije ograničeni samo za kraljevsku porodicu Starog carstva, a pisari su stvorili književne stilove koji su izražavalo optimizam i originalnost ovog perioda.[2]

Nezavisni od faraonove kontrole, lokalni vladari počeli da se nadmeću jedni sa drugima za kontrolu nad teritorijama i političku moć. Od 2160. pne. vladari u Herakleopolju su kontrolisali Donji Egipat, dok je rivalski klan sa sedištem u Tebi, preuzeo kontrolu nad Gornjim Egiptom. Kako je moć tebanske dinastije rasla i proširila svoju kontrolu na sever, sukob između dve rivalske dinastije postao je neizbežan. Oko 2055. pne. tebanske snage pod Mentuhotepom II su porazile herakleopoljske vladare, ponovo ujedinile dve države i pokrenuli period ekonomskog i kulturnog preporoda poznat kao Srednje carstvo.

Srednje carstvo

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Srednje carstvo
Bista Amenemheta III.

Faraoni Srednjeg carstva su vratili državi stabilnost i prosepritet, stimulišu tako ponovnu pojavu umetnosti, književnosti i gradnje grandioznih objekata.[3] Mentuhotep II i njegova 11. dinastija su vladali iz Tebe, ali je vezir Amenemhet I, nakon što je preuzeo kraljevsku vlast na početku 12. dinastije oko 1985. pne. je premestio prestonicu u grad Iti-taui smešten u oazi Fajum.[4] Iz Iti-tauija faraoni dvanaeste dinastije su pokretali velike projekte isušivanja i navodnjavanja da bi povećali poljoprivrednu proizvodnju. Faraoni 12. dinastije su išli u pljačkaške pohode u Libiju i proširili granice Egipta do drugog katarakta. Ponovo osvojena teritorija u Nubiji je bila bogata kamenolimima i rudom zlata, a radnici su podigli veliki odbrambenu strukturu u istočnoj delti, nazvanu Zidina vladara, da se odbrane od stranih napada.[5]

Pošto je osigurala vojnu i političku bezbednost i veliko poljoprivredno i rudno bogatstvo, stanovništvo, umetnost i religija su napredovale. Nasuprot elitističkim stavovima prama bogovima iz perioda Starog carstva, Srednje carstvo je doživelo porast izražavanja lične pobožnosti i „demokratizacije“ zagrobnog života, pri čemu su svi ljudi posedovali dušu i mogli su biti primljeni u društvo bogova posle smrti.[6] Književnost Srednjeg carstva se odlikovala sofisticiranim temama i likovima i bila je napisana sigurnim, elokventim stilom,[2] a reljef (umetnost)reljefi i portreti iz ovog perioda prikazuju suptilne, individualne detalje koji su dostigli novi stepen tehničke savršenosti.[7]

Poslednji veliki vladar Srednjeg carstva Amenemhet III je dozvolio azijatskim narodima da se nasele u oblasti delte kako bi osigurao dovoljno radne snage za svoje svoje građevinske i rudarske poduhvate. Međutim, ovi ambiciozni projekti, zajedno sa nedovoljnim poplavama Nila u kasnijim periodima njegove vladavine, su poremetili privredu i započeli spori proces propadanja tokom vladavine 13. i 14. dinastije što je vodilo ka Drugom prelaznom periodu. Za vreme 13. dinastije ponovo je počelo rasulo egipatske države. Robovi su dizali ustanke i ubijali bogataše. Tokom ovog perioda azijatski dseljenici su počeli da preuzimaju kontrolu nad oblašću delte, i na kraju zavladali Egiptom u vidu Hiksa.[8]

Drugi prelazni period i Hiksi

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Drugi prelazni period

Kako je moć kraljeva Srednjeg carstva slabila azijatski doseljenici koji su živeli u istočnom delu delte Nila u gradu Avarisu su preuzeli kontrolu nad oblašću i primorali centralnu vlast da se povuče u Tebu. Egipatski kraljevi su tretirani kao vazali i primorani da plaćaju danak.[9] Hiksi („strani vladari“) su oponašali egipatski model vlasti i predstavljali sebe kao njihove kraljeve, integrišući tako egipatske elemente u svoju kulturu srednjeg bronzanog doba.[10]

Nakon povlačenja u Tebu, tebanski kraljevi su se našli opkoljeni Hiksima na severu i Kušitima, njihovim nubijskim saveznicima na jugu. Posle godina neaktivnosti i slavosti, tebanski kraljeci su skupili dovoljno snage da izazovu Hikse u rat koji je trajao više od 30 godina, sve do 1555. pne.[9] Kraljevi Tao II Hrabri i Kamose su bili u stanju da pobede Nubijce, ali tek je Kamoseov naslednik Ahmose I uspešno vodio niz ratova koji su trajno uništili postojanje Hiksa u Egiptu.

Novo carstvo

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Novo carstvo
Najveći obuhvat Novog carstva (i generalno Starog Egipta) za vreme kralja Tutmosa III.
Četiri kolosalne statue Ramzesa II na ulazu u njegov hram Abu Simbel.

