Osački jezik
Osački jezik | |
---|---|
Države | drevna Italija: Samnij, Kampanija, Lukanija, Kalabrija i Picenum |
Regije | južna i centralna Italija |
Broj govornika | izumro u 1. veku pne. |
Jezična porodica |
|
Pismo | staroitalsko pismo |
Jezični kodovi | |
ISO 639-1 | – |
ISO 639-3 | osc |
Osački jezik, danas izumrli, bio je jedan od italskih dijalekata kojim su govorili drevni Osci. Taj je jezik s umbrijskim, marsijskim i drugim dijalektima činio osačko-umbrijsku jezičku grupu u okviru italskih jezika, a govorio se u južnim i centralnim oblastima drevne Italije.[2]
Osačkim jezikom govorili su Samniti,[3] Aurunci (Auzonci) i Sidicini, od kojih su se ova poslednja dva plemena često označavala zajedničkim nazivom "Osci". Osački jezik deo je osačko-umbrijske porodice (ili sabelske, kako se takođe naziva) i uključuje tri varijante (herničku, marucinsku i pelignijsku) koje su poznate po natpisima koje su iza sebe ostavili Hernici, Marucini i Peligni, manja plemena istočnih oblasti centralne Italije. Osački se govorio otprilike u periodu između 500. i 100. pne.[4]
Osački je poznat sa natpisa, od kojih najstariji potiču iz 5. veka pne. Najvažniji osački natpisi jesu Tabula Bantina, Tabula Osca (3. vek pne.)[5] i Cippus Abellanus (2. vek pne.).[6]
Primer teksta na osačkom s Abelanskog međaša:[2][6]
Osački | Prevod na latinski | Prevod na srpskohrvatski |
---|---|---|
avt púst feíhúís pús fisnam am- |
At pone parietes qui aedem circum- |
A iza zidova koje hram okru- |
Osački je imao mnogo toga zajedničkog s latinskim jezikom, no postoje i značajne razlike, pa u osačkom nema ni mnogih reči koje su vrlo česte u latinskom. Na primer, latinki glagol volo, velle, volui i drugi oblici koji potiču iz indoevropskog korena *wel- ("hteti") u osačkom su predstavljeni rečima koji potiču iz korena *gher ("želeti"): osački herest ("želeće, hteće") nasuprot lazinskom vult. Umesto latinskog locus ("mesto") u osačkom nalazimo hapax slaagid ("mesto"), za koje italijanski lingvista Alberto Manco smatra da se radi o nekom lokalnom toponimu.[7]
I u fonologiji osački pokazuje neke razlike u odnosu na latinski: osačko p umesto latinskog qu (osk. pis, lat. quis), b umesto latinskog v; medijalno f za razliku od latinskog b ili d (osk. mefiai, lat. mediae). Sa umbrijskim, na primer, osački deli oblik nominativa množine na -ús, koji je u imenicama nasleđen, a odatle je prešao i u zamenice (pús).[2]
Osački se smatra najkonzervativnijim od svih posvedočenih italskih jezika, a među drugim zabeleženim indoevropskim jezicima može se uporediti samo s grčkim u pogledu zadržavanja nasleđenog sistema vokala s nepromenjenim diftonzima.
Osački je zapisivan latinskim i grčkim pismom, kao i jednom varijantom drevnog italskog pisma.
Domaće osačko pismo, s transliteracijom, izgleda ovako:
𐌀 | 𐌁 | 𐌂 | 𐌃 | 𐌄 | 𐌅 | 𐌆 | 𐌇 | 𐌉 | 𐌊 | 𐌋 | 𐌌 | 𐌍 | 𐌐 | 𐌑 | 𐌓 | 𐌔 | 𐌕 | 𐌖 | 𐌚 | 𐌞 | 𐌝 |
A | B | G | D | E | V | Z | H | I | K | L | M | N | P | Ś | R | S | T | U | F | Ú | Í |
Slovo Z izgovara se [ts]. Slova Ú i Í grafički su izvedeni iz U i I i ne pojavljuju se u najstarijim zapisima. Slovo Ú predstavlja glas sličan glasu o, dok slovo Í predstavlja zatvoreno [ẹ]. Udvostručavanjem vokala u pisanju označavana je dužina; izuzetak je dugo I, za koje se koristila grafija IÍ.
