Pelazgi
Pelazgi (starogrčki: Πελασγοί, Pelasgoí; jednina: Πελασγός, Pelasgós) jeste ime kojim su starogrčki pisci nazivali domorodačko stanovništvo koje je u Grčkoj živelo pre samih Grka, odnosno stanovništvo koje su smatrali precima Helenâ; u krajnjoj liniji, to je bio "opšti naziv za svaki drevni, primitivan i navodno domorodački narod u grčkom svetu".[1] Taj je termin dobio šire značenje i počeo se, u načelu, upotrebljavati za sve domorodačke stanovnike u oblasti Egejskog mora i za njihove kulture do stupanja grčkog jezika na istorijsku pozornicu.[2] Taj je termin ponekad imao i druga značenja, no ona se javljaju u specifičnom kontekstu. U klasičnom razdoblju tim su se imenom nazivale neke enklave u nekoliko oblasti kopnene Grčke, Krita i na drugim lokalitetima egejske regije. Stanovništvo koje se smatralo "pelaškim" govorilo je jezikom ili jezicima koje su Grci u istorijsko doba smatrali "barbarskim", iako su neki antički pisci Pelazge opisivali kao Grke. Prema predanju, veliki delovi Grčke bili su pelaški pre no što su helenizovani. Ti su se delovi uglavnom poklapali s onim oblastima koje su u 5. veku naseljavali Jonjani.
Kao i većina drugih aspekata teorije o "Pelazgima", i njihov etnonim (Pelasgoí) ostaje nejasan, s nejasnim poreklom i nejasnom etimologijom. Michel Sakellariou sakupio je petnaest različitih etimoloških tumačenja koja su filolozi ponudili u prethodnih 200 godina, ali je naposletku zaključio da je većina njih "fantastična".[3]
Jedno antičko tumačenje, koje se zasnivalo na pukoj sličnosti glasova, povezalo je reč pelasgos sa rečju pelargos (= "roda") i na temelju toga zaključilo da su Pelazgi bili migranti, kao što su rode ptice-selice, te da su možda došli iz Egipta, gde se rode gnezde.[4] Aristofan upravo barata ovim etimološkim tumačenjem u svojoj komediji Ptice: po jednom zakonu koji "rode" donose u izmišljenom Kukunebogradu, a koji referiše na verovanje Atinjana da su oni pelaškog porekla, odrasle rode moraju pomagati svojim roditeljima tako što će se odseliti na neko drugo mesto i povesti rat.[5]
Gilbert Murray sažima tumačenje koje Pelazge povezuje s izrazom pelas gē (= "susedna zemlja"): "Ako je termin Pelasgoi povezan s rečju πέλας (= "blizu"), onda bi ta reč značila "sused" i za Grke bi označavala najbliži tuđinski narod koji su susreli tokom svoje navale".[6]
Julius Pokorny smatra da Pelasgoi potiče od *pelag-skoi = "stanovnici ravnice", konkretno "stanovnici tesalske ravnice",[7] On navodi detalje ranijeg tumačenja, koje je još polovinom 19. veka predložio William Ewart Gladstone u svojim Spisima o Homeru i homerskom dobu (Studies on Homer and the Homeric Age).[8] Ako Pelazgi nisu bili Indoevropljani, onda su im ovaj naziv dali Grci, dok su sami Pelazgi sebe nazivali nekim drugim imenom.
Antičkogrčka reč pelagos (= "more") nastala je od istog korena, *plāk-, kao i dorska reč plagos (= "strana", koja je ravna), koja se pojavljuje u pretpostavljenom obliku *pelag-skoi. Stoga Ernest Klein taj rekonstruisani oblik tumači jednostavno kao "ljudi s mora", gde je more ono što je ravno.[9]
Kleinovo tumačenje ne mora pretpostavljati da su Indoevropljani imali reč za "more", kojega u njihovoj blizini verovatno nije bilo, ako su živeli u dolinama u unutrašnjosti zemlje. Susrevši se s morem, oni su jednostavno upotrebili svoju reč koja je označavala nešto "ravno". Ravničari su možda nazivani i onim što je Helenima bio homonim, tj. "ljudi s mora". A ako su se Egipćani tokom kasnog bronzanog doba susreli s nekim pljačkašima koji su došli preko mora i imali takvo ime, mogli su te ljudi nazvati jednostavno Narodima s mora.
Analiza književnih izvora započela je još u klasičnoj Grčkoj, kad su tadašnji autori čitali šta su o Pelazgima pisali raniji pisci. Iz te analize nisu proizašli nikakvi definitivni zaključci, ali je ona pomogla boljem definisanju samih problema. Ovaj je metod možda dostigao svoj vrhunac u viktorijansko doba, kada je filologija počela sistemski primenjivati nove komparativne metode. Kao tipično delo tog doba može poslužiti duga i detaljna studija Williama Ewarta Gladstonea, koji se bavio i klasičnom filologijom.[10] Danas se nauka u proučavanju Pelazga pre svega oslanja na arheologiju i njoj srodne discipline.
Pelazgi se u grčkoj književnosti prvi put spominju kod Homera: u Ilijadi su oni navedeni kao trojanski saveznici. U delu druge knjige koji je poznat pod nazivom Katalog brodova Pelazgi se spominju između gradova na Helespontu i Tračana, koji su živeli u jugoistolnoj Evropi, dakle na helespontskoj granici Trakije.[11] Homer njihov grad ili region naziva "Larisa"[12] i opisuje ga kao plodnu oblast, čiji su stanovnici poznati kao vešti kopljanici. Za njihove vođe kaže da se zovu Hipotoj i Pilej i da su sinovi Leta, sina Teutamova, i tako svima njima nadeva imena koja su bilo grčka bilo toliko helenizovana da se u njima ne nazire nikakvog traga tuđinskog elementa.