Faraoni Novog carstva su pokrenuli period dotad neviđenog napretka osiguravši granice svoje države i ojačavši diplomatske veze sa svojim susedima. Vojne kampanje vođene za vreme Tutmosa I i naročito njegovog unuka Tutmosa III su proširili uticaj egipatskih kraljeva. Kada je Tutmos III umro, Egipat se prostirao od Nije u severnoj Siriji do červrtog katarakta u Nubiji, čvrsto osiguravši vernost vazala i osiguravši pristup važnoj uvoznoj robi kao što su bronza i drvo.[11] Novo carstvo je započelo veliki građevinski poduhvat da se promoviše bog Amon, čiji je sve uticajniji kult imao sedište u Karnaku. Vladari iz ovog perioda su takođe podizali spomenike da veličaju svoje uspehe, bilo da su stvarni ili izmišljeni. Ženski faraon Hatšepsut je koristila takvu propagandu da osigura svoje pravo na presto.[12] Njenu uspešnu vladavinu su obeležile trgovačke ekspedicije u zemlju Punt, elegantni, pogrebni hram u Deir el-Bahriju, kolosalni par obeliska i mali hram u Karnuku. Uprkos njenim uspesima, nen nećak-pastorak Tutmos III je pre kraj svoje vladavine težio da obriše tragove njenih dostignuća, verovatno u znak osvete što mu je preotela presto na početku njene vladavine.[13]

Oko 1350. pne. stabilnost Novog carstva je bila ugrožena kada je na presto stupio Amenhotep IV i uveo niz radikalnih i haotičnih reformi. Nakon što je promenio svoje ime u Ehnaton, uzdigao je prethodno malo poznato boga sunca Atena kao vrhovno božanstvo (atenizam se smatra prvom monoteističkom religijom), zabranjivao obožavanje drugih božanstava i napadao moć svešteničkog staleža.[14] Nakon što je premestio prestonicu u novi grad Ahetaton (današnja Amarna), Ehnaton nije obraćap pažnju na spoljnu politiku i zatvorio seve u svoju novu religiju i umetnički stil. Nakon njegove smrti, obožavanje Atena je brzo napušteno, a sledeći faraooni Tutankamon, Aj i Horemheb su obrisali sva pominjanja Edžnatonove jeresi, poznate danas pod imenom amarnski period.[15]

Oko 1279. pne. na presto je stupio Ramzes II, koji je podizao još više hramova, statua i obeliska. Kao daroviti vojskovođa, Ramzes II je vodio svoju vojsku protiv Hetita u bici kod Kadeša i nakon neodlučenog ishoda, sklopio je prvi zabeleženi mirovni sporazum oko 1258. pne.[16] Egipatsko bogastvo je prestavljalo veliki razlog za invazije, posebno Libijaca i Naroda sa mora. U početku, Egipat je uspevao da odbije ove invazije, ali je na kraju izgubio Siriju i Palestinu. Uticaj spoljašnjih pretnji je pojačan unutrašnjim problemima kao što je korupcija, pljačkanje grobnica i nemirima podanika. Visoki sveštenici Amonovog hrama u Tebi su akumulisali velike količine zemljišta i blaga, a njihov narastajući uticaj je podelio zemlju tokom Trećeg prelaznog perioda.[17]

Treći prelazni period

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Treći prelazni period

Vlada i ekonomija

[uredi | uredi kod]

Administracija i trgovina

[uredi | uredi kod]

Faraon je bio apsolutni vladar države i barem teoretski, posedovao je potpunu kontrolu nad zemljom i njenim resursima. Faraon je bio vrhovni komandant vojske i šef vlade, koji se oslanjao na birokratiju zvaničnika da upravlja svojim poslovima. Za administraciju je bio zadužen sledeći po činu u komandi, džati, koji se ponašao kao kraljev predstavnik i koordinirao je preglede zemljišta, riznicu, građevinske projekte, pravni sistem i arhive. Na regionalnom nivou zemlja je bila podeljena na čak 42 administrativne jedinice, zvane noma, a svakom od njih upravlja nomarh, koji je za svoju nadležnost bio odgovoran džatiju. Hramovi su bili oslonac ekonomije. Nisu bile samo kuće bogosluženja, već su bile odgovorne i za prikupljanje i skladištenje bogatstva kraljevstva u sistemu žitnica i riznica kojima su upravljali nadzornici, koji su vršili preraspodelu žita i robe.

Veliki deo ekonomije je imao centralnu organizaciju i bio je strogo kontrolisan. Iako stari Egipćani nisu koristili kovanice sve do Kasnog perioda, oni su koristili jedan vid trampe, sa standardnim vrećama žita i „debena“ (jedinica težine Starog Egipta), težine od oko 91 gram bakra ili srebra, stvarajući zajednički razlomak. Radnici su plaćani u žitu; jednostavan radnik može da zaradi 5,5 vreća (200 kg) žita mesečno, dok poslovođe mogu zaraditi 7,5 vreća (250 kg). Cene su bile fiksne širom zemlje i beležene su na listama radi lakšeg trgovanja; na primer, košulja košta pet bakarnih debena, dok krava košta 140 debena. Žito je moglo služiti za razmenu sa drugom robom, prema fiksnom cenovniku. Tokom petog veka pre nove ere kovanice su uvedene u Egipat iz inostranstva. U početku su kovanice bile korišćene kao standardizovani komadi dragocenog metala više nego pravi novac, ali u predstojećim vekovima međunarodni trgovci su se oslanjali na kovanice.

