Prijeđi na sadržaj

Petar Veliki

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Petar I. Veliki)
Petar Veliki
Petar Veliki na vrhuncu moći
Rođenje(1672-06-09)9. 6. 1672.
Moskva
Smrt8. 2. 1725. (dob: 52)
Sankt Peterburg

Petar I Aleksejevič Romanov ili Petar Veliki (rus. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Moskva, 9. 6. 1672Sankt Peterburg, 8. 2. 1725 po gregorijanskom, ili 30. 5. 167228. 11. 1725. po julijanskom kalendaru) je bio ruski car i imperator koji je vladao Rusijom od 7. 5. (27. 4. po julijanskom kalendaru) 1682. pa sve do svoje smrti 1725. godine.

Na presto je došao nakon mnogih dvorskih intriga i zavera. U početku je vladao zajedno sa svojim slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. godine. Nakon Ivanove smrti, kad je postao car Rusije i nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici[1].

Petar je vladao sam do 1724, a potom je vladao zajedno sa svojom ženom, Katarinom I Aleksejevnom. Modernizovao je u to vreme prilično zaostalu feudalnu Rusiju na društvenom, političkom, vojnom i ekonomskom planu, a u isto vreme vodio je ekspanzionističku politiku, uglavnom ka zemljama koje su izlazile na more. U toku svoje vladavine, pretvorio je Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena[1]. Odbacio je titulu cara 1721. i zamenio je titulom „imperatora“.

Detinjstvo

[uredi | uredi kod]
Krunisanje Petra i Ivana, litografija (Ilja Rjepin, 1900)

Petar je bio sin ruskog cara Alekseja I i njegove druge žene, Natalije Kirilovne Nariškine. Aleksej I je iz prethodnog braka sa Marijom Miloslavskom imao pet sinova i osam ćerki, od kojih su samo dva sina — Fjodor i Ivan — bili živi kad je Petar rođen. Aleksej I je imao još dve ćerke sa Natalijom Nariškinom pre nego što je umro 1674. godine kada ga je nasledio najstariji preživeli sin, Fjodor III[2].

Fjodor je vladao šest godina a onda umro od skorbuta[1]. Pošto nije imao dece, izbio je spor oko prava na presto između porodica njegove majke, Nariškina i porodice Aleksejeve prve žene, Miloslavskih[2]. Pravno gledano, Ivan je bio sledeći vladar po naslednoj liniji, ali je bio fizički i mentalno nesposoban da preuzme dužnost cara[1], a i bojari nisu voleli vlastoljubive Miloslavske te je bojarska duma (veće ruskih plemića) u dogovoru sa patrijarhom, imenovala desetogodišnjeg Petra za cara zajedno sa majkom kao regentom, protiv čega se pobunila Ivanova porodica na čelu sa njegovom sestrom, Sofijom Aleksejevnom[2]. Pod Sofijinim uticajem, izbila je pobuna „strelaca“ (elitne ruske vojne jedinice tog vremena). Elitne ruske vojne jedinice su upale u dvor, opljačkali ga i na Petrove oči pobili mnoge bojare među kojima i dva starija brata carice Natalije, njegove majke[1][2]. Petar i njegova majka su bili prisiljeni da se povuku dok je Sofija preuzela mesto regenta nad zajedničkom vladavinom Ivana i Petra[2].

Mladost

[uredi | uredi kod]
Petar kao desetogodišnji dečak. Portret iz 17. veka

Dok je Sofija bila regent, Petar je sa majkom i ljudima koji su mu bili bliski živeo u dvorcima u okolini Moskve, a najviše u selu Prebraženskom[3], gde je dane provodio uvežbavajući i obučavajući se u ratnim veštinama sa svojim drugovima. Vremenom, Petar je formirao sopstvenu jedinicu samo njemu vernih vojnika koju je nazvao „Preobraženski“ i „Semjonovski“[3], prema dvorcima u kojima je živeo sa majkom. Njegovi ljudi su ga voleli i bili mu verni jer ih je tretirao na jednostavan način i kao prijatelje. Veliko interesovanje i ljubav je pokazao ka izgradnji brodova i plovidbi, čemu ga je naučio jedan Holanđanin koga je upoznao u „nemačkom kvartu“ smeštenom van grada gde su živeli stranci i gde je rado odlazio[1].

Majka mu je organizovala i ženidbu sa Jevdoksijom Lopuhinom 1689. godine. Brak je bio potpun promašaj i Petar je nakon deset godina braka naterao suprugu da se odrekne braka i da se zamonaši[1].

Kad je Petar napunio 17 godina, Sofija je shvatila da joj preti opasnost od njega te je počela da sprema prevrat na dvoru u sprezi sa strelcima. Kad je saznao za Sofijine namere, Petar se sklonio u manastir sv. Trojice Sergejevski, a zatim pozvao svoja dva puka kojima su se zatim pridružili i neki odredi redovne vojske i strelaca. Sofija je zbačena s prestola, i zatvorena u ženski manastir[3].