U Odiseji na jednom mestu Odisej za sebe kaže da je Krićanin i potom navodi Pelazge među plemenima koja nastanjuju devedeset kritskih gradova, "gde se jezik s jezikom meša"[13]
Ilijada spominje i "pelaški Arg",[14] što se najverovatnije odnosi na tesalsku ravnicu,[15] kao i "pelaškog Zevsa", koji živi i vlada u Dodoni,[16] što se verovatno odnosi na poznato proročište u Epiru. Međutim, tu se nigde ne spominju sami Pelazgi; Mirmidonci, Heleni i Ahejci se navode kao žitelji Tesalije, a Selloi kao stanovnici oblasti oko Dodone. Svi oni borili su se na strani Grkâ.
Kod kasnijih grčkih autora ima malo slaganja oko toga koje su lokacije i oblasti bile "pelaške". Među prvima je Hesiod, koji Dodonu ― ako misli na nju, sudeći po tome što spominje "hrast" ― naziva "sedištem Pelazgâ",[17] čime objašnjava Homerovog "pelaškog Zevsa". Navodi i to da je Pelazg (starogrčki: Πελασγός, eponimni predak Pelazgâ) bio otac arkadskog kralja Likaona.[18]
Asije sa Samosa (starogrčki: Ἄσιος ὁ Σάμιος) kaže da je Pelazg bio prvi čovek, rođen iz zemlje.[19]
U Eshilovoj tragediji Pribegarke Danaide beže iz Egipta i traže utočište kod kralja Pelazga u Argu, koji se ― kako se navodi ― nalazi na reci Strimonu i obuhvata Perebiju na severu, tesalsku Dodonu i padine Pinda na zapadu te obale mora na istoku;[20] to je, dakle, teritorija koja je uključivala klasičnu Pelazgiotidu, premda je od nje nešto veća. Južna granica se ne spominje; ali kaže se da je Apis stigao u Arg iz Naupakta od "preka" (peras),[21] što bi impliciralo da Arg obuhvata celu istočnu Grčku od severa Tesalije do peloponskog Arga, u koji su Danaide verovatno stigle. Kralj tvrdi da vlada Pelzgima i da je "dete Palajhtona (= 'drevne zemlje', koji je iz zemlje iznikao". Hor Danaida Pelazgovu zemlju naziva "apijskim brdom" i tvrdi da razume karbana audan (καρβᾶνα δ᾽ αὐδὰν),[22] što se može prevesti kao "barbarski govor", ali Karba (gde žive "Karbani", Karbanoi) zapravo nije grčka reč. Danaide tvrde da su njihovi preci živeli u drevnom Argu iako su one same pripadnice "crne rase" (μελανθὲς γένος).[23] Pelazg priznaje da se ta zemlja nekad zvala Apija, ali Danaide poredi sa ženama iz Libije i Egipta, te želi znati kako one mogu voditi poreklo iz Arga, na šta one odgovaraju da potiču od Ije.[24] U danas izgubljenoj drami Danajke Eshil kaže da se izvorni zavičaj Pelazgâ nalazio u oblasti oko Mikene.[25]
Sofokle, u jednom fragmentu izgubljene drame Inah, prikazuje Inaha kao starca u Argu, na Herinim brdima, među "tirsenskim Pelazgima" (Tyrsenoi Pelasgoi), čije je ime zapravo tu zabeleženo u neobičnom spoju "Tirseno-Pelazgi". Značenje tog odlomka ostaje nejasno, ali je svakako moguće da su ti "Tirsenjani" identični s etnonimom "Tirenjani" (Tyrrhenoi).[26]
Euripid stanovnike Arga naziva "Pelazgima" u tragediji Orest.[27] U izgubljenoj drami Arhelaj Euripid kaže da je Danaj, došavši da živi u Inahov grad (Arg), postavio zakon po kome su se Pelazgi od tog trenutka imali zvati Danajanima.[25]
Rimski pesnik Ovidije u svojim Metamorfozama Grke koji su se borili u trojanskom ratu naziva Pelazgima:[28]
Otac ne znajuć Prijam, da krilat je i još da živi
Esak, žaljaše za njim, a Hektor pred grobom, što natpis
imaše samo, s braćom prinašo je naprazno žrtve.
Nije se pri toj slavi pri žalosnoj našao Paris,
koji je oteo brzo izàtoga ženu i dugi
donio rat u domaju; za njime hiljada dođe
sjedinjenijeh lađa i združena sila Pelàzgâ...
Ovdje kad Jupiter-bogu po očinskoj navadi žrtvu
spremahu, i star oltar od ognja kad uždenog plane,
Danajci vidješe tad, gdje na platanu, koja je žrtvi
početoj stajala blizu veoma, modrikast puže
zmaj, a na vrhu drva gnijezdo je sa osam ptića;
zmija ih pograbi sve i u trbuh lakomi smota
zajedno s majkom, koja nad propalom lebđaše djecom.
Zapanje svi se, al' prorok znalac istine reče
Testorov sin: "O Pelazgi, vesel'te se, mi ćemo svladat!
Past će Trojanski grad, al' borba će dugo nam trajat",
i devet nam'jeni ptica na toliko godina rata.