Socijalni status

[uredi | uredi kod]

Egipatsko društvo je bilo veoma slojevito i socijalni status je bio naročito prikazan. Poljoprivrednici su činili većinu stanovništva, ali su poljoprivredni proizvodi bili u vlasništvu države, hrama ili plemićkih porodica, čija je i bila zemlja. Poljoprivrednici su takođe bili subjekti poreza na rad i trebalo je da rade na navodnjavanjima ili građevinskim projektma u napornom sistemu. Umetnici i zanatlije bili su višeg statusa od zemljoradnika, ali i oni su takođe bili pod državnom kontrolom, radeći u prodavnicama u okviru hramova i bili su plaćani direktno iz državne blagajne. Pisari i zvaničnici činili su gornju klasu u starom Egiptu, poznatu kao „klasu belih haljina“ u odnosu na belu platnenu odeću koja je bila oznaka njihovog ranga. Gornja klasa je isticala svoj socijalni status kroz umetnost i književnost. Ispod plemstva bili su sveštenici, doktori i inženjeri sa specijalnom obukom u svojoj oblasti. Nejasno je da li je ropstvo kako ga mi danas tumačimo postojalo u starom Egiptu, postoji razlika u mišljenjima između autora.

Stari Egipćani su muškarce i žene, uključujući ljude iz svih društvenih slojeva, smatrali jednakim u pogledu zakona, a čak je i najniži zemljoradnik imao pravo da podnese molbu džatiju i njegovom sudu za naknadu štete. Iako su se robovi uglavnom koristili kao sluge, mogli su ih kupovati i prodavati, oni su radili na svom putu ka slobodi i plemstvu i obično su ih lekari lečili na radnom mestu. I muškarci i žene su imali pravo da poseduju i prodaju imovinu, sklapaju ugovore, venčavaju se i razvode, primaju nasledstvo i vode pravne poslove na sudu. Bračni parovi su mogli imati zajedničku imovinu i da bi se zaštitili od razvoda pristajali su na bračne ugovore, koji su predviđali finansijske obaveze muža prema ženi i deci u slučaju da se brak okonča. U poređenju sa ljudima iz stare Grčke, Rima, pa čak i dosta modernijih krajeva sveta, žene u starom Egiptu su imale veći izbor ličnih sloboda i mogućnost za napredovanje. Žene kao što su Hatšepsut i Kleopatra VII čak su bile faraoni, dok su ostale posedovale moć kao Božanske Amonove Žene. Uprkos ovim slobodama, žene iz starog Egipta nisu često učestvovale u službenim poslovima u administraciji, imale su samo sporedne uloge u hramovima i nisu bile obrazovane kao muškarci.  

Pravni sistem

[uredi | uredi kod]

Zvanično, šef pravnog sistema je bio faraon, koji je bio odgovoran za donošenje zakona, sprovođenje pravde i održavanje zakona i reda, pojam koji su stari Egipćani nazivali Ma'at. Iako ne postoje pravni kodeksi iz starog Egipta, sudski dokumenti pokazuju da je egipatski zakon zasnovan na zdravorazumskom pogledu dobrog i lošeg i naglašavao je postizanje dogovora i rešavanje sukoba, a ne strogo primenjivanje gomile komplikovanih statuta. Lokalno veće starešina, poznato kao  „Kenbet“ u Novom Kraljevstvu , bilo je odgovorno za odlučivanje u sudskim slučajevima, uključujući male tužbe i manje sporove. Teži slučajevi, u koje spadaju ubistvo, velike transakcije zemlje i pljačke grobnica, bili su upućeni u „Veliki Kenbet“, kojim su predsedavali  faraon ili džati. Od tužitelja i tuženog se očekivalo da zastupaju sebe i zahtevalo se da polože zakletvu da su rekli istinu. U nekim slučajevima, država je uzimala obe uloge, tužioca i sudije i mogla je mučiti optužene  fizički radi dobijanja priznanja i imena bilo kog zaverenika. Bilo da su optužbe trivijalne ili ozbiljne, sudski pisari su dokumentovali žalbu, svedočenje i presudu slučaja radi daljeg ispitivanja.

Kažnjavanje za manje zločine podrazumevalo je izricanje novčanih kazni, batinanje,  sakaćenje lica i progonstvo, u zavisnosti od težine krivičnog dela. Ozbiljniji zločini kao što su ubistvo ili pljačke grobnica, kažnjavani su pogubljenjem, odsecanjem glave, davljenjem ili nabijanjem na kolac. Kazna bi se, takođe, mogla proširiti i na porodicu kriminalca. Počevši od Novog Kraljevstva, proroci su imali veliku ulogu u pravnom sistemu, deleći pravdu u građanskim i krivičnim predmetima. Procedura je bila da se Bogu postavi „da“ ili „ne“ pitanje, koje se odnosi na rešavanje dobrog ili lošeg problema. Bog, preko određenog broja sveštenika, presuđivao je odabirom jednog ili drugog, krećući se napred ili nazad, ili upućujući na jedan od odgovora napisanih na komadu papirusa ili na delu keramike.