Ipak, stvarna vlast je bila u rukama Petrove majke, Natalije Nariškine, tako da Petar još uvek nije mogao da ostvari apsolutnu vlast. Tek nakon majčine smrti 1694. Petar je postao istinski nezavisan vladar. Formalno, Ivan je delio vlast sa Petrom, ali bez značajnijeg uticaja. Nakon Ivanove smrti 1696. godine, Petar je postao i legalno samostalni vladar.

U međuvremenu, nastavio je da posećuje nemački kvart, gde se veoma dobro upoznao sa zapadnjačkim mentalitetom i običajima. Tu je stekao i dva najbolja druga: Škota Patrika Gordona (engl. Patrick Gordon), avanturistu koji se borio pod zastavama različitih zemalja kao najamnik, i Švajcarca Franca Leforta (fr. Franz Lefort), vojnika koji je služio u ruskoj vojsci[1]. I dalje je organizovao vojne manevre, a za vreme svog boravka na Perejeslavskom jezeru, izgradio je vojni brod uz pomoć manjeg broja pomoćnika. Zatim je otišao u Arhangelsk gde je prvi put u životu video velike brodove i plovidbu na moru[3].

Rusija je tada imala oko 13 miliona stanovnika i bila je veoma zaostala. Većinu stanovništva su činili seljaci (kmetovi uglavnom), a broj plemića i građana je srazmerno bio veoma mali[3]. Buržoazija jedva da je i postojala. Trgovina koja je bila u rukama stranaca, sastojala se u razmeni zapadnih fabričkih proizvoda za ruske sirovine, a gradovi gotovo da nisu ni postojali, već su bili velika sela[3].

Početak vladavine

[uredi | uredi kod]

Godina 1695. je bila veoma značajna godina u Petrovom životu. Te godine Petar je počeo da vlada samostalno. Bilo mu je i te kako jasno da Rusija ne može stati u red velikih sila ako ne savlada svoju zaostalost, a da je savlada bilo je potrebno, u prvom redu, ostvariti izlaz na more[1] i raskinuti kulturnu i ekonomsku izolovanost, naročito od zemalja zapadne Evrope[3].

U to vreme Rusija je kontrolisala jedino izlaz na Belo more. Švedska je kontrolisala Baltičko more, a kontrolu nad Kaspijskim morem Petar je mogao dobiti jedino potiskivanjem Tatara iz zona oko mora. Zato je Petar bio prisiljen da zarati sa Tatarima na Krimu koji su u to doba bili turski vazali. Petrov glavni cilj je bio zauzimanje Azova, tadašnjeg turskog uporišta u Rusiji na reci Donu. U leto 1695. Petar je napao Azov, ali je napad bio odbijen. U novembru iste godine, Petar, poučen neuspehom, izgradio je u Voronježu malu flotu[3] čiju je komandu poverio Lefortu koji je u julu 1696. zauzeo Azov[1] čime je Rusija dobila izlaz na Azovsko i Crno more[3].

Put u Evropu i pobune strelaca

[uredi | uredi kod]
Sofija Aleksejevna (1698), ulje na platnu (Ilja Rjepin, 1879)

Da bi zadržao Azov, Petar je shvatio da mora da formira veliku flotu, za čiju izgradnju on nije raspolagao ni inženjerima ni tesarima, kao ni mornarima ni pomorskim oficirima. Odmah je poslao stotine bojara u Englesku, Holandiju i Italiju na obuku u pomorskim veštinama, navigaciji i brodogradnji[3]. Kad se raščulo da i sam car želi da putuje u inostranstvo, neke vođe kozaka kao i neki strelci skovali su plan da ga ubiju, međutim, Petar je otkrio na vreme zaveru i strahovito se obračunao sa zaverenicima. Stotine zaverenika je bilo odvučeno na Kremljinski trg gde su pogubljeni vešanjem ili odsecanjem glave[1].

Podstaknut divljenjem i radoznalošću prema zapadnjačkom načinu života i tehnologijama, Petar je 1697. krenuo na put po Evropi, u pratnji brojne delegacije savetnika (tzv. „Velika ambasada“). Želeo je da što bolje upozna običaje i zanate Zapada kako bi ih posle primenio u sopstvenoj zemlji. Putovao je inkognito kao Petar Mihajlovič[1], iako je na dvorovima koje je posećivao njegov pravi identitet bio poznat i dobijao je tretman dostojan svog položaja. Radio je neko vreme kao drvodelja u brodogradilištima u Amsterdamu, a kasnije i u Engleskoj, nedaleko od Londona. Posetio je glavne gradove Nemačke i Austrije, razgovarao je sa britanskim kraljem Vilijamom III i upoznao se sa engleskim visokim društvom koje je cara Rusije smatralo nadasve nesvakidašnjom pojavom jer nikad nije ranije videlo jednog monarha kako puši i pije po krčmama sa mornarima[1]. Petar je ovo putovanje iskoristio da unajmi stotine tehničara i oficira stranaca koji je trebalo da svoja znanja stave u službu Ruske Imperije. Takođe je stekao velika znanja iz oblasti brodogradnje i kartografije.