A zmaj kako se bio o zelenu obmoto granu,
Postade kamen, i zmijinji lik okamenjen osta.[29]
Hekatej iz Mileta, u jednom fragmentu iz Genealogija, kaže da je rod (genos) koji je poticao od Deukaliona vladao Tesalijom i da se ona zvala "Pelazgija" po kralju Pelazgu.[30] U drugom fragmentu istog dela navodi se da je Pelazg bio sin Zevsa i Niobe te da je njegov sin Likaon zasnovao kraljevsku dinastiju koja je vladala Arkadijom.[31]
U jednom fragmentu iz Akusilajevih spisa navodi se da su Peloponežani nazvani "Pelazgima" po Pelazgu, sinu Zevsa i Niobe.[32]
Helanik iz Mitilene, u fragmentu 7 svoje Argivske povesti, bavi se jednom rečju u jednom stihu iz Ilijade, naime rečju "konjogojni", koja se odnosi na Arg na Peloponezu.[33] Helanik prenosi tumačenja raznih autora, koja se sva međusobno razlikuju. Objašnjenje je trivijalno i spada u domen mitologije, no svi se slažu u tome da Helanik tvrdi kako se termin Argeia (gē), tj. Argolida, nekada koristio da označi ceo Peloponez i da su Pelazg i njegova dva brata tu zemlju dobili u nasledstvo od svog oca, koji se u različitim izvorima navodi kao Triop, Arestor ili Foronej. Pelazg je podigao utvrdu Larisu kod Arga, na reci Erasinu, pa odatle i naziv Pelaški Arg (na Peloponezu), ali se kasnije preselio u unutrašnjost zemlje, sagradio Farasiju i tu oblast nazvao Pelazgijom, koja će potom promeniti ime u Arkadija nakon dolaska Grka.[34]
Prema fragmentu 76 Helanikove Foronide, od Pelazga i njegove supruge Menipe potekla je cela loza kraljeva: Frastor, Amintor, Teutamid i Nasa (kraljevi Pelazgiotide u Tesaliji).[35] Pelazgi su se pod Nasom "digli" (anestēsan) protiv Helena (koju su, u toj priči, očito bili zavladali Tesalijom) i onda otišli u Italiju, gde su prvo zauzeli Kortonu, a potom su zasnovali Tireniju. Na osnovu svega toga zaključuje se da je Helanik verovao kako su Pelazgi iz Tesalije (a indirektno i s Peloponeza) bili preci Etruraca.
Grčki istoriograf Herodot iz Halikarnasa pisao je u svojoj Istoriji o pelaškom jeziku, ne bez doze nesigurnosti: [36]
"Kojim su jezikom Pelazgi govorili, nisam u stanju tačno da kažem. Ako je pravilno da zaključujemo po onim Pelazgima koji i sada postoje i stanuju iznad Tirsena u Krestonu, a koji su nekad bili susedi današnjih Doraca (a stanovali su u to doba u zemlji koja se sada zove Tesaliotida), ili po Pelazgima koji su zajedno sa Atinjanima osnovali Plakiju i Skilaku na Helespontu i po mnogim drugim peklaškim gradovima, koji su kasnije promenili svoje ime, i ako se time možemo poslužiti kao dokazom, ― Pelazgi su govorili varvarskim jezikom. Ako se zaista tako desilo s Pelazgima, onda je atički narod kao pelaški, pretapajući se u Helene, zaboravio svoj stari i naučio helenski jezik. I zaista, ni Krestonci ni Plakejci ne govore istim jezikom kojim govore narodi koji sada stanuju oko njih, a to dokazuje da oni još uvek govore kao nekada kad su se u te zemlje naseljavali".[37]
Herodot aludira na druge oblasti u kojima su Pelazgi i kasnije živeli pod drugim imenima: Samotraka[38] i "pelaški grad Antandar"[39] u Troadi verovatno su bile neke od tih oblasti. Herodot spominje da je pelaško stanovništvo živelo na ostrvima Lemnosu i Imbrosu.[40] Za one na Lemnosu kaže da se radi o helespontskim Pelazgima koji su prethodno živeli u Atini, ali koje su Atinjani onda preselili na Lemnos i potom našli za potrebno da ponovo pokore.[41] Pričqa o proterivanju (neatičkih) Pelazgâ iz Atine mogla bi prema istoričaru Robertu Bucku, biti odraz "maglovitog sećanja na otpremanje izbeglica, srodnih Atinjanima po govoru i kulturi, u jonske kolonije".[42] Herodot spominje i Kabire, pelaške bogove, a postojanje njihovog kulta ukazuje na to gde je nekad bilo Pelazgâ.[43]
Prema jednoj drugoj Herodotovoj tvrdnji, Heleni ― konkretno, Dorani[44] ― odvojili su se od Pelazgâ i, isprva slabi, prerasli su u velik i silan narod:[45]
"A Heleni, kako mi se čini, oduvek su govorili istim jezikom. Dok je bio odvojen od Pelazgâ, ovaj narod je ispočetka bio slab, ali od nekada malog postao je velik i silan narod, pošto je pretopio u sebe u prvom redu Pelazge i mnoge druge varvarske narode. Čini mi se, nasuprot tome, da se pelaški narod baš zbog toga nije nikad brojno povećao što je uvek ostao varvarski narod".[46]
Herodot navodi i da su se atinski Pelazgi zvali Kranejci (Κραναοί, Cranai)[47] te da su se Jonjani, dok su stanovali na Peloponezu, u pokrajini koja se posle zvala Ahaja, zvali "Egijalijski Pelazgi".[48] Štaviše, Herodot kaže i to da su se Eoljani, po kazivanju samih Helena, nekada zvali "Pelazgi".[49]
U svojoj Istoriji peloponeskog rata Tukidid je o Pelazgima pisao ovako:
"A čini mi se da ni to ime [Helada] još nije imala čitava zemlja, nego u vrijeme prije Helena Deukalionova uopće još nije bilo toga naziva, a nadijevali su sebi imena po drugim narodima, najviše po Pelazgima. A kad se Helen i njihovi sinovi doseliše u Ftiotidi, te su ih zvali u pomoć u ostale gradove, pojedinci su se već zbog drugovanja s njim radije zvali Helenima. Ipak dugo vremena nije moglo to ime kod svih prevladati".[50]
Tukidid smatra da su preci Atinjana živeli u razbacanim i međusobno nezavisnim naseljima u Atici i da su se u nekom trenutku nakon Tezeja preselili u područje Atine i naselili taj grad. Jedan komad zemlje podno Akropolja zvao se "Pelargik" i smatran je prokletim, ali Atinjani su se tu ipak naselili.[51]