Džati

[uredi | uredi kod]

Džati je bio najviši zvaničnik u starom Egiptu, služio je faraonu tokom Starog, Srednjeg i Novog Kraljevstva. Džati je generalno prihvaćen kao predstavnik starog Egipta tjati, tjaty, itd..., među egiptolozima. Uvođenje džatija u tekstu o Novom Kraljevstvu definiše mnoge dužnosti tjaty i ustanovljava zakone ponašanja. Oni su često bili postavljani od strane faraona. Tokom 4. Dinastije i rane 5. dinastije, isključivo su birani iz kraljevske porodice, u periodu vladavine Neferirkare Kakai pa nadalje, posle su bili birani na osnovu odanosti i talenta ili su nasleđivali položaj od svojih očeva.

Odgovornosti:

Džati je imenovan od strane faraona i često je pripadao njegovoj porodici. Njegova glavna dužnost bila je da nadgleda upravrljanje zemljom, nešto kao predsednik vlade. Povremeno ovo je uključivalo i male detalje kao što je uzimanje uzorka vode iz gradskog snabdevanja. Svi ostali manje važni zvaničnici i nadzornici, kao što su poreski službenici i pisari njemu su podnosili izveštaj. Pravosuđe je bilo deo civilne uprave i džati je takođe sedeo u vrhovnom sudu. U bilo koje vreme faraon je mogao da vrši kontrolu nad bilo kojim aspektom vlade i mogao je da obori  odluke džatija. On je, takođe nadgledao sigurnost faraona i palate i nadgledao je dolaske i odlaske posetilaca. Često su se ponašali kao faraonovi nosioci pečata, takođe su i zapisivali trampu. Od 5. Dinastije pa nadalje, džatiji koji su od tada bili najveći civilni zvaničnici su nosili vrhovnu odgovornost za administraciju palate i vlade uključujući i pravosuđe, pisare, državne arhive, centralne žitnice, riznice,skladišta sa viškom robe i njihova preraspodela, ali i nadzor građevinskih projekata kao što je kraljevska piramida. U novom Kraljevstvu bila su dva džatija, jedan za Gornji Egipat, a drugi za Donji Egipat.

Postavljanje džatija:

U skladu sa „Postavljanjem džatija“, Novo Kraljevstvo opisuje u spisima njegove dužnosti , gde su bile izvesne osobine i ponašanja koje su potrebne da bi neko postao džati:

  • Ponašati se po zakonu
  • Suditi pravedno        
  • Ne ponašati se svojevoljno i tvrdoglavo

Nome su bile administrativne jedinice u starom Egiptu. Svakom nomom je upravljao nomarh. Broj noma se vremenom menjao prolazeći kroz različite periode istorije starog Egipta.

Etimologija

[uredi | uredi kod]

Kroz francuske nome, reč potiče iz antičke Grčke- νομός, nomós i znači „oblast“ ; stari Egipćani su koristili termin sepat ili spAt.

Danas se pre upotrebljava termin iz stare Grčke nastao tokom Ptolomejskog perioda, kada je upotreba grčkog jezika bila široko rasprostranjena u Egiptu. Dostupnost grčkih zapisa o Egiptu uticala je na usvajanje grčkih izraza od strane kasnijih istoričara.

Istorija

[uredi | uredi kod]
Dinastički Egipat
[uredi | uredi kod]

Podela starog Egipta na nome vuče poreklo iz praistorijskog Egipta (pre 3100. pre nove ere). Te nome su prvobitno postojale kao autonomni gradovi-države, ali su se kasnije počeli objedinjavati. Prema drevnoj tradiciji, vladar Menes je završio konačno ujedinjenje.

Podela na nome, ne samo da je ostala na snazi više od tri milenijuma, već su površine pojedinih noma i njihov poredak ostali izuzetno stabilni. Neke poput Ksoisa u Delti Nila ili Kenta u Gornjem Egiptu, su prvi put spomenuti na kamenu Palermo, koji je upisan u Petu dinastiju. Imena nekolicine, poput imena Bubastisa, nisu se pojavila pre Novog Kraljevstva. Pod sistemom koji je prevladavao u većem delu faraonske istorije Egipta, zemlja je bila podeljena na 42 nome.

Nome Donjeg Egipta
[uredi | uredi kod]

Donji Egipat, od stare prestonice Memfisa do Sredozemnog mora, sastojao se od 20 noma. Prva je bazirana oko Memfisa, Sakare i Gize, na području koje zauzima današnji Kairo. Nome su numerisane na manje ili više uredan način, od juga do severa preko delte Nila, prvo pokrivajući teritoriju na zapadu pre nego što su nastavili da se proširuju na istoku. Tako je Aleksandrija bila u trećoj nomi; Bubastis je bio u osamnaestoj.