S druge strane, Petar je takođe želeo da pokuša da dobije pomoć i podršku evropskih vladara u borbi protiv moćnog Osmanskog carstva. Međutim, Petrove nade su se izjalovile; Francuska je bila tradicionalni saveznik turskog sultana, a Austrija je nastojala da održi mir na Istoku da bi vodila svoje ratove na Zapadu. Osim toga, Petar je izabrao prilično loš trenutak za svoju diplomatsku ofanzivu: Evropa je u to vreme više razmišljala o tome ko će naslediti španskog kralja bez naslednika Karlosa II nego o borbi protiv turske imperije.

Njegova poseta je iznenada prekinuta 1698. godine, kada je zbog pobune strelaca prisiljen da prekine svoje putovanje po Evropi i da krene nazad u Rusiju, međutim, pobuna je bila lako ugušena čak i pre nego što se Petar vratio kući, te je Petar onda ostao neko vreme u Poljskoj gde se upoznao sa poljskim kraljem Avgustom II s kim je sklopio savez u predstojećem ratu protiv Švedske čiji je cilj bio da se Rusiji obezbedi izlazak na more.

Prve reforme

[uredi | uredi kod]
Petar Veliki, portret (Žan Mark Natije, 1717)

Kad se vratio u Moskvu, prvo se obračunao sa pobunjenicima. „Strelci“, kao vojna formacija, su raspušteni, a mnogi od njih su bili mučeni, zakopavani živi ili proterani u Sibir[1]. Sam Petar je učestvovao u mučenju svoje polusestre Sofije[1] koju je na kraju doživotno zatvorio u manastir. Takođe je okončao svoj neuspeli 17-godišnji brak. Naterao je Jevdokiju da se odrekne braka i da ode u manastir[1]. Carica je Petru rodila tri sina, a samo jedan, Aleksej, je preživeo, koji je sa osam godina bio odvojen od svoje majke. Odnosi između oca i sina su svakim danom bili sve gori — Aleksej je odbijao svaku poslušnost caru, a Petar je skoro svakodnevno tukao svog sina[1].

Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi[1]. Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši[3]. Bojarima je naredio da skrate svoje duge rukave i suknje kaftana, tradicionalne moskovske odeće tatarskog porekla. Na jednom prijemu koji je priredio po povratku iz inostranstva, isekao je makazama brade velikodostojnicima, bez obzira što je u Rusiji nošenje brade imalo i verski značaj i što je crkva branila brijanje brade[3].

Ovo nisu bile jedine promene koje je uneo u rusko društvo. Verovatno poučen sopstvenim iskustvom, smatrao je ugovorene brakove varvarskim običajem[4], te je zabranio sklapanje brakova protiv volje budućih supružnika i proglasio je obaveznim da budući supružnici budu vereni najmanje šest nedelja tokom kojih bi mogli da se slobodno viđaju i bolje upoznaju[1]. Takođe je naredio svojim dvoranima da priređuju zabave po evropskim običajima, a žene iz viših staleža su morale da odlaze na društvene skupove, čime je prekinuta tradicionalna izolovanost u kojoj su do tada žene bile držane, a što je predstavljalo zaostatak primitivnih tatarskih običaja[3].

Izvršio je takođe i korenite promene u vojsci, prema zapadnim standardima. Plemstvu je nametnuo obaveznu službu državi bilo u administraciji bilo u vojsci, a vojnu hijerarhiju je uredio tako da su se unapređenja dobijala na osnovu zasluga a ne porekla, tako da je svako ko je svojim delima zaslužio, mogao da dostigne visoke vojne činove[1]. Takođe je uveo obaveznu vojnu službu što mu je stvorilo vojsku od 300.000 stalnih vojnika i mornara zajedno sa rezervistima.

Da bi mogao da izdržava toliku vojsku, morao je da takođe izvrši korenite promene u privredi i da industrijalizuje zemlju. Podigao je mnogo fabrika, brodogradilišta i radionica koje su imale privilegije i državne subvencije. Stvorio je takav ekonomski sistem u kome je sve bilo podređeno vladaru. Car je imao monopol nad primarnim proizvodima, kao što su katran i potasa, kao i kože i svila iz Sibira[1]. Radna snaga se obezbeđivala tako što je trgovcima i vlasnicima fabrika i rudnika bilo dozvoljeno da kupuju cela sela sa sve njihovim stanovnicima koji su morali da rade na imanjima svojih gospodara.

Crkva je takođe pretrpela promene. Patrijarh ruske crkve je bio zamenjen sinodom koji je bio pod direktnom carevom kontrolom[1].

Petar je 1699. napustio tradicionalni ruski kalendar u kom je godina počinjala 1. 9. i prihvatio je julijanski kalendar gde godina počinje 1. 1..