Opisujući pohod na Amfipolj Tukidid kaže da su neka naselja na na Atoskom rtu nastanjena:
"...izmiješanim barbarskim narodima, a ima ondje i nešto malo Halkiđana, no većinom su pelazgi, od kojih su Tirenjani nekoć naselili i Lemno i Atenu; još su tamo Bizalćani, Krestonjani i Edonci. Oni stanuju u malim gradovima".[52]
Efor je, oslanjajući se na jedan Hesiodov fragment koji govori o predanju da je u Arkadiji živelo domorodačko pelaško stanovništvo, razvio je teoriju po kojoj su Pelazgi kao narod živeli "vojnički život" (stratiōtikon bion) te "da su obraćajući mnoge narode na isti način života, dali svoje ime svima", odnosno "celoj Heladi". Kolonizovali su Krit i proširili svoju vlast na Epir, Tesaliju i, kako se implicira, na sve oblasti koje su antički pisci počev od Homera smatrali pelaškim. Peloponez se u to doba zvao "Pelazgija".[53]
U Rimskim starinama Dionisije Halikarnašanin u nekoliko poglavlja tumači Pelazge na temelju izvora koji su mu bili dostupni te zaključuje da su Pelazgi bili Grci:
"Posle su neki Pelazgi, koji su živeli u Tesaliji, kako se ta oblast sada zove, morali napustiti svoju zemlju i naselili se među Aboriginima i zajedno s njima krenuli u rat protiv Sikela. Aborigini su ih možda i primili delom zbog toga što su očekivali njihovu pomoć, no ja verujem da je to pre svega bilo zato što su bili s njima srodni; jer i Pelazgi su bili grčki narod koji je izvorno poticao s Peloponeza".[54]
Dionisije dalje kaže da je taj narod mnogo lutao. Isprva su živeli u "ahejskom Argu" i poticali su od Pelazga, sina Zevsa i Niobe. Odatle su se preselili u Hemoniju, koja je kasnije postala Tesalija, odakle su "isterali barbarsko stanovništvo" i zemlju podelili na Ftiotidu, Ahaju i Pelazgiotidu, a te su oblasti nazvane po Ahaju, Ftiju i Pelazgu, "sinovina Larise i Posejdona". Kasnije, njihovi "šesti generaciju isterali su Kureti i Lelezi, koji se sad zovu Etoljani i Lokriđani". Raštrkali su se u raznim pravcima: na Krit, Kiklade, Eubeju, u Histeotidu, Beotiju, Fokidu, po obali duž Helesponta i na tanošnja ostrva, posebno Lezbos, koji je prethodno kolonizovao Makar, sin Krinakov. Većina je otišla u Dodonu, odakle su naposletku prešli u Italiju, koja se tad zvala Saturnija. Iskrcali su se kod Spine na ušću reke Pada. Drugi su, pak, prešli Apenine u Umbriju, a kad su isterani odatle, otišli su u zemlju Aboriginâ. Ovi su s njima sklopili sporazum i naselili ih u Veliju. S Aboriginima su zauzeli Umbriju, ali su je potom od njih preoteli Tirenjani. Dionisije u nastavku daje dalje detalje o Pelazgima i onda prelazi na Tirenjane, za koje ističe da nisu isti narod kao Pelazgi.
U svom Opisu Helade Pausanija spominje da Arkađani tvrde da je Pelazg (sa svojim pratiocima) bio prvi stanovnik njihove zemlje.[55] Postavši kralj Pelazg je izumeo kolibe, ogrtače od ovčje kože i ishranu u kojoj je glavni sastojak bio žir. Štaviše, i ta zemlja kojom je vladao zvala se Pelazgija.[56] Kad je Arkad postao kralj, Pelazgija je promenila ime u "Arkadija", a njeni žitelji (Pelazgi) prozvani su "Arkađanima".[57] Pausanija kaže i da su Pelazgi bili ti koji su napravili drveni Orfejev kip u Demetrinom svetilištu u Teri,[58] te da su isterali Minijce i Lakedemonjane s Lemnosa.[59]
Strabon jedan odeljak svoje Geografije posvećuje Pelazgima i tu iznosi svoje mišljenje i istovremeno prenosi gledišta onih koji su pisali pre njega:
"Što se tiče Pelazga, gotovo se svi slažu, prvo, da se neko drevno pleme tog imena proširilo po celoj Grčkoj, a posebno među Eoljanima u Tesaliji".[25]
Strabon kaže da se Pelaški Arg prostirao "između reke Peneja i Termopila, sve do Pindskog gorja" i tvrdi da je nazvan tako jer su tom oblašću vladali Pelazgi. Među Pelazge ubraja i plemena u Epiru, pozivajući se na mišljenja "mnogih". Za Lezbos takođe kaže da je pelaški. Ceru su naselili Pelazgi iz Tesalije, koji su je zvali njenim nekadašnjim imenom "Argila" (Agylla). Pelazgi su se naselili i oko ušća reke Tibra u Italiji, i to u Pirgiju i u još nekoliko drugih naselja, u doba kad je njima vladao kralj Malej (Maleos).[60]
O pelaškoj mitologiji malo se zna. Čini se da je njihovo solarno božanstvo bio Ares, za razliku od Titana Helija i olimpskog Apolona, koji su u klasičnoj Grčkoj smatrani bogovima Sunca. Tragovi tog ranijeg verovanja vidljivi su u kultu Zevsa Arejskog (Zeus Areios), koji se negovao u Elidi, kao i imenu atinskog Areopaga (Areois pagos = "Aresova stena").[61]
Britanski pesnik Robert Graves u svojoj knjizi Grčki mitovi konstruiše "pelaški mit o stvaranju sveta", prema kome je izvorno postojala jedna boginja stvoriteljica, koja je vladala ljudima i postojala pre drugih božanstava. Ona rađa sve stvari, oplođena ne nekim muškim stvorom nego simboličkim semenom u obliku vetra, bobica ili insekata.[62] Klasičari su odbacili ovu Gravesovu konstrukciju.[63]
Kako je naše znanje o identitetu (ili identitetima) Pelazga nepouzdano, iznete su različite teorije, od kojih su neke važnije predstavljene u nastavku članka. Budući da grčki pripada indoevropskoj jezičkoj porodici, jedno od osnovnih pitanja na koje su ispitivači pokušavali da odgovore jeste da li je i pelaški bio indoevropski jezik.
