Neoptolem
Neoptolem (starogrčki: Νεοπτόλεμος = "mladi ratnik") bio je, u grčkoj mitologiji, sin Ahileja i Dejdamije, kćeri Likomedove.[1] Drugo Neoptolemovo ime bilo je Pir (starogrčki: Πύρρος),[2] bilo zato što ga je tako nazvao Likomed po njegovoj riđoj (πυρρός) kosi, bilo zato što ga je Ahilej začeo dok je boravio među Likomedovim kćerima preobučen u devojku pod imenom "Pira".[3][4] S druge strane, ime Neoptolem poneo je zato što se Ahilej (ili možda sam Pir) borio u ratu već u ranoj mladosti.[1]. Po ocu se ponekad naziva Ahilejevićem (Achillides),[5] a po dedi ili pradedi naziva se Pelejevićem (Pellides) ili Eakidom (Aeacidas).[6] Prema manje poznatoj verziji mita, Neoptolemova majka bila je Ifigenija, a kad je ona žrtvovana, Ahilej je sina odveo na ostrvo Skir.[1]
Neoptolem je odrastao na ostrvu Skiru, u kući svoga dede Likomeda.[7][8] Sa Skira ga je Odisej odveo pred Troju, da se pridruži ahejskoj vojsci.[9] Prema Sofoklu, prorok Helen (ili Kalhant)[10] prorekao da se Troja može zauzeti samo uz pomoć Neoptolema i Filokteta, kod koga su bile Heraklove strele.[11] Da bi došli do tih strela, Neoptolem i Odisej putovali su od Troje do ostrva Lemna, na kome je Filoktet tada živeo, te ga nagovorili da se priključi grčkoj vojsci.[12]
U borbama pod Trojom Neoptolem se u svakom smislu pokazao kao sin dostojan svog slavnog oca Ahileja:[1] Pogubio je mnoge neprijatelje, među kojima je najvažniji bio Telefov sin Euripil, predvodnik Mizijaca koji su došli u pomoć Prijamu, a naposletku je bio i jedan od grčkih junaka koji su se sakrili u drvenom konju i pri tom je u konja ušao bez ikavog straha, dok su ostalima drhtala kolena i niz obraze tekle suze.[13] Nakon zauzeća Troje Neoptolem je usmrtio kralja Prijama ispred žrtvenika Zevsa Herkeja (= Dvorišnog),[14][15] a Prijamovu kćerku Polikesenu žrtvovao je na Ahilejevom grobu.[16] Kad su se trojanske zarobljenice dodeljivale grčkim junacima, Neoptolemu je pripala Andromaha, udovica Hektorova, koja je Neoptolemu rodila Molota, Pijela, Pergama[17] i Amfijala.[18]
U vezi s Neoptolemovim povratkom iz Troje i potonjim događajima pripovedale su se različite priče. Prema Homeru, živeo je u Ftiotidi, kraljevstvu njegovog oca, kamo mu je Menelaj iz Sparte poslao Hermionu, kako mu je bio obećao još dok su ratovali pod Trojom.[19] Prema drugima, Neoptolem je sam putovao u Spartu da bi preuzeo Hermionu, i to zato što je čuo da je bila obećana Orestu.[20][21] Servije, Vergilijev komentator, kaže da se Neoptolem, po savetu proroka Helena, kome je kasnije predao Andromahu i jednu oblast u Epiru, iz Troje vratio kući kopnenim putem jer je bio upozoren na nedaće koje Grke čekaju na moru.[1]. Drugi su, pak, pripovedali da je prvo otišao u Molosiju, a odande u Ftiotidu, gde je pronašao presto koji je Akast bio uzeo Peleju.[22][23] Prema trećoj verziji, kad se vraćao na Skir zadesila ga je oluja, koja ga je odbacila na epirsku obalu kod Efire, gde je Andromaha rodila Molota, od kojega će vući poreklo potonji kraljevi Mološana.[24] Najzad, neki su pričali da je u Epir stigao po svojoj želju, jer se nije hteo ili nije mogao vratiti u Ftiotidu u Tesaliji.[25][26][27] Prema Justinu, u Epiru je Neoptolem oteo Lanasu, unuku Heraklovu, koja se nalazila u hramu Zevsa Dodonskog, i koja mu je potom rodila osmoro dece.[27]
