Travestija

Travestija (italijanski: travestire = presvući) jeste vrsta parodije koja se bavi specifično književnim delima, a može se pojaviti u različitim žanrovima. Naime, glavni komični efeki postižu se raskorakom između sadržine i forme, i to uglavnom tako da se šaljive reči i neozbiljni motivi zaodevaju u ozbiljan sadržinski okvir parodiranog dela. Neophodnost da se poznaje parodirano delo, kako bi se parodija razumela, neizostavno sužava krug potencijalne publike. Travestija se ipak ne može uvek jasno razgraničiti od karikature i parodije, s kojima zajedno potpada pod književno-scensku vrstu burleske.

Dok parodija obrađuje neki svoj smešan predmet stilom kakvog ozbiljnog i poznatog dela, travestija zadržava predmet znamenitog dela, ali ga prikazuje smešnim ili apsurdnim stilom. Razlike između parodije, travestije i burleske ipak su više formalne nego suštinske prirode, jer je svim tim formama ismevanja zajedničko karikiranje poznatog sadržaja ili izraza stvaranjem nesrazmere ili između onoga što se hoće i može ili između sredstva i cilja. U evropskoj književnosti poznate su travestije Scarronov Travestirani Vergilije (Virgile travesti), Marivauxov Travestirani princ (Le Prince travesti), Blumauerova Eneida (Aeneis), a kod nas Kovačićeva Smrt Babe Čengićanke (1878) – travestija Mažuranićeva speva Smrt Smail-age Čengića, koja s pravaških nacionalnih pozicija ismejava ilirsku i jugoslovensku ideju karikirajući znamenito Mažuranićevo delo.

Antika

U grčkoj književnosti posebnu podvrstu predstavljala je mitološka travestija, koja nije parodirala književna dela, nego neki mit ili neku posebnu verziju mita. Kako su grčki tragičari građu za svoja dela crpeli iz grčke mitologije, to često nije moguće utvrditi da li se kod neke travestije radi o parodiranju samog mita ili obrade tog mita kod nekog tragičara ili pak o kombinaciji oba pristupa. Ipak, uopšteno se može reći da je književna travestija bila karakteristična za staru atičku komediju (npr. Aristofan često parodira Euripidove tragedije), dok mitološka travestija preovlađuje u oblicima narodne lakrdije (npr. u mimu i flijačkoj farsi), u Epiharmovoj dorskoj komediji, kao i u srednjoj atičkoj komediji.

U rimskoj književnosti visoko stilizovanu travestiju nalazimo u Senekinoj Apokolocintozi (Igri o Klaudijevoj smrt), koja parodira epsku književnosti i stoji pod uticajem menipske satire.

Izvori

• Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Beograd, 1992, str. 100, 879.