U jednoj značajnoj teoriji "pelaškim" se nazivaju stanovnici oblasti oko Egejskog mora pre dolaska govornika protogrčkog jezika, kao i enklave njihovih potomaka koje su još postojale u klasičnoj Grčkoj i tradicionalno bile ildentifikovane kao takve. Ova teorija zasniva se na originalnim konceptima filologa Paula Kretschmera, čija su stanovišta bila dominantna kroz čitavu prvu polovinu 20. veka, a i danas im se pridaje određena težina.
Premda je Wilamowitz-Moellendorff otpisao Pelazge kao mitsku fikciju, rezultati arheoloških istraživanja koja su u Çatalhöyüku sproveli James Mellaart i Fritz Schachermeyr naveli su ovu dvojicu naučnika da zaključe kako su Pelazgi došli u egejsku oblast iz Male Azije u 4. mileniju pne.[64] Prema ovoj teoriji, Pelazgima se pripisuju ove važne neindoevropske lingvističke i kulturne karakteristike:
- Skupine neindoevropskih pozajmljenica u grčkom jeziku, koje su preuzete još u preistorijskom razdoblju.
- Negrčki i možda neindoveropski koreni mnogih grčkih toponima, koji u svom nazivu sadrže konsontantske grupe "-nth-" (npr. Korint, Probalint, Zakintos, Amarint), ili njen ekvivalent "-ns-" (npr. Tirint); "-tt-", npr. Atika, planine Himet i Brilet/Briles, Likabetsko brdo, dema Gargeta itd.; ili njen ekvivalent "-ss-": grad Larisa, planina Parnas, reke Kefis i Ilis, kritski gradovi Amnis i Tilis itd. Te grupe javljaju se i u drugim negrčkim rečima, verovatno nasleđenim iz predrgčkog supstrata, kao što su asáminthos (kada), ápsinthos (apsint), terébinthos (smrdljika) itd. Među drugim toponimima koji su, kako se čini, neindoevropskog porekla, jesu Athēnai (Atina), Mykēnai (Mikena), Messēnē, Kyllēnē (Kilena), Kirena, Mitilena itd. (gde se primećuje karakterističan završetak -ēnai/ēnē); tu spadaju još i Teba, Delfi, Lind, Ramnunt i drugi,
- Neke mitološke priče ili božanstva bez pandana u mitologijama drugih indoevropskih naroda (npr. Olimpijci Atena, Dionis, Apolon, Artemida i Afrodita, čije poreklo izgleda treba tražiti u Anadoliji ili Levantu.
- Negrčki natpisi na koje se nailazi širom Sredozemlja, kao što je stela sa Lemnosa.
Istoričar George Grote ovako sažima ovu teoriju o pelaškom jeziku:[65]
"Posvedočena su, doista, različita imena za označavanje prehelenskog stanovništa mnogih delova Grčke ― Pelazgi, Lelezi, Kureti, Kaukonci, Aonci, Temici (Temmikes), Hijanti, Telhini, beotski Tračani, Telebojci, Efiri, Flegijci itd. To su sve imena koja uglavnom pripadaju legendarnoj, a ne istorijskoj Grčkoj, i izvučena su iz celog niza međusobno protivrečnih legendi zabeležnih kod logografa i kasnijih istoričara, koji su na osnovu njih pisali pretpostavljenu istoriju drevnih vremena, i to u doba kad je shvatanje i naučno tumačenje istorijskih dokaza bilo vrlo slabo razvijeno. Ova su imena možda i označavala neke stvarne narode, no tu se naše znanje o tome završava".
Robert Graves je smatrao da određeni elementi te mitologije vode poreklo od urođeničkog pelaškog stanovništva (konkretno, oni delovi se koji se odnose na njegov koncept Bele boginje, navodne arhetipske boginje zemlje), te je dokaze za to mišljenje nalazio i u svojim tumačenjima drugih starih književnosti, kao što su irski, velški, grčki, biblijski, gnostički i srednjovekovni spisi.[66]
Neki gruzijski naučnici (kao što su R. V. Gordeziani i M. G. Abdushelishvili) povezuju Pelazge s ibero-kavkaskim narodima preistorijskog Kavkaza, koje su Grci nazivali Kolhiđanima i Iberijcima.[67]
U zapadnoj Anadoliji mnogi toponimi s infiksom "-ss-" potiču od pridevskog sufiksa koji se nalazi i u kuneiformnom luvijskom i palajskom jeziku; tipičan je primer Tarhuntassa (otprilike, "Grad olujnog boga Tarhunta"), dok je poznija reč Parnassos možda povezana s hetitskom rečju parna- (= "kuća"). Na osnovu ovih elemenata postavljena je teorija da je pelaški u određenom stupnju bio jedaan od anadolijskih jezika.