Stvaranje Ruske Imperije

[uredi | uredi kod]

Od dolaska na vlast pa sve do njegove smrti, Petar je neprestano vodio ratove što je i uslovilo njegovu celokupnu spoljnu politiku. Ratovao je protiv Osmanskog carstva 1695. i 1696. kao i 1711. Petar je 1696. osvojio luku Azov, siguran izlaz na Crno more, da bi je kasnije 1711. izgubio u mirovnim pregovorima sa Turskom. Takođe je ratovao protiv Persije, kojom je prilikom osvojio i teritorije na zapadnoj i južnoj obali Kaspijskog mora. Rusija je posle te teritorije izgubila ubrzo nakon njegove smrti. Međutim, najveći i najvažniji rat od svih koje je vodio Petar Veliki, bio je rat protiv Švedske koji je trajao punih 21 godinu — od 1700. do 1721[5].

Veliki severni rat

[uredi | uredi kod]
Spomenik Petru Velikom u Sankt Peterburgu

Rešen da otvori Rusiji izlaz na Baltik, a samim tim i slobodan izlaz u zapadnu Evropu, Petar je sklopio mir sa Osmanskim carstvom[1] i objavio rat Švedskoj kojom je tada vladao šesnaestogodišnji kralj Karlo XII. Rusija je osnovala koaliciju zajedno sa Danskom, Poljskom, Brandenburgom i Hanoverom[5].

I ako će ovaj rat trajati još dugo kasnije, ovaj rat je već odlučen 1709. godine Ruskom pobedom u bici kod Poltave u današnjoj Ukrajni.

Dobro pripremljena švedska vojska je lako sprečila prvi ruski pokušaj zauzimanja baltičke obale i to pobedom u bici kod Narve 1700. godine. U opsadi Narve ispoljili su se mnogi nedostaci ruske vojske u pogledu organizacije, ratne tehnike i snabdevanja. Karlo XII je u roku od pola sata sa svojih 12.000 vojnika potukao rusku vojsku od 40.000, zarobivši mnogo plena i svu rusku artiljeriju[5].

Godinama posle tog poraza Rusija se nije usuđivala da ponovo napadne Švedsku, tako da je Švedska mogla da se usredsredi na osvajanje Poljske i Pruske. Petar se dao na reorganizovanje svoje vojske i izgradnju flote. Da bi nadoknadio izgubljenu artiljeriju, naredio je da se sa svake treće crkve u Rusiji skinu zvona i preliju u topove[5]. Vojsku je preuredio prema zapadnoevropskom uzoru i uspostavio vojnu obavezu. Plemići više nisu mogli u toj vojsci postati oficiri dok ne prođu staž kao obični vojnici. Strane oficire u vojsci zamjenjivao je Rusima.

Ojačana ruska vojska je u međuvremenu osvojila današnju Estoniju, ali je Karlo XII, uprkos tome, nastavio ratove sa Poljskom i Pruskom. Između 1701. i 1704. Petar je zauzeo veći broj utvrđenja i gradove na Baltiku: Derpt, Narv i Ivangorod, a na Ladoškom jezeru izgradio je brodogradilište i počeo izgradnju flote, potrebne za vođenje pomorskog rata protiv Švedske[5].

Na osvojenim teritorijama, u švedskoj pokrajini Ingriji, 1703. godine Petar je osnovao grad koji je nazvao Sankt Peterburg (po apostolu Svetom Petru) i koji će postati prestonica Ruske Imperije. Zabranio je gradnju kamenih građevina izvan granica grada pa su tako svi majstori zidari mogli učestvovati u podizanju novog grada koji će ubrzo postati i prestonica Rusije[1]. U to vreme ljubavnica mu je postala Marta Skavronska koja se uskoro preobratila u pravoslavlje i uzela ime Katarina te se, navodno, tajno udala za Petra 1707.

Pretrpevši nekoliko teških vojnih poraza, poljski kralj Avgust II je 1706 abdicirao, a Karlo XII je napao Rusiju 1708. godine. U julu iste godine, u bici kod Golovkina Rusi su doživeli poraz. Ipak, u bici kod Lesnoja[1] Karlo je doživeo svoj prvi poraz i to nakon što je Petar presreo i uništio pojačanje koje je Šveđanima krenulo iz Rige. Obeshrabren ovim porazom, Karlo je bio prisiljen da odloži planirani pohod na Moskvu, međutim, nije se povukao u Poljsku ili Švedsku već je krenuo u pohod na Ukrajinu. Veštim Petrovim manevrom, ruska vojska na jugu je uništila sve zalihe hrane kojima bi se Šveđani mogli koristiti pri pohodu na Ukrajinu. Naravno, u nedostatku hrane i odeće, švedska vojska je desetkovana u vrlo hladnoj zimi 1708/9. godine.

Bitka kod Poltave, mozaik (Mihail Lomonosov, 1717)

U jesen 1709. Šveđani su odustali od osvajanja Ukrajine i upali u Rusiju. Bitka koju su obojica s nestrpljenjem očekivali odigrala se 27. 6. kod Poltave. Petar je tad ubrao plodove višegodišnjih napora u snaženju i modernizaciji svoje vojske tako da, uprkos gubitku od oko 10.000 vojnika, uspeo je da potpuno razbije švedsku vojsku i odnese pobedu. Avgust II se vratio na presto Poljske, a Karlo je bio prisiljen da beži u do tada neutralnu Tursku gde pokušao i uspeo da pridobije sultana Ahmeda III da objavi rat Rusiji[1][5].