Nedugo nakon venčanja s Hermionom Neoptolem je otišao u Delfe, i to, kažu neki, da bi opljačkao hram boga Apolona, koji je bio uzrok Ahilejeve smrti, odnosno, prema drugima, da bi boga pozvao na odgovornost zbog očeve smrti; međutim, treći kažu da da u Delfe otišao kao bi ratni plen iz trojanskog rata predao bogu ili da bi ga pitao za savet oko toga kako može s Hermionom začeti decu.[1]. Zbog ovih različitih verzija neki su antički autori smatrali da je Neoptolem dva puta putovao u Delfe, gde je bio i ubijen, i to ili po Pitijinoj zapovesti[28] ili na podstrek Oresta, koji je bio gnevan zato što mu je Neoptolem preoteo Hermionu.[29][30] Treći, opet, kažu da je Neoptolema u Delfima ubio Apolonov sveštenik ili možda Mahajrej, sin Dajtov, i to u svađi koja je izbila oko oko žrtvenog mesa.[31][32]
Neoptolem je sahranjen u Delfima, pred ulazom u Apolonov hram, i tu je njegovo telo ostalo sve dok po Menelajevom nalogu nije preneto u okvire svetilišta.[33][34] U Delfima je Neoptolem poštovan kao heroj, za čiji se duh smatralo da prisustvuje žrtvenim obredima i igrama. Pričalo se da se Neoptolem, kad su Gali napali Delfe, pojavio i stao u odbranu grada, i da je tada zasnovan njegov kult heroja.[35]
U likovnoj umetnosti prikazivani su Neoptolemovi podvizi u trojanskom ratu, posebno u slikarstvu, na primer na Polignotovim zidnim slikama u riznici Kniđana u Delfima, kao i na crnofiguralnim i crvenofiguralnim vazama.[10]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Schmitz 1867, s.v. Neoptolemus (1)
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 13, 8.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, X, 26, 1.
- ↑ Higin, Fabulae, 97.
- ↑ Ovidije, Heroide, VIII, 3.
- ↑ Vergilije, Eneida, II, 263; III, 296.
- ↑ Homer, Ilijada, XIX, 326.
- ↑ Sofokle, Filoktet, 239‒241.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 508‒509.
- ↑ 10,0 10,1 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Neoptolem
- ↑ Sofokle, Filoktet, 115 sqq.
- ↑ Sofokle, Filoktet, 1433 sqq.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 523‒532.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, IV, 17, 4.
- ↑ Vergilije, Eneida, II, 547 sqq.
- ↑ Euripid, Hekaba, st. 523.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 11, 1.
- ↑ Higin, Fabulae, 123.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 508‒509.
- ↑ Higin, Fabulae, 123.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 25, 1; III, 26, 5.
- ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, VI, 7.
- ↑ Euripid, Trojanke, 1125.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, IV, 82; VII, 54.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 11, 1.
- ↑ Vergilije, Eneida, III, 333.
- ↑ 27,0 27,1 Justin, Izvodi iz Filipove istorije, XVII, 3.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 13, 7.
- ↑ Euripid, Andromaha, st. 891 sqq.
- ↑ Vergilije, Eneida, III, 330.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, X, 24, 4.
- ↑ Greek Myth Index, s.v. Machaereus Arhivirano 2015-03-11 na Wayback Machine-u.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, VII, 62.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, X, 24, 5.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 4, 4; X, 23, 3.
- Schmitz, Leonhard (1867). „Neoptolemus (1)”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