Vladimir I. Georgiev tvrdio je da su Pelazgi bili Indoevropljani i njihovo je ime izvodio od indoevropske reči pelagos (= "more"), pa bi oni bili Narodi s mora (PRŚT na egipatskim natpisima); takođe ih je povezivao sa susednim Tračanima. On postavlja tezu o glasovnoj promeni na prelazu s praindoevropskog na pelaški jezik.[68]
Johann Georg von Hahn, austrijski diplomata i poznavalac albanskog jezika smatrao je da pelaški jezik predstavlja drevnu fazu u razvoju albanskog jezika. Ovu su teoriju naučnici danas odbacili, premda još uvek ima svojih pristalica među albanskim nacionalistima.[69]
Nakon Vladimira I. Georgieva,[70] koji je pelaški smatrao indoevropskim jezikom i smestio ga "između albanskog i Jermenskog jezika",[71] Albert Joris Van Windekens (1915‒1989) postavio je teoriju o jednom neposvedočenom hipotetičkom indoevropskom jeziku Pelazgâ, u čiji je vokabular uvrstio reči bez grčke etimologije a u odnose se na nazive mesta, heroja, biljaka, odeće, predmeta za svakodnevnu upotrebu, društvene organizacije.[72]Njegov esej Le Pélasgique iz 1952. primljen je dosta kritički.[73]
Početkom 20. veka Italijanska škola arheologije i Američka škola klasičnih studija sprovele su arheološka iskopavanja na atinskom Akropolju i na drugim lokalitetima u Atici, koja su otkrila neolitska naselja, oruđe, keramiku i kosture domaćih životinja (tj. ovce i ribe). Sva ova otkrića ukazala su na značajnu sličnost s neolitskim lokalitetima otkrivenim na tesalskim akropoljama u Sesklu i Diminiju. Ta otkrića omogućuju fizičku potvrdu književne tradicije koja Atinjane opisuje kao potomke Pelazgâ, za koje se čini da vode neprekinuto poreklo od neolitskih žitelja Tesalije. Ukupno uzev, ovi arheološki nalazi ukazuju na to da su na Akropolju živeli ljudi koji su se bavili zemljoradnjom, i to već u 6. mileniju pne.[74] Međutim, treba primetiti da, nasuprot onome što Prokopiou sugeriše u vezi s rezultatima američkih iskopavanja blizu Klepsidre, Sara Imerwahr u svojoj važnoj publikaviji preistorijskog materijala nedvosmisleno tvrdi da nije pronađena nikakva keramika nalik onoj u Diminiju.[75]
Tokom avgusta i septembra 1926. članovi Italijanske škole arheologije izvršili su pobna iskopavanja na ostrvu Lemnosu. Kratak opis njihovog istraživanja objavljen je u Messager d'Athénes od 3. januara 1927. Glavni cilj tog iskopavanja bio je da se osvetli "etrursko-pelaška" civilizacija na tom ostrvu. Iskopavanja su vršena na lokalitetu grada Hefesteje (tj. Paleopolisa), gde su se, prema Herodotu, Pelazgi predali atinskom zapovedniku Miltijadu. Tu je otkrivena jedna tirenska nekropola (9–8. vek pne.), u kojoj su bili pohranjeni predmeti od bronze, posuđe i više od 130 kosturnica. U kosturnicama su se nalazili različiti ukrasi za muškarce i žene. U muškim kosturnicama nalazili su se noževi i sekire, a u ženskim naušnice, bronzane igle, ogrlice, zlatne dijademe i narukvice. Neki predmeti od zlata ukrašeni su spiralnim šarama nalik na mikenske, ali geometrijskih oblika nema. Sudeći po ornamentaciji, posude su poticale iz geometrijskog doba. Međutim, i na njima je bilo spirala karakterističnih za mikensku umetnost. Rezultati ovih iskopavanja ukazuju na to da su lemnoski Tirenjani ili Pelazgi bili ostaci mikenskog stanovništva.[76]
Osamdesetih godina 20. veka otkriveni su lokaliteti iz srednjeg i kasnog heladskog doba na planinskim vrhovima blizu sela Skurte u Beotije. Ova utvrđena planinska naselja, prema tradiciji, nastanjivali su Pelazgi sve do kraja bronzanog doba. Štaviše, lokacija ovih naselja ukazuje na to da je pelaško stanovništvo želelo da istakne svoju posebnost, kako "etničku" (dosta fluidan termin[77]) tako i ekonomsku, u odnosu na mikenske Grke, koji su kontrolisali Skurtsku dolinu. [78]
- ↑ Rhodios & Green 2007, str. 223 (komentar uz I, 987)
- ↑ „Pelasgian”. The American Heritage Dictionary of the English Language: Fourth Edition. 2000. Arhivirano iz originala na datum 2009-02-10. Pristupljeno 15. januar 2008. "Pripadnik naroda koji je živeo u oblasti Egejskog mora pre dolaska Grka".
- ↑ Sakellariou 1977, str. 101–104.
- ↑ Strabon, Geografija, V, 2, 4.
- ↑ Aristofan, Ptice, 1355 sqq.
- ↑ Murray 1960, str. 43.
- ↑ Pokorny 1969, str. 831–832.
- ↑ Gladstone 1858, Chapter 2, Section 3, "Derivation of the Pelasgian Name", str. 211–215.
- ↑ Klein 1966, "Pelasgian and Pelagic".
- ↑ Gladstone 1858. O Pelazgima se govori naročito opširno u prvom tomu ovog dela.
- ↑ Homer, Ilijada, II, 840–843. Njihov tabor u Troji spominje se u Ilijadi, X, 428–429.
- ↑ Taj lokalitet nije identičan s Larisom u Tesaliji. Postojali su mnogi gradovi istoga ili sličnoga imena.
- ↑ Homer, Odiseja, XIX, 175–177.
- ↑ Homer, Ilijada, II, 681–684.
- ↑ Kod Homera se lokacija nigde ne navodi. Gladstone zaključuje, uz pomoć eliminacije, da se mora raditi o severnoj Tesaliji. (Gladstone 1858, str. 100–105.)
- ↑ Homer, Ilijada, XVI, 233–235.
- ↑ Hesiod, fr. 319 M–W = Strabon, Geografija, VII, 7, 10.