Na nekim natpisima osački je pisan latinskim ili grčkim pismom. Kad je pisan latinskim, onda slovo Z nije predstavljalo glas [ts] nego glas [z], koje se u domaćem osačkom pismu pisalo slovom [s]. Kad je osački pisan grčkim pismom, koristio se uobičajeni grčki alfabet, ali s dodatkom slova heta za glas [h] i još jednog slova za glas koji se u domaćem osačkom alfabetu zapisivao slovom V. Slova η i ω ne označavaju dužinu. Ponekada grupe ηι i ωϝ označavaju diftonge /ei/ i /ou/, dok ει i oυ služe samo za zapisivanje monoftonga /iː/ i /uː/ u domaćem pismu. Ponekad ει i oυ označavaju diftonge, i u tom slučaju o služi za zapisivanje glasa /uː/.
Vokali se u načelu produžuju ispred grupa ns i nct (u ovom drugom slučaju dolazi i do ispadanja slova n), a možda i ispred nf i nx. Često dolazi i do razvoja vokala između likvide ili nazala i drugog konsonanta.
- A. Kratko italsko ă čuva se u svim pozicijama. Dugo ā zadržava se na početku i u sredini reči, a završno ā zvuči slično glasu [ɔː], pa se piše kao ú ili, ređe, kao u.
- E. Kratko ĕ u načelu ostaje nepromenjeno. Ispred labijala u sredini reči ĕ prelazi u u ili i. Ispred drugog vokala ĕ postaje í. Dugo ē prelazi u glas í ili íí.
- I. Kratko ĭ prelazi u glas í. Dugo ī ostaje nepromenjeno i piše se i.
- O. Kratko ŏ uglavnom ostaje nepromenjeno i piše se ú. Ispred završnog -m, o prelazi u glas sličan glasu u. Dugo ō prelazi u glas u ili uu.
- U. Kratko ŭ ostaje većinom nepromenjeno. Iza t, d, n, glas prelazi u iu. Dugo ū ostaje uglavnom nepromenjeno. Možda je u završnom slogu prelazilo u glas ī.
Diftonzi ostaju nepromenjeni.
- ↑ Za fonetsku transkripciju sa osačkog na latinsko pismo, v. ovu ili ovu stranicu. Pri tom treba imati u vidu da je tekst na novcu koji su kovali Osci uvek pisan kao u ogledalu.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. "Oscan and Umbrian".
- ↑ Davide Monaco. „Samnites The People”. Sanniti.info. Pristupljeno 04.11.2011.
- ↑ „Oscan”. Ancient Scripts. Pristupljeno 04.11.2011.
- ↑ The Oscan Tablet ("Osačka tablica")
- ↑ 6,0 6,1 Adriano La Regina, Il cippo abellano ("Abelanski međaš").
- ↑ „Alberto Manco, "Sull'osco *slagi-", AIΩN Linguistica 28, 2006.”. Arhivirano iz originala na datum 2016-10-23. Pristupljeno 2014-04-19.
- Buck, Carl Darling (2007) [1904]. A Grammar of Oscan and Umbrian with a Collection of Inscriptions and a Glossary. Internet Archive.
- Salvucci, Claudio R (1999). „A Vocabulary of Oscan Including the Oscan and Samnite Glosses”. Southampton, Pennsylvania: Evolution Publishing and Manufacturing Co.
- Hare, JB (2005). „Oscan”. wordgumbo. Pristupljeno 21. avgust 2010.