Petar je 1711. napao turske posede u Moldaviji i Besarabiji, a za vreme njegove odsutnosti Duma jača što se ne dopada Petru koji je raspušta i formira Senat od deset članova. Petrov pohod na Tursku imperiju se pokazao kao potpun promašaj tako da je pri potpisivanju mirovnog ugovora u bio prisiljen da vrati sve luke na Crnom moru koje je zauzeo 1697. godine[1]. Za uzvrat, sultan je proterao Karla iz Turske.

Petrova vojska na severu je zauzela švedsku pokrajinu Livoniju (severni deo današnje Letonije) i potisnula Šveđane u Finsku. Rusi su okupirali gotovo celu Finsku 1714. zahvaljujući činjenici da je ruska carska mornarica bila mnogo jača od švedske. Petrovi saveznici u tim pohodima bile su i države Hanover i Pruska. I pored toga, Karlo je odbio da se preda tako da je mir postignut tek nakon njegove pogibije 1718. godine. Šveđani su se dosledno pridržavali odredbi iz mirovnog sporazuma, ali su Rusi to počeli činiti tek od 1720. Godine 1721. potpisan je Sporazum iz Nistada kojim se konačno završio Veliki severni rat. Rusija je dobila Ingriju, Estoniju, Letoniju[5] i značajan deo Karelije, čime je ostvaren cilj zbog koga se rati vodio — otvaranje izlaza Rusiji na Baltik. Za uzvrat, Rusija je platila Švedskoj dva miliona riksdalera i odrekla se najvećeg dela Finske. Caru je, naravno, dozvoljeno da zadrži finske teritorije u blizini Sankt Peterburga koji je 1712. godine postao prestonica Rusije.

Posle Ništatskog mira, Senat je iz zahvalnosti Petru dodelio titulu „imperator i samodržac svjerosijski“. Nazvan je i „Ocem otadžbine“ i „Velikim“, a Rusija se počela zvanično nazivati „Ruska Imperija“, a sam Petar je zamenio titulu cara titulom „imperator čitave Rusije“[5].

Osnivanje Sankt Peterburga

[uredi | uredi kod]

Sankt Peterburg je osnovan 27. 5. 1703. godine, nakon što je Rusija osvojila Ingermanland od Švedske i tako u tom delu izbila na more. Stvaranje Sankt Peterburga je s jedne strane značilo otvaranje Rusije u ekonomskom, političkom i intelektualnom smislu ka Evropi, a s druge strane, priznanje Rusije u svetu kao vojne i pomorske sile[1].

U suprotnosti sa starom prestonicom, Moskvom, koja je bila izgrađena sva od drveta i koja je bila oličenje starih ruskih tradicija, Sankt Peterburg, podignut u kamenu i na močvarnom tlu, bio je oličenje modernog grada u evropskom stilu i predstavljao je pobedu tehnike nad prirodom[1].

Petar Veliki je finansirao izgradnju nove prestonice drakonskim oporezivanjem plemstva, a hiljade seljaka iz unutrašnjosti Rusije bilo je na silu preseljeno kao radna snaga. Takođe su zatvorenici bili prisiljeni da rade na izgradnji grada. Kako bi svi kamenoresci i zidari mogli da rade na izgradnji grada, zabranjeno je građenje kamenih kuća van Sankt Peterburga[1].

Početni plan je predviđao mrežu avenija koje su se međusobno ukrštale pod pravim uglom i ispresecane mnogobrojnim kanalima koje su formirali rukavci reke Neve. Zbog toga je Sankt Peterburg dobio nadimak „Severna Venecija“, iako je car možda pre imao na umu Amsterdam, grad koji je upoznao u svojoj mladosti. Vlažna klima i močvarno zemljište su izgradnju grada pretvorili u mučilište za mnogobrojne radnike[1] koji su živeli u veoma lošim uslovima i bili veoma slabo hranjeni, te su umirali u velikom broju od iscrpljenosti i neuhranjeosti[6].

Prvi objekat za stanovanje je bila Koliba Petra Velikog[7], izgrađena 1703. godine u kojoj je car živeo između 1703. do 1708. Bila je izgrađena od drveta jer u to vreme još nije bilo uslova za kamene građevine, te je Petar naredio da se spoljni zidovi oslikaju kao da su od cigle[7]. Stil ove građevine je kombinacija tradicionalne ruske kuće (izbe) i holandske kuće sa velikim i fino izrađenim prozorima i visokim krovom, pokrivenim drvenim crepovima[7].

Grad je prepun veličanstvenih crkava i palata svih stilova. Petar je, doduše video izgradnju samo nekih od njih, kao na primer, katedrala sv. Petra i sv. Pavla i Peterhof, letnjikovac izgrađen specijalno za njega. Takođe je naredio gradnju prirodnjačkog muzeja Kunstkamera, prvog ruskog muzeja uopšte[1].