- ↑ Pseudo-Hesiod, Katalog žena, fr. 161 = Strabon, Geografija, V, 2, 4.
- ↑ Prichard 1841, str. 489.
- ↑ Eshil, Pribegarke, 249–259.
- ↑ Eshil, Pribegarke, 262–263.
- ↑ Eshil, Pribegarke, 128–129.
- ↑ Eshil, Pribegarke, 154–155.
- ↑ Eshil, Pribegarke, 279-281.
- ↑ 25,0 25,1 25,2 Strabon, Geografija V, 2, 4.
- ↑ Sophocles & Dindorf 1849, Fragment 256 (p. 352).
- ↑ Euripid, Orest, 857 i 933.
- ↑ Ovidije, Metamorfoze, XII, 1.
- ↑ Ovidije, Metamorfoze, XII, 1–7 i 11–23. Prev. Tomo Maretić.
- ↑ Hecataeus of Miletus & Klausen 1831, Fragment 224 (str. 140).
- ↑ Hecataeus of Miletus & Klausen 1831, Fragment 375 (str. 157).
- ↑ Navedeno u Pseudo-Apolodorovoj, Biblioteci, II, 1, 1.
- ↑ Homer, Ilijada, III, 75 (prev. Tomo Maretić.
- ↑ Hellanicus, Sturz & Canteri 1826, str. 49–51.
- ↑ Hellanicus, Sturz & Canteri 1826, str. 108–109.
- ↑ Herodotus & Strassler 2009, str. 32
- ↑ Herodot, Istorija, I, 57, 1–3 (prev. Milan Arsenić).
- ↑ Herodot, Istorija, II, 51, 2. Njegov se tekst može tumačiti na dva načina: da su Pelazgi tamo bili domorodačko stanovništvo ili da su se tamo doselili s Atinjanima.
- ↑ Herodot, Istorija, 42, 1.
- ↑ Herodot, Istorija, V, 26, 1.
- ↑ Herodot, Istorija, VI, 137–140.
- ↑ Buck 1979, str. 79.
- ↑ Herodot, Istorija, II, 51, 2.
- ↑ Herodot, Istorija, I, 56, 3 (Herodotus & Strassler 2009, str. 32.)
- ↑ Herodotus & Strassler 2009, str. 33
- ↑ Herodot, Istorija, I, 58.
- ↑ Herodot, Istorija, 8.44, 2.
- ↑ Herodot, Istorija, VII, 94, 1.
- ↑ Herodot, Istorija, VII, 95. (Herodotus & Strassler 2009, str. 533.)
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, I, 3, 2 (prev. Stjepan Telar).
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 16–II, 17, 1.
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, IV, 109, 2–4 (prev. Stjepan Telar).
- ↑ Strabon, Geografija, V, 2, 4.
- ↑ Dionisije Halikarnašanin, Rimske starine, I, 17.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 1, 4.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 1, 5 i VIII, 1, 6.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 4, 1.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 20, 5.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VII, 2, 2.
- ↑ Strabon, Geografija, V, 2, 8.
- ↑ Olcott 1914, Chapter IV: Solar Mythology (Continued)
- ↑ Graves 1990, Volume I.
- ↑ V. npr. Robin Hard. The Library of Greek Mythology, Oxford University Press, 1997. str. xxxii.
- ↑ Schachermeyr 1976; Mellaart 1965–1966; Mellaart 1975, "Southeastern Europe: The Aegean and the Southern Balkans".
- ↑ Grote 1862, str. 43–44.
- ↑ Graves 1990, Volume 1.
- ↑ Gordeziani 1985; Kaigi 1969, M. G. Abdushelishvili, "The Genesis of the Aboriginal Population of the Caucasus in the Light of Anthropological Data".
- ↑ Georgiev 1961; Georgiev 1977.
- ↑ Stephanie Schwandner-Sievers and Bernd Jürgen Fischer, urednici knjige Albanian Identities: Myth and History (Bloomington: Indiana University Press 2002), prikupili su radove koji su proistekli iz lononske konferencije održane 1999. godine pod naslovom "Uloga mita u istoriji i razvoju Albanije". "Pelaški" mit o Albancima kao najstarijoj zajednici u jugoistočnoj Evropi jedan je od mitova koji je Noel Malcolm obradio u svom eseju "Myths of Albanian National Identity: Some Key Elements, As Expressed in the Works of Albanian Writers in America in the Early Twentieth Century". Uvodni esej, koji je napisala Stephanie Schwandner-Sievers, definiše kontekst mita o "pelaškim Albancima", koji se može primeniti na istočnu Evropu uopšte, u pogledu čežnje za nekim stabilnim identitetom u vremenu punom promena.
- ↑ Georgiev 1937; Georgiev 1941.
- ↑ Georgiev 1941, str. 63, kako navodi prikaz H. M. Hoenigswalda u časopisu Language 19.3 (July–September 1943) str. 270.
- ↑ Van Windekens 1952; Van Windekens 1960.
- ↑ Na primer, u prikazu Gordona Messinga, koji detaljno kritikuje tu teoriju, u časopisu Language 30.1 (January–March 1954), str. 104–108.
- ↑ Prokopiou & Smith 1964, str. 21–22.
- ↑ Immerwahr 1971, str. 19: "Većinu naših paralela nalazimo u kasnom neolitu, no zanimljivo je to da uopšte nema oslikanih posuda upečatljivog tipa karakterističnog za Dimini te da raspolažemo samo jednim malim komadom koji se može prepoznati kao oslikan matom i dovesti u vezu s nalazima iz središnje i južne Grčke".
- ↑ Heffner 1927, str. 123–124.
- ↑ The American Forum for Global Education 2000.
- ↑ French 1989–1990, "Skourta Plain project", str. 35.