·         Noma 1 Donjeg Egipta (noma Belih Zidova)

·         Noma 2 Donjeg Egipta (zemljište putnika)

·         Noma 3 Donjeg Egipta (stočna zemlja)

·         Noma 4 Donjeg Egipta (zemlja južnog štita)

·         Noma 5 Donjeg Egipta (severni štit)

·         Noma 6 Donjeg Egipta (planinski bik)

·         Noma 7 Donjeg Egipta (zapadna harpuna)

·         Noma 8 Donjeg Egipta (kopno istočnog harpuna)

·         Noma 9 Donjeg Egipta (zemlja Andjeti boga)

·         Noma 10 Donjeg Egipta (zemlja crna bika)

·         Noma 11 Donjeg Egipta (heseb zemlja bika)

·         Noma 12 Donjeg Egipta (zemljište teleta i krava)

·         Noma 13 Donjeg Egipta (prosperitetna skipterska zemlja)

·         Noma 14 Donjeg Egipta (najistočnija zemlja)

·         Noma 15 Donjeg Egipta (zemlja Ibis-Tehut)

·         Noma 16 Donjeg Egipta (riblje zemljište)

·         Noma 17 Donjeg Egipta (zemlja prestola)

·         Noma 18 Donjeg Egipta (zemlja princa Juga)

·         Noma 19 Donjeg Egipta (zemlja princa Severa)

·         Noma 20 Donjeg Egipta (zemlja Sopdu-Plumed Falcon)

Nome Gornjeg Egipta
[uredi | uredi kod]

Gornji Egipat bio je podeljen na 22 nome. Prva od njih nalazila se na Elefantinu blizu granice Egipta sa Nubijom kod prve katarakte - područje modernog Asuana. Odatle je numeracija uredno napredovala nizvodno duž uske plodne zemlje koja je bila dolina Nila. Vaset (drevna Teba ili današnji Luksor) je bio u četvrtoj nomi, Amarna u četrnaestoj, a Meidum u dvadeset prvoj.

·         Noma 1 Gornjeg Egipta (zemlja naklona)

·         Noma 2 Gornjeg Egipta (prestol Horusova zemlja)

·         Noma 3 Gornjeg Egipta (zemlja svetišta)

·         Noma 4 Gornjeg Egipta (zemlja skiptera)

·         Noma 5 Gornjeg Egipta (dva sokola)

·         Noma 6 Gornjeg Egipta (zemlja krokodila)

·         Noma 7 Gornjeg Egipta (zemlja Sistrum)

·         Noma 8 Gornjeg Egipta (Velika zemlja)

·         Noma 9 Gornjeg Egipta (zemlja Boga Mina)

·         Noma 10 Gornjeg Egipta (zemlja Kobre)

·         Noma 11 Gornjeg Egipta (Sha-Set životinjska zemlja)

·         Noma 12 Gornjeg Egipta (planinska zemlja Viper)

·         Noma 13 Gornjeg Egipta (gornja Sicamore i Viper zemlja)

·         Noma 14 Gornjeg Egipta (zemlja Donjeg Samara i Viper zemlja)

·         Noma 15 Gornjeg Egipta (zemlja Haresa)

·         Noma 16 Gornjeg Egipta (Orik Nome)

·         Noma 17 Gornjeg Egipta (zemlja Anubis)

·         Noma 18 Gornjeg Egipta (set zemljište)

·         Noma 19 Gornjeg Egipta (zemljište dva Sceptresa)

·         Noma 20 Gornjeg Egipta (zemlja južne Sicamore)

·         Noma 21 Gornjeg Egipta (zemlja Severne Sicamore)

·         Noma 22 Gornjeg Egipta (zemlja noža)

Ptolemajski Egipat
[uredi | uredi kod]

Neke nome su dodate ili preimenovane tokom grčko-rimske okupacije Egipta. Na primer, Ptolomeji su preimenovali Crocodilopolitian nome u Arsinoe. Hadrijan je stvorio novu nomu, Antinoopolite, čiji je glavni grad bio Antinopolis.

Rimski Egipat
[uredi | uredi kod]

Nome su preživele u rimskom periodu. Pod rimskom vlašću, pojedinačne nome kovale su sopstvene kovanice, takozvane "nome-kovanice", koje još uvek odražavaju pojedinačne lokalne asocijacije i tradicije. Egipatske nome zadržali su svoj primarni značaj kao administrativne jedinice do temeljnog preuređenja birokratije za vreme vladavine Dioklecijana i Konstantina Velikog.

 Od 307. godine nove ere, njihovo mesto zauzele su manje jedinice zvane pagi. Na kraju su se pojavili moćni lokalni zvaničnici koji su se zvali pagarhi, a kroz koje je proticala sva zaštita. Suštinska uloga pagarha bila je organizacija ubiranja poreza. Kasnije je pagarh preuzeo i neke vojne funkcije. Pagarsi su često bili bogati zemljoposednici koji su vladali pagama iz kojih su potekli.