Na 30 km od tog „novog Pariza“ Petar je takođe izgradio i „ruski Versaj“, raskošni dvorac — letnjikovac Peterhof[5], koji su projektovali francuski arhitekte u evropskom stilu sa terasama i veštačkim vodopadima, fantastično uređenim parkovima, i uopšte u veoma raskošnom stilu koji je po shvatanju Zapada bio neophodan za jednog apsolutistu toga vremena. Zanimljivo je da za fontane koje se nalaze u Peterhovu ne koriste pumpe, već je iskorišćen prirodan pad zemljišta.

Poslednje godine

[uredi | uredi kod]

Reforme

[uredi | uredi kod]

Poslednje godine Petrovog života bile su obeležene nastavkom reformi u Rusiji. Cilj Petrovih reformi je bio obrazovanje snažne vojske i države, kao i korenite ekonomske i društvene promene[1][5]. Bilo je već uobičajeno da se car, naslednik vizantijskih imperatora, smatra „samodršcem“, te je Petar insistirao na ovoj koncepciji i tako stvorio prosvećeni apsolutizam.

Godine 1721, ubrzo nakon sklapanja mira sa Švedskom, Petar je proglašen za cara cele Rusije. Odbio je predloge da uzme titulu "Cara Istoka". Titulu cara priznali su mu Avgust II iz Poljske, Frederik Vilhelm I iz Pruske te Frederik I iz Švedske, ali ne i ostali evropski monarsi. Naime, mnogima od njih reč "imperator" imala je prizvuk nadmoći i prevelike važnosti u odnosu na ostale vladare. Osim toga, neki vladari su se bojali da bi Petar pokušao da svoja vladarska prava stavi iznad njihovih, baš kao što se svojevremeno Sveto rimsko carstvo proglasilo sizerenom (vrhovnim vladarom) svih hrišćanskih naroda.

Vojska

[uredi | uredi kod]

Petar Veliki je izvršio korenite promene u vojsci Rusije i time je stvorio jednu od najmoćnijih vojski na svetu. Promene su se sastojale u podeli na pešadiju, konjicu i artiljeriju, a takođe je uveo i mere održavanja regularnog poretka kopnene vojske i mornarice koje su se sastojale iz obavezne regrutacije kmetova i slobodnih ljudi bez stalnog mesta boravka ili stalnog zaposlenja. Takođe je promenio status plemstva time što ih je primorao na obaveznu vojnu službu, obaveznu nastavnu pripremu za vojnu ili civilnu službu, kao i donošenjem odluke o nedeljivosti nepokretne plemićke imovine ukazom o jednonasletsvu iz 1714. godine.

Državni aparat

[uredi | uredi kod]

Petar je raspustio Dumu i stvorio Senat od 9 članova koji je imao apsolutnu vlast u slučaju carevog odsustva i čije se odluke nisu mogle sprovoditi u koliko nisu bile jednoglasno donete. Osnovao je takođe ministarske kolegijume koji su bili podređeni Senatu, uveo je centralizam i državu administrativno podelio na 8 gubernija. Gubernije su bile dalje podeljene na provincije, okruge i srezove. Takođe je stvorio policiju kojom je upravljala Tajna carska kancelarija.

Plemstvo i crkva

[uredi | uredi kod]

Glavna obaveza plemstva u Rusiji 17. veka bila je vojna služba. Međutim, Petar je ovu obavezu nametnuo sa odlučnošću koja ranije nije postojala uključujući pri tom i obaveznu službu u upravi. Sa druge strane, na inicijativu svog savetnika Saltikova, Petar je dao plemićku titulu svim činovnicima neplemićima. Ukazom od 1722. Petar je objavio novi zakon o povlasticama poznat kao Tabela rangova kojim se stvaraju činovi ili rang lista. Stepen dostojanstva u plemstvu postaje srazmeran mestu u hijerarhiji funkcije. Do tada, povlastice su se nasleđivale. Želeći da oduzme bojarima njihove visoke pozicije, Petar je naredio da broj povlastica bude pod direktnim uticajem zasluga u služenju Caru[5]. Tabela rangova je postojala sve do propasti Ruskog carstva, 1917. godine. Tek počev od izvesnog stepena, plemićke titule postaju nasledne. Posledice ove reforme su više nego značajne — broj pripadnika plemstva se znatno povećava. Svi članovi starog plemstva bili obavezni da steknu minimum potrebnih znanja da bi mogli postati oficiri ili funkcioneri — morali su da pohađaju stručne škole — škole matematičkih nauka, pomorske akademije, škole za inžinjere ili artiljerijske škole. Činovi uvedeni 1722. potpuno su uklonili razlike između plemstva po rodu i po službi. S druge strane, Petar je takođe učinio i velike ustupke plemićima na društvenom planu i predao im čitavu lokalnu upravu. Oni će ne samo prikupljati porez i regrutovati vojnike već će praktično predstavljati policiju i biti izvršioci pravde[5].