- Rhodios, Apollonios; Green, Peter (2007). The Argonautika. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. ISBN 0-520-25393-0.
- Buck, Robert J. (1979). A History of Boeotia. Alberta, Canada: University of Alberta. ISBN 0-88864-051-X.
- Cadogan, Gerald; Caskey, John Langdon (1986). The End of the Early Bronze Age in the Aegean. Leiden, The Netherlands: E. J. Brill. ISBN 90-04-07309-4.
- French, E. B. (1989–1990). „Archaeology in Greece 1989-90”. Archaeological Reports (36): 2–82.
- Georgiev, Vladimir Ivanov (1937) (German). Urgriechen und Urillyrier (Thrako-Illyrier). Sofia, Bulgaria: Imprimerie de la Cour.[mrtav link]
- Georgiev, Vladimir Ivanov (1941) (German). Vorgriechische Sprachwissenshaft. Sofia, Bulgaria: Universitätsdruckerei.
- Georgiev, Vladimir Ivanov (1961) (French). La toponymie ancienne de la péninsule balkanique et la thèse mediterannée, Sixth International Onomastic Congrees, Florence-Pisa, April 1961 (Bulgarian Academy of Sciences), 1961. Sofia, Bulgaria: Bulgarian Academy of Sciences.
- Georgiev, Vladimir Ivanov (1977) (Bulgarian). Trakite i tehnijat ezik. Sofia, Bulgaria: Bulgarian Academy of Sciences.
- Gladstone, William Ewart (1858). Studies on Homer and the Homeric Age. I. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press.
- Gordeziani, Rismag (1985). Pre-Grecian and Georgian. Tbilisi, Georgia.
- Graves, Robert (1990) [1955]. The Greek Myths. 1. London, United Kingdom: Penguin Books. ISBN 978-0-14-001026-8.
- Grote, George (1862). A History of Greece: From the Earliest Period to the Close of the Generation Contemporary with Alexander the Great. II. London, United Kingdom: John Murray.
- Hecataeus of Miletus; Klausen, Rudolph Heinrich (1831). Hecataei Milesii Fragmenta: Scylacis Caryandensis Periplus. Berlin (Berolini), Germany: Impensis G. Reimeri.
- Hellanicus; Sturz, Fridericus Guilielmus; Canteri, Gulielmi (1826). Hellanici Lesbii Fragmenta: Edition Altera Aucta et Emendata. Lipsiae: Sumtibus C. H. F. Hartmanni.
- Heffner, Edward H. (January 1927). „Archaeological News: Notes on Recent Archaeological Excavations and Discoveries; Other News (July–December 1926)”. American Journal of Archaeology 31 (1): 99–127.
- Herodotus; Strassler, Robert B. (2009) [2007]. The Landmark Herodotus: The Histories. New York, New York: Random House Incorporated. ISBN 1-4000-3114-1.
- Immerwahr, Sara Anderson (1971). The Athenian Agora: The Neolithic and Bronze Ages. 13. Princeton, New Jersey: The American School of Classical Studies at Athens. ISBN 0-87661-213-3.
- Kaigi, Nihon Gakujutsu (1969). Proceedings: VIIIth International Congress of Anthropological and Ethnological Sciences, 1968, Tokyo and Kyoto. Tokyo, Japan: Science Council of Japan.
- Klein, Ernest (1966). A Comprehensive Etymological Dictionary of the English Language. Amsterdam, The Netherlands: Elsevier Publishing Company. ISBN 0-444-40930-0. LC 65-13229.
- Mellaart, James (1965–1966). „Catal Hüyük, A Neolithic City in Anatolia”. Proceedings of the British Academy 51: 206–208.
- Mellaart, James (1975). The Neolithic of the Near East. New York, New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 0-684-14483-2.
- Murray, Gilbert (1960). The Rise of the Greek Epic. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. LC60-13910.
- Olcott, William Tyler (1914). Sun Lore of All Ages. Rain, Tedd St (Foreword by). New York and London: G. P. Putnam's Sons. Pristupljeno 11 March 2013.
- Pokorny, Julius (1969) (German). Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch. New York, New York: French and European Publications, Incorporated. ISBN 0-8288-6602-3.
- Prichard, James Cowles (1841). Researches Into the Physical History of Mankind: Containing Researches into the History of the European Nations. III (3rd izd.). London, United Kingdom: Sherwood, Gilbert and Piper.
- Prokopiou, Angelos; Smith, Edwin (1964). Athens: City of the Gods from Prehistory to 338 B.C.. New York, New York: Stein and Day. OCLC 1016679.
- Sakellariou, Michael B. (1977) (French). Peuples Préhelléniques d'Origine Indo-Européennee. Athens, Greece: Ekdotike Athenon.[mrtav link]
- Schachermeyr, Fritz (1976) (German). Die Ägäische Frühzeit: Forschungsbericht über die Ausgrabungen im letzten Jahrzehnt und über ihre Ergebnisse für unser Geschichtsbild. Bd. I. Die Vormykenischen Perioden des Griechischen Festlandes und der Kykladen. Vienna, Austria: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
- Sophocles; Dindorf, Wilhelm (1849). ΣΟΦΟΚΛΗΣ: Sophoclis Tragoediae Superstites et Deperditarum Fragmenta: Editio Secunda Emendatior. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press.
- The American Forum for Global Education (2000). „Foreigners and Barbarians (Adapted from Daily Life of the Ancient Greeks)”. The American Forum for Global Education. Pristupljeno 1 July 2011.
- Van Windekens, Albert Joris (1952) (French). Le Pélasgique: Essai sur une Langue Indo-Européenne Préhéllenique. Louvain-la-Neuve, Belgium: Université de Louvain, Institut Orientalistique.
- Van Windekens, Albert Joris (1960) (French). Études Pélasgiques. Louvain-la-Neuve, Belgium: Université de Louvain, Institut Orientalistique.