Nomarh

[uredi | uredi kod]

Tokom većeg dela istorije na čelu svake nome je bio nomarh. Položaj nomarha je ponekad bio nasleđen, a ponekad ih je imenovao faraon. Generalno, kada je nacionalna vlada bila jača, nomarsi su bili kraljevi imenovani guverneri. Međutim, kada je centralna vlada bila slabija - kao što je to bila tokom stranih invazija ili građanskog rata – pojedinačne nome bi isticale sebe i uspostavili nasledne redoslede sukcesije. Sukobi između tih različitih naslednih nomarha bili su česti, ponajviše tokom Prvog intermedijarnog perioda, vremena u kojem je došlo do sloma centralne vlasti koja je trajala od 7. do 11. dinastije, a završila se kada je jedan od lokalnih vladara postao dovoljno jak da ponovo uspostavi kontrolu nad citavom zemljom kao faraon.

Ma'at

[uredi | uredi kod]

Malo je preživela literatura koja opisuje praksu starog egipatskog prava. Maat je bio duh u kojem je primenjena pravda, a ne stroga primena pravila. Maat je predstavljao normalne i osnovne vrednosti koje su predstavljale pozadinu primene pravde koja se morala sprovesti u duhu istine i pravičnosti. Od Pete dinastije (oko 2510–2370. pre nove ere) pa nadalje, džati odgovoran za pravdu nazivao se „Maatovim sveštenikom“, a u kasnijim periodima sudije su nosili Maatove slike.

 Kasniji naučnici i filozofi takođe bi prisvajali koncepte iz Sebaita, matične literature o mudrosti. Ovi duhovni tekstovi bavili su se uobičajenim socijalnim ili profesionalnim situacijama i načinima na koji je najbolje rešiti ili rešavati ih u duhu Maat-a. Bili su to vrlo praktični saveti i veoma bazirani na slučajevima, tako da se iz njih može izvući nekoliko konkretnih i opštih pravila.

 Tokom grčkog perioda u istoriji Egipta, grčko pravo je postojalo uporedo sa egipatskim pravom. Egipatski zakon sačuvao je prava žena kojima je bilo dopušteno da deluju nezavisno od muškaraca i poseduju znatnu ličnu imovinu, a vremenom je to uticalo na restriktivne skupove Grka i Rimljana. Kada su Rimljani preuzeli kontrolu nad Egiptom, u Egiptu se nametnuo rimski pravni sistem, koji je postojao širom Rimskog carstva.

 Geografija

[uredi | uredi kod]

Civilizacija starog Egipta se razvila u dolini reke Nila, koja se nalazi u severoistočnoj Africi. Geomorfološki gledano, Egipat pripada mediteranskom basenu i prirodno je povezan sa bliskim istokom. Ovo je uzrokovalo njegov razvoj u okviru starih civilizacija bliskog istoka, dok je bio izolovan od podsaharske Afrike.

Geografski se područje na kome se razvijala staroegipatska civilizacija može podeliti na dolinu Nila, koja je aluvijalna ravnica, i okolne pustinjske predele. Dolina Nila se deli na sledeće oblasti, od ušća ka izvorima:

Okolne pustinje u kojima je staroegipatska civilizacija ostavila tragove, su:

Dolina Nila je bogata aluvijalnim nanosima, pa je izuzetno pogodna za zemljoradnju, ali je istovremeno siromašna rudnim bogatstvima. Zato su stari Egipćani iz okolnih predela eksploatisali sirovine poput raznih vrsta kamena za gradnju, zlato, srebro, tirkiz i bronzu.

Klima

[uredi | uredi kod]

Egipat se nalazi u suptropskoj oblasti sa jako malo padavina (Libijska pustinja je jedno od najsuvljih mesta na svetu). U praistorijskom periodu, klima je varirala između umereno vlažne do izuzetno suve, kakva je i danas. Postojale su i naseljene oaze u okolnim pustinjama. Zemljoradnja, od koje je živelo stanovništvo starog Egipta, primarno je zavisila od godišnjih poplava Nila. Ove poplave su počinjale u julu i trajale obično oko 100 dana. Davale su potrebnu količinu vlage za uzgajanje biljnih kultura i to u vrlo pogodnom trenutku i omogućavale stvaranje velikih viškova u proizvodnji. Ovoga su bili svesni i sami Egipćani od najranijih vremena, a starogrčki istoričar Herodot nazvao je Egipat „darom Nila“.

Jezik

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Egipatski jezik
r
Z1
nkmmt
O49
Egipatski jezik (r n kmt)
na hijeroglifima

Egipatski jezik je severno-afroazijatski jezik blizak berberskim i semitskim jezicima.[18] Ovaj jezik ima drugu najdužu istoriju posle sumerskog jezika, pošto je bio zapisivan od 3200. p. n. e. do srednjek veka i ostao je govoreni jezik još neko vreme. Faze egipatskog jezika su staroegipatski, srednjoegipatski (klasični), kasnoegipatski, demotski i koptski jezik.[19] Egipatski tekstovi ne pokazuju dijalektske razlike pre koptskog jezika, ali je verovatno govoren u vidu regionalnih dijalekata oko Memfisa i kasnije Tebe.[20]