Petar je takođe reformisao vladajući aparat pravoslavne crkve. Vlast u Crkvi je, do tada, tradicionalno bila u rukama moskovskog patrijarha. Godine 1700, nakon smrti patrijarha Adrijana, patrijarhovo mesto ostaje upražnjeno a Petar odbija da imenuje zamenu dozvoljavajući patrijarhovom zameniku da preuzme sve dužnosti[5]. Godine 1721. Petar je sasvim ukinuo patrijaršiju a crkvena uprava je preneta na Sveti sinod, savet sastavljen od 10 sveštenika načijem čelu se nalazilo svetovno lice i koji preuzima dužnosti patrijarha i njegovog zamenika, a bio je u direktnoj nadležnosti cara. Ovom reformom crkva je više nego ikada bila potčinjena svetovnoj vlasti[5].

Ekonomija i finansije

[uredi | uredi kod]

Petar Veliki je sprovodio ekonomsku politiku u duhu evropskog merkantilizma čiji je glavni cilj bio postizanje pozitivnog izvoznog salda. Državnim merama pomagao je izvoz, a visokim carinama za inostrane fabričke proizvode zaštitio je domaću proizvodnju. Uveo je državni monopol na so i duvan, povećao je izvoz sirovina. Dovodi tehničare iz Evrope koji su učestvovali u izgradnji fabrika i industrijskih pogona. U svojoj ekonomskoj politici Petar je uvek imao na umu da Rusija ne treba da zaostaje za drugim zemljama jer je imala neizmerna prirodna bogatsva i da ključ ekonomskog napretka leži u eksploataciji ruskih sirovina[5].

Od svih grana prerađivačke industrije Petar je naročitu pažnju posvetio rudarstvu, koje mu je bilo neophodno za naoružavanje vojske i mornarice. U njegovo doba radilo je oko 200 manufaktura koje su uglavnom nastale u toku Velikog severnog rata. Među najznačajnijim bile su fabrike oružja i livnice, posebno industrija gvožđa na Uralu i fabrike tekstila koje su proizvodile tkanine za vojne uniforme careve vojske[5].

Komesari okruga, koje je biralo lokalno plemstvo i komesari srezova, koje biraju seljaci, imali su jedan osnovni zadatak – raspodelu i ubiranje poreza. Glavni potez je uvođenje glavarine, ustanovljene prema francuskom modelu. Ukinuo je zemljarinu i kućarinu i zamenio ih glavarinom. Zemljarinu i kućarinu su plaćali samo vlasnici imanja ili oni koji su izdržavali porodicu; glavarinu su plaćali kmetovi i siromasi[5].

Iznos dobijen prikupljanjem poreza od seljaštva, vlastela je predavala carskoj blagajni. Za regrutovanje vojske plemstvo je imalo obavezu da svake godine obezbedi određen broj seljaka. Da bi sprečio bežanje poreskih i vojnih obveznika, Petar je jednim dekretom zabranio seljacima napuštanje zemlje bez dozvole lokalnog plemstva. Najteža posledica Petrove vladavine jeste u proširenju kmetstva i pogoršanju njegovog položaja. Veliki posedi su se sve više širili, a mali seljački posedi su gotovo nestali[5].

Potreba za novcem takođe je prisilila Petra da zatvori pojedine manastire i da pripoji njihove zemlje carskim posedima, a ostale manastire da prinudi na plaćanje poreza[5].

Smrt i naslednici

[uredi | uredi kod]
Petar Veliki na samrti

Zakon iz 1722. omogućavao je Petru da sam izabere svog naslednika, ali ga je u ostvarenju te namere sprečila smrt 1725. godine koja je usledila nakon komplikacija od upale pluća koju je dobio kad je skakao u zaleđeno jezero u Finskoj dok je učestvovao u spašavanju nekih brodolomnika[1]. Manjak preciznih zakona o nasleđivanju doveo je do niza sukoba u nadolazećem periodu koji su se jednim imenom nazivali „erom dvorskih revolucija“. Petra je nasledila njegova supruga Katarina koja je imala i podršku carske garde[8]. Caricu Katarinu je, posle njene smrti 1727, nasledio Aleksejev sin, Petar II, čime je prekinuta direktna muška linija vladara iz porodice Romanov. Sledeća dva monarha bila su potomci Ivana, polubrata Petra I, a Petrovi potomci ponovo su došli na presto uz pomoć državnog udara izvršenog 1741. godine. Nijedan potomak nije nasledio roditelja na prestolu Rusije sve dok 1796, sedamdeset godina posle Petrove smrti, Katarinu Veliku nije nasledio njen sin Pavle.

Ličnost i karakter Petra Velikog

[uredi | uredi kod]

Nemilosrdna borba između Petrove majke i Sofije, kao i stalna teskoba i neizvesnost kojoj je bio podrvrgnut odmalena, učinili su da Petar postane prilično neuravnotežena osoba veoma osvetoljubivog karaktera[1], nemilosrdan i veoma autoritativan. Imao je napade besa koji, u sprezi sa čestim opijanjima koja je praktikovao sa svojim drugovima od njega su pravili veoma opasnog po bilo koga ko mu se našao u blizini, bilo da je bio plemić o sluga[1].