Egipatski jezik je bio sintetički jezik, ali je kasnije postao više analitički. Kasnije su Egipćani razvili prefiksni određeni i neodređeni član, koji je zamenio starije inflektivne sufikse. Takođe se promenio redosled reči od starije oblika predikat-subjekat-objekat u noviji subjekat-predikat-objekat.[21] Egipatski hijeroflifi, hijeratsko i demotsko pismo je na kraju zamenilo više fonetsko koptsko pismo. Koptski jezik se još uvek koristi u verskim obredima Koptska pravoslavna crkva, a njegovi tragovi se mogu pronaći i u egipatskom arapskom jeziku.[22]

Egipatsko pismo

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Egipatski hijeroglifi

Egipćani nisu slikali stvarne predstave iz života, već su njihove slike bile vrsta dijagrama za koje se verovalo da imaju magičnu moć. Kako bi sačuvali magičnu moć svoje umetnosti, umetnici su precizno kopirali likovni stil svojih predaka, pa su tako svi umetnici drevnog Egipta slikali na isti način stvarajući veoma slične slikovne prikaze. Ovi prikazi u grobnicama usko su vezani za egipatsko slikovno pismo ili hijeroglife za koje se veruje da su nastali još pre oko 5.000 godina. Egipćani su magične moći pripisivali i hijeroglifima i uglavnom su ih korisili u hramovima i grobnicama. Hijeroglifski simboli, odnosno slikovno pismo, zapravo predstavljaju cele reči povezane posebnim znacima kojima su umetnici obično opisivali život i verovanja umrlog koji je sahranjen u toj grobnici.

Pravni i društveni položaj žene

[uredi | uredi kod]

Bračno i porodično pravo Egipta privlači najviše pažnje modernih istraživača. O njemu se najviše i pisalo, jer je sačuvano mnoštvo podataka, a njegova najmarkantnija crta je veoma dobar položaj žene. Jedan od izvora koji nam govori o položaju žene jeste antički pisac Herodot u svom delu ‘’Istorija’’. On jasno uočava razlike i privilegovan položaj žene u starom Egiptu u odnosu na ostale istočne i stare antičke civilizacije. Žene su u Egiptu uživale potpunu ravnopravnost sa muškarcima i imale punu pravnu i poslovnu sposobnost. Jedna od osnovnih odlika starog egipatskog društva je i matrijarhat, na šta nam ukazuje i običaj Egipćana da u većini slučajeva sebe označavaju po majci,a ne po ocu. Takođe i nasleđivanje prestola se predavalo po ženskoj liniji. Pored uobičajnih poslova i obaveza oko porodice i domaćinstva, žena se mogla baviti i svim drugim poslovima, profesijama i imati razne titule, pa čak i biti faraon. Zaključivala je ugovore bez saglasnosti oca ili muža i mogla je biti svedok na sudu.

U starom Egiptu brak se zaključivao bez religijskih ceremonijala uz proste svetovne formalnosti, odmah ili nakon više godina zajedničkog života. Mogao se lako i razvesti, a pravo da zahtevaju razvod su podjednako imali i muž i žena. Čini se da je takvih slučajeva bila malo, jer nema puno dokumenata u kojima se pominje, ali ako do njega ipak dodje, imovina se delila tako što mužu pripada 2/3 a ženi 1/3, koliko je ona zapravo unosila u brak mirazom, ali i imovinu koja je predbračnim ugovorom dogovorena da će pripasti ženi u slučaju razvoda. Preljuba žene je u Egiptu težak moralni prekršaj koji povlači sa sobom razvod braka i odsecanje nosa (za preljubnika batinanje i kastraciju) ali ne i smrtnu kaznu. Brak je u načelu bio monogaman ali se sreću i tragovi poligamije kod faraona, u tom slučaju prva žena je osobito poštovana.

Žena je mogla da raspolaže i upravlja imovinom. U naslednom pravu se takodje ističe njena ravnopravnost sa muškarcima. Naslednici su mogli biti i muško i žensko potomstvo, ali u praksi je često prvenstvo imao prvorođeni sin. Prvo dete dobija nesto veću imovinu, dok ostala deca imovinu rasporedjuju u jednakim delovima. Posle dece naslednici su braća i sestre, ali se često dešavalo, da bi se izbeglo davanje imovine srodnicima, da muž usvoji ženu (adopcija).

Kultura

[uredi | uredi kod]

Religija

[uredi | uredi kod]

Sa razvojem stočarstva u Egiptu je nastao kult (obožavanje) domaćih životinja, poput svete krave (Hator) i bika (Apis). Postojalo je i božanstvo Nila, bog Hapi, jer je od Nila zavisio celokupan život u Egiptu, pa je ta reka smatrana božjim darom.

Srednje carstvo
[uredi | uredi kod]

Bog Ra, kult Sunca iz Heliopolisa, postao je vrhovni bog svih Egipćana, a hram tebanskog božanstva Amona - centar državnog svetilišta.

U nomama su nastala božanstava kao što su bog Sunca Ra, Amon i Oziris. Bog podzemnog sveta je bio Oziris predstavljan je kao pravedni bog vegetacije i plodnosti i utemeljivač zemljoradnje. Ljude je naučio svim veštinama i zanatima. Njegov brat Set je bio oličenje zla. On je iz zavisti ubio Ozirisa i bacio ga u more, a voda je kovčeg s telom izbacila na na obalu kod grada Biblosa. Ozirisova žena Izida, boginja Meseca, vaskrsla je svog muža uz pomoć Anubisa i on je od tada postao gospodar podzemnog sveta i odlučivao o grešnim dušama. Njegov sin Horus osvetio je oca i ubio Seta. Izlazak i zalazak sunca Egipćani su smatrali za smrt i vaskrsnuće boga Ra. Zbog verovanja u nastavak života posle smrti u Egiptu se ustalio običaj balsamovanja ili mumificiranja (mum-smola).

Od lokalnih božanstava, veoma su poštovani Pta, lokalni bog Memfisa (tvorac umetnosti i zaštitnik zanatlija), i Atum-ra iz Heliopolisa.

Pozno carstvo
[uredi | uredi kod]

Najpopularnije narodno verovanje - kult svetog bika Apisa.

Novo carstvo
[uredi | uredi kod]

U vreme Novog carstva bogovi Tebe i Heliopolisa su se stopili u jedinstveno vrhovno božanstvo Amon-ra. Amenofis IV je pod uticajem svoje žene Nefertiti ukinuo sve kultove i uveo monoteizam, tj. verovanje u jednog boga - Atona (Sunčev disk), kome je podigo svetilište u Amarni. Amenofis IV je i promenio svoje ime u Ehnaton (sluga Atonov). To je razbesnelo narod i dovelo do pobune, pa se država našla pred rasulom. Neposredno posle Ehnatove smrti, njegov naslednik, Tutankamоn, ukinuo je monoteizam i vratio politeizam i Amon-ra je ponovo postao vrhovni bog Egipta.

Piramide

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Egipatske piramide
Piramide u Gizi

Najimpresivnije građevine Egipta svakako su piramide koje su građene kao grobnice faraona. Do sada je pronađeno ukupno 46 piramida, a pretpostavlja se da ima i još neotkrivenih pod nepreglednim peskom pustinja. U 27. veku pre nove ere izgrađena je prva piramida i od tada su one postale osnovni način sahranjivanja vladara. Jedan od razloga što su piramide toliko fascinantne je taj što su to bile prve građevine ikada sagrađene samo slaganjem precizno isečenih ogromnih kamenih blokova jednih na druge. U razvoju građevinarstva Egipat je tako bio neprikosnoveno kraljevstvo više od 2.000 godina. Egipćani su verovali da je umrlom i dalje potrebno njegovo telo i razne stvari koje su sahranjivane uz telo kako bi preživeo u zagrobnom životu. Oni su znali da se u suvim pustinjama stvari veoma dobro čuvaju i birali su posebna mesta za sahranjivanje koja su i danas izuzetno dobro očuvana. Uvaženi stanovnici Egipta tog doba bili su dovoljno bogati da izgrade velelepne grobnice i bogato ih opreme zlatom, dragim kamenjem, zapisima na papirusu, slikovnim prikazima i statuama. Jedna od najpoznatijih piramida je Velika piramida faraona Kufua - sagrađena je od 2 miliona i 300 hiljada kamenih blokova, a svaki blok teži oko 2,5 tone.

Zanimljivosti

[uredi | uredi kod]
  • Stari Egipćani su razvili brojne nauke kao što su algebra, geometrija, astronomija i medicina.
  • Starim Egipćanima su perike od ljudske kose ili ovčje vune služile kao ukras. Nosili su ih i muškarci i žene, na svečanostima i zvaničnim dužnostima. Tokom gozbe na perike su se stavljali kupe mirišljave masti koje bi se postepeno topile i rashladjivale lice i telo.
  • U Egiptu je med bio sredstvo za postizanje i održavanje lepote, pa je tako kraljica Kleopatra, između ostalog, u istoriju ušla i zbog svojih kupki od mleka i meda.
  • Napoleon je izracunao da tri glavne piramide sadrže dovoljno kamenja za izradu zida, visokog 3 metra, debljine 30 cm, oko cele Francuske.
  • Bazilika sv. Petra u Vatikanu stala bi dva puta na površinu koju pokriva Velika piramida, što takođe odgovara površini 200 teniskih terena.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Shaw (2002) p. 120
  2. 2,0 2,1 Shaw (2002) p. 146
  3. Shaw (2002) p. 148
  4. Clayton (1994) p. 79
  5. Shaw (2002) p. 158
  6. Shaw (2002) pp. 179–82
  7. Robins (1997) p. 90
  8. Shaw (2002) p. 188
  9. 9,0 9,1 Ryholt (1997) p. 310
  10. Shaw (2002) p. 189
  11. James (2005) p. 48
  12. „Hatshepsut”. Digital Egypt for Universities, University College London. Pristupljeno 9. 12. 2007. 
  13. Clayton (1994) p. 108
  14. Aldred (1988) p. 259
  15. Cline (2001) p. 273
  16. Tyldesley (2001) pp. 76–7
  17. James (2005) p. 54
  18. Loprieno (1995b), pp. 2137
  19. Loprieno 2004: str. 161
  20. Loprieno 2004: str. 162
  21. Loprieno (1995b), pp. 2137–38
  22. Vittman 1991: str. 197–227

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]