Katarina Aleksejevna, koju je Petar 1724. godine krunisao i proglasio caricom Rusije, bila je jedina osoba koja je mogla da se nosi sa carevim užasnim napadima besa[1]. S druge strane, odnosi sa sinom iz prvog braka, Aleksejem, bili su oduvek izuzetno zategnuti. Promene koje je izvršio Petar u ruskoj državi izazvale su veliki otpor među plemićima[8], pristalicama starog poretka kojima se pridružio i jedan deo sveštenstva. Oni su svoje nade polagali u mladog carevića Alekseja, koga su vaspitavali sveštenici i koji je potpao pod uticaj protivnika svog oca. I sam Aleksej je priželjkivao očevu smrt i nakraju je postao čak i izdajnik — pobegao je u Austriju i pokušao da pridobije Karla VI Habsburškog da mu pomogne da svrgne oca sa prestola[8]. Petar ga je vratio u Rusiju, bacio u tamnicu i dugo mučio pre nego što ga je osudio na smrt, 1718. godine. Aleksejeve pristalice su takođe bile mučene najstrašnijim mukama od kojih se nisu spasle ni kaluđerice manastira gde je bila zatvorena Evdoksija, Aleksejeva majka[1], a i njoj je suđeno pod lažnim optužbama za neverstvo.

Petar se potpuno razlikovao od svojih prethodnika — bio je jednostavan u držanju i odevanju i nije voleo paradne ceremonije[8]. Raniji ruski vladari su se pojavljivali u javnosti samo za vrijeme svečanosti, u zlatotkanim odorama i u crkvama, međutim, Petar se često šetao ulicama prestonice kao običan građanin u skromnom odijelu. Bio je veoma krupan (visok skoro dva metra), i veoma snažan, posedovao je neverovatnu radnu energiju i polet, međutim, takođe je bio i brutalan, svirep, razvratan. Bio je dalekovidni političar, sposoban diplomata i odličan vojskovođa. Krajnje radoznalog duha, svoju politiku sprovodio je energično i nemilosrdno, imajući stalno pred očima snažnu i modernu Rusiju[8].

Titula

[uredi | uredi kod]

Puna titula Petra I je glasila: „Petar, car i veliki knez, samodržac svih Velikih, Malih i Belih Rusa Moskve, Kijeva, Vladimira i Novgoroda, car Kazanja, car Astrahana, car Sibira, gospodar Pskova i veliki knez od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske, gospodar i veliki knez Novgoroda u Donjoj Zemlji, Černigova, Rjazanja, Rostova, Jaroslavlja, Belozera, Udora, Obdorije i Konda, vladar svih Severnih Zemalja, gospodar iverijanskih zemalja i kartalinijski i gruzijskih careva, i karbardinijskih zemalja sa čerkeskim i gorzijskim prinčevima i nasledni vladar i gospodar ostalih zemalja.“

Godine 1721, titula je izmenjena pa je umesto „car i veliki knez, samodržac svih Velikih, Malih i Belih Rusa“ stajalo „imperator i samodržac svih Rusa“. Nadalje, deo titule „veliki knez od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske“ proširen je u „veliki knez od Smolenska, kneza od Estonije, Livonije, Karelije, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske“. Takođe je počeo koristiti redni broj I iza imena, uprkos dotadašnjem običaju po kojem se u službenoj vladarskoj tituli iza imena nikad nije stavljao redni broj.

Potomstvo

[uredi | uredi kod]

Sa Jevdokijom Lopuhinom:

Sa Katarinom Aleksejevnom:

Reference

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Jelena Todorović. Petar Veliki na Znanje. kom
  • Martínez Laínez F. Pedro I el Grande. Historia y Vida; 38(461):64-73.
  • Zvaničan sajt Sankt Petersburga
  • Massie, Robert K.Peter the Great: His Life and World. New York: Alfred A. Knopf, 1980 (hardcover, ISBN 0-394-50032-6); New York: Ballantine Books, 1981 (paperback, ISBN 0-345-29806-3); 1986 (paperback, ISBN 0-345-33619-4); New York: Wings Books, 1991 (hardcover, ISBN 0-517-06483-9); London: Weidenfeld & Nicolson, 2001 (paperback, ISBN 1-84212-116-2). Dobitnik Pulicerove nagrade za biografiju Petra Velikog
  • Hughes, Lindsey.Russia in the Age of Peter the Great. New Haven, CT; London: Yale University Press, 1998 (hardcover, ISBN 0-300-07539-1; paperback, ISBN 0-300-08266-5)
  • Hughes, Lindsey. Peter the Great: A Biography. New Haven, CT; London: Yale University Press, 2002 (hardcover, ISBN 0-300-09426-4); 2004 (paperback, ISBN 0-300-10300-X).
  • Peter the Great and the West: New Perspectives (Studies in Russian and Eastern European History), edited by Lindsey Hughes. New York: Palgrave Macmillan, 2001 (hardcover, ISBN 0-333-92009-0).
  • Troyat, Henri. Peter the Great. New York: E.P. Dutton, 1987 (hardcover, ISBN 0-525-24547-2).
Prethodnik: Car Rusije zajedno s Ivan V Nasljednik:
Fjodor III. Katarina I.